Последњи интервју академика Владимира Костића, дат телевизији Н1, је поново узбуркао јавност. У овом интервјуу Костић није био тако децидиран у мишљењу о Косову и Метохији као што је била његова изјава из октобра 2015. године. Тадашња изјава је гласила: „Неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које де факто и де јуре више није у нашим рукама. И то неко овом народу мора да каже“.
Те године и није било баш све тако, али је од тада па до овог његовог последњег интервјуа заиста Косово и добијало један по један атрибут државе као што су гранични прелази и царине, полиција, војска, међународни позивни број, правосуђе, енергетика, привреда, катастарске књиге. Нажалост, то и јесте садашње фактичко стање. Према тој тадашњој изјави академик Костић је знао унапред шта ће српска влада периодично предавати самопроглашеној држави Косово. Да ли и сада проф. др Владимир Костић најављује неке нове уступке, ако има још нешто важно што није дато, или најављује коначан финиш предаје и де јуре? Према резултатима последњих избора, састава Народне скупштине и из тога произашле Владе може се претпоставити да је проф. Костић у току и тог коначног де јуре.
Није у питању да ли неко има или нема право на своје приватно мишљење са стерилним и беспотрбним полемикама чиме се само јавност замајава. Понекад имам утисак да се смишљено потенцира и то као нешто око чега ће се повести испразна полемика како би се скренула пажња са оног о чему се ради, од оног што је битно. Све је у некој и нечијој функцији. Разуме се, и изјаве и мишљења академика Костића без обзира колико се он бранио изношењем личног и ничим и ником обавезујућег става. Јасно је да председник Српске академије наука и уметности не даје интервју тек тако, неког реда ради или личне жеље за појавом у јавности. Још је свеже памћење деловање претходног председника САНУ проф. др Хајдина, који је чак хтео да избаци и Српска из имена САНУ.
Јавно мњење је с правом огорчено, јер у његовом великом делу се још увек верује у САНУ и учене и мудре главе које ту седе. Од њих се с правом очекује да, пре свега, на делу и у свом јавном раду покажу и ученост, и мудрост и патриотизам. Нико од председника и њених чланова не тражи да доносе политичке одлуке, јер то и да хоће, не могу, али својим знањем и искуством могу и треба да помогну у разумевању актуелног стања и на унутрашњем и на међународном плану. Тиме би дали неку сигурност народу који је већ дуго у једном апатичном и летаргичном стању које су (не)одговорни политичари и из позиције и опозиције свесно или несвесно својим деловањем створили. Част изузецима.
Није ствар храбрости, господине председниче САНУ, рећи народу истину и де факто и де јуре о Косову и Метохији, већ је то ствар издаје и српског народа и државе Србије. У место да се за такво стање тражи одговорност припрема се терен и за чин де јуре. Штета, професоре Костићу што сте део те погубне политике дефетизма и манипулације са народом, па , можда, и дефинитивне издаје. Ако су неки водећи политичари спали и до нивоа полтронства према страном фактору, то наши академици и Академија као научна и културна институција највишег нивоа и реномеа једног народа и државе, неби смели себи да дозволе. Ви, господине председниче сте обавезни, као њен званични и одговорни представник, да штитите законску и статутарну аутономију Академије, чувате њен углед и интегритет без обзира да ли се на Академију и на Вас лично врше притисци било какви и са било које стране. Ако је то у питању, херојски и морално је поднети оставку и спасити себе као врсног лекара и човека. Ми смо у нашој политичкој пракси и уопште у јавном животу заборавили на високо морални чин подношења оставке. Због тога свакодневно видимо високу цену штете угледу и напретку нашег народа и државе и у нашој земљи у међународној заједници.
На крају, сматрам да нико нема право да и тај формални у име српског народа и државе Србије стави потпис на документ о признању државе Косово, како би, према проф. Костићу, и де јуре то било завршено.
Можда је претходни председник САНУ био у праву када је тражио да се из назива избрише реч СРПСКА (мада је он имао друге намере) јер овако изнет став г. Владимира Костића нема никакве везе са српством, са традицијом, културом, поштовањем предака. Користим прилику да поставим једно крајње прозаично питање – када би се неко појавио да избаци дотичног господина из његовог стана да ли би се он добровољно иселио и рекао, ово је ваше.
И на крају, није питање моралног чина и оставке већ је обавеза свих чланова САНУ да донесу одлуку о његовом искључењу јер ако не донесу такву одлуку онда је г. Хајдин био у праву.
„И то неко овом народу мора да каже“., изјави у емисији „Седмица – недељом у 10“ Радио Београда 1, 2015. године и не постиде се и не поцрвене.
А тај неко ко је „овом народу то морао да каже“, управо је био председник Српске академије наука и уметности проф. др Александар Костић, одабран од непријатеља српског народа и државе Србије да баш то каже, па он тада то и рече.
Непријатељ увек нађе гласоговорнике, а и извршиоце његових планова, у „домаћим“ редовима што одмах и убудуће мора бити онемогућено, иначе ни Срба, ни државе Србије више неће бити.
Ако се то деси, неће више бити ни других народа на „западном“ Балкану, ни националних мањина у Србији. Нажалост, ту истину многи међу овима не разумеју. Да разумеју, не би радили против Срба, већ би заједно бранили своје право на опстанак на овим просторима и развијали би међусобно поверење и сарадњу без тутора одозго.
Кад се туторима ћефне на Балкану се зарати.
Када им се ћефне, потпише се мир.
Када одговара њиховим интересима, они удруже посвађане на Балкану, измире их макар и натегнуто, највеће злочинце у сукобима аболирају и унапреде, створе натегнут мир, јер главни за изазивање сукоба нису одговарали пред судовима.
Када им више не одговара мир на Балкану, изазову најжешће могуће сукобе међу народима.
Метод „Завади, па владај“ невероватно се добро примио у нашем поднебљу и ради без грешке и без посустајања, с изванредним резултатима, већ више од две хиљаде година.