Предисловије

Чак је и површним зналцима неких земљописних појмова из Панонске низије лако рећи да је Барања онај троугао између Дунава, Драве и Маџарске, али се при томе не сме сметнути с ума да је прота Стеван Михалџић (1861-1941), историчар Барање, док је припремао материјал за Мировну конференцију у Паризу (после Великог рата, 1914-1918) записао да “није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ништа, док се славодобитна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конференцији доказивати, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше наши историчари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и остали научењаци наши, да стање Барање никако не познају”.
Што ће рећи: ако је до тада неко нешто и писао о Барањи, све се то могло свести на нагађања или произвољна тумачења.
Тако пре сто година, а у међувремену, да се та и таква аматерска домишљања не би сврстала у “национално навијање”, затражена је помоћ званичне историјске науке. Од ње је, најпре, ваљало сазнати и како је и зашто недуго после Другог светског рата (19. јуна 1945), формирана Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Милован Ђилас (1911-1995), као председник, и као чланови: Вицко Крстуловић (1905-1988), Милентије Поповић (1913-1971), Јован Веселинов (1906-1982) и Јерко Златарић. И требало је научно вредновати Ђиласове забелешке из којих проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена (без Буњеваца и Шокаца, у међувремену “унапређених” у Хрвате), 495.000 Маџара и 359.000 Немаца. На основу тих података, “Чика Туна”, Антун Бабић, председник Јединственог народно-ослободилачког фронта Славоније из Осека, могао је предложити да се граница између Војводине и Хрватске успостави линијом Суботица-Илок-Сремска Рача, али је коначан комисијски предлог формулисан тако да су срезови Западног Срема (Вуковар, Винковци и Жупања), припали Хрватској, илочки срез, у већини настањен србским живљем, подељен је између Хрватске и Војводине, а Хрватској је, први пут у историји, припала и Барања, изузета из састава Војводине скоро два месеца раније.

И требало је проверити како то да у збирци докумената о обликовању Србије, чији су аутори Бранко Петрановић (1927-1994) и Момчило Зечевић (1935-2017), обојица историчари, у којој се налазе документи о деоби “Санџака” (помињу се тамо и Косово и Метохија), нема ни речи о “премештању” Барање у Хрватску. Ако ништа друго, могло се очекивати да се у збирци нађе барем закључак Покрајинског комитета Комунистичке партије за Војводину с почетка априла 1945. године (тада још није постојала Комунистичка партија Србије јер су се, у складу с упутством друга Броза – 1892-1980, познатијег као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, “ослободиоци” у њој понашали као окупатори, за њу није смело бити милости!), којим се Комитет једнодушно изјашњава за укључење аутономне Војводине у Федералну Србију, што је “највише одговарало интересима народа и читаве наше Титове Југославије”. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново присаједини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом, и Сремом, наравно. Петрановић, истина, не назначује ни у напомени да је одлука о деоби Санџака (Рашке, Бранко, Рашке!) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом.
А шта се заиста дешавало (не само са Барањом, већ и са Сремом), можда је знало и тридесетак Срба из Западног Срема који су пошли у Београд да се “распитају” о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.
Био је то озбиљан наук свима да више не помињу Барању као део Војводине Србске, све док, почетком лета 1990. године, потписник ових редака није предложио уредништву новосадске Самоуправе да се у једном од наредних бројева отвори расправа о враћању Барање Војводини. Синиша Николић (1928-2002), главни уредник, ову је идеју оберучке прихватио и од Предлагача затражио да нађе зналца који би написао иницијални текст.

Предлагач је разговарао с академицима Славком Гавриловићем (1924-2008), Василијем Крестићем (1932), Чедом Поповим (1936-2012), а консултовао је и још неке историчаре не би ли се нашао “прави”. Гавриловић је одбио да се у ту тему упушта, јер се више бавио Славонијом и Сремом, а и питање је “врло осетљиво”. Крестић се такође захвалио на понуди истичући да, и иначе врло ангажован у трагању за истином о србском народу, не би желео да свој “научни дигнитет” крњи публицистичким иступима за “дневно-политичке потребе”. Попов је избегао да помогне, пошто се том темом не бави, али је зато предложио да се разговара с његовом женом Јеленом (1938), такође историчаром. Јелена је, рече, пре извесног времена разговарала са Милованом Ђиласом о разним темама, а нарочито о разграничењу Хрватске и Србије, уистину: Војводине. Коначно, Јелена је прихватила молбу да нешто о томе напише, мада није могла рећи колико ће јој времена бити за то потребно.
Неизвесност око свега потрајала је до краја августа, пошто се Јелена тек тада “сетила” да је раније обећала да ће, заједно са Чедом, о истој ствари писати за београдски НИН. (Појавио се касније тај текст, а Предлагачу се учинио недостојан угледа његових аутора; не само да је био несадржајан, био је празан). Синиша се тада са собом “договорио” да Предлагача “произведе” у госта-уредника за октобарски број, а пошто се Предлагач томе није успротивио, у осмом броју Самоуправе, у врху друге стране, објављено је да ће “Илија Петровић, један од власника ‘Самоуправе’ и потпредседник Одбора Српске демократске странке у Новом Саду, бити гост уредник октобарског броја ‘Самоуправе’. Редакција је прихватила његов предлог да ‘Самоуправа’ отвори странице за расправу о враћању Барање Војводини”.

