Србска Земља

Осврћући се на мудровања “неких” о конфедерализовању брозовске Југославије, пре тридесетак година, почетком јула 1990, на збору Србске демократске странке у Белом Брду, у Западном Срему, потписник ових редака рече да би максимални циљ сваке политичке странке србске оријентације морао бити да све крајеве настањене србским живљем уведе у нову јединствену, самосвојну и самосталну државу под именом Србска Земља.

И рече да би тај и такав назив, иако за србска схватања о именској структури помало необичан, био сродан са многима који се свакодневно срећу у говорној или писаној употреби, али о чијем се значењу и не размишља: England (Енглеска Земља), Holland, Niederland (Ниска Земља, Низоземска), Greenland (Зелена земља), Deutschland (Немачка Земља), New Zealand (Земља Нове Усрдности). И у србској историјској и говорној традицији, као сећање на србску државу у Зети, често се може чути израз Зета земља.

Преведен и на друге језике, назив “Србска Земља” на најприкладнији и најразумљивији начин исказивао би суштину србске државне заједнице, србског етничког простора и србског националног и духовног бића. Сви србски крајеви ушли би у нову државу Србску Земљу под својим земљописним називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, историјом, заслугом или намером.

Ни по чему то не би могла бити замена за неостварени пројекат “Бановине Српске Земље” која би, поред замишљене “Бановине Словеније” и већ створене “Бановине Хрватске”, обухватила преостале територије Краљевине Југославије, нити је то требало да буде подсећање на тренутак у коме је, 1. децембра 1918. године, регент Александар Карађорђевић пошто је примио Адресу Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба о сједињењу са Краљевином Србијом, “заборавио” да успостави србске етничке границе дефинисане петнаестак дана раније Војном конвенцијом која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске, како следи: “Влада Угарска повлачи све своје трупе северно од линије коју обележава… ток Драве до спајања ове реке са границом Славоније-Хрватске”, односно на прузи од Осека, поред Ђакова, до Шамца, обухватајући целу Босну и Херцеговину и Далмацију, до рта Планка, или Плоча, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно.

Што ће рећи: Уговором о примирју с Угарском, Краљевини Србији припало је цело јадранско приморје југоисточно од рта Планка (Плоча), тако да ни Хрватска (до тада аустроугарска провинција) ни Црна Гора (до тада под аустроугарском окупацијом), нису ни могле рачунати на учешће у било каквом територијалном ратном “добитку”. Ако тим уговором није била обухваћена и Славонија (на западу најмање до линије Барч-Јасеновац), али ни још неки западнији србски крајеви (Банија, Кордун, Лика, северозападни део Далмације…), кривица је до војводе Живојина Мишића који је “знање” о србском етничком простору на западној страни “научио” од Љубе Ковачевића, главног секретара Србске краљевске академије и “још неких професора”, све самих јадних Срба.

Велики делови Србске Земље поклоњени су, тако, не баш давним србским крвним непријатељима, а нови светски рат пружио је прилику истим тим непријатељима да, заштићени новоствореним границама и ондашњим “новим светским поретком”, отпочну са још једним геноцидом над србским народом – што у Јасеновцу, што у Јадовну, што на Пагу, што у Пребиловцима, што у Јастребарском, што у Глини, што у Сремској Митровици, што по безбројним другим стратиштима, све до Дрине.

Усташко-коминтерновска коалиција, уз врло бројно учешће србских отпадника окупљених у комунистичком “крему” спремном да докаже своју правоверност, наставила је са својим послом и после Другог светског рата, тако да су се и усташе и комунисти хвалили како су током рата побили премало Срба. Из србске нације, пред нашим очима, декретом су искључени римокатолици и “уписани” у Хрвате, а потом су произведени најпре Црногорци и Маћедонци, нешто касније и муслимани. (Још пре скоро два века, Сава Поповић Текелија непогрешиво је уочавао каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд нас учио “да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе”, што је подстакло Рајка Петрова Нога да узвикне “сви смо ми, бре, Срби!).

