Ко и шта. Пре десетак година нађе се испред мене књига “КолоВени СлоВени и континуитет културе и права”, за коју њен писар Божидар Митровић,
у својим писмима доскора потписиван као

доктор правних наука,
Адвокат Адвокатске коморе града Москве (до 2017)
Председник Савета за статусна питања дијаспоре Србије,
Руководилац Катедре међународног, словенског и еколошког права универзитета МНЕПУ, Москва
Директор Музеја непрекидности словенског права и културе од епоха Лепенског Вира и Винче, Москва
Председник Регионалне друштвене организације “Обједињење Срба”, Москва (до 2017)
Члан Савета националности при Влади града Москве (до 2018)
Члан Комисије за науку и образовање Савета националности при Влади Москве (до 2018)

А заборављајући понекад да истакне високу функцију Пионира Маленог у вртићу БрозоВ(ен)а лика и дела (до 1960),
рече да има 750 страна, да је тешка четири и по килограма, да су јој димензије 31 пута 30,5 сантиметара, чему ја додајем да јој је дебљина равно четири сантиметара, а запремина циглих 3.660 кубних сантиметара.

Дуго сам премишљао како да јој, тако обимној и тако луксузно опремљеној, и са које стране приђем, а први покушај да је узмем у руке завршио се малерозно: испала ми је из руку и, уз једно моје “уууух” (не баш прегласно да не бих узнемирио околину), зауставила се на мом левом стопалу. Било ми је то оправдање да замолим једнога присутног “физичара” да књигу одмах уклони из мога видокруга.

У међувремену, 2012. године, исти аутор (и даље познат по функцијама наведеним пасус-два раније) објавио је књигу “АзБучна математика Винче”, на свега 180 страна, димензија мањих за трећину.

Подсећање на ону прву која се годинама налазила негде у неком трапу, ометало ме је да завирим и у ову другу, у складу са јадиковком онога несрећног родитеља да му је “због сина Николе, омрзла и слава светога Николе”. И тако, све до пре неколико дана, када сам се осмелио да, после низа предузетих “безбедносних мера”, потражим и једну и другу; ова друга, тања, била ми је некакво охрабрење да ћу издурати и са првом.

Прво што се при овлашном прелиставању и једне и друге могло запазити, а тога је било у огромним количинама, јесте ауторова неписменост, односно потпуно незнање на коме месту у некој речи треба да се пише велико слово. Ако већ мисли да треба тако великословно, он не објашњава због чега усред неких речи пише велика слова, ваљда верује да то свима мора бити однекуд познато, те да друкчије не може:

СлоВени, КолоВени, РасСени, етРусци, преКрасни трг, РАзУМ, РазУм, рАзУм, АзБучни часоВ(е)ник, АзБучна математика, АзБоукоВид, колоНи, етрусско писмо – азБоука, Коло Мер или КолоМер, ВиниКоло, КолоВини, СтеВан Немања, БудимПешта, ВенГрија, БогоЈављење, алфаВитни, КолоВрат, ЈаВани и јаВани, ИВан, лоГос, ИсКони, јаБука, ИСТОр(од)Ија, СолоМон, БогуМили, МАТеМАТика, наРод, СрБин, ПраИзвор,(свето)Вид, КУЛТуРА, ГОДи…

Ипак је неписменост у питању јер, ако бисмо помислили да Митровићева велика слова оправдавају некога, нешто или неку појаву из давних или још давнијих времена, он то оповргава исписујући на исти начин ововремену реч ИнформБиро.
У спрези са већ поменутим великословним незнањем нашло се и неконтролисано спајање неких речи: српскародоВерна државност, РодПрвобитни, РодаПрвобитног Вера/знањеРода, РодАз, SVinaSeFiraКолоВина, Род АзРод ПраПочетка… (можда их има још, али нисам имао снаге да одмакнем од деветога дела понуђенога текста.

Мешање ћирилице и латинице не треба аутору узети за грех јер то може бити и штампарска грешка: SorBen, СорБен/даље СрБин.