И поред тога што су га тројица академика одбила, Предлагач је своју потрагу за писцем наставио. Своје ондашње страначке знанце из Барање, Милована Вакањца и Ђорђа Латаса (да ли наставнике историје, или професоре?), молио је, али безуспешно, да нађу некога ко нешто памти о збивањима из 1945. године, да и сами нешто напишу о томе, макар и своја имена прикрили (ако се плаше нечега, можда с разлогом). После свега, макар колико то изгледало претенциозно од једног аматера, Предлагачу је само преостало да текст о Барањи напише сам, а да га Самоуправа, Година СХ, октобар 1990. број 9( 1164), објави на странама 3-4, под насловом “Барања припада Војводини”, како следи:

“За време Првог светског рата политички живот у Војводини готово да је био замро. Тихомир Остојић (1865-1921), књижевник и историчар, први је одлучније иступио са ‘захтевима за национално ослобођење и отцепљење од Угарске’. Он је био иницијатор Суботичке резолуције од 2. октобра 1918. године, којом ‘Срби и Хрвати Јужне Угарске једногласно изјављују да сматрају једино Мировну конференцију за меродавну у погледу решења југословенског питања, а у вези с Бачком, Банатом и Барањом као будућим саставним деловима слободне заједничке државе свију Југословена’. Крајем октобра исте године, ова резолуција допуњена је закључком којим се Народном Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба (СХС) у Загребу признају компетенције за вођење свих послова у вези с уједињењем.
Супротно оваквим ставовима, војвођански радикали окупљени око Јаше Томића (1856-1922) нису подржали сарадњу са Народним вијећем СХС, већ су истицали неопходност да се Војводина сједини са Србијом непосредно. Представник Срема у Народном вијећу Жарко Миладиновић (1862-1926), адвокат из Руме, почео је крајем октобра све јаче заступати идеју о непосредном прикључењу и Срема и целе Војводине Србији. Чини се да је ова група војвођанских политичара (противника уједињења преко Народног вијећа, а поборника непосредног присаједињења Војводине Србији) радила уз подршку владе Николе Пашића (1845-1926) и уз сагласност Светозара Прибићевића (1875-1936) који је, незадовољан акцијом вођеном у Загребу у вези с уједињењем, а нарочито ставовима Стјепана Радића (1871-1928) и његовим државноправним теоријама усмереним на заустављање ‘туђе војске’ (србске) на хрватској граници, поручио Васи Стајићу (1878-1947) у Нови Сад: ‘Кидајте са Загребом!’
Новембра 1918. године почињу се по Војводини формирати народни одбори и народна већа. Када је 13. новембра са Маџарском потписано примирје, положај Војводине постаје нешто одређенији. Према том уговору, на северу Војводине повучена је демаркациона линија која се углавном поклапала са данашњом државном границом. На тај начин, иако државно-правно још увек део Угарске, Војводина се фактички одвојила. Већ формирана народна већа постају нека врста провизорне власти.

