Српски великан, борац за истинску историју српског народа, Јован И. Деретић, преселио се у Небеску Србију, међу своје најславније претке.
Уврстио се у модерни српски `Пантеон богова` из области историје србског народа и србског језика. Тај `Пантеон` је продужена рука србске Историјско-лингвистичке школе из прошлог века, а са блиставим именима бораца какви су били Вук Стефановић-Караџић, Ђура Даничић, Јован Јовановић-Змај, Панта Срећковић, Милош С. Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Светислав Билбија, Милан Будимир, Радивоје Пешић, Олга Луковић-Пјановић, Ружица Борисављевић, Ранка Куић, Драгош Калајић…
Деретић је добро знао шта је ИСТОРИЈА. Знао је оно што је говорио француски песник и писац, Пол Валери: `Да ИСТОРИЈА може бити опаснија од хемије`. У случају србског народа, то је нажалост тачно.
Дивећи се србском јунаштву, Александар Велики, из династије Карановић, је изјавио пре него што ће да издахне, да проклиње свакога онога ко би у будућности лоше говорио о народу славном. Да би га наградио за његова велика дела он му је дао све области које се протежу од Јадранскога па све до ледених мора на Северу. Александар је желео да цела та земља никада не живи по другим законима, осим по законима славних.
Знајући све то, откопавајући покопане истине о свом народу, Деретић није гледао само у далеку прошлост. Био је прожет идеалима будућности. Здушно се борио да, већ дуго времена важећа, тзв `српска историјска наука`, изађе из своје германске бусије, и стане на прави пут. Продубљивање чињенице о постојању српске нације на Балкану од про исконструисане и натурене `сеобе` из касног 7 века по рођењу Христа Исуса, НАСУШНА је ПОТРЕБА и највиша дужност научника.

Зашто је то од виталног значаја за србски народ?
Да је у самој Србији остало на снази учење Српске аутохтонистичке школе, оно би се кроз један век проширило далеко изван србских граница, те би данас србски цивилизацијски народ уживао у свету и углед и част, која му припада.
Само добра воља и без комплекса пред фалсификованом германском науком, моћи ће да се установи праисконска повезаност србског човека с тлом, на коме је он данас и на коме се налази већ хиљадама година. Та дубока повезаност с тлом и с небом изнад њега – једино може да објасни чињеницу, да је србска нација, кроз све трагедије и стране инвазије могла, знала и нашла снаге – да упркос свему сачува своје обележје и своју индивидуалност, као и да се оно, што је она кроз своје мисли и својим духом стварала, ширило од најдавнијих времена – почев од велике реке Дунава, па онда по разним деловима старог континента.
Ми МОРАМО стати у одбрану исправног погледа и тумачења србске историје. И ова патња Срба изазвана данашњом сатанизацијом, само је рефлексија непризнавања чињеничног стања у историји. Да смо поштовали своју прошлост, да су нам светиње остале светиње, данас не би подносили сатанске ударце. Данас не би били у ситуацији да се боримо за Дечане и да шиптарска квази-наука са бљутавим шпекулацијама тврди да су они Илири! Не би били у ситуацији да се споменик из Призрена са натписом `ПРАОТЦЕМ`, (који датира из 1-3 века и који је открила Ранка Куић, наша научница о којој ниједан медиј није дао ни вест када је умрла), данас налази у Археолошком музеју у Призрену и кога шиптари својатају и користе као своју везу са Келтима! `Научно` доказују своје `староседелаштво`на Балкану, док САНУ ћути о томе!
Одкако је замрла Српска Аутохтонистичка школа, прегажена тендециозним германским учењима, Деретић се надао да ће његово научно дело подстакнути Српство да настави стопама Милоша С. Милојевића, продубљујући до крајњих могућих граница сва питања, која се односе на далеку прошлост србског народа која је злонамерно данас изобличена, прећуткивана, покопана.

Деретић се надао, мукотрпно радио, научно доказивао историјску истину о свом народу, а шта се све на његовом путу догађало?
Деретић је плашио све непријатеље србског народа, незналице и ђавоље шегрте. Оспораван је од брозовске науке, од свих тзв. историчара, који нису мрднули из германске бусије. У нападима се посебно истицао тзв. византолог, Радивоје Радић (`прво су били Срби па после амебе`). Заправо, Деретићево дело је оспоравао бедни историјски дух и рухо свих плаћеника Немачко-берлинске историјске и лингвистичке школе. Нападали су га систематски, све до неизбежног шлогирања до пре извесног времена, и, ево сад, до исхода какав се догодио.

Како ми у ствари – ништа о себи не знамо! Колико ли је само ненадокнадивог народног духовног блага пропало, јер нисмо учили да га ценимо и чувамо!!! Колико ли је само великих људи, великана нашег рода отишло, без заслуга и поштовања које им је припадало!!!
Али, Јован Деретић је био навикао да буде оспораван. Имао је пред собом примере Коперника и Галилеја: данас ломача, сутра ловоров венац.
Остаће ВЕЧАН У СРПСТВУ. Његово научно-историјско дело је из Вечности, кроз Вечност и за Вечност!
Вечнаја памјат, великану модерног србског `Пантеона`!