Салих СЕЛИМОВИЋ

Историчар, Сјеница

 

СТАНОВНИШТВО СЈЕНИЧКОГ КРАЈА                                                    (ПОРЕКЛО, МИГРАЦИОНИ И ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ)

 

 

 

АПСТРАКТ:  Сјенички крај  је од најстаријих времена било позорница бројних и бурних историјских збивања. Тако динамични и често трагични догађаји битно су деловали на порекло, етнички мозаик и демографску слику овог централног дела Старе Рашке. Такође, та збивања и централни геостратешки и геополитички положај, су пресудно утицали на миграционе и имиграционе процесе. Стара Рашка и у њеном оквиру Сјенички крај су од најстаријих времена били и матично и етапно миграционо подручје. Преко тог простора су се кретале реке миграната из „седам црногорских Брда“ и Старе Херцеговине на путу за Шумадију и друге делове Србије, али су се добрим делом привремено задржавали и касније настављали преко планина Јавора и Голије у унутрашњост Србије. Један број је остајао и њихови потомци су у огромној већини садашњи становници овог дела Србије. Мањи део је остао у православљу док се већина исламизирала или је већ то била. Од почетка 18. века досељаваће се на Пештерску висораван и албанска католичка племена тзв.Малисори који ће се највећим делом исламизирати и словенизирати.

 

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Сјенички крај, ратови, миграције, имиграције, исламизација, пописи, демографија.

Сјеничко-пештерска висораван 1:275000

Извор: Геос, Нови Пазар

 

           Илирско становништво старог века, као и оно касније, у садашњем Сјеничком крају одувек је било искључиво сточарско. Сточарство је било главно егзистенцијално занимање због специфичних морфолошких, педолошких, хидролошких и климатолошких услова. Још за време римске доминације у самом граду Риму био је на добром гласу сир са ових простора. Ипак, и поред удаљености од великих римских градова и жилавог отпора романизацији, становништво се постепено полуроманизовало, па и романизовало за 4-5 векова римске власти, без обзира на ретке археолошке налазе и недостатак писаних извора који би и на тај начин ту романизацију на овом простору потврђивали. Има топонима из тог периода , као што су: Урсуле, Лопиже, Тројан, Жабрен, који носе римска (латинска) имена, а има и оних тзв. „балканских романитета- латинитгета“. У 5. и 6. веку то становништво је било један супстрат који је настао мешањем Илира, Римљана, Келта, као и Трачана источније од Старе Рашке. Касније ће тај супстрат бити назван Власима, у Македонији у 11, а у Немањиној Рашкој у 12. веку.[1]

            Словени су населили готово цело Балканско полуострво у 6. и почетком 7. века, мада има тврђења да се то десило знатно раније. Према Јиречеку на ове Рашке, као и шире просторе, после неких премештања по Балкану (Хему) населиће се Срби којима је византијски цар Ираклије 610. године дозволио „да се населе са својим архонтом (вођом, кнезом)“.[2] Од свих јужнословенских народа , односно тадашњих племенских скупина, једино су Срби и Хрвати  из постојбине у нову домовину донели своја стара имена која носе и данас. Током времена дошло је до нужне сарадње и симбиозе између Срба и староседелаца, сточара, који су дуго егзистирали као полуроманизована и половично пословењена популација. Неке мање сточарске влашке заједнице (џемати, катуни) одржаће се и кроз цео средњи век и није случајно шири простор назван Стари Влах. Постепено ће се Власи сточари србизирати и поред тога што су српски владари из династије Немањића често издавали забране мешања Срба са сточарима Власима. Жарко Шћепановић каже да се тај процес асимиловања и србизирања Влаха у Потарију и Средњем Полимљу углавном завршио у 13. веку.[3] На Сјеничко-пештерској висоравни тај процес је сигурно трајао нешто спорије и дуже. Али, нема дилеме да је овде у Рашко-полимској области био „нуклеус прве српске државе настале половином 9. века“. Према тврђењима неких историчара најстарији главни град српске државе је био Скадар још 490. године. На подручју садашње Сјеничко-пештерске висоравни  сигурно су живели тзв.“првобитни Срби“ и ту се, уствари, налазила у историји позната  као „Крштена Србија“. И само име Пештерске висоравни настало је од старословенске речи Пештера-пећина.

 

Панорама Пештерског поља

 

             У сјеничкој жупи биле су и прве престонице српских (рашких) владара, као што су: Достиника, Достиникон ( најстарија престоница Рашке), затим Градац-Драгојловиће, Врсенице, Длго Поље (Дуга Пољана), Царичина. Византијски цар писац Константин VII Порфирогенит у свом чувеном делу „ Спис о народима“ на првом месту у тадашњој Србији наводи град Достинику од тадашњих 6 поменутих градова.[4]   Историчар Константин Јиречек сматра да Достинику треба тражити на подручју Сјенице.[5] Драгица Премовић-Алексић на основу својих вишегодишњих археолошких истраживања са сигурношћу претпоставља да се Достиника  налази на локалитету Градина у селу Врсеницама југоисточно од садашњег града Сјенице.[6] Када су српски владари премештали своје престонице даље на југ у правцу стратешког ширења Србије (Рашке), Немањићи нису никада заборавили  жупу Сјеница „као прво огњиште у својој баштини“.[7] После Дежевског сабора 1282. године знатан број властеле и њихових сељака селиће се према југу. Наш еминентни научник Јован Цвијић налазио је Рашане  (Рашани су синоним за Србе у средњем веку) у не малом броју у Албанији и у Македонији.[8]

             Турци Османлије почели су да учвршћују своју власт у источном делу Старе Рашке  скоро одмах после Косовске битке 1389. и пада Скопља 1392. године. Турске посаде већ су се налазиле 1392-1396. године у Звечану, Јелечу и Глухој Васи (Глухавици) код садашњег Тутина. Османлије су запоселе Брсково на Тари 1398/1399. године, а последња тврђава Бихор пала је 1455. године када се сматра да је дефинитивно потпала под турску власт  и цела  Стара Рашка. Тада су настала, заправо и нешто раније , померања српског становништва  из Македоније и са Косова и Метохије према Рашкој, а после њеног пада  и даље према северу и западу  заједно са осталим Рашанима. Једни су се склањали  што даље од путева и градова испред турских граничних јединица (познатијих као злогласне акниџије) који су пљачкали, палили, убијали и одводили робље и ширили страх и панику. И са овог простора део становништва се склањао  у Босну, Херцеговину, Дубровник, преко Саве, како пише Иван Божић.[9]  О тадашњим миграцијама српског становништва Јован Цвијић каже: “У почетку турске најезде становништво из равница и котлина повукло се у планинске крајеве...“.[10] Дакле, нису сви одлазили и скоро увек је постојао неки континуитет између старог и оног новодошлог становништва у одређеном временском периоду. И Јован Радоњић пише о тим миграцијама, па, између осталог, каже: „Продори Османлија изазвали су у 15. веку велика етничка померања...Српски елемент који је испредТурака измицао кретао се у Јужну Угарску и на Запад“.[11]  Тада и нешто касније знатан број Срба и сточара Влаха одселио се из Старог Влаха, а тиме и из сјеничког краја, у централну Босну.  Највећи број тамошњих српских православних становника потомци су тих досељеника. И данас је технологија прављења сира и млека на Сјеничко-пештерској висоравни и на планини Влашић изнад Травника скоро потпуно иста. Све те тадашње српске сеобе  имале су и верски и политички карактер, мада су и сами Турци Османлије  пресељавали одређени број православних Срба и сточара Влаха из својих државних интереса.

            Турски попис из 1455. године показује да је садашња територија сјеничке општине била много ређе насељена од такође садашњих територија новопазарске, тутинске и рожајске општине.[12] Ради примера наводимо неке податке за неколико сјеничких села из пописа 1455. године. Брњица је тада имала 44 опорезована домаћинства, Иштавна (Штаваљ)17, Шаре 40, Кнеџевце (Кнежевац) 17, Дубница 24, Врсенице 5, Лозник (Багачиће) 3 итд. Тада је у Сјеничком крају било 1000 влашких (сточарских) кућа, а у нахији Влаха Сјенице 1469. године било је 2106 влашких сточарских кућа.[13]  Разуме се да је толико повећање за тако кратко време настало масовним досељавањем Влаха сточара из других крајева, или својом вољом или под притиском турских окупационих власти. Власи сточари су имали већу слободу и чврсту организацију и у турски феудални систем улазили су колективно. Сјенички Власи нису били права раја. Турци су их убрајали у Влахе сточаре, али нису били ни прави  сточари, јер су давали ушур  од житарица  што значи да су се бавили и земљорадњом. Према томе сјенички Власи су нека посебна група сточара која се битно разликовала од других влашких скупина.  И крајем 16. века цела Сјеничка нахија имала је влашки статус.

 

 

Стада на Пештерском пољу

 

              Према турском попису с краја 16. века, тј. из 1585. године , Сјеничка нахија је била густо насељена иако су нека села била ненастањена. Тада је пописано 65 сјеничких села као пореских јединица. Многа садашња сјеничка села  тада су припадала суседним нахијама (Трговиште, Бихор и Барче-Нова Варош). У том попису све сјеничко становништво је означено као влашко. Влашки статус сјеничких села може се видети и кроз титулатуру старешина сточарских села. Помињу се кнежеви, примићури и лагатори. То су, на пример, села Врсенице, Дражевиће, Житниће, Распоганче, Брњица, Багачиће, Крстац, Лопиже (Чајковина), Горачиће, Дубница, Дунишиће, Вапа, Кладница, Урсуле, Сугубине, Понорац, Боровиће и др. Према подацима које је саопштила Драгица Премовић-Алексић тада је Сјеничка нахија имала 652 куће Влаха сточара.[14] Сигурно се радило о сточарима, јер су сви сточари називани Власима још у Немањино време. То име су преузели Турци по освајању наших земаља. Касније ће Турци  и наши домаћи муслимани називати власима све оне који нису били исламске, муслиманске (мухамеданске) вере. Тешко је могуће да су се тако дуго  и у толиком броју и на компактној територији  Власи одржали у етничком смислу, мада их је било и касније , али у мањим влашким заједницама (џематима). У почетку су Власи сточари уживали одређене привилегије код Турака. Привилеговани су били и сви они који су се „турчили“ па било којем друштвеном слоју и занимању припадали.

           О густини насељености Сјеничког краја у поменутом попису може се закључити и из података о броју кућа у неким селима, као што су: Дубница са 76 кућа, Горње Лопиже 50, Доње Лопиже 49, Раждагиња 34, Врсенице 27, Горња Брњица 27, Распоганче 25, Житниће 22, Горња Вапа 21, Горачиће 19, Дунишиће 17, Драгојловиће 16, Дуга Пољана 15, Доња Вапа 11, Сугубине 28, Понорац 26, Кладница 24 итд.[15] У то време у домаћинствима или кућама живео је велики број чланова, јер се тзв.влашки дукат плаћао турској држави по једном диму или огњишту па су се породице ретко делиле.

