По покрету српске војске, у повлачењу ка Црној Гори и Албанији, бугарске окупационе снаге су, према споразуму са Централним силама, запоселе српске територије источно од Велике и Јужне Мораве као и већи део територије јужно од Западне Мораве и западно од Јужне Мораве, као и велики део Старе Србије (данашњу Македонију). Остале делове Србије окупирале су Аустро-Угарска и Немачка.

Одмах по окупацији, у октобру 1915. године, бугарске цивилне и војне окупационе власти су, по јасним директивама бугарске владе из Софије и штаба оперативне армије из Ћустендила, започеле спровођење бугаризације српског становништва у Србији и Македонији. „Већ првога дана по уласку у Врање … Бугари су убили неколико људи, опљачкали град, а тридесет грађана недељу дана држали затворене без хране. Првог новембра исте године Бугари су интернирали за Пловдив три стотине Врањанаца којом приликом су у самом граду убили десетак од њих…“[1]
Само у 1915. и 1916. години Бугари су у Врањској области убили неколико хиљада Срба. А ако кажемо – неколико хиљада, то значи најмање 4000 до 5000 људи.

Све ове и све друге злочине, и све друге мере које су спроводили, чињени су увек уз рационализацију, уз лажна оправдања како су све то, у ствари, Бугари који су, „захваљујући српској пропаганди у последњих 40 година, заборавили да су Бугари.“* [*Мисли се на период од 1878. (од Берлинског конгреса) до 1915. године (до времена окупације) – ЛЈБ].

Средства која су Бугари примењивали како би Србе „подсетили да су Бугари) била су одмах драконска:
– потпуна забрана коришћења српског језика (већина учитеља је ухапшена и убијена);
– забрана деловања Српске православне цркве (већина попова Српске православне цркве је ухапшена и убијена);
– хапшени су и убијани сви виђенији српски интелектуалци и угледни грађани (они који нису убијени, интернирани су у бугарске логоре, најчешће у Бугарску). У
– Сурдулици је био сабирни центар за све Србе које су Бугари намеравали да интернирају. Али се центар, у стварности, претворио у велико стратиште. Људи су ту убијани, највише одрасли мушкарци, али и деца и жене. Преживели су они који нису убијени у Сурдулици, интернирани су. Интернирали су мушкарце узраста од 18 до 100 година. У Бугарској је било више од двадесет концентрационих логора, само у подручју Софије 15.

По правилу, убијањима су претходила мучења и силовања. Бугарски злочини над Србима у Првом светском рату, по окрутности и разноврсности могу се упоредити једино са злочинима које су хрватске усташе починиле над Србима у Другом светском рату. Да би се боље разумела бугарска политика тог времена, а њеном спровођењу велики допринос је дао и Бугарски „православни“ егзерхат, (словенска бугарска егзархија коју је турски султан одобрио 1870. год. и која је одмах постала инструмент бугарске политике), са њиховим скопским митрополитом Неофитом на челу,

