(Извод из предавања на духовној трибини коју је 14. новембра 2004. године у новосадској Гимназији Змај-Јовиној организовала Епархија бачка).

За почетак Првога србског устанка узима се збор у Орашцу (у близини Аранђеловца), одржан највероватније на Сретење Господње 2/14. фебруара 1804. године, у преподневним сатима, са циљем да се види како се бранити од турских зулумћара. На овом збору виђенијих народних представника из централног дела Шумадије: крагујевачке, рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и јагодинске нахије, нашли су се кнезови, свештеници, трговци стоком, бивше буљубаше народне војске, домаћини угледнијих задруга и истакнутији хајдуци. Поменућемо неке од њих: Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, кнезови Марко Савић из Орашја, Вићентије Петровић из Кораћице, Матија Јовчић из Тополе, Марко Катић из Рогаче; трговци Теодосије Марићевић из Марићевића Јаруге и Милутин Савић из Гараша, прота Атанасије Антонијевић; од хајдука били су: Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Вељко Петровић, Ђурђиц из Вишевца, Милосав Лаповац, Хајдук Милета из Глибовца, Кара-Стева из Прова, Милован из Плане; уз Карађорђа био је Петар Јокић, касније познати буљубаша.

За вођу устанка изабран је Карађорђе. На оно што је договорено, сви присутни заклели су се пред протом Атанасијем.
У акцију се кренуло одмах по завршеном збору: запаљен је турски хан у Орашцу, а ханџије и сејмени побијени или растерани; био је то почетак значајних збивања доцније названих буна на дахије. Већ током ноћи и сутрадан покрет се проширио по космајским селима. Наредни дани показали су да се србски устанак не може тек тако зауставити, а за десетак дана устаници су блокирали и Београд.

Морално-психолошко јединство србских сељака који су чинили окосницу устанка, одразило се у првим устаничким данима, тако да скоро да и није било онога што бисмо ми данас назвали дефетизмом, односно подвајањем и малодушношћу. Јасна социјално-ослободилачка идеја давала је том јединству и основ за истицање политичког програма са захтевима и гарантијама које би важиле за целу устаничку територију. Осим тога, скори догађаји показали су да устаници нису остали сами; њима се придружио велик број добровољаца са стране.

На тај начин, устанак се претворио у србски национални Покрет за обнову сопствене државности изгубљене падом србске државе под Турке, мада га власти у Србији препознају као два века србске државности. Као што то увек бива с онима који више дугују некоме на страни него свом сопственом народу, у таквим се условима “заборавило” на немањићку државу (1171-1371) и њена достигнућа, а никоме није ни на памет падало да помене њихове краљевске претходнике Оштривојевиће (794-1171), Светимировиће (640-794) и Свевладовиће (490-640). Да се не би реметили већ наметнути политички односи и да се то не би схватило као временско надметање са непуних двеста тридесет година америчке независности, још мање је некоме било до помињања Душановог царства и његовог Законика, тога драгуља србскога средњег века.

Да се обележавању двестоте годишњице тога догађаја пришло и са зрнцем националног поноса, могло се рећи да је Први србски устанак био велики национални Покрет за обнову србске државности.