О коме и чему. И поред свега до сада написаног, Божидар назначује своје надање да ће “разумљиво изложити кроз један аспект историје најстарије цивилизације, чије је право име РасСија, и историје РасСена, односно Словена, како се данас називамо”, да би потом почео да пише “о лањском снијегу и Марковим конацима”, о језуитима који разбијају србски корпус, о својој адвокатској пракси у спору око изградње неке “научне” зграде, о Државној заједници Србије и Црне Горе, о Брозу, о Хавијеру Солани, о доприносу које је његово име пружило рушењу комунистичког поретка, о једнополарном свету, о светској влади, о Марксовом “Капиталу, о својој књизи “Рекламације у међународној трговини”, о фрескама у Архангелском сабору московскога Кремља, о тенковима без муниције у словеначкој 1991. години, о медијским лутководама који су по наруџби “темпирали ратне масакре и страхоте”, о своме Србству и знању србског језика, о својој упорности да постане руски стипендиста, о црно-црвеној инквизиторској тоги, о комунистичком идеалу “да руља, као маргинални део друштва у уличним демонстрацијама” одлучује о променама, о неким својим међународним конкурсима, о 2000. години када су “НАТО окупатори довели на власт у Београду марионетски режим Брозових јаничара”, о виолинарима из Кремоне који су његово Коло приказали на виолини, о “пустињским идеологијама” у које сврстава и хришћанство зачето “у условима пустиње, у условима крајње егзистенције”, због чега је оно “крајње одлучно, искључиво па и сурово”, мада ће на свега седамнаест (17) милиметара удаљености од те тврдње написати да “у Сарбу (Sard/Sart) престоници Лидије: истраживање указује да је хришћанство ипак настајало у научним центрима, где су спознали да је Сунце небеско тело а не божанство”…

Може се овде истаћи и да се Митровић уопште не труди да неке своје мисли, макар колико збркане, објасни будућим читаоцима, па ће тако написати и да је “најстарија вера и филозофија, па и математика, културе Лепенског Вира и Винче, била заснована на идеји разума: ‘Све је Коло’, као систематизованом знању рода (словенског)”, мада ће на другом месту рећи да се под синтагмом “Све је Коло” подразумева “јединство кретања земље око сунца, природе и човека”, док ће треће место истрпети формулацију да је то “аксиома која је одредила садржај и истински назив древних СлоВена”.

Све то биће довољно да се будући читалац (ако га буде) запита која вера, која филозофија, која математика, које Коло, које систематизовано знање, која аксиома, а на таква запиткивања неће одговорити ни Божидарове речи да је “најстарија вера имала назив РазУМ (Рода првобитног ума/вера/веда/вид/знање), те да је РазУм био колективна свест неколико генерација”. Да ли велико или мало слово у речи “разум” – споредна је ствар, али исказ да је речени “разум” био “колективна свест неколико генерација” сугерише тврдњу да је после “неколико генерација” – више од шест, па до десет генерација (нека буде и неку више), “разум” престао да постоји као “колективна свест”.

Кад је већ Винча у питању, задивљујуће је Митровићево “утврђење” да је “тачан назив цивилизације која се у енциклопедијама назива винчанском цивилизацијом” настао по “сеоцету Винча, поред Београда”, али и његова “недосетка” да назив овога “сеоцета” уопште није довео у везу са својим Венима или Винима. (Добро, ту га може оправдати и грдан пропуст што у игру није увео, на пример, америчку “Колофорнију” или “КолоРадо” у коме су КолоВени Радо играли неко своје Коло).

Кад напише да су “СлоВени хиљадама година пре тог VI века себе звали КолоВени или Рас-и – род првобитни, односно РасСени, како су се звали и до 1848. године, када су Беч и БудимПешта, преко Јосипа Рајачића (не зна Божо да је томе момку било име Јосиф – ИП) ‘убедили Србе… да је Рас/Rac/Рац погрдан назив за Србе, иако је Rac/Рас била ознака рода светог/првобитног односно рода Кола – како је остало забележено и на Првом торањском, АзБучном часоВ(е)нику из Русије”, онда би се разложан читалац, макар он био и неки неутралан чиноВ(е)ник, морао запитати откуд сад “РасСени и до 1848. године”, кад не представља тајну да су многим писцима мало старијим од нас двојице (Клаудије Птоломеј, Равенски Анонимус, Дион Касиус Кокцејац, Полибије, Тит Ливије, Аристотел, Херодот, Страбон из Амасеје, Саломон из Костнице, Вацерад, примера ради) Срби били познати као Сораби, Сорби, Серби, Сарба¬ти, Сармати, Сирби, Сурби, Гимарон, Кимернер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Симбри, Камбри, Кимри, Сарди, Суарди, Сибини, Сабини, Свеви, Свеби…

Израз “Словени” употребљен је први пут 491. године, а ранији назив Slavorium није значио Словен, већ Сла¬ван. “Срби су код Александра Великог били највећи народ, најбољи и најпознатији рат¬ни¬ци. Одликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово високо цењење Срба је од римских историчара описано. Наводи се, са каквим је све привилегијама Александар Србе, за њихове изврсне особине, наградио. Дао им је потпуну слободу, ослобађање од пореза и од ратне службе. С именом ‘Славни’ он није имао намеру да измени њихово старо име, него да их од других ратника истакне”.

