Корона вирус и лекари: Милан Јовановић Батут – „патријарх југословенског здравства“
• Наташа Анђелковић
• ББЦ новинарка

( Преузето са: https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-54449351 )

Митровчани су поносни на оваквог суграђанина

„Ако је икоме у свету потребна поука о чувању и неговању здравља, потребна је српском народу свих крајева.
Он, до душе, јесте од природе бистар и разборит, те у многоме зрело суди, али је – за чудо – баш у питањима о животу и здрављу некако безазлен и неук; шта више лаковеран, неразложан, па с тога и назадан.“

Ове речи, премда звуче као да су из 2020. године, написао је у предговору српског издања Књиге о здрављу доктор Милан Јовановић Батут давне 1896. године.
Његово име носи Институт за јавно здравље Србије, а у овој години корона вируса свакодневно смо га помињали.

Батут је био лекар и универзитетски професор, оснивач Медицинског факултета, а због рада на просвећивању народа звали су га „патријархом југословенске здравствене културе“.

Ненадмашан у просвећивању

„Сада се код короне види колики је значај превентиве и хигијене, а Батут је био прототип тога. Највише се изборио за формирање Медицинског факултета, а био је ненадмашан у просвећивању народа“, каже за ББЦ на српском микробилошкиња Славица Жижић Борјановић.

У Батутовом животу није све текло једноставно.
Студије медицине у Бечу морао је да прекине због беспарице и лошег здравља.
Током боравка у Аустрији вратила му се породична болест туберкулоза.
„Налазили су га некад на плочнику“, каже Жижић.

Иако потиче из угледне и имућне породице Јовановићи су осиромашили у Батутовој младости, током борбе српског народа за ослобођење у другој половини 19. века.

„Када се вратио на студије, десетак Митровчана је давало новац за његову школарину“, додаје она.

И данас су Митровчани поносни на таквог суграђанина.
„Митровчани знају да је Батут рођен у њиховом граду. Радови о њему су излазили у часописима и новинама“, каже Дејан Уметић, директор Архива „Срем“ из Сремске Митровице.

„И трошни чамац може далеко да плови“

Рођен је 10. октобра 1847. године у Сремској Митровици.
Гимназију је учио у Панчеву и Сремским Карловцима, а матурирао је 1865. године у Осијеку.
Као лекар је прво радио у Сомбору, а затим отишао на југ.
На Цетињу је основао здравствену службу и био начелник санитета Црне Горе у периоду од 1880. до 1882. године.
Током боравка у Црној Гори за Батута почиње да се интересује Београд и он као стипендиста српске владе одлази на усавршавање у иностранство од 1882 до 1885.

У младости је прележао туберкулозу, али су му ожиљци – каверне на телу остале читав живот.
Ипак, умереним и уредним животом успео је да дочека 93. годину. Преминуо је у јесен 1940.
Примењивао је све што је другима говорио и дисциплином је доказао да се „и трошним чамцем може далеко отпловити“.

Посебно је проучавао проблеме хигијене и бактериологије, али је у Европи научио и неке животне лекције.
„Од Француза је научио да буде родољуб, а од Немаца да се упорним радом могу постићи велики резултати“, наводи Жижић.

Радио је и обдукције, а на Правном факултету био професор хигијене и судске медицине.
Доктор Батут је био пионир у много чему.
Школовао се у Бечу, Паризу, Минхену и Берлину и тамо имао славне учитеље.
Ту су велика имена светске медицине – Роберт Кох, Луј Пастер, енглески статистичар сер Френсис Галтон и Макс Јозеф фон Петенкофер.

Кох је открио бацил туберкулозе и добитник је Нобелове награде за медицину и физиологију, а Батут је био код њега у годинама после тог открића.
Пастер је француски хемичар микробиолог који је, између осталог, пронашао вакцину против беснила док се Петенкофер сматра једним од оснивача хигијене у Немачкој.
Њихове портрете Батут је држао у радној соби.

Одбио је понуду да у Прагу на Карловом универзитету буде шеф микробиолошке катедре, у жељи да у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца оснује факултете.
Био је оснивач и друштва за кремирање – Огањ.

„Познато је да није било значајнијег посла у држави у вези са здрављем народа, а да у њему Батут није учествовао“, истиче у писаном одговору директорка Института „Милан Јовановић Батут“ Верица Јовановић.

Поред бисте у кругу Опште болнице и једна улица у Сремској Митровици носи његово име

Савети за сва времена

У Сомбору је већ 1880. покренуо часопис Здравље и наставио га на Цетињу.
„У часопису ‘Здравље’ из 1908. године наводи се да рак примећен на време може да се оперише и не мора да буде смртоносан, као и описи како може да се препозна на време и апел да се јаве лекару и да се редовно контролишу“, подсећа докторка Јовановић.
Из истог периода на преласку векова, додаје, постоје наводи о едукацији становништва о штетности дувана и алкохола, као и програм за смањење њихове употребе.
Ту су и упутства за вакцинисање школске деце – које се тада називало „калемљење“.
Батут је писао и о поступцима заштите домаћинства од заразних болести.
„Из ових и многих сличних навода лако можемо да закључимо да је у то време у Србији постојала развијена свест о превентивној медицини, на чијем је унапређењу посебно радио доктор Милан Јовановић Батут“, подвлачи Јовановић.

