Стоје ли још стопице дечје
тамо где је лелечје и безречје,
у блату, казамату, човеколому,
у дому за смрт и плач
где нож и мач, где маљ, где гас
где су на нејач пуштане звери
да деци суде,
а ликом су подсећали на људе.

По који пут у стосмрт небески Оче?
Страдали да посведоче
да и Твоја правда понекад задоцни.
Косци сатанини у крвавом пиру
у страшном миру, као да нафору деле
кидаше нежне ручице беле,
морише већ уморене.
А ти Свевишњи,
беше ли бар у тишњи.

Те душе клане остале саме,
гледају из таме
кроз маглуштину века.
Чекају да дорастемо до човека
и покажемо прстом
на оне што су заклоњени кукастим крстом
затирали лозу, чупали корен
ни на трен не постустајући.

Те стопе дечије биле су нечије све:
Срећа, сунце, нада, будућност,
А постадоше калдрма на путу до небеса
Због беса, зла и крвожеђи.
Све блеђи трагови суде ко је кривљи,
они што су их уморили, (а убрајају се у људе),
Или ми што о томе нисмо проговорили…

Треба ли да опет у нашој кући
србосеци отворе заборав,
за јасеновачки кошмар,
за јаме безданице,
за хиљаде уморене деце,
за црне мараме и лелеке,
наизглед тако далеке
а уткане у сваки божји дан
у коме плаћамо данак за заборав.

***

(Ову песму дубоко проживљеног садржаја и снажног израза можете чути кроз живу реч драмске уметнице Душице Поповић Шеварлић на:
У ЛЕЛЕЧЈУ И БЕЗРЕЧЈУ (Јасеновачким жртвама)