Кад већ Србе брани речју “Рас”, која је “била ознака рода светог/првобитног односно рода Кола”, онда зачудно делује Божидарово одрицање да би тај појам могао бити искоришћен као назив за град Рас, “некакав митски сербски (од Вука Караџића је исправљено на сРпски/срБски) град, а не ознака рода првобитног”.

Митровић се овом Вуковом “кривицом” за реч “србски” бавио и записом да је “било основа за настанак немачког назива за КолоВене – Sorben а одатле СорБен (одакле је Вук Караџић извео реч Срби, и поред тога што је Сретењски уста 1835. године био устав државе која се звала Сербија) те због тога Лужички Срби увек поред немачког назива SorVen/SorBen пишу и своју слоВенску реч Венди!” (Рекло би се по овоме да пре Вука није било Срба, па цара Душана морамо запитати како се он смео потписивати као “краљ и самодржац свих српских и поморских земаља и честник грчких страна).

То, с једне стране, а са друге, Митровићу није познато да групу “срб” једино Срби тако изговарају (ако то раде и Чеси, и Словенци, нека их, они бар у подсвести држе да су били Срби), те да је нико на овоме белом свету не може и не уме тако изговорити; да би са њом некако изашли на крај, сви они, и некад и сад, убацивали су и убацују на друго место један од самогласника, најчешће “е”. Међу тим “белим светом” налазе се и Руси, србско племе, а товаришч Митрович сада би хтео да облик “сербски” и Србима натовари.

Чудно, заиста, да Вук Караџић није знао за реч “Срби” док је није научио од Немаца, мада је Митровић могао знати да се Срби у предговору за Српски рјечник из 1818. године пишу као Србљи, а њихов језик као Српски. И, даље, тада су углавном школовани Срби и они који су себе сматрали господом (биће да се и Митровић препознаје у овим двема групама) тврдили “да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај што њим говори народ (и они, школовани и господа – ИП), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога”.

Обрћући и окрећући Вене, од Божидара ћемо сазнати да “сви народи света Беч зову Вена (по народу Вени/КолоВени, осим ВенГра, Вена и Угара/Мађара) и Срба који га називају Беч/угарски Becs, али ће он прећутати да Србе понеко познаје као Венете (Талијани никако да признају откуд им Венеција), а понеко, Немци, на пример, као Венде.

Вођен том логиком, Митровић ће записати и да је “назив Београд/БелГрад настао од назива ВенГрад. Могао је то написати јер у школи није учио (ни ми остали) да је у србској дивонији постојао и бог Бел, те да је Београд именован по њему; и не само он, него и Берат
у данашњој Арбанији, или Беловар у данашњој Хрватској.

Кад се већ помињу богови, Митровић ће и бога Велеса, старосрбског заштитника поља, пашњака и шума, односно усева, стоке и дивљих животиња, назвати Колос, а Велесову књигу на брезовим дашчицама – Колосова књига. Кад је већ тако, онда треба сматрати логичним што је заборавио да Велс у Енглеској преименује у неки Колс или Келс.

Мада се Божидар непрекидно труди да србске и руске читаоце увери како су они КолоВени, омакло му се да напише (јер је тешко поверовати да би и он сам могао схватити шта је у наставку написао) како “на основу јединствене немачке колонијалне историографије, и данас на универзитетима и у школама: 1. уче Србе, да су се Срби/Словени доселили на Балкан (термин прихваћен у XIX веку) са севера у VI веку и да управо због тога треба да уступе територије, наводно, древнијим Илирима… (и) 2. док у Русији уче, да су се Руси (наводно) доселили у VII веку из подручју ПоДунавља (тог истог Балкана) на садашње просторе Москве, који назив, по том лажном учењу припада далеко старијем народу, који је на том месту живео до досељавања СлоВена, иако је уистину назив Москва идентичан називу СлоВени јер је скраћеница од средњевековне речи МосКо-Вија, што је такође само скраћеница или идентичност древног назива: Божанствена Коло Венија, од које је настала реч СлоВени”.

Са тим у вези, макар и далекој, овде може стати и Божидарова “мисао” да “божански знак М на московском Кремљу значи Боуки божански”, али је несхватљиво како се није досетио да ону “колонијалну историографију” обележи као “Коло(Ве)нијалну.