           Што се тиче етничке припадности становника Сјеничке нахије, сигурно се може рећи да су били православни Срби и неколико Турака који су били тимарници и представници власти. У првом турском попису из 1455. године није било домаћих исламизираних људи. У следећем турском попису из 1477. године на Сјеничко-пештерској висоравни појављују се први наши исламизирани људи и то у селу Раждагињи. Тада је у том сјеничком селу пописано 40 опорезованих кућа од којих су три биле исламизиране и нису плаћале исте порезе.[16]  Тек у турском попису из 1585. године појављују се први домаћи исламизирани људи и у другим сјеничким селима. Од 652 тада пописана домаћинства у Сјеничкој нахији било је само 13 муслиманских кућа. Зато се сигурно може рећи да је и крајем 16. века исламизација овог дела Рашко-полимске области била ретка и спорадична као што је било и у Бихору и Коритима код Бијелог Поља.

           Први исламизирани људи веома су често уместо хришћанског имена оца уписивали да су синови Ав(б)дулаха како би прикрили своје хришћанско порекло. Абдулах значи „роб божији“.[17] Наводимо неколико примера: Сефер, син Авдулаха из Црвска, Мехмед Авдулаха из Бара, Хасан Авдулаха из Дубнице.[18] Дешавало се, али ретко, да се пише и хришћанско име оца, као што је био случај у Дугој Пољани. Те далеке 1585. године у Дугој Пољани регистровани су: Хусејн Стојанов, Мустафа Радојков, Мехмед Радивојев, али и два брата Хасан и Грајан, тј.један православни, а други муслиман.[19] Није био редак случај да у истој кући живе отац хришћанин и син муслиман и обрнуто. Било је и насилне исламизације, посебно кроз девширму или „данак у крви“,што је најчешће изазивало отпор па су многи због тога морали да беже у шуме.[20] Догађало се да из тих разлога целе породице, па и братства, селе дубоко у неприступачне и шумовите пределе. Српско становништво, међу којима је било и доста сточара Влаха, мигрирало је и у далеке крајеве  због исламизације и многих других невоља које доноси сваки освајач. Још у 15. и 16. веку  велики број људи из Старе Рашке  одлазио је и преко Саве и Дунава у Угарску. Жан Огист Де Ту у једном свом раду наводи да је међу браниоцима Липова било Рашана када је тај град напао Мехмед-паша Соколовић 1552. године.[21] Међу тим Рашанима (Србима) сигурно је било и људи из Сјеничког краја, односно са Сјеничко-пештерске висоравни.

           У првој половини17. века  по свој прилици није било значајнијег померања становништва овог подручја. У време Кандијског рата 1645-1669. године, када су неки делови Рашке области били директно или индиректно укључени у тај-турско-млетачки рат, дошло је до значајнијих активности хајдучких чета у позадини ратних операција, тј. у Полимљу, Потарју и на Сјеничко-пештерској висоравни. Разуме се да су те ратне и хајдучке активности изазвале миграциона кретања у другој половини 17. века , јер су се Турци крваво обрачунавали са онима који су били на страни Венеције или су помагали и јатаковали хајдучким четама.

             О тадашњој верско-конфесионалној структури становништва за сада нема релевантних података. Међутим, на основу бројних остатака материјалне културе (манастири, цркве, гробља, црквишта, кућишта, селишта, дуварине), може се са сигурношћу закључити да је у Сјеничком крају  било у огромној већини српско православно становништво. На Сјеничко-пештерској висоравни  све до друге половине 17. века није постојало ниједно градско насеље, односно ниједно утврђење-паланка, касаба или варошица где би преовлађивало српско исламизирано становништво, као што је то био случај са другим градовима за време турске доминације. Сјеница се ни у једном турском попису у 15. и 16. веку не помиње као насеље. Сигурно није постојала, већ се под појмом Сјеница подразумевала трговачка и караванска станица, затим као стара жупа и нахија Жупа, касније нахија, Сјеница је обухватала углавном Сјеничко поље и његов обод, заправо Сјеничку котлину. Највероватније се Сјеница као утврђена паланка  и насеље формирала  после кандијског рата 1645-1669. године иако се као таква помиње тек 1706. године (опширније видети: Драгица Премовић_Алексић, Настанак града Сјенице, Новопазарски зборник 19/1995. и Салих Селимовић, Настанак и развој Сјенице до ослобођења од Турака , Ужички зборник 25-26/1996/1997).

             Тврђава, односно паланка, Сјеница подигнута је да би спречавала крстарење хајдучких чета из Црне Горе, Брда и албанске Малесије, али и да би контролисала свака друга турским властима непожељна кретања због безбедности веома важних војно-стратешких и трговачких комуникација које су пролазиле  преко Сјеничко-пештерске висоравни. То су били чувени каравански путеви Дубровачки и Босански друм. На тим друмовима у околини Сјенице (наводимо само неколико примера) пљачкани су и убијани трговци и путници 1510, 1526, 1528, 1531, 1551. итд. Села код саме садашње Сјенице као што су Дубница и Вујац (Увац), била су права разбојничка гнезда. Дубровачки и Босански друм највише су и били угрожени од хајдука и ешкије на деоници  од Новог Пазара па до Нове Вароши, односно преко Сјеничко-пештерске висоравни. Паланка Сјеница је требала да буде и језгро даљег и много радикалнијег исламизирања  домаћег српског становништва јер је до тада тај процес био слабо изражен на целој Пештерској висоравни и Сјеничкој котлини, као и у Старој Рашкој.

             Права катастрофа и егзодус домаћег становништва настаће током Бечког или Морејског рата који је трајао од 1683. до 1699. године. Тада је велики број људи страдао или  се одселио у принудним сеобама са овог и ширег простора. Дошло је до тако масовног убијања и умирања од глади  и зиме, као и до тако масовних сеоба да је највећи део стариначког становништва нестао. Нешто касније ће доћи нови становници међу којима је било и Срба хришћана и  нешто Срба муслимана, али и албанских католичких Малисора (албанских Брђана). Тако  ће се мењати верско-конфесионална, па делимично и етничка структура  Сјеничко-пештерске висоравни, па и скоро целе Старе Рашке, заправо „доћи ће до велике прекретнице у верско-конфесионалној и етничкој композицији целе Старе Србије“, како је рекао наш еминентни историчар Славенко Терзић. Прво је страдао велики број српског исламизираног становништва. Једним делом је то становништво мигрирало према југоистоку Балкана бежећи од домаћих устаника и аустријске војске. И данас у Бугарској , између Варне и Трнова, постоје два насеља под именом Нови Пазар и Дуга Пољана. Имена су сигурно дата по досељеницима  из истоимених насеља садашње Рашке области. После пораза Аустријанаца код Качаника 1689. године настао је обрнут процес. Сада је масовно страдало српско хришћанско православно становништво мада је сличних страдања било и раније. Преживели су у највећем броју морали да напусте своја огњишта. По највећој зими 1689/1690. године у тзв. Првој великој сеоби Срба под воћством Арсенија III Чарнојевића, патријарха српског, маса народа кретала се према Јужној Угарској  из Старе Србије. Велики број људи је тада умро, као што се десило и на путу према Београду и Угарској, од глади, зиме и разних болести. Милисав Лутовац у једном свом раду каже: „ да је толико људи помрло да није имао ко да их покопа“.[22]

            Сјеничко-пештерска висраван остала је празна са разореним и попаљеним селима. Тихомир Ђорђевић наводи податак да се тада Патријарху Арсенију III Чарнојевићу прикључило 5000 људи из Новог Пазара.[23] Међу тим преживелим избеглицама сигурно је било и људи из Сјеничког краја.

             На Пештерској висоравни мало је ко од Срба старинаца, како православних тако и муслимана, преживео и остао. Према Јефту Дедјеру, на Пештери би једино  могли бити старинци Ђорђевићи који су по предању потомци Бранковића,[24] затим Кулагићи па и Мијајловићи и Коматине из Старог Влаха.[25] Олга Зиројевић претпоставља да би од пређашњих старинаца могли бити и Тубићи из Лопижа и Дуге Пољане. Она чак претпоставља да су ти Тубићи потомци средњовековних рудара Саса.[26] Према њиховој породичној традицији , Тубићи су у Лопиже дошли пре седам колена из околине Бијелог Поља. У општини Косјерић постоји и село Тубићи.

            Старовлашки Зорнићи, и православни и муслимани, такође су старинци и сматрају се за једну од најстаријих  српских породица у Старом Влаху као што су и Балтићи, Тугићи и Тарићи (сви они сада живе на подручју Кладнице осим Тугића), које су у селу Буковику затекли Борисављевићи.[27] Чувени Борисављевићи су у Буковик дошли највероватније одмах после аустро-турског рата 1737-1739. године.

             У тадашњој паланци Сјеници (неки аутори су је називали Стара Паланка) могуће је да су од муслиманских породица  старинци, наравно у односу на 19. век, Абдагићи, Гарибовићи, Чавићи (Ејуп Мушовић претпоставља да су садашњи Мујагићи њихови потомци), Кадићи, Шарићи, Хаџикићи, Кугићи, Ћатовићи, Ћућевићи, Џанковићи, Хашимовићи, Пучићи, Растићи. Ејуп Мушовић претпоставља да су Растићи и Пучићи исламизирани потомци истоимених дубровачких трговаца и припадника дубровачке властеле.[28] Из Војводине, али много вероватније из Славоније, у Сјеницу су дошли као спахије садашњи сјенички Спаховићи у току Бечког рата или одмах после пораза турске војске у Угарској  1686. године. Пештер су као феудалне поседе или војно лено добили Хајдарпашићи, Ћоровићи (они су такође дошли у току Бечког рата из Славоније или Војводине) и Махмутбеговићи-Худаверди који су потомци Црнојевића. Паша Худаверди Махмутбеговић је наредио ликвидацију злогласног Јигит Осман-паше који је починио нечувене злочине над хришћанским становништвом у току Бечког рата.

              На опустелу Пештерску висораван скадарски везир, већ поменути Худаверди Махмутбеговић, присилно је населио малисорско католичко племе Клименте 1700. године који су пре тога живели у Епаји више Скадра.[29]  Клименте су били бунтовни, склони пљачки, безакоњу, општој анархији па је паша Худаверди на тај начин желео да их одвоји од матице  и смири, али и да насели опустелу Пештер, јер му празна није била потребна, а ни држави то није одговарало. Према Јовану Томићу и Милићу Ф. Петровићу, Клименте су били српско племе у Горњој Морачи па су их Турци због сталног хајдуковања и непокорности преселили  у Епају где су се албанизирали и католицизирали.[30]  Тада су се заједно са Климентима или непосредно после њих населили на Пештерску висораван многи албански католички Малисори, као што су: Хоти, Шкријељи, Шаље, Геге, Груде, Пренче, затим Кучи који су се делили на католичке или албанске и православне или црногорске.[31]  Тако Јован Томић пише, а преноси и Јован Радоњић: „Турска  је после Карловачког мира (1699), населила из горовитог Пилата у северној Албанији арбанашке горштаке на Пештер (...) која је била скоро опустела за време прве сеобе Срба“.[32] Тако ће се албанска католичка малисорска племена  силом или милом насељавати  од Плава, Гусиња и Рожаја па преко Бихора на Сјеничко-пештерску висораван. То насељавање ће трајати читав 18. век. Ретко преостало српско становништво из обе конфесије у Сјеничком крају било је изложено нападима и пљачки исламизираних арнаута и црногорских хајдука, како пише у једној жалби раје турској Порти у Цариграду.