навешћемо једну од бугарских наредби која се спроводила на окупираним српским територијама: „Реч Србин треба да се потпуно изгуби и нико не сме да је изусти. Сви треба да је потпуно забораве.“[2] Или наредба војне инспекције моравске области из Ниша од 16. маја 1916. године, која је расписом упућена свим окружним начелницима:
„На основу наређења штаба армије бр. 7438 од о. м. наређујем: да конфискујете у јавним установама, књижарама и приватним кућама све српске књиге, слике и мапе. Одаберите оно што је најважније и пошаљите министарству просвете, а остало спалите. Комисија треба да је састављена, колико је год то могуће, од поверљивих људи који треба да изврше преглед књига. Књиге које могу да се користе и имају за нас неку историјску вредност треба да пошаљете у министарство просвете. Овај посао треба вршити брзо и пажљиво. Књижаре могу да наставе са продајом, али искључиво писаћег материјала, бугарских књига, штампаних ствари и књига на другим страним језицима сем српског.“* [3]
Српски народ је трпео огроман притисак и већ су се, ту и тамо, у другој половини 1916. године јављале мање оружане побуне. Врхунац народног незадовољства је достигнут када је бугарска команда моравске војно-инспекцијске области, са седиштем у Нишу, издала крајем 1916. године наредбу да се регрутују и узму у њихову војску са окупираних српских територија сви способни мушкарци од 18 до 45 година (у пракси, у накнадним наредбама, регрутацијом су обухваћени и Срби старости до 50 година). Пристајање на мобилизацију би значило да ће мобилисани Срби бити упућени на Солунски фронт да се с пушком у руци боре против својих сународника Срба: браће, очева, деце пријатеља и других Срба. Наредба о мобилизацији значила је да Бугарска жели да се Срби међусобно убијају.
Срби су масовно бојкотовали ову наредбу, не одазивајући се на њу и масовно су се организовали у борбене јединице ради пружања отпора окупационим властима и војсци. Познато је да је Бугарска успела да регрутује свега две стотине Срба и да их упути на фронт.
Петнаестог септембра, 1916. године, на подручје села Механе, 10 километара од Куршумлије, спустио се француски авион који је из Вертекопа код Кајмакчалана довезао резервног поручника Косту Пећанца. Он је стигао са овлашћењем и по наређењу врховне војне команде српске војске, а без знања српске владе и министра војног. Пећанчев задатак је био да у највећој тајности организује четничке одреде, окупљајући старе четнике који су остали у земљи и да регрутује нове. Требало је да ове четничке јединице покрену акције тек у моменту када српска војска стигне у предео Скопља.
Међутим, једно су наређења из штаба удаљеног стотинама километара од Србије, а друго је стварност на терену: свакодневна убијања, прогони, интернације, бугарска наредба о мобилизацији… Такође, необично је очекивати да се један јако широко организовани четнички покрет може све време држати у „највећој тајности“, па је оцена да је Топлички устанак преурањен, јер се није сачекало да наша војска стигне до Скопља, ван реалног контекста. Могло би се насупрот томе рећи, са становишта устаника, да је пробој Солунског фронта окаснио.
Већ смо рекли да су борбе са Бугарима, да додамо, и са Аустријанцима започеле много раније, пре него што је издата наредба за општу мобилизацију. Осим четничких (комитских) јединица, формирали су се одреди устаника (усташа – како су устаници себе називали). Наредба о мобилизацији је учинила да се устанички покрет омасови. Како пише историчар Миливоје Перовић:
„… мисао на ту буну зачета је једнако у души целог народа на југу Србије. И кад је устанак избио захватио је скоро једновремено и несмањеном жестином не само топлицу (Топлица је била центар и прво и најдуже жариште устанка, у Топлици је он покренут – ЛЈБ), него и цео копаонички и крушевачки крај, Јабланицу и Пусту реку, Јужно Поморавље, власотиначки крај и Заплање, Мораву око Ниша и Алексинца, околину Соко Бање, чак и Сврљиг и источну Србију, долину Тимока.“[4]
,С обзиром на чињеницу да се слободна територија (резултат устаничких борби) протезала и ван Топлице – обухватала је Јабланицу и Пусту реку, устанак би се могао назвати и Топличко-јабланички, а како каже Перовић, и то не би било најпрецизније уколико би се узела у обзир сва места у Србији у којима су вођене борбе.
Званична одлука о дизању устанка донета је деветог фебруара 1917. по Јулијанском календару, или 22. фебруара по Григоријанском календару. Дан раније у селу Обилић, у Пустој реци, окупиле су се све четовође четника и устаника са читавог југа Србије – њих око три стотине. Ко од вођа није могао да дође лично, послао је свог опуномоћеника. Тог осмог фебруара разматрано је питање организације устаничке територије.
Деветог фебруара су одржали збор на коме се расправљало о томе да ли позвати народ на устанак и одлучно кренути у борбу за ослобођење или не. Разматрано је и питање подизања зајма од народа. Што се тиче устанка, сви су се изјаснили за дизање свеопштег устанка, са изузетком поручника Косте Пећанца и његовог ађутанта, потпоручника Милана Дрљевића.
Душа Топличког устанка, срчани борац, вешт стратег и тактичар у борбама са непријатељем, човек који је водио битке месецима пре званичног дизања устанка и који је остао у борби и пошто је устанак угушен, човек који је положио свој живот на олтар отаџбине у децембру 1917. године, био је резервни потпоручник, двадесет и четворогодишњи војвода Коста Војиновић – Косовац. Био је ватрени говорник, али и ватрени борац. Био је пример својим саборцима. Неухватљив за непријатеље. У паузама између битака стизао је да пише песме и драме. Очекивао је брзи долазак српске војске и у неким моментима је мислио да чује топовску паљбу наше артиљерије с југа. Немачко-аустријска команда му је нудила низ уступака, обећавала да ће бити уважаван и да ће бити ослобођен било каквог прогона уколико положи оружје и преда се. Непријатељске команде су га ословљавале и са „поручник“ и са „капетан“.
Погинуо је у последњој борби код села Гргура, општина Блаце, округ Топлички. Када је остао сасвим сам, опкољен у воденици, неколико дана пре тога био је рањен, и када је схватио да ће пасти у руке Бугарима, испалио је последњи метак у себе. Бугари су му испунили последњу жељу: сахрањен је у близини места погибије. Бугарска четничка јединица која је Косовца напокон стигла и донела му смрт, награђена је са 90 хиљада лева. Поред војводе Косте Војиновића, виђеније четовође су биле: Миленко Влаховић (капетан црногорске војске и студент философије), Миленков брат Тошко Влаховић (професор, питомац црногорске владе на студијама у Немачкој и Русији, погинуо као устаник на Власову), професор Јован Радовић који је дипломирао на Лајпцишком универзитету (убијен је у Сарајеву 1919. године по налогу црногорског краља Николе), Милан Дечански (Србин из Баната, погинуо као устаник na Јастрепцу), поп Димитрије Димитријевић (ухваћен од Бугара, мучен и убијен у нишком затвору), Марко Павловић (први командант ослобођеног Прокупља, касније се предао Бугарима), Миша Стојовић (погинуо на Јаворцу), Цветко Оташевић (погинуо код Куршумлије), Димитрије Беговић (на Радану), погинули су и Ђуро Вуковић, Рамадан Назировић, Александар Пипер, Мика Моравац, Рамиз Алидрага, Милан Николић, Милан Смедеревац и многи други. Обешен је и четовођа Мирко Месић из Црног Врха у Јабланици. Када су му Бугари припремили вешала и натерали цело село да присуствује вешању, Мирко Месић је, стојећи под вешалима, рекао Бугарима:
„Дабогда, Бугари, колико ја биона конопцу, толико било ваше царство и толико вам Фердинанд био у Софији.“[5]