Барања у Војводини

Присуство србских војних одреда у Војводини уливало је словенском становништву наду да ће доћи до формирања нове националне државе. Јаша Томић био је све активнији, а по Новом Саду причало се да и Пашић подржава присаједињење Војводине Србији, што је опет оцењивано и као “јачање позиције Србије у натезању са Загребом”. Тих дана формиран је у Београду један одбор од људи рођених у Банату, Бачкој и Барањи, са намером да потпомаже покрет за Бачку, Банат и Барању. Зарад сваке евентуалности, овај одбор одмах је изјавио да ‘у случају племенске поделе Бачка, Банат и Барања већ сад траже спојење са Србијом’. Истовремено, затражено је да се Одбор Југословена из Угарске одмах из Загреба пресели у Нови Сад и тамо стави на располагање нешто раније створеном Србском народном одбору.
Овај Одбор (новосадски) сазвао је Велику народну скупштину за 25. новембар 1918. године, са циљем ‘да Срби, Буњевци и остали Словени у Бачкој, Банату и Барањи одлуче слободно, по својој вољи, којој држави желе да припадну’. Скупштина је одржана у Новом Саду и присуствовало јој је 757 делегата из 211 војвођанских општина. Према писању хрватског историчара Ферда Чулиновића (1897-1971), по националности било је 578 Срба, 89 Хрвата, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца и један Мађар. (Бавећи се касније овом темом, Предлагач је ‘открио’ да су на Великој народној скупштини у Новом Саду учествовала само двојица Хрвата, а да је Чулиновић оних ‘својих’ осамдесет девет Хрвата – 89 – ‘пронашао’ тако што је у Хрвате ‘унапредио’ 84 Буњевца и 3 Шокца). Том приликом донета је и Резолуција у којој се, између осталог. каже:

“1. Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.
2 Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је и наша искрена жеља, да српска влада, удружена с Народним већем у Загребу, учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије”.

Истом приликом, на предлог Петра Коњовића (1883-1970), првака Демократске странке у Војводини (која је желела да Војводини обезбеди извесну аутономију у новој држави), донесена је још једна Резолуција из које посебно истичемо следеће:

‘Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антантина балканска војска, проглашује се дана 12/25. новембра 1918. на Великој народној скупштини, на основу узвишеног начела народног самоодређења, оцепљеним како у државноправном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске… Народни савет… поставља Народну управу и врши надзор над њом. Народна управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе…’

Почетком децембра 1918. године, Народна управа преузела је сву власт на запоседнутој територији Баната, Бачке и Барање. Њен положај није био сасвим одређен, будући да га ни србска влада није формално признала. Формирањем прве владе у Краљевству СХС затражено је повлачење Народне управе која је постепено своја овлашћења уступала србској краљевској влади и 11. марта 1919. године престала да постоји.

У свему овоме несумњиве су бар две чињенице:
1. Војводина, састављена од Баната, Бачке и Барање отцепила се од Угарске и прогласила своју самосталност; и
2. Војводина (номинално, њене области: Банат, Бачка и Барања), је присаједињена Краљевини Србији. Одлуку о присаједињењу одмах је прихватила влада Краљевине Србије, чиме је тај акт постао пуноважан и у чију конститутивност није могло бити сумње.
Овде ваља истаћи да су одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду усвојене највише заслугом Радикалне странке окупљене око Јаше Томића. Радикали, дугогодишњи борци за аутономију Срба у Угарској, били су одлучно против аутономије у новој јужнословенској држави. Како је Јаша говорио, нова држава била је толико разнородна у свим областима живота, да би аутономија и федерализам на националној основи угрожавали њен суверенитет и интегритет. На основу историјског искуства с аутономијом у Хабзбуршкој монархији, сматрао је да се треба ‘оканути аустријских старудија’. Јер, ваља разбијати оно што у измењеним условима мора бити целовито. ‘Припазите, браћо, на нас које је одљуљала колевка Аустро-Угарске: Аустро-Угарску расцепканост могли су створити само разни народи. А они који траже данас и расцепкану Србију, нека не говоре о једном народу са три имена, јер њихов захтев открива оно што они неће да признају, а то је да ми нисмо један народ’. С ким ћемо и куда ћемо, питао се Јаша Томић и при томе се залагао за ‘заједницу са најближом браћом’ Хрватима и Словенцима, ‘али нас (војвођанске Србе) пустите на груди душевне, јуначке и демократске Србије: хоћемо да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа а после тога заогрнућемо се огртачем Југословена’.

Одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији различито је тумачена у разним временима, а ми ћемо овде поменути само два става двојице историчара. Фердо Чулиновић, године 1961, приговара начину на који је група радикала око Јаше Томића утицала на одлуку Велике народне скупштине, јер су ‘инштрукције’ добијане из Београда, од Николе Пашића, а њима није противречио ни Светозар Прибићевић. А у својој књизи Стварање Југославије, ни Бранко Петрановић не може да одоли нашој послератној идеологији: ‘У завршној фази борбе за јужнословенско уједињење положај српске буржоазије према буржоазији осталих југословенских народа знатно су учвршћивале одлуке представника народа Војводине и Црне Горе… Никакво друго решење, сем присаједињења Србији, није било могуће у датим околностима, пре свега због националног, социјалног и политичког састава доносилаца одлуке’.