Ко старији, ко идентичан, ко лажан, која скраћеница, ко досељен, ко од чега, ко “наводно древнији Илири”, али би Митровићу користило када би знао да је више десетина страних аутора које је Шафарик навео “без свих набрајања или решетања досадашњих виђења”, почев од 11. века па до његовог времена, сведочило о дубокој старини словенској, везујући их, на пример, за Илире, а Панонију одређујући као њихову прадомовину. Шафарик зна да су Словени били прастановници Европе, бар на једној њеној половини, и да су били бројнији од осталих европских народа. Доказ за такву тврдњу он види у тесној сродно¬сти словенског језика са грчким, латинским и герман¬ским. И зна да име Срб представља “некадашње уобичајено дома¬ће име словенских народа, као што је то у немачком језику назив Венда”, те да је то име старије него Словен (или Митровићев “КолоВен” стар свега дванаест година, од тренутка кад се уселио у његову књигу) и оно је постојало као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (ин-дијског) порекла.

Позивајући се на многе изворе, Шафарик набраја више старих народа чија су нам имена предали грчки и римски писци, доводећи их, увек и без премишљања, у везу с пореклом Слове¬на. Њему је у Србима из Сарматије лако да препозна Словене, а гово¬рећи о Трибалима, настањеним у Поморављу и по Косову, бележи да “само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ у Triballos”.

Стога и Enciklopedija Jugoslavije, која није особито србска, одредницом Илирска дворска депутација (канцеларија), “признаје” да су Срби у Хабзбуршкој монархији и током 18. века сматрани Илирима; та дворска установа, основана одлуком царице Марије Терезије, у време кад се њена Монархија налазила у кризи (1745) била је својеврсно министарство за србске послове у чијој је надлежности “било право разматрања свих проблема Срба”.

Антисрбски, а како друкчије. Кад је већ поменут Сарб, или Сард, ваља навести и Митровићев “савет” да “Срби и СлоВени треба да подигну споменик Америчкој археолошкој експедицији која је 1914. открила плочу из Сарба/Сарда исписану у XI в.п.н.е. на којој је био исписан изворни назив СлоВена”, односно његових наводних КолоВена, али неспреман да препозна оно што је очигледно, не схвата да реч “Сарб”, односно “Сард”, значи исто што и “Срб”, а да су “КолоВени” са речене плоче могли да означавају неку оновремену досетку, неке “КолоВође” неког “организованог злочиначког подухвата”, чак и коловође у неком тамо културно-уметничком друштву “КолоВенци”.

Прихватимо ли, као истинито, тумачење да су знаци са плоче у Сарбу, односно Србу, прочитани онако како нам нуди Божидар Митровић – коловени -, онда ваља прихватити и чињеницу да је то један једини запис те врсте. Зна ли се да су многи стари писци и географи оставили бројне трагове о србском бивствовању на пространствима од Атлантика до крајњег азијског истока, онда иоле разложан ум мора Митровићеву “једночинку” без икаквог премишљања одбацити као неозбиљно домишљање. Ко се, пак, имало упусти у “чешљање” те једине “власи”, непогрешиво ће схватити да је писање Божидара Митровића по много чему антисрбско.

Ако Божидар Митровић за себе каже да је Србин, да зна “српски” језик и да повремено барата појмовима Србија, Срби и србски, то му само служи као наивно покриће за труд да старину поодавно измишљеног Словенства помери у искон, те да знања о србској старини претвори у измишљотину и избрише и из књига и из свести србскога света. Тим својим поступком он се придружује онима који, духовно јалови и “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, од србског народа наследише “биће и реч”, али се баш због тога, због комплекса Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном браку родила дете, већ вековима труде да србској цивилизацији дођу главе.

Да не идемо даље од 1054. године (када се из хришћанства издвојила римокатоличка јерес), поменимо само десетак крсташких ратова које је Ватикан, од краја 12. до средине 15. века, преко угарске државе водио против Срба; да подсетимо на ватиканску препоруку Аустроугарској да 1914. године уђе у рат против Србије и “уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло”. Том приликом још је речено да је “потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”, тако да је користећи исти антисрбски калуп, папа Јован Павле Други половином августа 1992. године позвао Западноевропску унију и Северноатлантски савез (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Срба.

У међувремену, фебруара 1848. године, на европском Западу појавио се спис назван “Комунистички манифест”, стварно упутство за уништење Срба и Руса и њиховог православља, што је касније изродило изјаву Карла Маркса, једног од “капиталаца”, да “ако би физич¬ки било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”*.[* “Манчестер Гардијан“ од 25. јула 1914.]