Потребно је рећи да су се многи српски четници, пошто је устанак угушен, желећи да сачувају своје животе, предали Бугарима. Бугари су им пружили могућност да бирају: да се прикључе бугарским четничким јединицама у прогону преосталих четника који нису положили оружје или да буду интернирани. Једни су одабрали интернацију, а други су се осрамотили и укључили у прогон својих дојучерашњих сабораца. Чак се и један мањи део становништва укључио у потерне јединице. Они су били наоружани моткама. Две такве сеоске контрачете су учествовале у коначном опкољавању и убиству војводе Косте Војиновића Косовца, а за његово рањавање неколико дана раније у селу Судимљу може се „захвалити“ некима од његових дојучерашњих четника. Они су најбоље знали места на којима се Војиновић склањао, места којима је пролазио и то су одавали бугарским гониоцима.
Војвода Коста Пећанац је силом прилика био учесник у устанку. Са овлашћењима врховне команде нанео је велику штету устанку, јер се наметнуо као шеф Централног комитета устанка, па је као такав често, у тренуцима победа устаника, издавао наредбе да се повуку, да обуставе борбе. У важном тренутку, када је требало ослободити Ниш, он је побегао са
бојног поља и месецима се крио негде на Гајтану, да нико није знао где је. Изашао је накратко из скривнице, па се поново сакрио негде у расинском крају. Тако се добро сакрио да није ни знао да је Солунски фронт пробијен и да је наша војска стигла у Србију. Коста Пећанац и Коста Војиновић су два потпуно контрастна карактера. Пећанац: хладан, обазрив (плашљив), подмукао, себичан – Војиновић: ватрен, неустрашив, отворен, спреман другима да помогне. На једном месту у извештају скупштинског анкетног одбора, по завршетку рата, о Пећанцу се каже и ово: нешколован, сујетан и уображен, уских погледа и концепција о друштву и држави, имао је много мање љубави према народу од Војиновића. Коста Војиновић га је прецизно описао у једном писму које је упутио Пећанцу, након клевета које је Пећанац изрекао на његов рачун:
„Ибарско-копаонички комитски одред војводе К. Јов. Војиновића Косовца , број службено 7. 5. 1917. година. Војводи Кости Пећанцу.
Примио сам Ваше писмо од 22. прошлог месеца чију сам глупу, безобразну садржину примио к знању и сматрам испод достојанства да Вам, по телу, по души и карактеру поквареном човеку одговорим, али то чиним за љубав истине. После Вашег неуспеха а мога успеха, нисам Вам се могао јавити због тога што сте као кукавица утекли, не знам куд, из Прокупља, распустивши све четнике речима: идите куд који зна, закопавајте оружје и крите се. Заиста сам се одметнуо, али само од Бугара, Аустријанаца и Арнаута, док сте Ви одметнути од свију нас. … Докле сам ја, славни војводо, водио борбе са непријатељем на бугарској и аустријској територији, докле сам издржавао 200 четника, митраљеско одељење и коњицу, и остале сеоске чете које се не беху растуриле, докле сам издавао наређења четницима од Копаоника до Јастрепца, дотле се Ви са пет људи кријете по потоцима и мирно посматрате како Ваши четници врше нечувена зла, како други извлаче кестене за Вас. Докле се ја са браћом идеално борих противу непријатеља, дотле Ви радисте на томе да ме Јово Булајић мучки убије. Жалосно, али … дотле Ви смишљате план како ћете и на који начин ћете моћи ољагати пред народом и смислисте и ухватисте се одмах неког новца Централног комитета, који не постоји, а кога сам ја у Прокупљу прикупио … с којим сам побегао … Не могу да верујем да сте толико ограничени да Вас свако може вући за нос, да Вас сваки може натоциљати, те да своју глупу страну без нужде испољавате …“
***
Нагласићемо да је Топлички устанак био једини устанак за све време Великог рата – устанак вођен иза фронтова, са великим војним успесима, али и са великим жртвама. Тада, устанком ослобођена територија, коју неки називају и комитском државом имала је неколико стотина хиљада становника, била је слободна двадесетак дана. Процењује се да је њена војска бројала наоружаних и организованих 12 хиљада и 762 пешака и 360 коњаника. Да би устанак био угушен, Централне силе су морале да са фронтова повуку и пребаце у Србију три дивизије са свим помоћним деловима. Нетачно је када се каже да су устанак уништиле три дивизије. Тачно је рећи три дивизије плус помоћни делови тих дивизија плус већ постојеће, од раније стациониране окупационе снаге у Србији, које нису биле мале, али очито недовољне за гушење свенародног покрета јужне и источне Србије. Иако овај устанак није имао пресудну улогу у одлучивању свеукупног ратног исхода, он је задавао велику главобољу Хинденбургу и Лудендорфу у Берлину као и Фердинанду и Радославову у Софији. То се види из депеша које су се тих недеља размењивале на линији Ниш, Ћустендил, Берлин, Софија, па у круг.
У првим борбама ослобођена је Куршумлија, 13. фебруара 1917. по Јулијанском, 26. фебруара по Грегоријанском календару. Само три дана касније, прокупчани доносе одлуку да се започне напад за ослобођење.
Прокупља, те 17. фебруара, рано ујутру, око 4.00 ч кренуло се у напад. Прокупље је током дана и ослобођено. Борбе су се убрзано распламсавале широм Топлице, Јабланице, Пусте Реке, у крушевачком, алексиначком и сокобањском крају и другде.
Колико је српски свенародни покрет био озбиљан показује и чињеница да су главнокомандујући моравске окупационе области били релативно често смењивани – замењивани новим личностима, које су биле све окрутније у спровођењу планова бугарске геноцидне политике која је подразумевала физичко истребљење Срба и расрбљивање преживелих. Генерал Кутинчев, који је команди у Ћустендилу јављао да се ради о малој побуни, о незнатним акцијама српских банди, бива смењен и на његово место долази злогласни Протогеров који има главну реч у време најжешћих устаничких сукоба са окупаторима. Како су борбе против Бугара, Немаца и Аустро-угара, додуше мањег броја комитских чета, настављене и по угушењу устанка (главни проблем и мета окупатора био је Коста Војиновић – Косовац), команда у Ћустендилу је постала незадовољна и Протогеровим, па он бива замењен Дарвинговим који за време једног ручка у Прокупљу изјављује да од свег меса највише воли печено српско месо.
Јасно је да за српски народ није било милости чак и када је устанак, почетком марта 1917. (по Јулијанском календару) пропао и да је бугарска геноцидна политика настављена са ништа мањом жестином, чак се број окрутних мера и зверстава умножавао. Убијани су сви мушкарци и жене у пуној снази, деца, старци и старице. Посебно су на удару бугарске пропаганде и у наредбама бугарских команди биле жене. Оне су сматране главним стубом и очуватељем српства и зато према њима није смело бити милости. Уништаване су на све начине. Убиствима жена обавезно су претходила силовања при чему су главни актери и подстрекачи били официри бугарске војске.
Колико је српски народ трпео под бугарском окупацијом исказао је и следећим стиховима:
„Што је неба да је лист хартије,
што је мора да је морећепа, [морећеп – арапски: мастило, ЛЈБ]
горе да се у перо претворе,
не би ‘с могло описати јаде
што Бугари по Србији раде.“
Миливоје Перовић даје у својоју књизи већи низ навода из тајног Бугарског документа из ког се види да је, практично, читав српски народ био на удару истребљивачке, затируће бугарске политике. Врло мало је оних Срба које Бугари сматрају својим, дакле, Бугарима. То су само они мушкарци и жене који се недвосмислено изјашњавају као Бугари и који раде у интересу бугарске државе. Сви остали (читав српски народ), као „непоправљиви“ Срби, стављају се на спискове за прогон, интернирање и убијање. Овде ћемо цитирати један мањи део тог тајног документа, а и то мало биће довољно да се схвате размере геноцида:
„Одељење обласне спољне политике
Оперативни секретаријат
По наређењу Војне инспекције Моравске области Штаб — Ниш бр. 13. 29 мај 1918.

