Онај Србин или Рус који је имао част да га Иља Числов позове у Православну гимназију на прославу Светог Саве био је озарен атмосфером и усхићен како су његови ученици изводили програм на «безакцентном» српском језику.

 

Иља је живео и мислио православно односно светоСавно. За њега ту није било компромиса. Био је један од оних чистунаца вере и морала који је својим животом имао право да критички разматра све и свакога без обзира на чин и положај.

 

Иља је био један од редких који је могао и био савест слоВенског и православног мира.

 

И ми Срби учили смо од Иље Числова о Светом Сави Сербском и учили о нашој савременој српској трагедији, без обзира, како се односили према том његовом суду, често и осуди српских непријатеља и оних који су поклекли.

 

Числов је имао једну од водећих речи на научно-практичном Округлом столу 29 јануара 2015. године организованом на Међународном независном еколого-политолошком универзитету МНЕПУ у Москви на тему: «О обjедињујућој улози светог Саве Српског, творца првог хришћанског кодекса Србије, Бугарске и Русије, и о начинима супротстављања римском, териториалном и једнонационалном схватању државе».

 

Иља Числов је нагласио да је «Свети Савва Српски учинио много да дође до аутокефалности словенских цркава у Бугарској и Русији, да је за то користио не само свој таленат, већ се и жртвовао користећи чак и државни ресурс.»

 

Указао је Числов на најтеже услове у којима је Свети Сава испунио своју историјску улогу у заштити независности Словена. Посебно је скренуо пажњу на чињеницу да се «Дмитриј Хоматијан, охридски архиепископ, супротставио Светом Сави Српском, па је чак покушавао да против Саве Сербског добије подршку византијског и српског државног апарата, оптужујући Светог Саву, по мишљењу Хоматијана, најтежом оптужбом «Поробљен си љубављу према отаџбиниали то и треба да нам буде орјентир у времену данашњем, јер Светог Саву поштује цео словенски свет, а за Хомјатијана данас нико и не зна..

 

Пут светоСавски је и даље свет и светао, тако да се Република Српска Крајина распала, јер је плесала по правилима окупационог Запада, док је Република Српска преживела, јер се држала родољубних принципа Светог Саве Српског и православног пута.

 

Пољаци нису најгори непријатељи Русије, већ само инструмент у рукама не само клерикалног римског царства, већ пре свега њихових иностраних и блискоисточних господара.

 

Не бисмо се требали фокусирати на „слободу од нечега“, већ на „слободу за нешто“, и бити поносни на своју славенску духовност без одбацивања Европе, јер ми и јесмо Европа. Запад је поробио Европу и покушава да и нас пороби. Речи духовног наследника Светог Саве Српског – Светог Николаја Српског и данас су водич српског и руског народа

 

И речи Иље Числова могу и требају да буду орјентир за нас Србе. Он је својим благородним речима објадињавао српски народ и кроз разјашњења два герилска српска и антинацистичка покрета у Другом светском рату. Слободно је говорио о окупацији Косова и Метохије и чак био хапшен од окупационих снага на Косову и Метохији.

 

Шокиран сам не само трагичном вешћу да се упокојио Иља Числов. То је трагичан губитак не само за његову породицу, него и за целокупан Руски народ и посебно за Српски народ. Та успоредба изгледа необична јер је Иља Числов био велики руски родољуб. Али у том руском родољубљу он није издвајао српски народ, не присвајајући га никада и најмање, већ истичући да слободољубље и борба српског народа морају бити орјентир Русије и руског народа. Али не само у томе и јесте губитак Иље Числова већи за Србе него за Русе. Велики Руски народ несумњиво губи много и редки су данас такви великани у Русији какав је био Иља Числов, али се надамо и верујемо да се може наћи такав горостас какав је био Иља.

 

Али ко је читао превод Иље Числова Његошеве «Луче Микрокозме» на руски језик, може бити сигуран да ће проћи генерације преводилаца пре него се нађе такав мислилац и преводилац који може са толико љубави и језичког и песничког дара да тако философски и са таквом вером верно преведе великог Петра Петровића Његоша.

 

Због тога и свих других доприноса Иље Числова српско – руским односима може се знати да је Иља Числов огроман губитак за српски народ.

 

Моје и његове дискусије нису биле лицемерне већ пламена сучељавања аргументима и увек у братском поштовању на корист руског и српског народа и исправљања и појашњења ставова. И због тога могу тврдити, што мнозина зна – да смо ми словени изгубили истинског аријевца и православца словенског.

 

Због тога сам шокиран и чињеницом да нисам у средствима јавног информисања у Србији прочитао нити чуо и видео «ни једно слово» о овом великом губитку за српску културу, науку, литературу и веру православну. И ево прихватам на себе грех да вероватно недовољно пратим нашу телевизију, не читам довољно српску штампу док боравим овде у Србији, јер сазнајем тек сада да се Иља Михајловић Числов, председник Друштва руско-српског пријатељства упокојио 16. децембра 2019. године после кратке али тешке болести. Али Иља Числов није страдао од тога што није имао већу пажњу ни руских ни српских новинара. Он се, обрнуто, поносио тиме! Обрнуто, нека се новинари запитају шта се крије у тако стаменој вери самоуверености и Иљине свести о високом цивилизацијском значају српске и руске културе, што они нису забележили и осветлили.