          Одмах по досељавању албанских Малисора на Пештер почела је њихова исламизација. Тај процес делимично ће захватити и преостало српско православно становништво, али и оне Србе који су се досељавали током 18. века изКуча, Мораче, Роваца, Бјелопавлића, Никшића, Дробњака, Пипера и Васојевића. Многи су настављали пут даље у унутрашњост Србије где је било доста пусте земље, а неки су одлазили даље да би избегли исламизацију. Други су, да би опстали на добијеној или запоседнутој земљи, прелазили у ислам. Трећи су остајали као хришћанска раја, тзв.зимије, тј.становништво које је плаћало држави дажбине и по том основу имало право на заштиту. Међутим, често је била слаба  заштита од неких сурових и незајажљивих феудалних господара. Исламизације је било и због крвне освете која је тада била веома присутна, али и због других криминалних радњи. На тај начин су се заметали трагови и избегавале освете, као и казне и за друга кривична дела, што су и турске локалне власти често подржавале. Ипак су најважнији узроци исламизације економске природе и стицање значајних друштвених положаја и привилегија у администрацији, војсци, полицији, државној хијерархији. Не треба занемарити ни појаву присилне исламизације као ни исламизацију путем женидбе наших муслимана и Турака са хришћанкама, јер је потомство из таквог брака морало бити исламизирано. Османлије су вршиле смишљену исламизацију на неким геостратешким просторима, јер су се уверили у Кандијском, а посебно у Бечком рату, као и у каснијим аустро-турским ратовима, да исламизирано становништво, без обзира на то да ли је албанског или српског порекла, увек остаје  на страни Турака и њихове државе. Ипак је Ислам као религија, као начин живота, био важнији у опредељењу муслимана без обзира  на то што су њихови хришћански саплеменици исте крви, језика и завичаја.

          У аустро-турском рату 1737-1739. године такође је било сеоба  и померања становништва овог краја. Један број православних Срба и преосталих католичких Климената мигрирао је са Сјеничко-пештерске висоравни у другој сеоби Срба 1737. године у Јужну Угарску (Војводина). Те Клименте су населили сремска села Хртковце, Никинце и Јарак. Један број тих Климената  вратио се немогавши се прилагодити новим природним и друштвеним условима живота. Они који су остали , касније су се изјашњавали као Хрвати иако то нису никада били. Од тог аустро-турског рата исламизација је постала још радикалнија. Исламизирани Хоти, Клименте, Геге, Шаље, Шкријељи, Кучи ширили су се великом брзином  према градовима Новом Пазару и Сјеници , као и према планинама Јавору и Голији. Под притиском њихове популације, по пештерским селима и селима у Сјеничкој котлини остајало је све мање српског православног становништва. Срби су морали да се исељавају  у Моравску Србију, а највише у Шумадију, односно Лепеницу, Качер, Таково, Јасеницу, па чак и У Неготинску Крајину. Опширније видети радове: Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Завод за издавање уџбеника  СР Србије, Београд 1966; Миленко С. Филиповић, Таковци, САНУ, Београд 1972; Миле Недељковић, Сјеничани у Лепеници, Зборник Сјенице бр.8, Сјеница 1997; Јован Ердељановић, Етнолошка грађа о Шумадинцима, САНУ, Београд 1951; Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка Крајина, Биноза, Загреб 1970. године и др.

           Досељеници из Сјеничког краја називани су Сеничани, Сјеничани, Кезуни па чак и Арнаути (Турци су исламизиране католичке Албанце називали Арнаутима). Они су и сами себе представљали да су „од Сјенице“ или само под одредницом „одозго“, па чак и дасу из „Арнаутлука“. Тако су називани сви који су долазили са Сјеничко-пештерске висоравни без обзира на то да ли су били ретки старинци или они релативно етапни, односно релативни старинци. Масовнје сеобе Сјеничана биле су у време аустро-турских ратова о којима је већ било речи, затим за време Првог српског устанка (посебно 1804. и 1809. године)и Другог српског устанка 18015. године. Већи миграциони таласи захватили су овај крај и у време устанка у Босни и Херцеговини и нереда у Рашкој области 1875. године, затим после пораза српске војске на Јавору у јуну 1876. године и после последње бројне сеобе српског православног становништва у Топлицу 1889. године. Разуме се да је било сељења и пре и после ових карактеристичних догађаја  и година, али у мањем броју и слабијег интензитета. Дакле, поред економских узрока, сјеничке миграције догађале су се и због честих ратова, буна и устанака и свих несрећа које ти догађаји доносе са собом без обзира на то  што су многи од тих догађаја били инспирисани тежњом  и борбом за слободу и „сједињење са Србијом“, која је и иначе после стицања аутономије 1830. године била још привлачнија  за потенцијалне мигранте, како за оне из економских  тако и за оне из политичких разлога.

             Сјеничко-пештерска висораван, као и цела Стара Рашка, постала је у 18. и у 19. веку изразито етапно миграционо подручје. Многи хришћани  су после релативно дужег или краћег задржавања на овом „крову Србије“ завршавали своја сељења, често као путешествије, идући од Моравице и Драгачева , где су се неки и задржали, па све до поменутих имиграционих предел у унутрашњости Србије. Иначе, Црногорцима је Сјеничко-пештерска висораван била најкраћа веза са Србијом  па су туда и водили главни миграциони путеви. Каснији гранични прелаз на Јавору између Османске Империје и Кнежевине и Краљевине Србије био је права миграциона  и „метанастазичка вратница“, како каже наш антропогеограф Јован Цвијић. Цвијић тврди „ да нема села у Шумадији у којем није било Сјеничана“.[33] У једном свом другом раду он констатује да је пола становништва Драгачева сјеничког порекла односно да је „из Сјенице“ или „од Сјенице“.[34] 

             У Шумадији су многа насеља добила имена по селима досељеника из Сјеничког краја. То је људе увек подсећало на стари и увек драги завичај, али је и један од доказа масовности сеоба сјеничког православног становништва. Примера ради навешћемо неколико таквих насеља у Шумадији: Сеничани (сада је урасло у градско подручје Аранђеловца), Сугубине, Калипоље, Градац, Кнежевац, Плана, Буђево, Рашковиће, Брњица, Жабаре-Жабрен, Вапа, Кијево-Кијевце, Урсуле и др. Многа презимена становника Шумадије узета су по именима села са Сјеничко-пештерске висоравни, као што су: Сеничани, Сеничићи, Штављани, Богућани, Долићани, Угаљани, Кладничани, Фијуљани, Буђевци, Бољарци, Точиловци, Бачићани, Делимеђци, Суводолци, Бољарчевићи, Дујкићи, Бороштице, Мелајци, Грачани, Барани, Пештерци итд. У Лепеници је 1911. године у 12 села била већина становника пореклом од Сјенице или из Сјенице (мисли се на Сјеничку котлину или Сјеничку нахију), а у 9 села су једна половина до једне четвртине били Сјеничани.[35]

           Одлазак релативно старог и досељавање новог српског становништва  трајаће цео  18. и 19. век, заправо све до краја османске власти на овим просторима, тј. до 1912. године. Тај процес није никада ни престајао само је некада био са мањим а некада и са већим интензитетом  и релативном масовношћу. Највећи број православних Срба одједном ће отићи када се Карађорђе повукао из Новопазарског санџака 1809. године.[36] Претпоставља се да је тада са Карађорђем отишло 5000 душа. У тада доста опустелу Сјеничку котлину (Сјеничко поље и обод Сјеничке котлине)постепено се досељавало ново православно становништво из традиционално емиграционих подручја Црне Горе, Херцеговине и Брда. Ради примера наводимо податак да је само 1829. године  у Сјеничко поље дошло око 100 српских породица из Гусиња и Бихора.[37] Скоро сви су чекали повољну прилику да се пребаце преко Јавора у унутрашњост Милошеве Србије. Разуме се, многе од тих породица остале су у Сјеничком пољу или у селима испод Голије, Јадовника, Јавора и Златара, као што је био случај и са неким ранијим и каснијим досељеницима. Навешћемо неколико села  која су тада , раније и касније насељавали Васојевићи, Кучи, Дробњаци, Ровчани, Морачани, Колашинци, Никшићи. То су: Штаваљ, Ступ, Кнежевац, Драгојловиће, Градац, Вишњице, Дунишиће, Богути, Вапа, Буђево, Суви До, Багачиће, Крстац, Чедово, Шушуре, Гоње, Лопиже, Горачиће, Кањевина, Фијуљ, Бачија, Дружиниће, Брњица, Царичина , Крајиновиће, Врбница, Гошево, Дујке, Врсенице и др. Српска села Буђево, Суви До и Дујке постала су енклаве у мору исламизираних Арнаута. Исламизирани албански Малисори насељаваће се и у Сјеничко поље и на обод Сјеничке котлине током 19. века потискујући српско православно, а неретко и српско исламизирано становништво (села Раждагиња, Бреза, Врсјенице, Кијевце, Дубница, Вапа, Дунишиће, Фијуљ, Читлук, Цетановиће).