XI ЛИЦА ПРЕМА ПОЛУ И УЗРАСТУ
Што се тиче активности разних лица према њиховом узрасту и полу, искуство нам даје следеће драгоцене податке који ће нам послужити и на основу којих ћемо ми, Бугари, схватити како треба да се оријентишемо у својој борби.
Неоспорно је утврђено да су најфанатичнији и најсиловитији шовинисти увек жене. Оне су живи центар српскога духа и оне су најактивнији агенти тајне српске организације. Жене су курири тајне поште, оне су идеолози и организатори, оне су најважнији пропагатори, оне су агресивне и опасне.
Искоришћавајући природну људску наклоност према женском полу – што се доказало и код наших овдашњих Бугара Моравске области, – жене развијају опасну активност противу свих наших подухвата у тој области. Својим лепим очима, својим потстрекивањем, дајући се добровољно али са планом, овдашње жене држе не једног нашег официра или цивилног функционера, имају на њих велики утицај, користе их да би послужиле српској ствари, да би у исто време могле радити против наше пропаганде.
Време је да се супротставимо томе страшном злу које може да нас кошта једнога дела наше нације, може да уздрма сигурност наше државе. Време је да се прекине са том женском хипнозом и да се јасно сагледа сва природа тога зла и сва његова величина. У погледу жена наша унутрашња политика треба да предузме следеће:
1.- Не треба дозволити ниједној жени да путује, изузев оних које су се показале као добре Бугарке или које су уписане у чланство бугарских националних друштава, или пак, које посећују све наше светковине, вечери, позоришта итд.
2.- Не треба штитити жену или њену породицу осим ако се она изјаснила као Бугарка.
3.- Све жене треба да говоре бугарски и не треба примити никакву молбу, било усмено било писмено, која није на бугарском језику.
У том циљу треба саставити списак свих интелигентних жена које би могле да одиграју неку улогу па ма колико мала она била у погледу српске пропаганде.

