Деловање и пулсирање „закона“ идеологизације најгрубље и најогољеније су се манифестовали између двадесетих и педесетих година XX века. Што се тиче дубине, његово деловање и данас једнако траје. Реторике које се користе за оправдавање војних интервенција и ратова по свету, постојеће поделе и конфликти међу државама (САД, ЕУ, РФ / Либија, Тунис, Египат, Либан, Израел-Палестина, Ирак, Сирија, Иран, Средња и Латинска Америка, Северна Кореја-Јужна Кореја, Украјина…) доказ су да из наше перспективе, перспективе савременог доба, још увек не можемо сагледати крај његовом деловању и његовим учинцима. Још увек нема наговештаја докрајчењу малигне агресивности. Прича о Модерној и постмодерној је пренадувана. Нема ничег у постмодерној чега није било у Модерној. Што су онда биле само назнаке, сада се храни пометеношћу маса, велича се и оглашава на сва звона. Што је негда било посрнуће, сада се хвали и препоручује као највиши идеал. Слом Модерне се десио већ у самој Модерној. Ако је веровати индијским пуранама, и слом и пропаст света оваквог каквог га знамо су неминовни.

Милан Брдар утемељено заступа и образлаже тезу која потврђује “централни статус празнине у Модерни, као знака њеног краја. Празнина о којој је реч је празнина Модерне и у исти мах је пост-модерна. Она постаје видљива по урушавању модерних метанарација, а једино је постмодерна филозофија не скрива пред собом. То је разлог привида да је празнина специфицум постмодерне и да нема ништа с филозофском апологијом Модерне.”[1]

Иако су идеологије демаскиране, оне и даље опстају, обављајући своју функцију маскирања, замагљивања и оправдавања циљева, деловања и учинака политике моћи и од етике ослобођене економије профита.

Није ми познато да је ико тако темељно довео у питање вредност онога што Хајдегер назива американизмом као што су то учинили антрополози, међу којима и многи амерички. Етноцентризам и егоцентризам Запада дошли су најпре на удар антрополога. Клод Леви-Строс, насупрот Диркему и Леви-Брилу, врло добро поткрепљује своје уверење да је „дивља“, „примитивна“ мисао једнако присутна и карактеристична како у малим урођеничким незападним тако и у високоиндустријализованим друштвима. С друге стране, показао нам је на конкретним примерима, као и радови других антрополога, да травари, шамани, казивачи митова и певачи такозваних примитивних друштава не заостају у знању и таленту за својим западним колегама: ботаничарима, зоолозима, лекарима и књижевницима.

Критеријуми класификовања су другачији, методи лечења су другачији, певање и уопште уметност имају другачији смисао, али умешност, ефикасност, употребљивост и обиље знања које „урођеници „специјалисти“ имају, вредно је живљења и ниучему се не могу, гледано у целини, сматрати инфериорним у односу на западну културу.

 

Не могу се, по мишљењу Леви-Строса, ни магијски обреди, ни веровања третирати као израз чина вере у науку која тек треба да се роди, као да је кроз магију детерминизам тек наслућен и одглумљен пре него што је сазнат. Магија није предступањ или наслућивање научне и техничке еволуције. „Она је пре сенка што иде испред тела коме припада, у извесном смислу потпуно као и оно, исто толико довршена и кохерентна у својој нематеријалности као и материјално биће коме претходи… Она представља чврсто повезани систем који је независан од снага другог система који ће наука образовати, ако изузмемо формалну сличност што их зближава и због које се први сматра за метафорички израз другог“[2]. Магија и наука су два начина сазнања.

Хајдегер као да није увиђао да је његова егзистенцијална аналитика тубивства својеврсна антропологија и да се егзистенцијали „стрепња“, „тескоба“, „брига“, „одговорност“ могу разумети једино као антрополошки појмови – као појмови који погађају бит егзистенцијалног поља модерног човека (можда не само модерног). Он као да није опажао присуство и могућност и једне другачије антропологије осим оне декартовске (природнонаучне) и оне шелеровске (философске) антропологије. Но и поред тога, Хајдегерова мисаоност је и сама изнедрила и такве идеје које критичка антропологија може слободно преузети као своје.

Његова реафирмација философске мисли Парменида, Хераклита и Протагоре представља један од покушаја да се мисли и један другачији вид људског субјективитета који не би био синоним за егоизам, за предручни однос према природи, за тоталну супремацију рачунског, техничког, свепланирајућег и свеорганизујућег ума.

Хајдегер врло радо наводи Протагорин став да мера свих ствари које човек стално има око себе,то јест, у употреби и обичају, јесте човек (било који), оних што јесу да јесу, како јесу, и онима којима је ускраћено да јесу – да нису, како би показао да је могућ и другачији човек, а не само онај нововековне метафизике.

Мрачни тонови Хајдегерове философије као и његов помирљив став према нацизму могу се можда боље разумети ако се целокупно његово мисаоно прегнуће сагледа у светлости извора. Један од извора Хајдегерове философије јесте његов фаталистички став према животу и свету. Али један мислилац са дубоким смислом за историју, какав је био Хајдегер, не може остати на томе. Он је видео да се с друге стране тамне завесе доба довршене метафизике помаља нејака, али ипак, зрака светлости.

Због свега тога, Хајдегерова мисао је увек некако, сама собом, у раскораку: „Промишљање о бити новога вијека поставља мишљење и одлучивање у дјелатни округ правих битних снага овога раздобља. Оне дјелују онако како дјелују и не дотиче их никакво свакодневно процјењивање. Њима насупрот постоји само приправност да их се издржи или склањање у неповијесност“[3].