            После повлачења вожда карађорђа из Новопазарског санџака или Рашке  области у лето 1809. године и сеобе великог броја Срба из Сјеничке котлине и целе Сјеничко-пештерске висоравни, постепено ће се до половине 19. века овде населити друге српске православне породице из Бихора, средњег и горњег Полимља, Потарија (Кучи, Васојевићи, Пипери, Дробњаци, Ровчани, Морачани, Херцеговци), мада су неке ретке биле ту и раније. Многе садашње православне  и муслиманске породице  на овом подручју пореклом су од тада досељених српских породица. Поменућемо неке од тих православних породица: Аврамовићи, Ашани, Бабићи, Балшићи, Белојице, Биочани, Бошковићи, Брајовићи, Букумире, Васојевићи, Величани, Веснићи, Вишњићи, Војиновићи, Вранићи, Вујовићи, Вукашиновићи, Вуковићи, Вуловићи, Вучковићи, Гајевићи, Гобељићи, Грбовићи, Гребовићи, Драшковићи, Дробњаци, Думићи, Ђукићи, Ђурићи, Живаљевићи, Заграђани, Зекићи, Зеленкапићи, Зечевићи, Зорнићи, Ивковићи, Илићи, Јелићи, Јеремићи, Јешићи,  Каличани, Карамарковићи, Карличићи, Керковићи, Киковићи, Кнежевићи, Ковачевићи, Кораћи, Кочовићи, Красићи, Крсмановићи, Кучи, Ловићи, Лојанице, Луковићи, Мараши, Марићи, Марковићи, Маслаци, Матовићи, Милевићи, Миликићи, Милинковићи, Милосављевићи, Мировићи, Миросављевићи, Млађеновићи, Мрвићи, Мрдаци, Мунићи,  Недићи, Недовићи, Нешковићи, Нешовићи, Новаковићи, Новчићи, Обрадовићи, Опанчине, Остојићи, Отовићи, Павићевићи, Павловићи, Пајевићи, Пантовићи, Папићи, Партаљевићи, Пејчиновићи, Петаковићи, Петрићи, Петровићи, Пешићи, Попадићи, Поповићи, Прелићи, Продановићи, Радевићи, Радуловићи, Рајковићи, Раковићи, Ракоњци, Речевићи, Савићи, Савковићи, Саковићи, Сајчићи, Секулићи, Славковићи, Словићи, Спасојевићи, Средојевићи, Старчевићи, Стевановићи, Тимотијевићи, Тодоровићи, Трипковићи, Трмке, Тубићи, Ћирковићи, Ћировићи, Фуртуле, Фурунџићи, Цупаре, Чворовићи, Чоловићи, Џагарије, Шебеци, Шекуларци,  Шућури и др. Мали број од ових породица дошао је у другој половини 18, а такође један мањи број у другој половини 19. века. Највећи број је досељен током прве половине 19. века. Од ових породица неких више и нема у овом крају (Савићи, Веснићи, Драшковићи, Карамарковићи, Керковићи, Павићевићи, Продановићи,  Стевановићи, Старчевићи, Ћирковићи, Шебеци и многи други).

             Појединци, и ређе читава домаћинства, из неких од поменутих српских породица исламизирао се у другој половини  18, а у већини у првој половини 19. века. Неки од њих нису ни мењали своја претходна хришћанска, заправо српска презимена, као што су: Зорнићи, Чоловићи, Баждари, Хркаловићи, Наловићи, Мартиновићи, Маслаци, Мировићи, Кубуровићи, Кораћи, Кучи, Прашовићи, Врцићи, Прелићи, Гобељићи, Гребовићи, Грбовићи, Луковићи, Трипковићи, Папићи, Балтићи, Вишњићи, Ђукићи, Јукићи, Бошковићи, Тарићи (у Кладници има муслимана Тарића који воде порекло од старовлашких Тарића, а има и оних који су пореклом од Тарића  из Потарија-Левер Тара-који су се раније презивали Каровићи), затим Матовићи, Зекићи и др.

            Карактеристичан је пример кладничких Папића. Он и су из Папа код Бијелог Поља отишли у Буче код Прибоја, а одатле се покрену 1806. године повучени догађајима у време Карађорђевог устанка и стигну у Кладницу. Ту су морали да остану једно време, али су турске локалне власти даље задржавање условиле примањем ислама. Једни су то прихватили, а они који то нису хтели, отишли су према Ужицу и у Таково.[38] Тако се и данас презивају  истим презименом иако су једни остали православни, а други се исламизирали и знају да су род. Највећи број ових напред поменутих и православних и муслиманских породица је пореклом од Куча, Васојевића, Ровчана  и њихови родоначелници су се као појединци или са ужом породицом склањали, односно досељавали на Сјеничко-пештерску висораван после турских похара (похара Куча 1774, 1856, разарања Колашина од стране Брђана 1858. године као и ранијих похара Дробњака и Васојевића). Неки Кучи су задржали своје племенско презиме, али је већина узела друга презимена (интересантно је да су то племенско презиме задржали и неки православни, а и неки муслимани, као што је случај у селима Бољаре и Боришиће.

             Доста је раширена појава да су, поготову муслимани, они од Колашина, те“љуте и крваве крајине“ узимали презиме Колашинац, што су чинили и касније приликом својих сеоба. У Сјеничком крају има доста породица  са презименом Никшић, Рожајац, Бихорац, Пријепољац. Они су та презимена узимали по досељењу на подручје Сјенице. Најчешће не знају или неће да знају како су се презивали пре досељавања на  Сјеничко-пештерску висораван. Вероватно су постојали и неки други разлози осим оних што су желели да их ново презиме подсећа на драг завичај. Било је доста и случајева да су појединци или ужа породица узимали нова презимена по највећем братству или роду у новој средини како би на тај начин имали сигурнију заштиту, а и заметнули траг, најчешће да би се избегла крвна освета. Тако су, примера ради, колашински  Мујаши (евићи) по доласку у Кладницу узели презиме Вишњић по бројном и познатом кладничком братству Вишњића. Вишњићи су иначе дошли из Бихора и пореклом су Кучи. Презиме су узели по баби Вишњи. Њихових православних рођака има доста у Кладници суседним Кушићима и Ивањици, а и једни и други знају да су род. Балтићи су такође од Колашина мада има мишљења да су од Мојковца (Прошћење). И они су пореклом из Куча. После исламизирања у Урсулама и они су задржали своје старо презиме као и Вишњићи.

             Један број муслимана је  дошао и из ослобођене Милошеве Србије 1830. и 1833. године. Не треба занемарити  ни долазак једног броја муслимана који су дошли у Сјенички крај после предаје последњих српских градова и одласка преосталих Турака и муслимана 1862-1867. године, мада је највећи број тих домаћих исламизираних људи отишао у Турску и у Босну.[39]

             Босанско-херцеговачки устанак, устанак Васојевића и Бабинска буна 1875-1878. године, као и Берлински конгрес, аустроугарска окупација  Босне и Херцеговине, затим ослобођење Никшића и Горњег Колашина, покренули су нова миграциона и имиграциона кретања која су се веома снажном  одразила и на Сјенички крај. Муслиманске избеглице (мухаџири) су преплавили целу Стару Рашку. Православно становништво Старе Рашке , па и са подручја Сјенице, учествовало је у борбама за ослобођење од османске власти  и надало се „сједињењу са Србијом“. Берлински конгрес 1878. године онемогућио је уједињење  српских етничких и историјских земаља. Тиме је нанео непоправљиву штету  српском народу и његовој оправданој борби за слободу и уједињење. Аустроугарска је желела решење тзв.Источног питања, али само тако како би остварила своју политичку и економску доминацију на Балканском полуострву уз подршку Немачке, заправо Запада. Рашка област, тадашњи Новопазарски санџак, остала је у истом статусу, односно „status quo ante“. Новопазарски санџак је остављен као клин између Србије и Црне Горе, тада и формално независних српских држава. Та тампон зона требала је да раздваја  Србију и Црну Гору тако да се преко ње омогући  продор Аустроугарске према Косову и Метохији, долини Вардара и Солуну. То је уствари био коридор преко којег је требало да се остварују империјални и геостратешки циљеви неких западних земаља и Ватикана. Данашња актуелна збивања  на овим нашим просторима потврђују да Запад, односно сада ЕУ и НАТО, никада није ни одустао од давно планиране пенетрације на Балкан, тај мост према Блиском истоку, Каспијском басену и Кавказу.

            Све те бројне околности створиле су велику несигурност и неизвесност у другој половини 19. века па је велики број српског православног становништва напуштао Сјеничко-пештерску висораван као део тако важног геостратешког простора. Тада су села Кањевина ( тако је названа по досељеним Петровићима из села Кање код Бијелог Поља, јер су узели презиме Кањевци по селу одакле су дошли), Дивља Ријека у којој су живели Јелићи, Ђинђићи, Ђелоши, Ракоњци и делимично Дунишићи,  Бачија и Дујке. Дивља Ријека и Кањевина су потпуно остала без православних Срба. Кањевину су населили мухаџири из Херцеговине (Хоџићи, Циљевићи, Исовићи, Хрустановићи-Кадрићи), а Дивља Ријека ни данас није насељена. Ђинђићи су отишли у Ивањицу и у Топлицу, а Ђелоши у Моравицу и на Голију (неки Ђелош се исламизирао и од њега су муслимани Суљићи на Јевику ( Кладница). Са Јевика су отишли Драшковићи. Петровићи-Кањевци одселили су се у Ступ (Штаваљ). Из Дунишића су отишли Веснићи итд, итд.

            У селима у којима је била мешовита верско – конфесионална  структура, православна популлација је постепено нестајала и због разних зулума, притисака па и убистава виђенијих људи. Пљачке и разбојништва , као и својеврсна анархија  постали су свакодневна појава. Тако је, нпр. Са подручја Кладнице, православног становништва скоро потпуно нестало почевши од друге половине 18. па до половине 19. века. Тако су отишли Глибићи, Стевановићи, Старчевићи, Арсовићи, Вучичевићи, Ерићи, Петровићи, Богдановићи, православни Вишњићи, Ђукићи, Зорнићи, Балтићи, Папићи и др. Они који су прихватили ислам, остали су као што је био случај са неким Зорнићима, Балтићима, Тарићима, Прашовићима, Лакотама, Ђукићима, Вишњићима и Папићима. Само у Урсулама су остале три куће православних Зорнића. Муслиманима Лакотама су рођаци православни Каличани у Штављу. Тих година, тачније после 1880. године знатан број Срба са подручја Сјенице одселио се у Топлички крај. Тада су отишли неки Каличани, Кањевци, Величковићи, Карличићи, Павићевићи, Југовићи и многи други.

              Ипак, и поред свега што се догађало у Сјеничком крају и у целој Рашкој области, према наводима Радмиле Петковић-Поповић и Вукомана Шалипуровића, до 1875. године у Рашкој области било је 45 %, а убрзо после 1878. године 60 % муслимана и Турака што је био резултат свега што је напред речено.[40] Према подацима Министарства војске Кнежевине Србије у 1875. години од 82.081 мушке главе у Новопазарском санџаку 48.320 су били хришћани, тј.Срби. У Сјеничкој кази (срезу) у исто време било је 3.006 хришћана, а 2.117 муслимана.[41] Многи хришћани, православни Срби одлазили су или су се исламизирали, а муслимани су углавном долазили те се тако константно мењала верско-конфесионална структура Сјеничког краја, као и целе Рашке области.

            Муслиманске избеглице (мухаџири) долазили су из Херцеговине и Босне бежећи према Турској од аустроугарске окупације, али се њихов знатан број задржао на Сјеничко-пештерској висоравни, а посебно у самој Сјеници и ближој околини. Једни су ту остали јер то још била земља „свијетлог султана“, а други су се задржали и због близине старог завичаја, језика, обичаја. Од тих босанскохерцеговачких мухаџира у Сјеници је била формирана једна цела махала (градска четврт) која постоји и данас под тим именом. Из Никшића, Подриња и Горњег Колашина такође је дошао  један број муслиманских избеглица у сјеничку казу после 1878. године. највећи број свих тих избеглица населио се у југозападном делу  садашње сјеничке општине почевши од Бара, преко Тријебина, Гоња, делом самог града Сјенице, Кладнице (Понорац, Урсуле), Кањевине до Дуге Пољане. Многи су узели нова презимена по неком свом значајном претку или ономе који их је довео, а неки су узели презиме по месту одакле су дошли. Тако су Љуце који су дошли на Понорац узели презиме Никшић, многи од Колашина Колашинци, Шољани по селу Шољи код Бијелог Поља итд.