Становништво према узрасту треба поделити:
1.- Старци који се сећају свог бугарског порекла. Од њих су за нас добри само они који се изјасне да су Бугари и који активно раде за нашу ствар. Сви остали нису корисни за нас. Они су фанатици као и они који су променили своју веру. Треба да будемо веома љубазни и добронамерни према првима, а према другима да се односимо најстроже. Ови други су за нас најопаснији људи.
2.- Људи 40 – 50 година старости су по традицији постали Срби, јер су били сувише млади кад је извршена српска окупација. Они су тада били у годинама кад се човек врло лако
прилагоди страном духу. Но, ова врста људи је врло способна да се понова прилагоди.
3.- Људи од 36 – 45 година старости: то су године када је човек најактивнији у свим нацијама, па, према томе, то су људи које треба пажљиво да простудирамо, свакога понаособ и да их потпуно упознамо.
4.- Људи стари 20 – 36 година су преки као и сви млади људи али они нису толико опасни. Они су још увек сувише млади да би имали чврст карактер, те према томе нису опасни.
5.- Младићи до 20 година су маса сасвим младих људи које је не само лако неутралисати него се још могу и придо бити да се боре за нашу ствар.
Што се тиче жена, године код њих не играју никакву улогу, јер је установљена чињеница да су жене једнако опасне у свако доба. Истребљење србизма представља, уствари, истребљење српских жена које су најмоћнији фактор србизма.

