СТАЗА ПРЕДАКА Зорке Аврамовић Чордашевић – Приказ књиге

//СТАЗА ПРЕДАКА Зорке Аврамовић Чордашевић – Приказ књиге

СТАЗА ПРЕДАКА Зорке Аврамовић Чордашевић – Приказ књиге

 

Аутор: Оливер Јанковић

 

Зорка Аврамовић Чордашевић своја песничка надахнућа и стремљења уткала је у нову поетски збирку под називом “Стаза предака“. Овај назив на најбољи начин осликава ову стихозбирку у којој се налази и песма истог наслова – песма отелотворена у вапај, у опомену у жељу за саборношћу Српског народа.

Зоркино досадашње стваралашто у области поезије за одрасле и за децу, као и хаику поезије остварено је у следећим књигама: “Семберске сузе“ 1997., “Расуто стадо“ 1999., “Чаробни оркестар“ 2001., (песме за децу), “Брезе у завичају“,“Дјечак и свитац“ и “Звона у даљини“(хаику поезија), “Семберијски вјенац“ 2008., и “Семберијски славолук“ 2013.

 

Пошто је свој радни и стваралачки век највећим делом провела у Немачкој, њена се поезија може сврстати у поезију Српске дијаспоре. Међутим, не само да није заборавила своје порекло и корене (што и није тако редак случај код наших људи који живе у иностранству), већ сасвим супротно, њено странствовање  је утицало на то да њена љубав према Српским земљама и завичају буде она окосница и суштина око које ће песникиња плести лакокрилу пређу својих стихова.

 

Имајући у виду горе наведено не би требало да нас чуди што је највећи број песама које је песникиња сабрала у овој књизи родољубивог карактера.

Међутим, ако себи поставимо питање, шта конкретно представља родољубиву тематику у поезији, добићемо бар неколико различитих одговора. У обиман корпус родољубиве поезије спадају значајне историјске личности Српског народа, славне битке за слободу, владари (поготову они средњевековни) који су се мачем, мудрошћу и молитвама супротстављали завојевачима, властелинке које су након погибије својих мужева морале да воде државу и бране народ а након тога неретко су одлазиле у манастире да се замонаше…

 

Ипак, не можемо зенемарити чињеницу, да и кад пише о природним лепотама, обичајима и људима свога завичаја, Зорка Аврамовић Чордашевић

и тада пише родољубиву поезију. Лирску, лепршаву, понекад сетну, али ипак родољубиву поезију. То се може лако уочити у многим стиховима ове књиге а ја бих издвојио само један, наизглед врло обичан, једноставан стих а заправо

суштински битан за однос песникиње према завичају и свему што он за њу представља а који гласи: “село моје не заборави ме“.

 

Један од важнијих момената, па чак можда и најважнији, у процесу настанка Зоркиних песама је ритам. Када пише песме посвећене историјским личностима из средњег века она то чини искључиво епским десетерцем али за разлику од народних епских песама, стихове уобличује у катрене са укршреном римом – абаб. Један од илустративнијих примера је веома добра песма посвећена кнезу Лазару “Ноћас сам те ја сањала Кнеже“: Ноћас сам те ја сањала Кнеже/на Косову замишљен си стао,/а горчина у грлу те стеже/из свег гласа горко си плакао./

 

Из овога можемо закључити да је Зорка Аврамовић Чордашевић чврсто поетски повезана са нашом епском поезијом (која је по много чему јединствена у свету а чији је један од највећи поштовалаца био и Никола Тесла.) Повезаност са епским десетерцем омогућује да Зоркина песма буде експресивна, јасно профилисаног исказа, херојског карактера (јер су таквог карактера и већина наших епских песама) и веома погодна за јавну интерпертацију, јер својим ритмом једноставно понесе и интерпретатора и публику.

 

Осим двадесетак песама оваквог типа Зорка има и известан број песама које су такође посвећене историјским личностима али су писане у слободном стиху са понеком римом. Једна од таквих песама је “Не проклињите нас Проклетије“ која свакако спада међу неколико најбољих песама у овој књизи а завршава се следећим стиховима: “ Можда ипак из мога рода још неки Карађорђе пожури,/у зору о Видовдану/са својом војском на равно Косово бане/да упале највеће свијеће/што до сад још нико видио није,/једну за пале јунаке,/другу за срећу Србије./Да покидају казамате и

жице,/да сужњима слобода гране,/да се огласе звона Грачанице.//Не проклињите нас, Проклетије/неправда на нас кидише!/Не проклињите нас/и Кнежева клетва нам је превише!“

 

У овој стихозбирци Зорке Аврамовић Чордашевић приметна је и општесловенска оријентација заснована на православљу и вековном пријатељству са братском Русијом. О томе најбоље сведоче песме “Рајевском“, “Појте синови“ – руском воном хору Александров, као и “Молитва за првославље.“

 

Неколицина песама у овој књизи посвећена је поетесином завичају, селу Модрану које је њена непресушна инспирација “У мом селу у Модрану“, “Божићни уранак“, “Необрана вишња“ и другим. Инспирација завичајем се у овој збирци шири и обухвата историјско – географски комплекс па тако овде наилазимо на песме “Хајдук Станко“ – потресну, биографску и подужу поетску причу о чувеном хајдуку, песму “Гаврилу Принципу“ на ког се и 100 година после атентата из те “демократске“ Европе гледа као на злочинца а кога Зорка својим искреним поетским вапајем слави и поново призива: “Душман је увијек мутио воде/и смишљао створити историју нову/злочинцем тебе хоће да зову,/опет нам требаш, васкрсни , роде! Овде налазимо још неколико надахнутих песама – “Зеленоока“ – посвећена реци Дрини, “Мали принц“ – коју песникиња посвећује Андрићграду, “Ноћ у каменграду“, “Вишеградски славолук“ итд.

 

Посебну пажњу у овој збирци песама морамо обратити на сонетни венац. То је песничка форма прилично ретка у данашње време. Свој први сонетни венац поетеса је објавила у књизи “Семберијски вијенац“ У њему песникиња показује свој префињени осећај за ритам односно метрику која је неопходна да би се написао успешан сонетни венац. Њене риме нису само оригиналне, већ носе у себи дух завичаја који најбоље осликава карактер и обичаје Срба из Семберије. Сонетни венац који затвара поетску збирку пред нама је донекле друкчији. Народни обичаји, дух народа, искра топлине у

људским срцима окупљеним око огњишта, полако прераста у сећање на славну Српску историју. Она разгаљује душе присутних, звук гусала и појање о храбрости, несебичности и јунаштву наших предака доводи до својеврсне

катарзе код слушалаца а заправо и код читалаца ових топлих и искрених стихова.

 

Порука ове Зоркине књиге, као и Сонетног венца могла би стати у један једноставан али пресудан, можемо слободно рећи аманет српском народу. – Срби, ако заборавите своје обичаје историју и веру, заборавићете и себе…

 

2018-11-06T18:05:27+00:00новембар 6th, 2018|Књижевност|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.