               Има знатан  број породица у Сјеници и околним селима  које су потомци тих избеглица из Босне, Херцеговине, Никшића и Колашина. То су: Авдићи, Алибашићи, Бајровићи, Буљубашићи, Врцићи, Љуце, Никшићи, Гузоњићи (Јусуфовићи), Кадрићи (Рустановићи), Зимоњићи, Звиздићи, Крвавци, Трбовићи, фазлагићи, Хасићи, Хабеши, Хасанбеговићи, Хркаловићи, Хасковићи, Хаџовићи, Хрњаци, Хоџићи, Кахровићи,  Циљевићи, Џековићи, Шачићи, Муратовићи, Чоковићи, Капетановићи, Колашинци, Мујовићи, Махмутовићи, Мушовићи, Муслићи, Шољани и др. У пештерским селима Углу, Бороштици и Долићу неки од ових избеглица су се албанизирали, али су у неким другим  пештерским селима женидбено-удадбеним везама са Арнаутима (исламизирани Албанци) доста утицали да се исламизирани Малисори словенизирају, заправо србизирају прихватајући језик муслимана српског порекла и многе њихове обичаје. Сада само један веома мали број најстаријих људи  у забаченим пештерским селима зна да говори неком мешавином албанских, турских  и српских речи, а тај архаични језик млађи свет уопште не разуме.

              Исељавање српског православног становништва наставило се и даље, нарочито у Топлицу. Само од 1. марта до 30.новембра 1889. године код царинарнице на Јавору прешла су у Краљевину Србију 822 мушка и 433 женска лица.[42]   Економски разлози, чипчијски статус највећег дела сељаштва, притисак исламизираних Албанаца и муслиманских избеглица уз подршку турских влаасти били су веома јаки разлози па су многи Срби видели једини спас у одласку. У Србији је тада још увек имало могућности да се ти мигранти негде населе.  И при крају  19. и почетком 20. века ти процеси су довели до битне измене конфесионалне, а делимично и етничке структуре сјеничког становништва. Међутим, и та исламизирана популација је и поред свега сачувала свој матерњи језик па чак и многе хришћанско-православне традиције као народне традиције. (опширније видети у: Салих Селимовић, Хришћанске традиције код муслимана на Сјеничко-пештерској висоравни, Зборник Историјског музеја Србије бр.31, Београд 2003.). Јефто Дедијер о варошима Старе Рашке , између осталог, каже: „(...)цело то муслиманско становништво говори једино српски и то јужним наречјем с особинама црногорског и херцеговачког говора (...)“.[43]  Ова Дедијерова констатација се у потпуности односи на Сјеницу. Према подацима Теодора Ипена, којег цитира Гастон Гравје, сјеничка каза је имала 1892. године 21.110 становника. Муслимана је било 13.158 или 62,33 %, а немуслимана, углавном Срба православаца било је 7.952 или 37,67 % од укупног броја становника.[44]

            После анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године, поново је Сјенички крај запљуснуо један талас муслиманских избеглица.[45] Централни младотурски комитет у Солуну сматрао је да ће се насељавањем муслиманских избеглица моћи пригушити хришћанско становништво или се натерати да напушта своја огњишта и прелази у централну Србију преко граничног прелаза на Јавору.[46] Тако ће се сеобе српског православног становништва наставити са Сјеничко-пештерске висоравни и почетком 20. века. Још 1901. године масовна су селења Срба у унутрашњост Србије. Само те године на јаворском граничом прелазу прешло је у Краљевину Србију 1250 лица.[47] Тако је настављена тенденција  смањивања православног и повећања муслиманског становништва у Сјеничком крају. То потврђују и подаци Гастона Гравјеа, који у свом делу Новопазарски санџак наводи податак да је сјеничка каза 1911. године имала 30.389 становника од којих је муслимана било 20.181 или 64, 41 %,  а немуслимана, тј.православних Срба, 10.117или 33,29 %. Сам град Сјеница имао је 3.895 грађана од који је било 626 Срба православаца. Те исте податке презентује и Вукома Шалипуровић у попису Сјеничке казе 1912. године.[48]

             После ослобођења Рашке области  од вишевековне османске власти 1912. године, и поред веома коректног односа српских и војних и цивилних власти према муслиманима, већ 1913. године муслимани су почели да одлазе у Турску. Тај миграциони процес није само захватио Сјеничко-пештерску висораван већ и целу Рашко-полимску област. Због избијања Првог светског рата у лето 1914. године то исељавање је било прекинуто, али је један број Сјеничана, који је био кренуо за Турску, остао у Новом Пазару и његовој околини као и на Косову и Метохији и у Скопљу и његовој околини.[49] Исељавали су се фанатици који нису могли да подносе „ђаурску власт“, али и они који су чинили разне зулуме, пљачке, разбојништва, па и убиства виђенијих Срба пре ослобођења. У Турску је одлазио и један број потомака давно преживелих феудалаца, ага и бегова, јер се више нису могли одржати анахрони феудални односи и повлашћен друштвени положај по том основу.

               У току Првог светског рата страдало је много људи, како у ратним дејствима тако и у позадини од глади, зиме и разних епидемија (тифус, шпанска грозница у народу позната као „шпањолка“, дизентерија). Знатан број муслимана отишао је у турску војску као добровољци (ђурумлије) које су аустругарске окупационе власти покупиле 1916. и 1917. године. Те 1917. године мобилизација ђурумлија је била скоро потпуно присилна.  Само из тадашње  сеоске општине Кладница покупљено је 160 људи од којих се тек сваки десети вратио кући после Првог светског рата.[50] Разорна политика Аустроугарске  и њена безочна пропаганда  тровали су односе  између православних и муслимана продубљујући неке раније  неспоразуме и стварајући све дубљи јаз  неповерења једних према другима. Тако је у режији и под покровитељством Аустроугарске  у Сјеници у лето 1917. године била одржана конференција муслиманских првака, тада већ давно бившег Новопазарског санџака. На тој конференцији донета је тзв.Сјеничка резолуција којом се територија некадашњег Новопазарског санџака одваја од Србије и Црне Горе.  То је била жеља запада за тампон зоном  и коридором за даљи продор у источно Средоземље, а истовремено и за поновно раздвајање Србије и Црне Горе. Муслиманима је била намењена петоколонашка улога у даљој ампутацији и сепарирању српских етничких и историјских земаља. Та резолуција је дала додатну дозу неповерења и несигурности и неизвесне будућности на овом политички увек трусном подручју.

             Први светски рат је завршен у новембру 1918. године поразом Аустроугарске и Немачке, а Рашка област је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Велики број муслимана индоктринираних аустроугарском разорном политиком и бескрупулозном пропагандом, као и деловањем фанатичне и полуписмене улеме, није могао да прихвати нову историјску реалност и нису могли да се помире са чињеницом да од посебне аутономије тзв.Санџака или припајања Босни не може бити ништа. Јасно је да није могло бити никако прихваћено  стварање територијалних целина заснованих само на конфесионалној основи.

              Одмах по завршетку тог рата у Рашкој области, па и на Сјеничко-пештерској висоравни, појавиће се многи муслимански одметници који су уз подршку из иностранства радили на дестабилизацији ионако тешких економских, социјалних и политичких прилика у овом делу наше земље. Њихова разбојништва, пљачке и „самовољно делење правде“ над недужним православним становништвом, али и оним ретким муслиманима који нису одобравали њихово деловање, довело је до изузетно тешке безбедоносне  и политичке ситуације. Међу тим бројним одметницима најпознатији је био Јусуф Мехоњић из бјелопољског краја који је имао и своју велику дружину. Са својом одметничком групом Мехоњић је на Јавору 1921. године  убио седам Срба , а два тешко ранио.[51] То је био само један тежак злочин у низу других злочина које су починили ти и други одметници. Деловање тих муслиманских одметника  изазвало је противакцију војводе Косте Пећанца, војводе Милића и генерала Томића. Најчешће жртве свих тих акција били су недужни људи, како православни тако и муслимани.

 

 

Сјеница 1930 (сточна пијаца)

 

              Муслимани ће опет почети  да се исељавају  у Турску са краћим или дужим прекидима, слабијим или снажнијим интензитетом од 1925. па до 1936. године. Исељавање је било озакоњено  на основу Закона  о држављанству који је усвојен у Народној скупштини СХС 1928. године. међутим Конвенција о исељавању муслимана из Југославије у Турску потписана је тек 1938. године , када је то исељавање већ било  и престало. Потписана Конвенција није се односила на муслимане из Рашке области, изузев на оне који су већ били кренули пут Турске. На имања одсељених муслимана досељаваће се Срби из суседних срезова: Моравичког (Ивањица), Милешевског (Пријепоље) и Златарског (Нова Варош). Тако ће се на простору Кладнице  населити Бојовићи и Дабовићи из Моравчког среза, Чакаревићи, Поповићи, Обућине, Романовићи, Шапоњићи из Златарског среза, Матовићи из Милешевског среза, а Ловићи из суседног сјеничког села Лопижа и др.[52]

            Према првом попису становништва  у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), Сјенички срез је имао 22.503 становника. У следећем попису 1931. године  у Краљевини Југославији Сјенички срез је имао 28.292 становника.[53]  Ови подаци о броју становника  односе се на ондашње територијално пространство Сјеничког среза које ће се касније често и знатно мењати. Према садашњој територијалној организацији Сјеничка општина је имала 1921. године 16.862, а 1931. године 26.504 становника.[54] Према првим пописима после Другог светског рата, Сјенички срез је имао 1948. године 31.890, а 1953. године 36.033 становника.[55] Представљени подаци јасно говоре да је природни прираштај био веома висок и поред доста интензивног исељавања муслимана , велике смртности деце  до годину дана старости, као и протеклих ратних страдања. У току Другог светског рата било је страдања српског православног становништва на подручју ссеоске општине Баре, затим у селима Буђеву Биоцу. Страдало је и  нешто муслимана у општини Аљиновићи. Тако је нпр. У селу Крајиновићима, општина Баре, побијено у јуну 1944. године 65 лица , а у селима Буђеву и Биоцу 1943. године извршен је злочин над 64 лица међу којима су биле и две бебе близанци у колевци.[56]

           Првих година по завршетку Другог светског рата муслимани се углавном нису исељавали ван Среза, осим што су одлазили као сезонски радници у Београд и много мање у Босну, али је то тада највише било сезонско кретање  сеоске радне снаге. Једино је за време колонизације Војводине 1946. године из Сјеничког среза  отишло 38 породица  од којих су три биле муслиманске. Највише их се населило у банатско село Мраморак.[57] Али, већ од 1950. године почиње поновно сељење муслимана у Турску. Један број муслимана одлазио је и у Босну , али је то тада било слабо изражено. Исељавање муслимана у Турску било је посебно интензивно од 1953. до 1957. и од 1965. па до 1970. године, када је то исељавање било прекинуто. Рашки муслимани , па тако и са подручја Сјенице, најчешће су се селили у Македонију где су јефтино куповали имања од одсељених Турака. Касније и они одлазили у Турску, али је највећи број остао у Македонији. Тако је тада Македонија постала етапна миграциона област за сјеничке муслимане . Много је мање било директних одлазака у Турску већ се то чинило преко Македоније због тога што се у тој југословенској републици лакше добијао отпуст из нашег држављанства. Исељавали су се најсиромашнији, нешколовани и они који су били без запослења, па се може рећи  да су те миграције  имале највише економске узроке, али не треба занемарити ни верски фанатизам, родбинске везе, па и страх од могућих  нових ратних заплета и несрећа. Илустративни су подаци које ћемо представити у следећој табели, а који се односе на три суседне општине  у којима су муслимани већинска популација. То су општине Нови пазар, Сјеница и Тутин.[58]

 

 

СТРУКТУРА ОДСЕЉЕНИХ МУСЛИМАНСКИХ ПОРОДИЦА И ЊИХОВИХ ЧЛАНОВА У МАКЕДОНИЈУ И ТУРСКУ 1965, 1966. И ДО 30.АПРИЛА 1967.