XII ЛИЦА ПРЕМА СВОЈИМ ЗАНИМАЊИМА
Унутрашња политика која не води рачуна о различитости карактера, која пак, проистиче од различитости занимања, представља политику која ће се врло брзо срушити сопстве ним грешкама. У том погледу нам, међутим, недостаје општи план делања у Моравској области, те зато дајемо само правац даљег управљања:
1.- Српски свештеници претстављају суштински израз српскога духа. Треба их држати удаљене од области и не дозволити им повратак. Ако још има кога од свештеника у самој области, треба га одмах интернирати. Изузетак се једино може чинити са онима који се изјасне да су Бугари. Но, они морају носити одежду бугарских попова и читати службу на бугарском језику. Ако је неки од таквих свештеника интерниран, треба гa пустити да се врати.
2.- Српски учитељи никада неће постати Бугари те зато, ако остану у области, то није за нас добро. Ради тога треба да остану у интернацији и не треба им уопште давати дозволу за повратак.
3.- Српски чиновници: у њих не треба имати никаквог поверења. Најопаснији су они који су имали велике положаје – окружни начелници, например, те такви не смеју никако остати у области, јер још увек имају знатан утицај на народ.
4.- Сви они који су припадали некој партији и активно учествовали у разним српским политичким партијама пре рата, опасни су. Међу њима су најопаснији они који су припадали Пашићевој странци. На њих треба пазити и приволети их да „емигрирају“ за Бугарску. Либерали – тј. противници Пашићеви – мало су мање опасни. Могу им се дозволити неке олакшице, употребљавати их што је могуће више за борбу против радикала. Треба да се послужимо потстицањем подвојености у политичким партијама да бисмо уништили елементе који су опасни за нас.
Бивше државне или општинске чиновнике, кметове, лекаре, инжењере, агрономе, судије итд. треба пажљиво студирати да би се упознао њихов карактер, али их се треба и чувати. Хотелијере, кафеџије, фотографе, апотекаре, бакале, сајаџије, кобасичаре, кројаче итд. – такође треба простудирати и понаособ класифицирати.
7.- Адвокати, публицисти и јавни радници су они који су за време мира представљали најрепрезентативније и најактивније чланове политичких организација. Треба бити свестан степена опасности која нам од њих прети. Уопште треба их се чувати и увек ће бити веома корисно да се интернирају или принуде да сами емигрирају у стару Бугарску или у Србију коју су окупирали Аустријанци. У сваком случају они нам ни по чему не могу бити од користи.“