Барања из Војводине

С пролећа 1845. године, зачетник Велике Идеје која је требало да усрећи човечанство, а стварно је гурнула словенски свет бар двеста година уназад, записао је у Тезама о Фојербаху да су ‘филозофи само различито свет тумачили, радило би се о томе да се он измени’. Тачно сто година касније, Председништво Авноја испуњавајући завет Великог Идеолога, почело је да ‘мења свет’. Деветнаестог јуна 1945. године именована је Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, у саставу: Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, Милентије Поповић, Јован Веселинов и Јерко Златарић. Председник комисије био је Ђилас. На основу њиховог предлога, срезови Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) припали су федералној Хрватској. Хрватској је припала и Барања, изузета из састава Војводине још маја исте године.
Подсећамо да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функционисање нове државне власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању. Ова војна управа била је подељена на војну област за Банат и војну област за Бачку и Барању. Почетком априла 1945. године, Покрајинска конференција КПЈ за Војводину једнодушно се изјаснила за укључење аутономне Војводине у федералну Србију, што је најбоље одговарало интересима народа и ‘читаве наше нове Титове Југославије’. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново присаједини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом. Комитет није знао шта ће смислити Комисија.

Поново се враћамо Бранку Петрановићу (и М. Зечевићу) и његовој збирци докумената о обликовању Србије као сложене федералне јединице. У Збирци се налазе и документи о деоби Санџака, помињу се и Косово и Метохија, али о ‘премештању’ Барање нема ни речи. Петрановић, истина, назначује у фусноти да је одлука о деоби Санџака донета без консултације народа, а ми бисмо са сигурношћу могли додати да је на исти начин поступљено и са Барањом. Можда су о том ‘премештању’ знали нешто и они које су касније нестали без трага.

Барања никада није припадала Хрватској

Њено послератно додељивање Хрватској, први пут у историји, зачетак је пакленог плана за разбијање Србије и однарођавање србског народа. Ђилас је био пион у рукама ОногаОногаКојиНасЈеДовдеДовео”.

Михалџићева Барања, Београд 1991

Нешто више од годину касније, потписнику ових редака било је дато да на београдском Сајму књига, уз академика Радована Самарџића (1922-1994), историчара, и Динка Давидова (1930-2019), историчара уметности (члана Академије наука од 2006) говори о Михалџићевој књизи Барања од најстаријих времена до данас коју је, фототипски (према првом издању из 1937), објавила Библиотека Града Београда.
А тамо, на Сајму, уз бројне појединости већ унесене у текст објављен у Самоуправи, изговорено је и ово:

‘Прота Михалџић, радознао по природи а родољубив по осећањима, ишчитавајући већ објављену угарску дипломатику и многе изворе из турског и претурског времена, рано је започео са сакупљањем грађе за свој намеравани спис о Барањи. Михалџићев већ обиман рукопис препоручио га је србској влади да на Мировној конференцији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском. За ову Конференцију Прота је припремио скраћену верзију књиге о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под називом La Baranya (Etudes economique et historiques), односно: Барања, економске и историјске студије. Историјско-етнографска и топографска документација садржана у Протиној књизи о Барањи нагнала је Мировну конференцију у Паризу да јуна 1920. године призна чињенично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувремену створеном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
Књига о Барањи проте Михалџића постала је тако мост којим је србска Барања опкорачила Дунав и привила се на груди своје ‘душевне, јуначке и демократске’ мајке Србије. А онај бетонски лук између Батине и Бездана, настао пола века доцније као физичка спона између Барање и Бачке и назван по војној формацији која је многобројне младе Србе увела у изгибију, посветио би се, уверени смо, када би на његовим улазима заблистале табле са дивотним натписом:
МОСТ ПРОТЕ СТЕВАНА МИХАЛЏИЋА.
Барем толико дугује Србство своме заслужнику”.
Са падом Републике Србске Крајине и та је замисао пала.

Барања поклоњена Хрватској

Сведочанство после више од шест деценија

Тридесетог јула 2007. године, на сајту https://politika.com/kako-se-krojila-hrvatska-istocna-granica објављен је разговор са Јерком Златарићем рођеним у барањском селу Гајић (он сам представља се као сељак, предратни члан Хрватске сељачке странке и замјеник сенатора, у рату вијећник Авноја, по ослобођењу тајник Јединственог народног фронта Војводине и допресједник Окружног народно-ослободилачког одбора у Сомбору), “етничким Хрватом”, уистину Шокцем, из кога се види “како се кројила хрватска источна граница” и како је деловала “комисија за разграничење између Хрватске и Војводине”.