Уважавање Чеха

Колико су Батута ценили не само у Србији, већ и у Европи показују бројна одликовања, али посебно две сцене са Чесима.
„За 90. рођендан у чешком часопису назвали су га `патријархом југословенске здравствене културе`“, наводи Жижић.
Када је те 1937. добио почасни докторат Карловог универзитета који постоји од 14. века, Чеси су донели инсигније у Србију.
„Да би чин уручења био истоветан као у Прагу први пут су изнели ректорска знамења и донели их у Београд.
„То се никад није догодило“, напомиње Жижић, која је радни век провела у Институту за јавно здравље који носи његово име, а бавила се и историјом медицине.
Она је данас у пензији и чланица је Друштва лекара Војводине и секције за хуманост, уметност и културу, а Батуту се одужила пишући о њему.

Однос са краљевима

Са српским краљем Миланом Обреновићем није увек био у добрим односима, јер је умео да му се супротстави, а његово мишљење се уважавало.
„Имао је понуде да буде у министарствима, али није хтео да се приклања странкама“, истиче Жижић.
Ни са црногорским краљем Николом није било боље.
Краљ Никола био је прек човек и није дозвољавао да се говори о томе колики су проблем сиромашна исхрана и лоше лечење становништва, у шта се Батут лично уверио.
„Кад га је једном краљ Никола питао: ‘Ко ће да игра карте?’, Батут је одговорио: `Ви и ја`, на шта се владар наљутио тражећи да му се обраћа са `ваше височанство`.
„Међутим, он је био свој, па није много марио за краљевска наређења“, наводи Жижић.

Трновит пут до Медицинског факултета

Здравствене прилике крајем претпрошлог века у Србији биле су толико тешке „да их је боље и не спомињати“, говорио је тада угледни доктор Владан Ђорђевић.

(Зграда Института за јавно здравље изграђена је уз помоћ Рокфелер фондације 1923. године)

У свакодневном животу и здравственој заштити није било јасних граница између медицинске праксе и надрилекарства.
Лекари су углавном долазили из иностранства, а одавде су ретки ишли у друге земље да се школују.
Није било превентиве, земља је била сиромашна, а лечење је углавном било везано за владаре или војску и ратове.

Због свега тога, Батут је деценијама маштао и радио на томе да се у Србији оснује Медицински факултет, а идеју је преузео од доктора Јосифа Панчића.
Међутим, нису га све колеге подржале.
„Била је јака струја лекара школованих у иностранству који су се противили прављењу факултета, јер су мислили да ће осиромашити ако их буде много“, описује Жижић.

Услови су се стекли после Првог светског рата и ове године Медицински факултет у Београду обележава стогодишњицу постојања.
Тада је Батут са колегама обишао 17 средњих факултета у Европи да се угледа на њих.
Медицински факултет свечано је отворен 9. децембра 1920. Батутовим говором у свечаној сали Универзитета.
„Био је први декан, али није доспео да предаје хигијену на петој години, отишао је у пензију“, наводи Жижић.

Статистички микроскоп

„Кад год је нешто истраживао био је студиозан, међу првима је користио статистички метод – говорио је да све треба провући кроз статистички микроскоп.
„Имао је широк угао гледања“, каже Жижић.
Бавио се социјалном медицином, али и демографијом – становништвом и миграцијама у европским земљама.
„Кад се гледа хоће ли нека болест постати масовно присутна у становништву, као сад корона, анализира се утицај климе, времена, стање усева, број рођених и умрлих. Све то је Батут сагледавао почетком 20. века да би могао да објасни неке појаве“, додаје она.

У књижици Препорођај писао је препоруке и савете за младиће и девојке после Првог светског рата, кад је становништво било десетковано.
Писао је и о нежењама и старожењама.
Сматрао је да је породица „темељ снаге и духа народа, раскрсница свих путева и првенствени извор добра и зла у људском друштву“.

Говорио је неколико светских језика и био ожењен Немицом.
Добио је четири почасна доктората.

Новинар и књижевник

Књиге је објављивао на различитим местима широм државе – у Сомбору, Београду, Сплиту.
„Његово животно дело је `Грађа за медицинску терминологију`, деценијама је правио на хиљаде картица на којима су медицински изрази“, наводи Жижић.
Чувао је једноставан и разумљиви језик.
„Имао је диван стил – писао је Вуковим језиком и Доситејевом мудрошћу“, истиче Жижић.
Био је један од најплодоноснијих здравствених просветитеља написавши 57 књига и брошура, и на стотине чланака.
„Батут је знао да каже: `Књига се мора народу додворити`“, цитира Жижић.
Такође, био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Сарађивао је са Матицом српском, Српским књижевним гласником и био један од првих и најугледнијих сарадника Политике.

Између осталог, био је председник Српског лекарског друштва, а имао је и одлучујућу улогу у оснивању Министарства народног здравља после Првог светског рата.

Умео је не само да јасно пише и лепо говори, већ и да слика.
Док је био у Црној Гори цртао је пределе.

Високоумни кицош

Не зна се тачно како је добио надимак по коме га и данас памте.
„Постоје две теорије – да је то по карташкој игри, а према другој је узео породични надимак од трговца са којим је његов отац сарађивао.
„Он је у младости додао то презиме да се разликује од савременика, попут лекара и путописца Милана Јовановића Морског“, наводи Жижић.
Познато је да му материјалне ствари нису много значиле – није градио куће и куповао имања.
„Волео је лепо да се обуче. Носио је цилиндар, одела, панталоне са линијом, био је прави кицош. Изгледао је високоумно, какав је и био“, закључује Жижић.