 

 

Табела бр.1.

 

СТРУКТУРА

Нови Пазар

     Сјеница

       Тутин

    УКУПНО

 Дом.

   Чл.

Дом.

    Чл.

Дом.

   Чл.

Дом.

   Чл.

Катастарски доходак преко 200.000 динара

    17

  147 

  16

   115

  16

  199

   49

   461

Катастарски доходак од 100.000 до 200.000

     43

  295

  23

   167

  56

  434

   122

   896

Kaтастарски доходак до 100.000 динара

    97

  562

  28

   155

  86

  517

   211

  1234

Без имевине и катастарског дохотка

  199

 1160

  31

   152

  47

  269

   277

  1581

Били на евиденцји занезапослене

     27

   155

  20

   121

  14

  103

     61

   379

Нису имали воду, пут, струју, пошту, амбуланту

    138

    826

  83

    500

 183

 1247

   404

  2574

Из радног односа

    102

   607

  17

      68

   32

   221

   151

    896

Пензионери

        8

     45

    -

      -

     2

     22

    10

      67

Дељене породице

      57

   378

 63

    315

   89

   680

  209

   1373

УКУПНО[59]

    688

 4175

281

  1593

 525

  3692

 1494

  9460

Фасцикла, Извештаји.

 

             Са подручја општине Сјеница до 1964. године иселила су се  у Турску 1203 лица, а до 30. априла 1967. године  иселило се укупно 2796 лица.[60]  Многи од оних који су отишли у Македонију са намером да касније продуже у Турску, нису никада ни отишли. Највећи број тих миграната остао је у Скопљу, Велесу, Прилепу, Крушеву, уствари у њиховим предграђима или околини. Од 1965. године  сељење у Турску је било директно и од тада  па до 1967. године  из сјеничке општине је исељено 585 лица.  Из неких месних заједница  сељење је било масовно. Тако је из Кладнице  од 1950. па до краја 1970. године  отишла у Македонију 94 домаћинства са 547 чланова.[61] Од тих домаћинства само се пет заиста и одселило у Турску. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века један број тих исељеника је из Македоније  отишао у Босну  (највише у Сарајево. Муслимани који су се селили у Турску морали су да се идентификују као Турци иако то нису никада били. Ту своју  „турску“ припадност доказивали су знањем само неколико турских речи. Највероватније то и није било важно. Битно је да је Турска и на тај начин увећавала своју популацију на размеђу Истока и Запада.

            Између два светска рата  турске власти су југословенске муслимане најчешће насељавале у опустеле и тешко приступачне пределе Мале Азије и Тракије. После Другог светског рата сјенички муслимани, као и највећи број рашких муслимана, населиће се у предграђима Истамбула(Кучукој, Пендик, Бешјузевлер, ), затим Смирне, Бурсе, Корлије, Коње, Адапазара или у њиховом ширем залеђу. Турске власти су безобзирно и веома ефикасно радиле на денационализацији наших муслимана. Презимена су се морала одмах да мењају и била су потпуно турцизирана без наставака -ић, -ов, -ски. На свом матерњем српском језику нису могли имати ни школе , ни књиге, ни штампу. Веома ретко и тешко  је тада неко могао да заврши више и високе школе или да добије неки значајнији друштвени положај. Увек су сматрани грађанима другог реда, мухаџирима и фукаром. У том периоду најчешће су по доласку у место досељења одрасли мушкарци одлазили на рад у Немачку и друге западне земље, а остатак породице је остајао чекајући новац од својих гастарбајтера.

           До 1970. године исељавало се и српско православно становништво у унутрашњост Републике Србије, али много мање него што је то било у 19. и почетком 20. века. Углавном су одлазили млади  ради школовања и запослења.  Највише се одлазило у  индустријске центре , Крагујевац, Чачак, Београд, Горњи Милановац, Аранђеловац, Младеновац. Од краја шездесетих , тачније од Брионског пленума 1966. године и почетка седамдесетих , тј од Амандмана  и доношења устава 1974. године, све је израженије исељавање  Срба и перманентно смањивање православне популације. Како је тај процес утицао на наталитет и природни прираштај  код православних, најбоље ће се видети  на примеру месне заједнице  Лопиже (некадашње сеоске општине) где живе Срби православци. У Лопижама је 1953. године живело 1.795 становника. Већ  1961. године било је само  1.680 душа, а 1971. године  Лопиже су имале 1.263 становника. По попису који је обављен 1991. године  ова месна заједница је имала само 466 становника. Апсолутно смањење било је 3,85 пута у односу на стање 1953. године. Слична ситуација се догодила и са другим  чисто православним па и у мешовитим срединама на подручју општине Сјеница  , па и у скоро потпуно  целој Рашко-полимској области.[62]

             У месној заједници Штаваљ, где такође живи православно становништво, смањење броја , односно депопулација, није била тако драстична  као што се догодило у  МЗ Лопиже, сигурно захваљујући руднику угља и магистралној друмској комуникацији Нови Пазар-Сјеница-Нова Варош-Пријепоље. МЗ Штаваљ је 1953. године имала 3.266, а по попису из 1991. године 1.488 становника, па смањење износи 2,19 пута. Наводимо и пример села Крстац у којем су 1961. године  живела 273 православна Србина, 1981. 90, а 1991. године ово село је имало само 50 душа. Српска енклава на Пештери-село Буђево имало је 1961. године 667, а 1991. године само 130 становника.[63] Из села се знатан број православних житеља доселио у град Сјеницу, а одлазили су и у суседне градове Нову Варош Ивањицу, Пријепоље, Бијело Поље, мада су највише одлазили у централну Србију, као што је већ речено. У те суседне градове осим Ивањице одлазили су и муслимани, али су се запошљавали и настањивали и у Прибој. Из неких села са мешовитим становништвом православних је скоро или потпуно нестало, као што је случај са Урсулама,  Дунишићима, Бачијом, Дујкама, Фијуљем, Врсеницама, Кијевцима, Царичином.

             У целој сјеничкој општини број становника се постепено смањивао иако природни прираштај све до осамдесетих година није био мали, посебно код муслиманске популације. Тако је 1961. године природни прираштај износио 26,3 промила, а 1975. године 17,4 промила са тенденцијом  даљег опадања, али не тако драстично. У општини Рашка природни прираштај је 1961. године био 9,8, док је 1975. године износио 7,8 промила. У Сјеници је стопа морталитета 1975. године била 5,6, а у Рашкој је износила 8,3 промила.[64] Занимљива су поређења са наталитетом и морталитетом у сјеничком срезу између два светска рата. У том периоду у сјеничком срезу  наталитет је 1921-1923. године био 49,1 , аморталитет 27,7 промила. Међутим  и тада је почела тенденција  опадања тих виталних коефицијената па је 1938-1940. године  у Сјеничком срезу наталитет зносио 36,1, а морталитет, 15,1 промил.

            Укупан прираштај у општини Сјеница  за период 1961-1980. године био је 14.756 становника. Међутим, миграциони салдо износио је 15.884 становника. Према томе, годишња стопа миграционог салда  била је минус 20,5 промила.[65]

            Град Сјеница имао је апсолутни пораст броја становника  због веома израженог  миграционог правца село-град, као што је и иначе  случај углавном са свим урбаним , па и мање урбаним  центрима у Србији  У односу на 1961. годину  у граду Сјеници је по попису из 1991. године број грађана порастао за 9.310 или за скоро три пута. У селима се догађао обрнут процес и број становника се константно смањивао. У периоду од 1961. до 1981. године  у селима је смањен број житеља за 7.040, а само од 1981. до 1991. године смањење је износило 6.147 становника.[66]  У локалним оквирима  град Сјеница је био миграциони центар. Карактеристични су подаци о кретању броја становника у граду.  Према попису 1961. године у граду је живело 5.464 становника, 1971. 8.812, а 1981. године 11.474 становника.  По последњем попису у бившој СФРЈ, који је обављен 1991. године, у граду Сјеници је живело 14.804 становника.[67]

 

Sjenica 2017.

 

             Веома је занимљива конфесионална структура становништва Сјеничког краја, заправо сјеничког среза,  како између два светска рата тако и после Другог светског рата, заправо до пописа 1991. године. За период 1921-1931. године структура по вероисповестима  била је у следећим релацијама:

 

СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА ПО ВЕРОИСПОВЕСТИМА

 

Табела бр.2

ВЕРОИСПОВЕСТ

1921. године             %

1931. године            %

Православна

      8.641

      38,40

    11.992

      42,39

Исламска

    13.820

      61,41

    16.265

      57,49

Израелићанска

           18

        0,08

           28

        0,10

Римокатоличка

           24

        0,11

             7

        0,02

СВЕГА[68]

    22.503

    100,00

    28.292

    100,00

 

           Због исељавања муслимана у Турску проценат њиховог учешћа у укупном броју становника сјеничког среза  смањивао се, док се тај проценат учешћа православне популације  повећавао. Као што је у самој табели приметно, стопа раста православног становништва била је висока, али то није био само резултат великог природног прираштаја већ и досељавања из суседних срезова и тада малог, механичког одлива домаћег православног живља према традиционално имиграционим подручјима, о чему је већ било доста речи.

            У наредној табели представићемо податке о вероисповестима у свих дванаест општина Сјеничког среза за време пописа 1921. године.