У црногорску нацију укључени су и они Срби који са правом Црном Гором (Старом Црном Гором, без Седморо Брда, Србскога Приморја и Старе Херцеговине) нису имали много везе, тако да ће се, на пример, данас клети у своје црногорство и многи Срби из Куча чије су претке, у Црногорској похари на Петровдан 1856. године, црногорски војници подвргли геноциду на начин сродан, или истоветан, злочиначкој римокатоличкој или муслиманској пракси у бившим југословенским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини и покрајини Косову и Метохији.

Најновији римокатолички и муслимански геноцидни подухват против Срба зачет је почетком деведесетих година прошлог века, у уверењу да Срби као националитет више не постоје јер су сви они упловили у воде југословенства и “братства и јединства”. На срећу, било је Срба који још нису заспали и који су имали снаге да се србском националном идејом супротставе оживелом усташко-римокатоличком и фундаменталистичко-муслиманском покрету. У први план они су истакли визију о Србској Земљи, држави свега србског народа, Срба расутих диљем злосрећне авнојске (брозовске) Југославије, а србски национални покрет најавили су као једину могућност да се “за наредних хиљаду година” реши србско питање. (Ако је понеко маштовитији помињао “Савез Српских Држава”, “Западну Србију”, “Сједињене Државе Српске”… било је то “тек да се нађе у дивану”). Само се по себи разуме да су они у таквим својим размишљањима имали на уму и чињеницу да се на србским етничким просторима и у србском непосредном суседству ништа неће дешавати без мање или више отвореног уплитања страног фактора. И изражавали су бојазан да ће за остварење тако високо постављеног циља страни фактор бити мања сметња од препрека које буду постављали интернационалистички (модијалистички) или анационални “мислиоци” из крила србског народа.

Тај србски покрет показао је да је србски народ постао свестан безизлаза у који је доведен вишедеценијским деловањем својих “националних” вођа, али и својим дотадашњим прећутним пристајањем (из најразличнијих разлога) на издају сопственог националног, верског и људског бића. Стога, може се сматрати разумљивим што промене у власти на самом почетку деведесетих година 20. века и такорећи нагло враћање великог дела србског народа србској историјској свести, развлашћени политички естаблишмент анационалне оријентације, често и антинационалне, није схватао као политички пораз. Тај “владарски круг” те ће промене назвати великосрбским национализмом, продужетком колективизма, обнављањем тоталитаризма, невиђеном бруком и срамотом, катаклизмом, путом који има проблема са човечјим излазом.

У тако “збуњеном” стању, Србији и србском руководству (које је тада оличавао Слободан Милошевић) упорно је приговарано да немају национални програм. Сви ће се присећати, баш као да им је то претходних деценија био текст за свакодневно ишчитавање, да је половином 19. века постојало Начертаније (написано 1844), и само на основу те чињенице и сазнања да век и по касније, после великих друштвених промена и у свету и у Србији, у истој тој Србији не постоји неки спис сличне намене, многи ће тврдити да је србска политика заснована на импровизацији, да не постоји србски национални програм, те да због тога што сваком Србину није лично саопштено шта у том програму пише, не знају ни у чему се састоји србски национални интерес. Причаће се тако јер је огромној већини србскога живља, безмало свима, и данас непознато да је Начертаније, у Гарашаниновом рукопису без наслова, било изузетно строго чувана тајна и да се за њега није ни знало све до 1906. године.

И баш на основу тог податка ваљало би дефинисати законоправило да србски национални програм треба посматрати као категорију коју, у одређеном времену и, нарочито, од одређених “зналичких” кругова у Србству, треба скривати, чувати, неговати и бранити као заиста врхунску тајну.

Многи су се тих деведесетих година подсмевали званичној србској тези о потреби да се сви Срби нађу у истој државној заједници и, нарочито, једној наизглед контрадикторној поставци да Србија нема територијалних претензија према суседним државама. Да ли из незнања, да ли из зле намере, део анационалне Србије, чак и антинационалне, оне која још увек није у стању да се отме својој интернационалистичкој (мондијалистичкој) идеолошкој свести, приговараће србској држави што у почетној фази југословенске драме није прихватила конфедералне односе са дојучерашњом југословенском “браћом”; приговараће што своју србску браћу изван Републике Србије није одмах препустила на милост и немилост муслиманском фундаментализму и римокатоличком крсташтву, створеним на мржњи према свему што је православно и србско. Такву логику нарочито је заступала политичка групација која је своје постојање засновала на одредницама такозване србске обнове.