Нацизам је требало, тако је барем изгледало Хајдегеру, прихватити и поздравити као довршење метафизике, као крајње испуњење бити новог доба, као делатну вољу за вољом: дакле, као нешто што је историјски нужно дошло и сада доспело до свога врхунца, заласка, те ће као такво нужно бити и превладано. Најпре се мора збити слом света метафизиком да би се могла срушити сама та метафизика. „Човјек не може од себе напустити ову судбину своје нововјековне бити или ју прекинути наредбодавном изреком. Али човјек може, предвиђајући, промислити да људско бивствовање на начин субјекта није никада ни била једина могућност првобитне бити повијесна човјека, нити ће икада бити“[4].

Један од ретких закључака критичке антропологије, јер она и не постоји како би доносила дефинитивне закључке, јесте да је човек неодредиво, неодређено (индефинитно) биће „које би”, како каже Андерс , “било парадоксно хтети дефинисати“[5]. Његова слобода је позитивирање те његове неодређености. Човекова бит је у томе да је он без бити, па је зато сваки човек себи увек задатак. Појединац се може одрећи овог свог индивидуалног пројекта, но тада он постаје плен неке од идеологија (теологије, партијске идеологије, позитивизма итд.), које људским бићима прописују бит и директивно захтевају од човека да ту „бит“ и живе. Човек није у апсолутном смислу без суштине како сугерише Андерс. Већ тиме што тврди да је човекова бит слобода, Андерс тврди да извесна бит постоји, само што она не лежи у екстерналистичким дефиницијама и парадигмама које успостављају идеологије и онда их намећу човеку уз помоћ силе – уз помоћ ломача, војске, полиције, крстарећих ракета и тд. Андерс превиђа да осим индивидуалног пројекта човеку је неопходно да осмишљава и колективне пројекте, јер је човек увек, истовремено, и друштвено биће.

 

Хајдегер је, именујући човека за пастира бивства, остао у хоризонту исте надмености у којој су били философски антрополози од којих се он, не с правом, хтео – како каже Г.Андерс – исувише дистанцирати. Свака је жива специја за себе најпривилегованија у космосу. Да није тако, зар би зец бежао пред ловцем. Оно што ловац, ипак, не очекује од зеца или дивље свиње, да се ове пред њим поклоне и замоле га да их убије, одере им кожу и поједе, јер је он Човек (центар света и највише биће у космосу), јесте нешто што креатори Новог светског поретка управо очекују од осталог, већинског дела човечанства. Комплетна њихова идеологија управо елаборира и ствара такве идејне конструкције које пуни деструктивним емотивним набојем као експлозивом и пласира их свим могућим каналима до “обичног” човека. Њихови медији, разни институти, тзв. међународни судови, министарства иностраних послова, разни савети, неформалне и формалне групе, управо се баве тиме да пасивизирају способност посматрања и расуђивања код људи и да убеде човечанство да добровољно пристане на ропство или самоуништење. Пошто још увек нема јединственог отпора против политике Новог светског поретка, који неки истраживачи с правом називају и Четвртим рајхом, то ова политика успешноекономским санкцијама и војним средствима, слама отпоре тамо где се они појаве.[6]

Нико се гласније није тридесетих година прошлог века залагао за мир и обећавао вођење мирољубиве политике од Адолфа Хитлера. Сетимо се да је он дефинисао и заговарао   идеју паневропејства. У исто време се спремао за вођење највећег рата у историји. Готово да је успео у поробљавању света. Само га је његово лудило спречило у томе. Његово лудило величине, сујеверно убеђење да су му натприродне силе наклоњене и да су му намениле судбину победника, учинили су да се он одлучио за директан војни напад на све светске силе. Он је у веома кратком временском интервалу напао Француску, Британију, Совјетски Савез, ушао у рат против Сједињених Држава, и наравно, морао је да изгуби.

Незахвално је правити прогнозе у стварима историје, посебно нагађати уназад, у стилу, „шта би се десило да је…“ и слично. Но, запитајмо се и замислимо какав би ток имала историја да Хитлер није био суманут и да је напао само Совјетски савез. Да је потом сачекао неколико година и тек онда кренуо на Запад. Охрабрен толеранцијом светских сила у случају Аустрије и Чехословачке, склопио је савез са Стаљином и напао Пољску. Иако је још скоро три године од почетка ИИ светског рата био у предности на бојним пољима, напад на Пољску је почетак краја Хитлерових успеха.

Извучене су поуке из његових грешака, па се политика Новог светског поретка спроводи другачије у стратешко-тактичком смислу. НАТО снагама се не удара на све одједном.

Та војна алијанса јесте главна ударна песница Новог светског поретка, али се она користи увек само као крајње средство. Најпре се искористе друга „мекша“ средства, па ако се ни једним од њих не постигне задовољавајући резултат, тада се прибегава војној интервенцији, и то увек тако да само једна или минимални број земаља буде на удару.

Овај метод је јако стар и познат је обичном човеку. Ако намеравате да сломите свежањ прутева, нећете га моћи сломити ако их савијате све од једном, али ако узимате један по један прут и савијате га, лако ћете их, у догледно време, све преломити.

 

[1] М. Брдар. Филозофија у дишановом писоару : постмодерни пресек XX-вековне филозофије. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад. Сремски Карловци, 2002, Стр. 15

[2] К. Леви-Строс. Дивља мисао.Нолит, Београд,1966, стр. 53.

[3] M. Heidegger. Doba slike svijeta. Studentski centar, Zagreb, 1969.Стр. 29.

[4] Исто, стр. 44.

[5] Г. Андерс. Застарелост човека. Нолит Београд, 1985 стр. 132-134.

[6] J. Perkins. Confessions of an economic hit man. Berrett-Koehler Publishers, San Francisco, 2004.