Уместо закључка
Већ током самог устанка, а интензивно по завршетку рата, водила се у највишим државним круговима (на скупштинским заседањима и у комисијама) расправа о томе „ко је крив за отпочињање устанка“. Званични став је био да се радило о грешци, о устанку коме време није. С друге стране, дубоко у народу и код, такође, званичника који нису речима то радо истицали, преовладавало је осећање и мишљење да се радило о херојском прегнућу српског народа да очува своју самобитност и да се не огреши о свој етос и да, мобилисан од стране Бугара, крене оружјем против најрођенијих који су чекали на Солунском фронту да се изда наредба за ослобађање Србије.
Тражени су кривци за организовање и вођење устанка, који никада нису нађени ни идентификовани. Једино је доказано да Коста Миловановић – Пећанац није крив за устанак, а то је за кукавицу и саботера Пећанца било једино важно. Било му је важно да не одговара за српске жртве.

Нажалост, није се тада, а и данас се избегава, говорило о грешкама српске врховне команде и савезничке команде. Можемо поставити питање зашто се оклевало са пробојем Солунског фронта? У време Топличког устанка, па и нешто раније, српске снаге су већ биле на линијама пред Битољем. Погледајте на мапи колико је то километара од Врања и јужне Србије. То је време превирања у царској Русији. То је време Солунског процеса против Аписа и његове организације „Уједињење или смрт“. Да ли млак однос врховне команде српске војске и српске владе према припремама за устанак и према самом току устанка није делом и последица тога што су неки од водећих устаничких/четничких вођа били чланови удружења „Уједињење или смрт“, познатијег под именом „Црна рука“? Коста Војиновић – Косовац био је раније активни четник код војводе Вука.[*] [* „Не само што је чувени Војин Поповић — „војвода Вук“ био мучки убијен још пре процеса, не само што су многе друге четничке војводе биле на челу покрета, него се кроз све акте процеса непрекидно окривљују „комите“. Чак је и сам набеђени атентатор на регента Александра, Мехмедбашић, био четник из Танкосићевог одреда. Исто тако су и многи завереници, на пример мајор Вуловић, један од главних, били у четничкој организацији.“ – М. Перовић, Топлички устанак 1917, „Слово Љубве“, Београд 1971.]

Познато је да је савезничка команда оклевала са издавањем наредбе о отпочињању завршних операција на Солунском фронту упркос инсистирању наше владе и наше врховне команде да се што пре отпочне са акцијама. Наши су то тражили, али су морали и да се ућуте. Требало би поставити једно озбиљно питање: Да ли се чекало да бољшевици заврше посао у царској Русији?

Још једно озбиљно питање. Шта би се десило са бугарском наредбом о мобилизацији свих мушкараца Моравске области, узраста од 18 до 50 година? Одговор је јасан. Било би мобилисано више десетина хиљада мушкараца под претпоставком да не одбију мобилизацију. Пасивно непристајање на њу водило би их или у смрт (били би убијени) или интернирани од стране Бугара. Дакле, резултат би, у погледу страдања Срба, био приближно једнак као и у случају устанка.
Захваљујући устанку (оружаном отпору против мобилизације), Бугари су успели да мобилишу свега: „из Врања и околине 600, из околине Лесковца нешто преко хиљаду, из Власотиначког среза 180, из Сурдулице 200 младића, а из крајева на левој обали Мораве никога. Па и ове мобилисане нису послали на фронт већ већином у Пернички рудник.“* [*М. Перовић: исто дело]

Да је српска влада интимно а и у пракси високо ценила допринос оних који су учествовали у Топличком устанку доказује и чињеница да су преживели учесници добили похвале, а и одликовања и материјалну потпору. Постоји један занимљив детаљ о овоме. Када је од једног четовође затражено, а радило се о Вучку Пантићу, да наведе имена оних за које сматра да би требало да буду одликовани за учешће у устанку, он је на прво место у листи ставио своје име, а одмах испод име своје жене Росе. Вучко Пантић је био један од четничких команданата и у Другом светском рату, колебао се између Пећанца и Михаиловића, заклали су га партизани.
Вучка Пантића је заклао Обрад Лазовић – Живко, командир блачке партизанске чете. Овај податак ми је познат, тако-рећи, из прве руке. После рата, Живко је проглашен за народног хероја Југославије. Живко је током рата добио и потпунији надимак, „Луди Живко“, који му није сметао, напротив, тај надимак је утеривао страх у кости другима, у чему је народни херој, вероватно, уживао. Прича се да је Надимак добио, јер је био лудо храбар у директним борбама са непријатељима.
Луди Живко је 1960-их година био народни посланик у Скупштини Србије, а до краја живота – страх и трепет за све житеље блачке општине. Ни чистачицу није смео нико да запосли у било којој установи у Блацу, а да он то не одобри.