Нешто друкчије размишљао је Зоран Ђинђић, један од предводника демократске опозиције, који је на самој средини новембра 1994. године за новосадски Дневник изјавио да су демократе у Србији постале реалистичније и да је “дефинитивно решење националног питања услов нашег опстанка, и то пре свега Срба у Србији”.
Рекао је баш тако и, уз објашњење да се србски национални проблем може решити само под условом да Срби изван Србије добију своје државе, понудио Србима нове, додатне поделе, по истим оним правилима која је разбијајући србско национално биће по разним републикама и аутономијама, примењивао ОнајЈахачСаЧелаКолоне, његов непосредни идејни предак. И додаје да, уколико се то не догоди, и даље ћемо имати рат и избеглице.

Да све ово не би остало довољно нејасно, Ђинђић је прави смисао целе приче сажео у став да “прва фаза није Срби у једној држави, него сви Срби у својим самосталним државама”?!
Несумњиво, он је добро знао за план својих западних ментора, и немачких и америчких, да се на Балкану створи празан простор, односно велик број ситних држав(иц)а које би биле без икакве политичке, војне, економске и било какве друге снаге.

Српски свет

Протекло тродеценијско међувреме извело је на србску политичку позорницу нове људе, а са њима и нове идеје, нов поглед на србско питање. Једна од тих идеја, чини се – најновија, јесте “српски свет” или, можда “Српски свет”. Без обзира на то ко му је аутор и да ли је настао по угледу на француски или енглески свет (“широке народне масе” у земљама које користе француски, односно енглески језик), или је “сродан концепту руског света” у виду званичног спољнополитичког програма руске владе, “који представља политику јединства руског народа засновану на заједници руског језика и културе, односно руске државе и њене дијаспоре”, идеја “Српског света” представља “ново виђење српског питања… јединство Срба, а посебно односе Београд–Бањалука–Подгорица”.

У наставку биће дато неколико примера на којима се може видети како се гледа на “Српски свет” најпре из угла србског, а потом из антисрбског.

Најпре србски:

Историчар Александар Раковић предвиђа да ће се стратегија „Српског света” према Црној Гори изменити уколико тамошњи попис покаже да су Срби постали релативна већина, после чега “питање уједињења свих српских држава на Западном Балкану” може постати “легитимна иницијатива”.

Милица Ђурђевић, из Српске странке “Заветници”, сматра да је “Српски свет један нови појам који не представља никакву територијалну експанзију, нити намеру да прошири наше просторе у том смислу, већ окупљање око вредности. А вредности српског народа у том српском свету су разнолике: то су наши етички идеали… као одговор на кризу морала, части, поштења и уопште тог једног вредносног система, оне су прави одговор за ситуацију у којој се налазимо, ситуацију посрнућа и безнађа са којима се суочава човечанство. Зато је српски свет једна синтагма која даје наду и која улива самопоуздање да ће се Србија враћати својим коренима, да ће се враћати својим вредностима из којих је настајала”.

Владимир Пребирачевић, директор Србско-руског центра “Мајак”, каже да Американци и остали желе да у србском народу имају своје послушнике “који ће користити термин геноцид за шта год њима падне на памет… јер тако оправдавају свој ангажман на овом простору. Дошли смо до тог апсурда да нам Хрвати причају приче о људским правима…, да нам Изетбеговић и остали у БиХ причају о нефункционалности државе па ће се све решити само да БиХ буде унитарна а по могућству најбоље као и Хрватска и Македонија и Косово и Метохија и замало Црна Гора без Срба. Е па, господо, мало сте се заиграли… Срби нису тако лак залогај за прогутати. Покушавале су то и најмоћније царевине свога доба па су све нестале, а ми смо још увек ту и тако ће бити и убудуће. Стратегија српског света је нешто чему сви морамо да дамо пун допринос”.

За Александра Павића, политиколога, “српски свет је цивилизацијска идеја… Срби су више од нације. Ми имамо тај ген да размишљамо цивилизацијски, а то су многи други уочили. То да смо народ са мисијом уочио је и Хитлер, и сматрао нас опасним”.