Позван да као именовани “члан Комисије за разграничење између Хрватске и Србије, односно између Хрватске и Војводине”, дође у Нови Сад, у Главни одбор Војводине где је затекао Вицка Крстуловића, Милована Ђиласа, Милентија Поповића, Жарка Веселинова и још “неке које не треба спомињати”, он је, према сопственом “признању”, рекао Ђиласу “да би било неправилно… да ми овдје, без игдје икога ријешимо овако важну ствар”, те да би, “ако већ није вријеме да се пита цијели народ, онда би се требали састати барем са народним представницима”. Ђилас се, каже Јерко, са њим сложио, док су “други шутјели”. На Ђиласово питање шта да се даље ради, Јерко је предложио да се иде у Суботицу “јер да је то највеће хрватско мјесто овдје у Војводини и… да би било промашено без њих рјешавати овако важну ствар”.
А тамо, у Суботици, пред “прилично људи”, Јерко је, у уверењу да ће се са њим сложити већина, рекао да “у овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата… дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина, осим у Сријему. (Они су толико наглашавали тај Сријем; па добро нека им буде: у Сријему је већина Срба, али је овдје већина Хрвата)… У Подунављу, осим Сомбора, Срби нису имали скоро нити једно село. Нешто их је било у Сомбору и Суботици. У Суботици је на примјер било прије рата 5000 Срба”.

Наводном размишљању извесног Домазовића да би, уколико Барања припадне Хрватској, најбоље било “да од Суботице на Паланку буде повучена граница, јер ми из Барање немамо што тражити у Србији’, Златарић је придодао своје уверење да би и “Славени” који су “преко наше сјеверне границе у Маџарској… више тежили да буду прикључени к нама (Хрватима – ИП)… Тако је и у Сомбору: наши сви Буњевци, наравно за Хрватску, у Суботици сви за Хрватску, читав овај појас све за Хрватску”.

Из посете Вуковару, Златарић памти само “комешање другова у комисији (који) кажу: -околица је Вуковара српска. А Вуковар је био хрватски!! Једва сам некако догурао да смо добили Илок… Ја сам хтио дијелити Бачку”.
Но, кад је увидео да сви остали “комисионари” ћуте о тој идеји, “мирољубиви” Златарић се, каже, повукао и рекао да “ми то не желимо под сваку цијену. Ми то не желимо под цијену новог братоубилачког рата, или ако то виши државни интереси не дозвољавају, и ми то не желимо ако народ нема право”.
На све то, каже даље Златарић, Ђилас је констатовао да, пошто није постигнута сагласност, он ће о томе обавестити АВНОЈ. “Никакав записник није правио, ништа. Све је то било у јесен 1945. године”.
Ако и није било записника, Ђилас је, барем за себе (можда и накнадно, пре но што се АВНОЈ “договорио” о коначном разграничењу), сачинио забелешку из које проистиче да је тада, у јесен 1945. године, у Војводини Србској живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена, али без Буњеваца и Шокаца које је “унапредио” у Хрвате, 495.000 Маџара и 359.000 Немаца.

Са тим у вези, 24. септембра 2014. године, на сајту http://www.hazud.ch/tag/jerko-zlataric/ у тексту “Хрват и Буњевац су истозначнице”, Анте Бараба Миш (који Златарићеву “хрватску” бројку узима као несумњиву, а Србе и “остале” скоро да брише) пише да је Вицко Крстуловић “сасвим јасне чињенице да су Бачкој и Барањи апсолутна већина Хрвати наспрам свих осталих, бацио у воду (иако) је на том подручју живјело према статистичким подацима преко 120.000 Хрвата, 40.000 Срба, 40.000 Мађара и свега 5.000 припадника других етничких скупина… Није тако узета у обзир чињеница да је у Бачкој тада живјело више од 90% Хрвата”.

Не треба сумњати у Златарићеву причу о деловању “Ђиласове” комисије, али је извесно да и Златарић и Бараба фалсификују не само цифре о бројности појединих националних групација у Бачкој, већ и етничку припадност бачких Буњеваца и Шокаца. На страну то што Златарић, онда Шокац управо “произведен” у Хрвата, а у управо наведеном своме сведочењу Хрват над Хрватима, после више деценија глорификује своју улогу у успостављању хрватске границе према Србији. С јесени 1945. он није знао да је Јулије Бенешић (1883-1957), хрватски лингвист и историчар, рођен у Илоку, у Срему, 1911. године записао да се “још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну да су Хрвати”, али је “знао”, иако сељак из барањског села Гајића (како и сам каже: “један сељак, за њих нитко и ништа” – ИП) да “на овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата (тако је онда било) дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина”. И даље, иако је средином маја исте те године морао знати да му је хрватство тек натурено и да се он сам, тада у Сомбору, још није могао осећати националним Хрватом, године 2007. било му је упутно рећи то што је рекао.

