Москва, 23. јануар 2020. године

 

На Ростовској обали у Москви, на супротној страни од Кијевске железничке станице и тржишног центра «Европски», без престанка и задивљујућом постојаношћу и брзином подже снег на камион необичан апарат за чишћење снега. Апарат је необичан не само својом аутоматском конструкцијом него и чињеницом да је преживео још из совјетског периода. Изграђен је тако да непрестано граби снег и аутоматском непрекидном траком подиже га у камион који га одвози на специјалне дробилице које га «одлажу» у канале који се уливају у реку Москву.

 

Московљани су ту покретну механизацију у шали звали «Вучетич» по чувеном скулптору, монументалисти и професору Јевгенију Викторовићу Вучетићу, рођеном 1908. године у Јекатеринослављу, сада Дњепропетровск. Отац му је био руски официр белогвардејац Србин из Црне Горе. Скулптор Вучетић је живео и успешно радио у Москви до 1974. године. Био је главни скулптор Сајамског центра достигнућа народне привреде (ВДНХ).

Аутор монументалних скулптура «Отаџбина мајка зове» на Мамаевом кургану код Волгограда, «Војник — ослободилац» у Берлину, «Мачеве преточићемо у (о)рала», у Њујорку, «Отаџбина — мајка» у Кијеву.

Сав тај уметнички рад је тражио огромна средства па су због брзине сакупљања снега Московљани тај аутомат поредили са брзином којом је Вучетић сакупљао новац за своје монументалне скулптуре. Уметност, посебно она вечна, па и социјалистички реализам, увек је тражила огромна средства.

 

Нажалост постали смо друштво које не издваја средства за монументалну и вечну уметност, јер друштво нема ни велике циљеве нити остварује велике циљеве. Све је пусто преживљавање и импровизација, перформанс, тренутног, јефтиног, «разговорно, бабско тв блебетање».

 

Нажалост и велика научна открића која се и поред све те беде појављују систем – ни руски ни српски – није способан да осазна и да истакне, а камо ли да пласира као светску сензацију. Надајмо се да ћемо дочекати значајније и способније предводнике у свим сферама политичког и културног живота .

 

За то време туристи плове по реци Москви у стакленим бродовима — ресторанима, а у позадини се види бизнис центар «Москва сити» који се спрема за кратак одмор до јутра, када ће поново оживети као мравињак на малом простору — небодера.

 

Тако су се среле две епохе. Епохе када су Руси правили механичке машине и монументалну уметност (које су издржале време) и нове епохе — свеопштег увоза, па и увоза пројеката пословних центара.

 

Могуће је да су неке од тих грађевина и дело руских архитеката. Бољи познаваоци савремене архитектуре ће, може бити, имати прецизније податке.

 

Ја се припремам да одржим архитектонској елити у Москви предавање «Првобитно значење речи Москва и како су настали основни архитектонски елементи».

 

Опростите што слика није боља.

 

Али слава Богу да је синоћ коначно у Москви пао снег.

 

Професор Божидар Митровић, доктор правних наука