Александар Вулин, министар унутрашњих послова, сматра “да је задатак ове генерације политичара стварање српског света и да обједини Србе где год они буду живели… За мене је српски свет јединствена држава, уједињење, али мирним путем, без иједног испаљеног метка… без иједне тешке речи… да сачувамо мир на Балкану, да свако зна где су му границе, где ће да живи и како ће да живи… Народ који има искуство јасеновачког геноцида, ‘Олује’, мартовског погрома, нема право да своју судбину преда другима у руке… А да би српски свет настао, Србија мора да буде економски успешна, добро вођена, да има војску која је у стању да је сачува”.

Милорад Додик, члан Председништва Босне и Херцеговине, подржава идеју о стварању српског света јер она “није усмјерена против било кога и једини јој је циљ сарадња и очување српског националног и културног идентитета… језика и културе, што су урадили многи народи прије нас и нико није правио проблем око тога, а када је изнесу Срби одмах се диже галама и тензија”.

Александар Ђурђев, председник Српске лиге која, према сопственом уверењу, “окупља државотворне, стручне и патриотске снаге у Србији”, вели да је “Српски свет пре свега идеја о стварању јединственог српског културног и језичког простора… нужан политички и безбедносни одговор на све што Србима раде или спремају да им чине”. А да им се “све то” не би радило или спремало, “Српски свет… мора да буде… храбар, одлучан, непоколебљив, правдољубив, спреман да претрпи уцене и притиске, па и да страдава бранећи се, ако је то потребно”. Такав какав је замишљен, Српски свет, идеја “о потреби за идентитетским, културним, језичким, економским и сваким другим повезивањем између Срба на Балкану… смета само зато што је српски”, иако неименованим “сметењцима” не смета ни “Велика Арбанија” ни “Црвена Хрватска”.

Потом “они други”:

Предраг Бошковић, ранији црногорски министар одбране, изјавио је да “негирање геноцида у Сребреници и изједначавање фашиста и антифашиста у Другом свјетском рату само дио шире стратегије која има за циљ да од Црне Горе направи плодно тло за пројекат српски свијет… Свакодневно смо свједоци дивљања четништва у Црној Гори. Пројекат ‘српски свет’ наставља фазу, која је почела у децембру приземљењем флоте Монтенегро ервејз… на реду су аеродроми, Електропривреда Црне Горе, Лука Бар”. Али, како каже, то “у грађанској и европској Црној Гори” неће проћи.

Иван Вујовић, из неке црногорске СД партије, каже “да је ова власт само извођач радова прве дионице пројекта стављања Црне Горе у окове звани ‘Српски свет’ – за рачун Београда и осталих великодржавних кругова”.

Томиславу Челебићу, бизнисмену из Црне Горе, не смета “српски свет”, али ће се “иселити из Црне Горе, уколико буде лош изборни резултат у Никшићу”.

Миодраг Мико Живковић, фејзбук-аналитичар из Демократске партије социјалиста, пораз “своје” странке образллжио је поруком да “сада барем знамо да у Никшићу има око 25 одсто (четвртина) грађана који не виде опстанак Црне Горе и отворено се залажу за креацију ‘Српски свет’ која подразумијева заједницу Србије, Републике Српске и Црне Горе”.

Живко Андријашевић, историчар, раније и саветник Мила Ђукановића, “научно” медитује да је “био ‘Српски свет’ и дио наше садашњости у претходних тридесет година, а биће, несумњиво, и дио наше будућности. И тада и данас, циљ је од Црне Горе направити политички доминион. За остварење таквог циља, Србији никада није недостајало новца, јер за количину новца којом се у Србији може купити Телеком, у Црној Гори се може купити држава. На срећу, оно што данас, исто као и у прошлости, онемогућава ову велику трговину, јесте спољни фактор. Србија зато јача своје позиције у Црној Гори, да би, првенствено, играла игру са овим спољним фактором. Али, као историчар претпостављам да ни то неће трајати предуго. Србија је врло непоуздана у спољнополитичким опредјељењима, али и врло неефикасна у придобијању било које несрпске заједнице”.