Супротно историјској истини да је крајем новембра 1918. године, према подацима ондашњих римокатоличких жупних уреда, прикупљаних зарад избора посланика у Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, у тим областима живело више од 1.002 а много мање од 2.000 (две хиљаде) Хрвата. Баш тако, будући да су у ту Скупштину изабрана свега два (2) Хрвата, по правилу да је један посланик биран на више од 501 до 1.000 лица. Тада су Хрвати, дакле, као такорећи неприметна етничка скупина у Војводини Србској били сврстани у “остале Словене”.
О Ђиласовим “разграничним” пословима сведочили су и Радивоје Амиџић, из Вуковара, и Живко Вукосављевић, из Петроваца, код Вуковара, а запис о томе сачинио је А. Павловић, сарадник новосадског Дневника, у тексту “Ђиласу помогле Хрватице”, објављеном 9. марта 1991. године:

“Колико су творци унутрашњих граница у Југославији поштовали два основна критеријума – историјски и етнички – може се видети тек сада, када се договарамо о нашем будућем ‘суживоту’. Поједини делови садашње Хрватске никада нису били насељени већином Хрватима, те је илузорно говорити о некаквој светој хрватској земљи која ће се бранити крвљу њених житеља.
Да је то тако, може се видети на примеру предратне Сремске жупаније чије је седиште био Вуковар, а у коју су улазила многа чисто српска села која се сада налазе у Хрватској.
– Граница Војводине била је од босутских шума па до Јанковаца, док је у Вуковару ишла реком Вуком, прича Радивоје Амиџић из Вуковара, који се добро сећа послератног ‘цртања’ Југославије, посебно Славоније, јер је 1945. био на положају референта за милицију Среског народноослободилачког одбора. – Све је почело са доласком Ђиласа и Бакарића код нас баш у време избора за Уставотворну скупштину. Рекли су нам да ћемо комунистички решавати питање припајања Среског одбора Славонији, али се уопште нису хтели представити. Тек смо касније сазнали ко су. Прво су нас из Среског одбора питали шта смо по националности, а потом и коме желимо да припаднемо. Први се побунио председник Младен Панић, тражећи да припаднемо Србији, односно Војводини, а потом и Емил Митров, начелник унутрашњих послова за наш Срез. На то је Ђилас рекао: ‘Лепо сте се скупили Срби да решавате национално питање’. Затим се обратио Мађару Јаношу Керцелу, који је код нас био начелник за пољопривреду, али је и од њега добио исти одговор, као и од другарице Персе Јаковљевић која је водила финансије.
Ђилас, већ ‘најежен’ због тих одговора, пошто је већ имао директиву и одлуку шта ће бити са нама, сматрајући ово за формалност, окренуо се другарици Каћи Васић из Јанковаца, Хрватици удатој за Србина. Одговорила је да би ипак хтела да то буде Хрватска, а не Србија, на што је нека Ивка, не сећам се презимена, секретар АФЖ-а за Срем, по националности такође Хрватица, рекла – ‘и ја бих’. Ђилас, озарен после тога, повикао је: ‘Тако ће и бити’. И од тада смо ми у Хрватској.
Народ, као и обично, о томе није имао појма. Речено је да се све ради због административних проблема, да смо сви једна држава. То је било једино објашњење које су тадашњи одборници могли да кажу људима. Ђилас је припретио да ће у случају народног незадовољства (Младен Панић је говорио да ће се народ окупити и протестовати) похапсити све водеће људе у Срему”.

О томе шта се дешавало прича и Живко Вукосављевић из Петроваца, код Вуковара, чији је отац тада био “умешан у разграничну процедуру”:
“Да би се ‘припајање’ остварило, организован је митинг у Дарувару на који су позвани представници села са свих подручја на којима живе Срби. Говорило се да су то представници Српских клубова иако исти нису никад, па ни тад, постојали. Ти људи су у Дарувар ишли пешке под одговарајућом пратњом и говорило им се да они тамо треба само да се појаве а не и да нешто говоре!
Митинг је одржан без икаквог гласања и изјашњавања, а једноме борцу који се побунио припрећено је: ‘Завежи, или се кући враћати нећеш’… Мислим да се најбоље види о каквој је манипулацији реч, ако кажем да је ово изведено за један дан, тако да нисмо успели ни да се освестимо”.