Сада, ево, појављује се Божидар Митровић са својим “открићем” да Срби нису Срби, чиме ствара не само основу за даље расрбљивање Срба, већ подсећа заклете србске непријатеље да своје материјалне и теоријске “ресурсе” уложе у расрбљивање и, нарочито, у расрбљиваче.

Да се већ све креће у том правцу, види се и из његовог писма Републичком заводу за статистику у Београду (28. августа 2020), из кога сазнајемо да се у Србији “води терминолошки рат против народа РАС, како су се Срби звали до 1848”, да су Срби “рођени” тек после те године и то, ни мање ни више, из назива “КолоВени”. На речима, он противречи “отвореном стварању измишљених нација односно сада новоНарода… по религији (муслимани)… по територијалном имену Босанци, ЦрноГорци/МилоГорци, иако су све то Срби као и Крајишници, Личани… Војвођани, Шумадинци, Сремци, Банаћани…”, али му то не смета да у истом писму тражи ново разбијање србског националног бића кроз “Савет народа Рас/КолоВена/Срба”.

Кад је већ то све “осмислио”, затражио је “да Срби појединачно и Српски народ у целости добије… право да користи своје древне називе:
1. Рас (Рашани…
2. КолоВени и
3. ГОДи… лукавим играма и у Војводини и у Источној Немачкој преименовани у Готе”.
Преведено на разумљив србски језик, Божидар Митровић тражи од Срба да наставе с националним раслојавањем и, у крајњем случају, с одрођавањем и преласком у нацијице којекаквих несрбских имена, за које би се већ за годину две, чак и сутра, могло рећи да немају, нити су имале икакве везе са Србством.

Ко је шта, а може и заједно. Када сам пре више деценија, као апсолвент историјских студија, дошао у гимназију да, у виду вежбе (испитне), покажем нешто свога практичног умећа, затекао сам тамо и свога некадашњег професора историје. Док смо чекали да се заврши велики одмор и кренемо на час, Професор се присети једнога свог искуства из најранијих професорских дана. Каже му директор да ће ићи са њим на час, чисто педагошког увида ради. Били они на часу, професор обавио што је требало, директор то пажљиво одслушао, после часа вратили се у наставничку зборницу, директор стао поред прозора, ни мукајет, да би тек после три-четири минута повременог кашљуцања проговорио: “Дабоме, сваки професор треба да упропасти пет генерација да би научио шта треба да предаје”. Професор је то своје искуство овако објаснио: “А ја, бога ти, причам о задатој теми све што знам, мислим да то и ђак треба да зна. Не треба, бога ти”.
Не треба, наравно, али Божидару Митровићу није било дато да спозна то основно правило наставничког занимања. Због тога се и могло десити да он у своје књиге чији су наслови наведени у првоме пасусу овога текстића, убаци све оно што је знао, или је мислио да зна, и о теми и мимо теме.

То ме, ко зна због чега, подсети на онога Лалу који је у неком “високоученом” друштву, пошто се наслушао многих звучних речи, изјавио: “Та, и ја знам млого лепи’ речи, али не знам ди коју да ставим”.

Тако и Божидар Митровић, зна много података, мало тачних а мало произвољних, али не зна где је коме од њих место и, посебно, због чега их уводи у свој писарлук.
Верујем да такву “писарску методологију” не би применио да је одгледао један постарији руски филм у коме је приказан Друг Лењир, онај који је своје деловање поставио на сопственој формули “ни лево ни десно од Друге интернационале”, непосредно по доласку у Русију да је “октобарски револуционише”. Требало је, дакле, да у некој кући у којој није било довољно кревета, преспава на поду. Нашло се неколико ћебади да се простре, а како није било јастука, Друг Лењир се осврне по соби, види књиге на некој полици, крене да вади једну по једну, погледује наслове и баца их за узглавље. У том “послу” наишао је на једну која га је натерала да се намршти, и каже, и тако поступи: “Ова је за под ноге”.

“КолоВени СлоВени и континуитет културе и права” Божидара Митровића – на 750 страна, тешки четири и по килограма, запремине 3.660 кубних сантиметара – још нису доживели ту судбину, али је зато једна београдска књижара решила да свога јединог “КолоВена”, без означене цене, утрапи неком наивчини, уз рекламу да је све то “ново, неотворено, непрочитано”.
По прилици, ово последње судбина је целога тиража те Митровићеве умотворине јер још никоме није пало на памет да је прочита; не рачуна се ту онај коректор који је био принуђен да то уради уз накнаду за изгубљено време.
+