„Морали смо да приђемо Србији да спасемо што се спасти може. Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антантер и у којој има приличан углед, или да трпимо да Антанта ради с нама, као својим непријатељем, шта хоће. У том случају морали бисмо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили, било у новцу било у роби, било у раду. (…) При распаду Аустрије није више било питање да ли се Србија некоме свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да се спасе што се спасти може. Срби су имали реч и ми морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенских народа, јер смо се заједно са Аустријом борили против Србије. Срби су били потребни нама, а не ми њима.“