Неки који су успели да се “освесте”, њих тридесетак, пошли су из Западног Срема у Београд да се “распитају” о чему се то ради, али су њих нестали без трага, још у путу.
А. Павловић је покушао да о свему томе разговара са Живојином Јоцићем, агрономом у пензији, настањеним у Новом Саду, ондашњим председником Обласног одбора за Осек, али је од њега само могао чути: “Ја сам сада стар и не сећам се добро тадашњих догађаја. Знам само да је дошао Ђилас на челу комисије, те да је са њим био Веселинов, као и Крстуловић из Славоније. Одлуке су донете у том уском кругу”.
Са Јоцићем, за чије је “заслуге” чуо боравећи у Западном Срему, два пута је покушао да разговара и потписник ових редака. Први пут, средином лета 1990. године, када се припремао да пише о Барањи и Миловану Ђиласу. Кратак телефонски разговор са његовом женом деловао је обећавајуће, али је све било узалуд: Жика је само рекао да о томе не жели да прича. Други пут, пуних петнаест година касније, у време док је прикупљао грађу за књигу о педесетогодишњици Планинарског друштва “Поштар” из Новог Сада, навратио је у стан своје пензионисане колегинице Вере Крајновић, једне од оснивача Друштва, и тамо, сасвим случајно, дочекао да код ње сврати један постарији комшија. Чим је, при упознавању, изговорио своје презиме (“Јоцић”), овај потписник је своје представљање именом и презименом допунио и подсећањем да су њих двојица једном, поодавно, начели причу о Барањи и Ђиласу и да би је сада могли наставити. Јоцић је промрмљао нешто, као извињење Вери, и побегао из стана.

И један и други разговор на најлепши начин потврдили су наводе потписникових знанаца из Пачетина, у Западном Срему, да је Живојин Јоцић, после свега што је пратило његов рад у Ђиласовој комисији, напустио завичај и више се никад тамо није враћао; страховао је за своју главу јер су му, још онда, као учеснику у разграничењу на србску штету, запретили да ће га убити.

Неколико речи о Ђиласу и Барањи и “историјским путевима војвођанских Буњеваца”, које је отварајући оснивачку скупштину обновитељске Буњевачке матице у Суботици, септембра 1994. године, изговорио књижевник и новинар Марко Пеић (1913-2010), забележио је др Стојан Бербер (1942) и објавио у књизи Сведок времена IV, Сомбор 2018, 257-258:
“У Суботицу долази Божидар Масларић, народни херој, иначе Хрват из Осијека (вероватније је да је Србин, рођен у Даљу 1895, умро 1963 – ИП), да у име Централног комитета Комунистичке партије Југославије каже ‘да се убудуће Буњевци морају третирати као Хрвати’, јер ће се и тако на власт долазити само по кључу. После педесет година, ми сазнајемо да се већ тада радило на разбијању Југославије, о сепаратизму и припремама за отцепљење. Милован Ђилас је 1993. године, на ТВ Београд, говорио и испричао целу причу о томе. У том истом периоду, када је Масларић био у Суботици, да прогласи Буњевце Хрватима, Ђилас је правио границу између Србије и Хрватске у Барањи. Хрвати су тражили да се Суботица прикључи Хрватској, а он им је реко ‘што да се ви увлачите тако уско, пустите Суботицу Војводини и Србији, а ево вама Барања’, и док су попили кафу исцртали су границе. Очигледно је дакле, зашто је прија тог трибало Буњевце прогласити да су Хрвати. Чувши ову историјску чињеницу, ми смо придузели кораке не би ли добили тај снимак из Телевизије, рачунајући да је то историјска изјава. Нажалост, то није било сачувано. Наша делегација која је поситила Ђиласа, поново је направила гришку, није снимила разговор, да жива рич остане јер је он све поновио и додао, да је та одлука била његова и Титова да се тако спроведе”.

“Барањски мјестописи”

