Турски писац и новинар Кемал Јалчин је рођен у граду Денисли, студирао је у Истанбулу и запослио се као новинар. Његов живот се променио када је ухапшен 1980. године уз оптужбу за учешће у побуни. Био је принуђен да напусти Турску. Настанио се у Немачкој.
Први пут о геноциду над Јерменима чуо је када је посетио Грчку.

“У Хонацу, родном селу мог деде, све комшије су били Грци. Када су Грци депортовани из Турске, један комшија мираз својих кћери даје на чување мом деди. После много година, деда и баба су ме замолили да пронађем породицу Сиролло у Грчкој и да вратим мираз породици.
1994. године пронашао сам ту породицу и отишао у Грчку. Тамо сам срео Јермене који су побегли из Кесарије, Себастије и других градова, и чуо њихове приче“.

Кемал каже да су га те приче запањиле, јер у Турској у свим књигама из историје о Јерменима је написан само један ред:
да су Јермени забили Турцима нож у леђа.
Уложио је велики труд да напише књигу „Срце моје тобом се радује“. Путовао је по Анатолији и покушао да пронађе Јермене.

У Турској књига је издата 2000. године, у издању Тохан. Међутим, турска влада је наредила да се одмах униште сви примерци књиге. По други пут је књига издата у Турској након 10 година, после дугих бирократских препрека. Сада је књига доступна на 8 језика, међу њима и на јерменском.

„Када сам први пут отишао у Амасију, срео сам старију жену по имену Софија. Она је испричала кроз шта је све прошла. Кад сам је питао које је њено право име, плакала је и рекла “Зарухи“, а узела је име Софија, јер је најближе било њеном правом имену.

Сви су се у соби узбудили када су чули њено име, које до тада никада нису чули. Питао сам је зашто је толике године држала у тајности своје име. Она је одговорила да није смела чак име свог села, где је живела, гласно да спомиње.

Многи су испричали своје приче али су ме замолили да ништа не пишем о томе. Међутим, например људи, као што су Саркис и Вахрам Карапет, замолили су да запишем:
“Толико смо ћутали а ништа добили нисмо, пиши све што ти причамо, не бојимо се“.
Захвалан сам Јерменима који не само што су отворили своја врата преда мном већ и своја срца.“

Кемал Јалчин је аутор преко тридесет књига. Пре ове књиге, он је и у једној другој књизи споменуо Јермене:

„У тој књизи одлазим у мали град Кјафта где живе људи који су променили своју веру и звали су се “мерилнер“. Књига има 500 страна на којима сам описивао Јермене, Асиријце и Језде који су живели у потаји – дању као муслимани, а ноћу као хришћани. Јерменке на главама носе хиџаб, а испод одеће крст. Пошто сам написао ту књигу, схватио сам да није довољно посветити 500 страна спасенима од Великог геноцида; требало је о њима одвојено причати.“

Књига „Срце моје тобом се радује“ је ауторова најчитанија књига. У Немачкој и у Турској могу да је читају само они Турци који успеју да је нађу.

“Ја, прее свега, желим да Турци и Јермени, Турци и Курди и – цело човечанство – живе у пријатељству. 100 година Јермени се боре да се призна геноцид, а Турци су се уморили од непризнавања. Многе земље су већ признале геноцид, али не и Турска. Моја машта је да ће једног дана и Турска признати геноцид над Јерменима, и ми ћемо живети у миру. Желим да нове генерације живе у пријатељству.

Драга сестро, драга јерменска сестро (говори на јерменском, прим.прев.), твоји болови су моји болови, “Сиртс кезмов кхајта“ (Срце моје тобом се радује), је наслов књиге. Као Турчин ја се извињавам свим Јерменима. Драга сестро, драга јерменска сестро, тешко је опростити, али још теже је ономе коме је опроштено. Опростите мени”.

Razgovor vodila: Stella Grigorjan
Sa jermenskog prevela: Anuš Balajan

Преузето са “јутјуба” (youtube)- Глас Америке, Вашингтон