 

 

ВЕРОИСПОВЕСТИ У ОПШТИНАМА СЈЕНИЧКОГ СРЕЗА ПО ПОПИСУ ИЗ 1921. године

Табела бр.3

ОПШТИНА

ПРАВОСЛАВНА

ИСЛАМСКА

РИМОКАТОЛИЧКА

ИЗРАЕЛСКА

УКУПНО

Аљиновићи

        1.632

      269

             -

         -

   1.901

Баре

        1.065

      456

             -

         -

   1.521

Буђево

           281

   1.084

             -

         -

   1.365

Вапа

           818

      673

             -

         -

   1.491

Дуга Пољана

           226

   2.788

             -

         -

   3.014

Кладница

             57

   1.437

             -

         -

   1.494

Лопиже

           933

          5

             -

         -

      938

Раждагиња

           242

   1.478

             -

         -

   1.720

Расно

             27

   1.730

             -

         -

   1.757

Сјеница

           745

   2.716

            24

         18

   3.503

Тријебине

           629

      926

             -

         -

   1.555

Штаваљ

         1.890

 

      258

             -

         -

   1.244

СВЕГА

        8.641

 13.820

            24

         18

 22.503

 

             Између два светска рата сјенички срез је имао 11 сеоских и једн градску општину, мада је Сјеница имала статус вароши. Због експликативности података о припадности становништва појединим вероисповестима и о језицима којим говоре, у наредним табелама даћемо преглед тих структура по тадашњим општинама сјеничког среза према пописима из 1921. и 1931. године.[69]

             Што се тиче матерњег језика српски је био код 21.645 становника, док се 867 грађана изјаснило да им је матерњи језик албански. Јеврејски је говорило 18, турски 12 и немачки један грађанин. Албански су говорили најстарији људи у забаченим пештерским селима. У општинама Аљиновићи, Баре, Вапа, Лопиже и Штаваљ велику већину је чинило православно с тим што је у Лопижама било само 5 муслиманских домаћинстава, а у осталим сеоским општинама већину је чинило муслиманско становништво које је било део српског етничког корпуса и православне провенијенције.[70]

             Подаци јасно показују високу стопу пораста броја православног становништва у сеоским општинама, а и иначе је карактеристично да већи део православне популације живи на селу, док је муслимана више у градовима и варошима  и ширем подручју., Међутим, и у сеоским општинама Штаваљ, Расно, Буђево, Раждагиња Баре веома је висок пораст и код муслиманског становништва и поред међуратног исељавања у Турску, јер су наталитет и природни прираштај били веома високи без обзира на високу смртност деце, посебно одојчади.

 

УПОРЕДНИ ПОДАЦИ О ВЕРОИСПОВЕСТИМА ПО ОПШТИНАМА ПРЕМА ПОПИСИМА 1921. И 1931.

 

Табела бр.4

ОПШТИНЕ

           ПРАВИСЛАВНА

               ИСЛАМСКА

         1921.

         1931.

          1921.

        1931.

Аљиновићи

         1.632

         2.053

            269

           257

Баре

         1.065

         1.463

            456

           577

Буђево

            281

            547

         1.084

        1.603

Вапа

            818

         1.193

            673

           767

Дуга Пољана

            226

            440

         2.788

        2.925

Кладница

              57

            223

         1.437

        1.705

Лопиже

            933

         1.266

                5

               3

Раждагиња

            242

            336

         1.478

        1.937

Расно

              27

              68

         1.730

        2.460

Сјеница

             745

            891

         2.716

        2.534

Тријебине

             629

            914

            926

        1.о97

Штаваљ

          1.986

         2.589

            258

            400

СВЕГА

          8.641

       11.992

       13.820

       16.265

 

            Од бројних и веома интересантних демографских података, за научну и политичку анализу занимљиви су подаци о кретањима у верско-конфесионалној структури сјеничког становништва, па ћемо у следећој табели представити бројчане  показатеље према пописима из 1921. и 1991. године. Податке ћемо приказати по бишим општинама, а садашњим месним заједницама изузев општине Аљиновићи која је 1955. године припојена Милешевском срезу (Пријепоље). Делови општине Штаваљ припојени су Дугој Пољани, неки делови општине Дуга Пољана Дежевском срезу (Нови Пазар) као и неки делови општине Расно Штавичком срезу (Тутин) после две територијалне реорганизације Сјеничког среза, које су обављене 1946. и 1955. године.  После формирања месних заједница у сјеничкој општини је основана као 12 и МЗ Гоње која није постојала као сеоска општина у ранијем периоду и за време третираних пописа већ се њена територија налазила у оквиру општине Тријебине.

 

ВЕРОИСПОВЕСТИ  ПО ПОПИСИМА ИЗ 1921. И 1991.

 

Табела бр.5

ОПШТИНЕ И МЗ БЕЗ ГОЊА

     ПРАВОСЛАВНА

ИНДЕКС

      ИСЛАМСКА

ИНДЕКС

   1921.

   1991.

    1921.

       456

   1991.

Баре

   1.о65

   1.261

  118,40

      244

      53,51

Буђево (Карајукића Бунари)

      281

      209

    74,38

    1.084

   1.783

    164,48

Вапа

      818

      458

    55,99

       673

      762

    113,22

Дуга Пољана

      158

      196

   124,05

    1.956

  3.640

    186,09

Кладница

        57

        33

     57,89

    1.437

  1.897

    132,01

Лопиже

      933

      451

     48,34

           5

       10

    200,00

Раждагиња

      242

        78

     32,23

    1.478

  2.436

  164,82

Расно

        27

        24

     88,89

    1.730

  2.223

  128,50

Сјеница

      745

   2.799

   375,70

    2.716

11.877

  437,30

Тријебине

      629

      299

     47,54

       926

     906

    97,84

Штаваљ

   1.986

   1.829

     92,09

       258

         3

 

      1,16

СВЕГА[71]

   6.941

   7.637

    110,03

  12.719

 25.781

  202,70

 

            У овој табели није представљена месна заједница Гоње , која је формирана 1964. године, а чија је територија била у оквиру некадашње општине Тријебине. Своју-верско-конфесионалну припадност није исказало 1921. године 24, а 1991. године 263 становника.

            Укупан број становника у општини Сјеница  се од 1961. године перманентно смањивао, али се у укупном броју грађана  смањивао и проценат учешћа православне  у односу на муслиманску популацију. То ће се најбоље видети из следеће табеле, а подаци ће бити представљени према статистичким пописима 1961, 1971, 1981. и 1991. године и то збирно за селу општину.[72] То ће бити национална, а уствари конфесионална структура становништва општине Сјеница.

 

БРОЈ МУСЛИМАНА И ПРАВОСЛАВНИХ У ОПШТИНИ СЈЕНИЦА ПО СТАТИСТИЧКИМ ПОПИСИМА 1961, 1971, 1981. И 1991.

 

Табела бр.6

СТРУКТУРА

 1961.

    %

 1971.

    %

 1981.

    %

 1991.

    %

Муслимани

17.352

  47

19.538

   53

24.203

  68

25.633

  76

Православни

17.474

  48

13.772

   38

10.297

  29

  8.048

  24

Остали

  2.124

    5

  3.312

     9

  1.070

    3

       72

    -

УКУПНО

36.950

100

36.622

 100

35.570

100

33.753

100

 

            Миграциона кретања становништва у сјеничкој општини, као и на целој Сјеничко-пештерској висоравни, па и у Рашкој области, после Другог светског рата, поред неких заједничких карактеристика које важе и за остале брдско планинске општине у Републици Србији, имају специфичан значај са аспекта промена  у структуралном односу између православне и муслиманске популације. Разуме се да такве структуралне промене у конфесионалном смислу  имплицирају и неке друге друштвене појаве које траже адекватнији приступ државе у популационој и привредној политици. И поред тога што су се Муслимани селили у Македонију, Турску и Босну ( у Босну  Херцеговину посебно од седамдесетих година 20. века, и то углавном у Сарајево и његову околину), ипак се та верско-конфесионална структура мењала на штету Срба православаца.

           У општини Сјеница и целој Сјеничко-пештерској висоравни миграциони процес је настављен и у осамдесетим и деведесетим годинама 20. века и сигурно неће бити заустављен ни почетком 21. века. Тако је за период од 1982-1989. година са подручја сјеничке општине одјавило се 3.118 муслимана и 2.162 православних Срба. Неке године су карактеристичне па ћемо их презентовати. Године 1982. одјавило се 417 православних и 339 муслимана, 1987. године одјавило се 268 православних и 430 муслимана. Следеће године, тј.1988. одјављено је 209 православних , а 456 муслимана. У 1989. години одјавило се из сјеничке општине 187 православних и 326 муслимана.[73]

            Карактеристично је да је квалификациона структура  одјављених лица из православне популације повољнија од квалификационе структуре муслимана. Наводимо да је од 1982. па до 1990. године  са високом стручном спремом одјављено 105 православних и 97 муслимана, а са  средњом стручном спремом одјавио се 671 муслиман  и 695 православних. У истом периоду из општине Сјеница одјављен је са нижом стручном спремом 61 муслиман и 48 православних, а са завршеном основном школом одјављено је 457 муслимана и 256 православних.[74]

            У време избијања и трајања грађанских ратова у бившим југословенским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини и њиховој борби за сецесију од СФРЈ, био је приметан интензиван одлазак знатног броја млађих лица, највише момака и девојака из муслиманске структуре са подручја општине Сјеница, па и из целе Рашке области. Ти млади људи одлазили су у: Немачку, Аустрију, Швајцарску, Француску, Холандију, Шведску, Италију, Данску, Норвешку, а неки су стигли и у САД и Канаду, као и у Турску (званично тамо је  одлазило много младих ради школовања). Осим одласка бројних појединаца, било је и одлазака млађих породица. Ни данас тај процес није заустављен, мада је слабијег интензитета и мање масовности. После Дејтона , односно већ од 1996. године миграциони правац муслиманске популације је био значајно усмерем на простор Бошњачко-Хрватске Федерације као бечке и дејтонске творевине. У земљама Европске уније, у Турској и у Америци, ти мигранти пријављивали су се као избеглице или чак и као азиланти иако на простору тадашње Савезне Републике Југославије (СРЈ) није било никаквих ратних дејстава, а ни политичких прогона

            Представљеним релевантним чињеницама и статистичким подацима у значајном делу на већ публикованим историјским изворима и подацима из верификованих статистичких публикација надамо се да смо дали  један егзактан увид, макар и делимичан, у  порекло, етничку и верско-конфесионалну структуру становништва у сјеничкој општини. Такође смо представили доста најекспликативнијих  података и чињеница  из тог ,мноштва узрочно-последичних друштвених појава и процеса о миграционим и имиграционим кретањима.

            Сјеничко-пештерска висораван, чији највећи део припада сјеничкој општини, коју неки аутори називају „Кров Србије“ или „Југословенски Сибир“, била је скоро увек и матично и етапно миграционо подручје. Одавде, као и из целе Старе Рашке, су се пунили народом ненасељени и шумовити предели Шумадије, Драгачева, Неготинске Крајине. Гранични прелаз између Кнежевине и Краљевине Србије и Османске Империје на планини Јавору одувек је био, а посебно после разграничења 1833/1834. године. Цео 19. и прва деценија 20. века овај гранични прелаз је био прави миграциони канал и „метанастазичка вратница“ између ослобођене Србије и Турске, тог тадашњег „Болесника на Босфору“. Само балканске хришћанске земње могле су да до крајче вишегодишњу агонију некада моћне Империје на судару Истока и Запада, јер је европски Запад одржавао ту одавно  економски технолошки и војно инфериорну царевину да неби опорављена и све моћнија царска Русија постала господар мореуза Босфора  Дарданела, тих капија источног Средоземља, Закавказија и Каспијског басена.