Многим преживелим учесницима Топличког устанка додељени су и поседи на Косову и Метохије. Ово ми је, такође, познато из прве руке, јер је сачуван документ мог прадеде, учесника Топличког устанка, коме се додељује толико и толико земље на Косову. У тај тако добијени посед мој прадеда никада није ушао, нити било ко од његових потомака.

Тежак је историјски усуд Срба, велика страдања, вишемилионске жртве. Посебно су несхватљиве дубоке поделе међу Србима, које су више пута у историји довеле до тога да су Срби једни друге сматрали већим непријатељима него ли нападаче и освајаче, уместо да су се удруживали у борби против тих стварних непријатеља. Тако су вишемилионске српске жртве последица претрпљених страдања од стране непријатељских не-Срба, али и последица српске неслоге и међусобних убијања.

Зато се не може рећи да су енормне српске жртве последица грешака оних који су се борили за слободу, већ су последица чињенице да је било, чини се и данас, превише кукоља у нашем житу. Колебљиваца, издајника, па и велеиздајника. Још је Херодот написао у својим Истраживањима историје да су Трибали (Срби – ЛЈБ) после Хиндуса најбројнији народ на свету, али да им недостаје способност организовања, да им недостаје слога, а да тога имају, били би непобедив народ. То непријатељи Срба добро знају и развили су методе како српску неслогу продубити и појачати. Једини пут спасења за Србе јесте да схвате шта су им недостаци и да их превазиђу, а то ће моћи тек онда када постану добри ученици сопствене, а не лажне туђинске „науке“ о историји Срба. Без извлачења историјских поука, нема нам помака, падаћемо све дубље до коначне пропасти. Што дубљи и шири Историјски увиди, ослобођени гордости, сујете и испразне надмености, тим ће се лакше превазићи трвења, „непомирљиве“ противречности. Ако добро схватимо под каквим околностима, каква наша деловања и понашања су за резултат имала успех у очувању и развоју народа, а какве околности, какво наше деловањ и понашање су нас водили у пропаст, лако ћемо знати шта нам је чинити.

Када је подизан устанак против Турака, говорило се: „Сваки свога убите субашу…“.
Један број Срба се потурчио, па су и из тих редова потурчењака настајале субаше, па и аге, бегови и паше који су доследно спроводили турску политику. Тада је српским устаницима било ласно деловати. Непријатељ је био јасно омеђен.
Велики проблем је настао, он још увек постоји, када се један број Срба „потурчио“ (метафорично речено), одродио, лажно се и даље представљајући као Срби. „Потурчивши се“ (одродивши се), за себе су обезбедили положаје ага, бегова и паша (уз помоћ империје), са „овлашћењем“ да постављају „баше“ и „субаше“. Додуше, данас се те војно-државне позиције не именују турским речником, већ се лажно претстављају као српско-државне функције, а функционери се лажно представљају у улози народних душебрижника и телобрижника. Ту лажну слику „наших“ баша, субаша, ага, бегова и паша здушно промовишу јавна гласила, такође, однарођена и одрођена, и сама се лажно претстављајући као да су наша.

***

О Топличком устанку су, осим Миливоја Перовића, писали и други аутори; врло мало између два светска рата, знатно више последњих деценија. Перовићева књига је до момента њеног објављивања најкомплетнија, писана на основу изворних докумената (ради се о више хиљада страница), а наводио је и радове претходника који су обрађивали ову тему. Комплетну библиографију радова можете пронаћи на интернет страницама Народне библиотеке Србије:

[1] Миливоје Перовић, Топлички устанак, „Слово Љубве“, Београд (1971)
[2] Исто дело.
[3]. Исто дело.
[4] Исто дело.
[5] Исто дело .