 

И ту не могу да не споменем један куриозитет. Почетком 2019. године, звао ме је из Сарова Нижњегородске области преводилац са српског језика Игор Макаров и питао «Да ли је истина да су специјалне службе Црне Горе отровале Иљу Числова и да је тешко оболео?». Нисам могао то одмах да проверим код самог Иље, јер није никад имао мобилни телефон. У то је стигла после пар месеци вест да се сасвим изненада 17. марта 2019. године упокојио Игор Макаров. Када сам после пар месеци ипак добио Иљу Числова он ми је рекао да по симптомима не треба искључити такву оцену, али је братски оправдао специјалне службе Црне Горе и указао на могуће западне наручиоце. Нека то остане као мит о том заиста митском по чистунству аријевцу, иако је свака реч овде изнета по том питању тачна. Неверица да међу нама нема Иље Числова остаје и постаје све већа.

 

Али потврду да је живео часно и предано и српском и руском и свесловенском људу видим и у чињеници да се Иља упокојио пре доношења необољшевичког антиверског закона Црне нам Горе који је изгласан у «ђавоље време» у глуху Титоградску ноћ у Подгорици од повампирених снага 27. децембра 2019. године у 2 сата и 30 минута после поноћи. Овај анти православни закон је усмерен очигледно на разбијање Српске православне цркве. Иља Числов је као јасновидац давно видео и прозрео такву игру Римске империје и њеног клерикалног следбеника Ватикана против Словена. Ако га и нису отровали онда га је уништила та клица раздора у православном свету за који се борио знањем, вером и православним односно светосавским живљењем.

 

Нека му је вечна слава и благодарност од српског народа.

 

Ко не верује нека узме Његошеву «Лучу» те нека је преведе на руски језик боље, беспрекорније и верније него што је то урадио Иља Числов.

 

Надам се да ће се и Српска православна црква и Министарство културе Србије и Србија као озбиљна држава достојно одужити Иљи Числову и после његовог упокојења, јер ће његова дела и преводи остати трајни темељи руске и српске заједничке и јединствене православне културе.

 

Професор Божидар Митровић, доктор правних наука



 

http://srpskacafe.com/2019/12/ilja-mihajlovic-cislov-luca-naseg-roda/

 

ИЉА МИХАЈЛОВИЧ ЧИСЛОВ – ЛУЧА НАШЕГ РОДА

 

Уторак, 17.12.2019., 21:00

 

Умро је Иља Михајлович Числов, покошен „онкологијом“. Не, није умро на клиници у Минхену, као бивши градоначелник Москве Лушков, и ни билизу 84. године живота. Његова супруга није милијардер. Синови му нису грађани Кипра.

 

Овако је Лидија Сичова започела текст некролога познатом слависти, преводиоцу, есејисти и публицисти, који наш портал објављује преведеним на српски језик.

 

“Смрт Иље Числова је огроман губитак за Русију и цијели словенски свијет. Био је једна од кључних фигура сајта ‘Словенство – Форум словенских култура’, наш сабрат и учитељ. Његов допринос словенском питању је непроцјењив.

 

Учинио је много за Русију и Србију, за писце ове двије земље, за образовање и просвјетљење, за Цркву и народну дипломатију. Био је прави ратник, командант ‘сила добра’, принципијелан и убједљив, лијеп, храбар, искрен, и борбен.

 

‘Човјек без мобилног телефона’ – тако су га звали његови познаници, јер се њим није из принципа служио. Успио је да учини толико колико неки не би за неколико датих им живота. Током 90-тих година је био проминента фигура у заступању правих српских интереса. Чинио све што се могло чинити да би помогао угроженом српском народу који се супростављао агресији Запада.

 

Иља Числов је истакнута фигура у свијету славистике, велики син Русије, био и остао примјер за све нас. Знали смо га! Стога, будимо достојни његовог сјећања.”

 

Биографија

 

Числов Иља Михајлович је слависта, преводилац, есејиста, и публициста. Рођен је 14. марта 1965. године у Москви.

 

Војску је служио 1983-85 године. Четири године касније, 1989, дипломирао је као најбољи студент на Славистичком ођелу Филолошког факултета МГУ им. М.В. Ломоносова, на смјеру „Српски језик и књижевност“. Докторски студиј је завршио на Институту за славистику и балканистику РАН, предавао је на Државној академији словенске културе, али и у православним гимназијама.

 

Аутор је неколико стотина публикација које укључују и научне радове о историји српске културе и традиције, чланке на актуелне теме, како специјализоване, тако и оне општијег карактера.

 

Превео је десетине књига савремених аутора и признатих класика српске књижевности. Добитник је награде Руске православне цркве (Московске Патријаршије), домаћих и страних диплома, и разних других књижевних награда. Члан је Савеза писаца Русије од 1992. године, Савеза писаца Србије од 2015. године, те почасни члан Друштва српско-руског пријатељства у Србији. По оснивању Друштва руско-српског пријатељства у Москви (1991) био је његов секретар, а од 1996. г. Предсједник.

 

Током 90-их је писао за водеће родољубиве листове, сарађивао као консултант са бројним државним и друштвено-политичким организацијама, и учествовао у догађајима од историјског значаја како за руску земљу, тако и за иностранство.

 

Главни је уредник на пројекту превођења Сабраних ђела светог Николај Жичког и Охридског (од 2005. г.), састављач прве двојезичне Антологије српске поезије двадесетог века (2003), истраживач духовног наслеђа Светог Саве, уредник пројекта на преводу радова прп-а. Јустина (Поповића), као и организатор многих међународних културних пројеката.

 

Ожењен. Троје ђеце и један унук.

 

Умро је у Москви 16. децембра 2019. године.

 

Превео са руског језика: Димитрије Д. Чвокић