Извесни Милимир Мучибабић збунио је и себе самога изјавом да је “брига Србије за очување српског идентитета подигла регион на ноге. Српски свет постаје друго име за великосрпски хегемонизам, иако концепт српског света нема никакве идеолошке и политичке конотације или намере”.

Србскосветске недоумице…

Не обазирући се на оно што о Српском свету мисле србски непријатељи, лако је уочљиво да они који се за ту идеју залажу или је тумаче, нису начисто о чему се стварно ради.
За Александра Вулина кога Милорад Додик именује као “измислиоца” Српскога света, “српски свет је јединствена држава”, али није стигао да објасни помоћу којих се трикова могу србски суседи повући с изворних србских простора “мирним путем”, после чега би требало “да свако зна где су му границе”; Александар Раковић очекује да уједињење српских држава може једнога дана постати “легитимна иницијатива”; ако Милица Ђурђевић каже да “Српски свет не представља никакву територијалну експанзију, нити намеру да прошири наше просторе”, остаје нејасно да ли она под тим појмом подразумева само Србију незаинтересовану да “прошири наше просторе”, што би могло зна чити да Срба нема на другим странама; Милорад Додик и Александар Ђурђев помињу само србски национални и културни идентитет, језик и културу.

Ако тако неодређено и супротстављено говоре о Српском свету они који су “у току”, питање је шта се очекује од непосвећених, од обичног србског света који још увек не зна чак ни на којим су пространствима Срби некада живели и на којима сада живе. Да и не помињемо оних три-четири стотине хиљада Срба (и нешто више чланова њихових породица) који су самовољом приватних послодаваца и Владе Републике Србије осуђени на кукавно преживљавање од минималне плате.

Не само стога јер мисли, можда и нескромно, да би за одговор на питање из претходне реченице добио прелазну оцену, потписнику наредних редака чини се да идеја “Српског света” нуди, између осталог, бар две сумњиве “жваке”. Прва, одрицање од већ отетога србског простора (Старе или Јужне Србије, односно Маћедоније, западне Херцеговине, доброг дела Босне, северозападног дела Далмације, Лике, Кордуна, Славоније, Западног Срема, Барање, можда још нечега, Црну Гору и Србску Крајину да не помињемо), и друга, србском народу подмеће се “јаје” да то и такво стање прихвати ћутке. Ово утолико пре што је србски језички простор већ избрисан неозбиљним, неодговорним и крајње штетним чланом 10. Устава Републике Србије, прилагођеним припадницима двадесет и десет народа, народности, националних мањина и етничких група, чак и у “реализацији предмета Матерњи језик са елементима националне културе на 16 језика /говора”, тако да извесна Драгана Милошевић, представљена као нека важна фактура у култури, док говори како је покрајинска Влада купила осамдесетак уметничких слика, то чини (18. августа, у вести телевизије “Т”, око 19:45) испред зидне ознаке (на плавој подлози) на којој у првом реду пише Tartomanui kormany, у другом реду, латиницом Покрајинска влада, а у трећем реду исто то на русинском, ћирилицом). Свој допринос свему томе даје и страначка скупштина Републике Србије изгласавајући срамотне језичке одредбе закона о родној равноправности, у главама више антисрбских него несрбских политиканата осмишљене зарад истинског распада србскога света.

“Идејологија Српског света” ни по чему се не разликује од “научне сугестије” историчара и академика Чедомира Попова (1936-2012) који је, према писању новосадског “Дневника” од 19. јануара 1992. године, сугерисао својим сународницима да на неки начин сузе сопствене националне интересе и да их потом жилаво бране: “Народи кроз историју пролазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми можда негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје амбиције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би сачували сваког Србина у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се простирати до места на којима живи и последњи њен сународник. Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и морамо да бранимо сопствени национални интерес”.

Управо поменути широкогруди заступник “сужених” националних интереса није “открио” које би територије требало напустити, исто као што се не зна да ли је предложени “корак уназад” био “научни” одзив на неке изјаве појединих србских опозиционих политичара да границе Србије треба проширити на све територије на којима живи србски народ, укључујући и србску Црну Гору.