Трокњижјем посвећеном “хрватским мјестописима” Бачке, Барање и Срема, свој обол кривотворењу хрватске прошлости дао је и Анте Секулић (1920-2016), рођен у Таванкуту, код Суботице, а дуго живео у Делницама, у Хрватској. Овај “изразити меки лирски песник бачких равних њива, меланхолије и родитељске љубави”, у књизи Барањски мјестописи, Загреб 1996, обрадио је “повијест хрватских имена мјеста” у маџарској, а посебно у “хрватској” Барањи. Он је овакву поделу засновао на сопственој “знанственој спознаји” да је Барања “цјеловито земљописно подручје раздијељено трианонском државном границом на маџарски и хрватски дио” и да је то “наша Источна Хрватска, дио нашега хрватског Подунавља, јасно омеђена према истоку и западу, врло отворена према сјеверу”.
Иако се реч “славенско” у поменутој књизи изједначује са речју “хрватско”, назначено “славенско првенство” у Барањи није увек препознатљиво. Но, да не би било недоумице, Секулић ће дописати да “поуздано, међу славенским древним житељима не треба тражити српско-православно”. Највероватније због тога, нека од барањских насеља најпре се проглашавају маџарским или немачким, чак и Бели Манастир. За ово “барањско сједиште” рећи ће се да је “године 1733. слабо напучено, али се број житеља повећавао, поглавито доселидбом Нијемаца”. Уз запажање да је тамо “након Другога свјетског рата подигнута индустрија”, биће додат и став да је “већина житеља била хрватска и њемачка”. Срби се не помињу ни у Белом Манастиру ни другде, а ако има оних који нису Хрвати или Маџари, то су православци. Из таквих података извлачи се закључак да су Хрвати “у сложеном саставу становништва увијек били бројни (у појединим раздобљима и најбројнији) дио житељства, у низу насеља већински дио; у бројним пак једини житељи”. Па ће Секулић на основу тога формулисати и ставове да је Барања “одувијек припадала западној уљудби” и да је “за пописа 1961. године била саставни дио Хрватске, јер је након Другога свјетског рата, пригодом разграничења Хрватске и Србије и одлука Ђиласова повјеренства, прикључена (враћена) својој матичној држави Хрватској”.
Да се не би помислило да је за тај “повратак” једино заслужан Милован Ђилас, Секулић ће домислити да су “у Дунаву пред Батином нашли свој гроб бројни млади људи из Бачке (јесен, 1944), поглавито хрватски младићи”, што указује на будалаштину да је и Бачка “поглавито хрватска”.

Казује тако, иако је и њему и његовим истомишљеницима, и покровитељима наравно, познато да Барања никада није била хрватска и да је Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, капитално дело хрватске историографије, чак и не помиње, изузимајући једну кратку напомену да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука. Иначе, на самом почетку 17. века (1606) источна хрватска граница иде линијом Питомача-Грђевац (двадесетак километара западно од Вировитице)-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Велебит до близу Новиграда.
Шишић, наравно, не казује да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulterior, онострани Срем, а Грци су добро знали да се речју Срем (Срб-Сирб-Сирм) означава Србска Земља. Исто тако, Секулићу и не пада на памет да помене како су Хрвати, чланови Делегације СХС на Конференцији мира у Паризу 1919/20. године, оптуживали Србе за “империјалистичке” тежње и тражили од њих да се одрекну Барање (и источног Баната), јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

Србска “научна” страна ћути о свему томе

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било, јер и они морају некако говорити. У поменутом Секулићевом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж. Србски историчари, лингвисти и други научењаци не реагују, јер нису у стању да се отму глупостима о “доласку Словена на Балкан у VI и VII веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о српској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научењака са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.

А како се они понашају у таквим случајевима (море, нису то “случајеви”, то је појава!), леп пример пружио нам је Павле Ивић (1924-1999), лингвист, члан десетак академија по некадашњој брозовској Југославији и беломе свету, кога је, пре тридесетак година, на неком партијском скупу напао Душан Драгосавац (1919-2014), Србин из Лике, “врловажан” политички радник Брозовог времена. Пошто је дневна штампа објавила тај “прилог” као посластицу, дан-два после, један сарадник Матице српске пита Ивића да ли ће одговорити на Драгосавчеве нападе. Ивић се ишчуђава таквој помисли јер, побогу, он не зна ко је тај човек, тај човек нема своје име, с ким би он и полемисао. У складу са таквом логиком, Ивић није ни одговорио на Драгосавчев напад.
Како су Секулићеви “мјестописи” прошли без икаквих коментара угледних научника из Србије, чак и њихово представљање у Градској библиотеци у Суботици (8. августа 1997), морало је на видело избити озбиљно питање нису ли ти научни “угледници” криви, бар мало, за нека стања у јавности, нарочито она која се тичу Срба. Није била никаква тајна да су многи “без имена”, по оном овешталом правилу да “високо ти свуд у нас / главу диже празан клас”, дизали ону ствар на, по претпоставци, озбиљне и паметне људе и олако постизали своје циљеве јер им се нико од “озбиљних и паметних” није супротстављао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који уистину паметан и озбиљан човек, ваљда би тај угледник добио подршку и од обичног света, а не би се дешавало да последња увек припадне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина, за наводну надмоћ којекаквих антасекулића, разних других хархавата (или харвахата који пишу да је Хрватска све до Урала!) и њихових “знанствених” патрона из хрватске академије, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.