           Миграциони правци за православне Србе били су према урбаним срединама, равничарским и опустелим пределима у унутрашњости Србије и мање у западне земље, а за муслимане су ти правци били према Турској, Македонији, Косову и Метохији и у најновије време у Босну и Херцеговину и земље  Европске Уније, САД и Канаду. У Босни и Херцеговини највише су се насељавали у предграђима Сарајева и у много мањем броју у градовеТузлу, Брчко, Бихаћ и њихова подручја.

 



[1]  Влаховић, Петар (1987): На животним раскрсницама, Пријепоље, стр. 55, 56, 106.

[2] У последње време преиспитују се неке тврдње и закључци у Спису о народима византијског цара Констатина VII Порфирогенита и Историје Срба историчара Константина Јиречека.

[3]  Шћепановић, Жарко (1979) : Средње Полимље и Потарије, Етнографски институт, САНУ, књ.20, Београд, стр.31.

[4]  Константин VII Порфирогенит (1959): Спис о народима (обрада Божидар ферјанчић), Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд, стр.58; Ферлуга, јадран (1968): Византија и постанак југословенских држава, Зборник радова Византолошког института, Београд, стр.64, 65.

[5]  Јиречек, Константин (1959), Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем веку,Зборник Константина Јиречека I, Београд, стр.291, напомена Монумента Рагузина.

[6]  Премовић-Алексић, Драгица (1995), Настанак града Сјенице, Новопазарски зборник 19/1995, Музеј „Рас“, Нови Пазар, стр.98; Селимовић, Салих (1998), Настанак и развој града Сјенице до ослобођења од Турака, Ужички зборник 25-26/1998, Ужице, стр.235,238, 239.

[7]  Рашка је најстарије име српске средњовековне државе и у латинским изворима се називала Rascia, Regnum Rasciae. Овај простор је срце, ембрион српске државе које има значење целине Саме српске расе, нације. Од краја XIX  и почетка XX века у западним изворима све се чешће среће назив Санџак што је ушло и у дипломатски речник европског Запада. Санџак је турски назив за административно-управну јединицу  у рангу округа.

[8] Цвијић, Јован (1987), Антропогеографски и етнографски списи, Београд , стр. 106, 217, 253.

[9]  Божић, Иван  (1952), Дубровник и Турска у XIV и XV веку, Историјски институт, књ.3, Београд, Стр.131; Пејановић, Ђорђе (1966), Становништво БиХ, САНУ, књ.12, Београд, стр.20.

[10]  Цвијић, Јован (1966): Балканско полуострво и јужнословенске земље, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, стр.128.

[11]  Радоњић, Јован (1950): Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САНУ, књ.3, Београд, стр.187.

[12]  Мушовић, Ејуп (1989): Сјеничко-пештерска висораван-становништво, Гласник Етнографског

      музеја, Београд, стр.11.

[13]  Шабановић, Хазим (1964): Крајиште Иса-бега Исхаковића, Оријентални институт, Сарајево, стр.10; Исти, (1959): Босански пашалук, Сарајево,стр.118; Бојанић, Душанка (1987): Шта значе подаци о сјеничким Власима, XXXIV, Beograd, str.104, 105.

[14]  Премовић-Алексић, Драгица (1995): Настанак града Сјенице,стр.93.

[15]  Мушовић, Ејуп (1980), Сјеничка нахија у XVI веку, Новопазарски зборник 4/1980, Нови Пазар, Стр.39-63; Исти, (1982), Нахија Барче (Нова Варош), Сеоски дани Сретена Вукосављевића X, Пријепоље, стр.241-242.

[16]  Аличић, Ахмед : Поименичабн попис санџака и вилајета Херцеговина, Сарајево, стр.576.

[17]  Селимовић, Салих (2001): Срби муслимани и њихова денационализација, ГЗМ, књ.2, Пљевља, стр.170.

[18]  Хаџибегић, Хамид (1969): Званични подаци о сточном фонду на  подручју Новог Пазара, Трговишта и Бихора из 1585, Историјски записи, књ.XXV, св.4, Титоград, стр.291-296.

[19]  Мушовић, Ејуп (1980): Сјеничка нахија, стр.58.

[20]  Рудић Вујадин , цитирано, стр.31.

[21]  Самарџић, Радован (1975): Мехмед-паша Соколовић, Београд, стр.121.

[22]  Лутовац, Милисав (1954), Ибарски Колашин, Српски етнографски зборник, LXVI, Београд,

     стр.86.

[23]  Ђорђевић, Тихомир (1927): Становништво Србије после велике сеобе Срба 1690, Годишњица Николе Чупића, књ.XXXVI, Београд, стр.2-4; Станојевић, Глигор (1976): Србија у време Бечког рата, Београд, стр.190, 191.

[24]  Мушовић, Ејуп (1979): Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Етнографски инститтут  САНУ, Београд, стр.74.

[25]  Дедијер, Јевто (1913): Нова Србија, Београд, стр.,293.

[26] Зиројевић, Олга (1987): Трагом Саса у Србији у XV и XVI веку, Новопазарски зборник 11, Нови Пазар, стр.97.

[27]  Суботић, Војислав (1991): Нововарошки крај од неолита до 1941, Нова варош, стр.98; Селимовић, Салих (1993): Социогеографске карактеристике Кладнице, Ужички зборник 22/1993, Ужице, стр.270.

[28]  Мушовић,

[29]  Селимовић, Салих (1998):Настанак и развој Сјенице...,стр.247.

[30]  Томић, Јован (1913): О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд, стр.22, 23; Ф. Петровић, Милић (1998): О исламизацији и арбанизацији Срба у Старој Србији, Брезнички записи 9-10, „Пљеваљске новине“, Пљевља, стр.6.

[31]  Опширније видети о Кучима и Климентима на Пештери у: Мушовић, Е. Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара; Исти, Становништво сјеничког и тутинског краја; Селимовић, С. Клименте и Кучи на Пештерској висоравни, Академски магазин Студент 88 и 89, Београд.

[32]  Томић, цитирано, стр.78; Радоњић, Јован (1950): Римска курија..., 515.

[33] Цвијић, Ј., цитирано, стр.129.

[34] Цвијић, Јован (1987):Антропогеографским и етнографски списи, стр.116.

[35] Недељковић, Миле (1997): Сјеничани у Лепеници, Зборник Сјенице 8/1997, Сјеница, стр.97

[36] Селимовић, Салих (1999): Стара Рашка (Рашка област)у турским административно-управним подјелама, Брезнички записи 11-12, Пљевља, стр.25-36.

[37] Вуловић, Данило (1953): Нахија пожешка, Књажева канцеларија, књ.I, 1815-1839, Београд, стр.249-256.

[38] Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, стр.231, 232; Селимовић, Кладница-становништво, стр.124, 132.

[39] Шкоро, Гојко (1983): Исељавање Муслимана и Турака из Ужица и соколске нахије у Босну 1862, Ужички зборник 12/1983, Народни музеј, Ужице, стр.115-148; Селимовић, Салих (1998), Настанак и развој Сјенице до ослобођења од Турака, стр.254.

[40] Петковић-Поповић Радмила и Шалипуровић Вукоман (1970), Српске школе и просвета у западним крајевима Старе Србије у XIX веку, ОЗО, Прибој, стр.18.

[41]  Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, стр.96.

[42]  Петковић-Поповић и Шалипуровић, цитирано, стр.73.

[43]  Дедијер, Јефто (1913), Нова Србија, Београд, стр.289.

[44]  Гравје, Гастон ( 1977): Новопазарски санџак, Завичајни музеј, Нови Пазар, стр.17.

[45]  Косанчић, Иван (1912): Новопазарски санџак и његов етнички проблем, Београд, стр.61.

[46]  Селимовић, Салих (1994): Нова демографска кретања у општини Сјеница, Ужички зборник 23/1994, Ужице, 251.

[47]  Шалипуровић, Вукоман (1969): Раоничка буна I, Сјеница, стр.65.

[48]  Гравје, цитирано; Шалипуровић, Вукоман (1971): Попис Сјеничке казе 1912, Београд, стр.8, фуснота.

[49] Селимовић, цитирано, 252.

[50]  Селимовић, Салих (1990): Кладница-становништво, Новопазарски  зборник 14/1990, Музеј „Рас“, стр.125

[51]  Дилпарић, Синиша (1988): Један велики, а заборављени злочин Јусуфа Мехоњића, Новопазарски зборник 12/1988, стр.134.

[52]  Селимовић, цитирано, 126.

[53]  Јовановић, Ристо (1998): Становништво општине Сјеница 1921-1991, Новопазарски зборник 22/1998, стр.238, 242; Дефинитивни резутатати пописа становништва 31.јануара 1921. Државна штампарија, Сарајево 1932, стр.112, 113.

[54]  Селимовић, С. (1994): Нова  демографска кретања..., стр.254.

[55]  Савезни завод за статистику, књ.VII, Београд, 1975.

[56]  Селимовић, цитирано, 253.

[57]   Влаховић, Петар (1987): На животним расксницама, Пријепоље, стр.62.

[58]   Историјски архив „Рас“, Нови Пазар, Фонд МОК СК Нови Пазар, Тутин и Сјеница, К-1,

[59]  Мушовић, Е., Етнички процеси и етничка структура..., 113.

[60]  Исто; Селимовић, цитирано, 256.

[61]  Селимовић, 257, 258.

[62]  Селимовић, цитирано, 257; Завезни завод за статистику, попис становништва за 1953, 1961, 1971, 1991.

[63]  Селимовић, цитирано, 257, 258.

[64]  Павловић, Радомир (1981): Укупно кретање становништва у општинама Нови Пазар, Тутин, Сјеница и Рашка у периоду 1961-1981., Новопазарски зборник  бр.5/1981, стр. 132-135.

[65]  Исто.

[66]  Јовановић, Ристо , цитирано, стр.237-243; Селимовић, цитирано.

[67]  Јовановић, Ристо (1991): Осврт на кретање у етничком саставу становништва општина са подручја Санџака, Новопазарски зборник 16/1991, стр.153-164.

[68]  Јовановић, цитирано; Дефинитивни резултати пописа становништва 31. јануара 1931.Краљевине Југославије, Општа државна статистика, Београд 1937.

[69]  Јовановић, цитирано, 242.

[70]  Тадашње муслиманско становништво у нацоналном смислу се изјашњавало као Срби исламске вероисповести

[71]  Јовановић, цитирано; Селимовић, цитирано, Савезни завод за статистику, попис становништва за 1991. годину.

[72]  Исто; Савезни завод за статистику, пописи за 1961, 1971, 1981. и 1991.

[73]  Архива Општинског одбора СПС у Сјеници, материјали  СПС за 1990.

[74]  Селимовић, Салих (1994): Нова  демографска кретања...,стр.262; Архива ОО СПС у Сјеници, Материјали за 1990.