Немајући разумевања за академијски “корак уназад” истоветан с оним лењирским “кораком напред, двама корацима назад”, овог потписника више су занимала мисаона залагања за територијално проширење Државе Србије. Он је, тако, у више наврата, покушао указати да будућа “проширена” држава не би могла задржати назив Србија, нарочито због тога што црногорска особеност налаже да таква држава србског народа добије друго име. Не би било добро да се та држава назове неком врстом сједињених србских држава (како су многи предлагали, вероватно угледајући се на “сједињене американце”) јер сама чињеница да се говори о нечему што је “сједињено”, садржи у себи, као сопствену супротност, и државноправну могућност да се свака од уједињених саставница у уверењу да се баш њен део србског народа држи изворне мисли “српскога света”, у одређеном тренутку, кад јој “нешто” не буде одговарало, издвоји из те заједнице.

Србски национални програм постоји

Биће да је “Српски свет” осмишљен као својствен вид србскога националног програма, али ваља претпоставити да је његова “тежина” у много чему сродна ономе што се у србским крајевима дешава по ненаписаном србском националном програму. Не треба сумњати у поставку да ни једно ни друго не одражава стварне интересе србског народа јер је све то подалеко од несумњиве националне потребе да сви Срби живе у једној држави. У својој основи, то је баш оно што тражи Химна Светоме Сави позивајући Србе “са свих страна”, “с мора и Дунава”, да “к небу главу” подигну, тамо угледају “Саву Српску славу”, да се с њим “србска срца сва” уједине, када ће “сунце мира, љубави / да нам свима сине”. Као врховни циљ, дакле, Химна истиче духовно уједињење свих Срба, односно свесрбско сједињење у Светосављу.

Наравно, србска држава (или: они који србску државу воде по нашем избору, такав какав је) не може дефинисати своје циљеве баш у тој форми, али је ван сваке сумње да и њен идеал (и њихов) мора бити уједињење свих србских простора, на начин који би отклонио све сумње у погледу будућег устројства будуће државе у којој би србски народ живео.

Морала би то бити једна држава, са једном влашћу (“Нит је било нити може бити / једна земља а два господара”), где би се до учешћа у власти стизало избором а не договором племенске, партијске или какве друге хијерархије.
“Са свих страна сви Срби”, лишени свих комплекса укључујући ту и страх од неупознатости са националним програмом, са Светим Савом у срцу и Светосављем у души, творили би државну организацију досад непознату многовековном државотворачком искуству србском, државу засновану на хиљадугодишњим традицијама србске саборности, државу која би могла избрисати вероватно најпогубније србске поделе на “дошљаке” и “староседеоце” (на “дођоше” и “нађоше”). Да би се до тако високог циља стигло, већ у почетку морају бити постављени максимални захтеви, без прелазних решења.

А максимални циљ свих србских политичких делатника морао би бити да се сви крајеви настањени србским светом уведу у јединствену и самосталну србску државу, најлепше под именом Србска Земља.

Сви србски крајеви морали би у Србску Земљу ући под својим земљописним називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, заслугом, традицијом, историјом или намером. У односу на остали свет, а нарочито у односу на бројне непосредне суседе који Србију било колика да је, сматрају државом створеном чак и на њиховим наводним територијама, назив Српска Земља представљао би заштитни знак за будућу државу српског народа. Било какав покушај са стране да се агресијом, вербалном или војном, окрњи србски национални простор назван Србска Земља, србском народу налагао би свету обавезу и давао неспорно право да свим расположивим средствима – не само “мирним путем, без иједног испаљеног метка… без иједне тешке речи”, како то замишља Александар Вулин -, брани своју Отаџбину и целину свог националног бића.

Називом Србска Земља јасно би се обележио државни и национални простор који несумњиво припада србскоме свету, а нико не би могао оправдати, ни пред собом ни пред другима, евентуалну намеру, још мање покушај, да присвоји или нападне, угрози или отме макар и делић тако назване државе.
То би, у извесну руку, било благо рашчлањење управо поменутог става да би сви Срби требало да живе у истој државној заједници, и то би био вербални израз трајног србског националног програма. На који би се начин то оствари(ва)ло и у ком би се времену то десило (дешавало), зависило би не само од војних и политичких прилика у свету већ и од духовне оријентације и националног расположења свега србског живља.

Без духовног сједињења србског народа неће вредети ни најлепше срочен национални програм, ни Српски свет, ни Србска Земља.