Комунисти су током свога вишедеценијског терора разбили српски национални корпус и разорили његове биолошке, духовне и моралне темеље: само у ХХ веку смакли макар четири (или пет) милиона српских глава, из српског корпуса одсекли Македонију, „штокавску“ (и „чакавску“) Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Косово и Метохију и из српског језика изројили „хрватски“, „македонски“, „бошњачки“ / „босански“, „црногорски“ (можда ће се наћи и још „који кандидат“ за таква непочинства), али се тек ова „генерација комунистичких шегрта“ досетила да пројекте својих учитеља-злочинаца може најбрже, и дефинитивно, довршити тиме што ће отровати земљу и претворити је у пустињу: пре двадесетак година, они су овластили Рио Тинто да отрује западни део Србије (Доње Подриње, Шумадију, Мачву, Посавину), а сами најбоље знају како су за исти злочин овластили Dundee и Зиђин да опустоше источни део Србије.

Раније је, негде, записано да су све те „пројекте“ приредили министри за грађевинарство који не разликују штенару од брвнаре, а довршили министри рударства и енергетике који не разликују рудник од каменолома, али се зато најбоље сналазе у извршавању налога Трилатералне комисије и Билдербершког клуба да Србију треба разорити „зарад зелене Европе“ и не оставити јој ни најмању могућност да се пред уништењем испречи: сви ће ти простори бити самлевени у прах, руду ће прерађивати цијанидом, наше реке, планине и ливаде постаће јаловиште овог тешког и смртоносног отрова, биће уништена Бељаница, једино место са очуваним прашумама у Србији; чудо природе хомољска Потај чука-Тисница биће сравњена са земљом; нестаће станишта строго заштићених врста, као и бројни археолошки локалитети. Једнако као Рио Тинто, компанија Dundee склопила је договор са властима у Србији, при чему су локални батинаши и осведочени криминалци, који силом и страхом владају општином Жагубица, задужени да уништавање природе прође несметано и неприметно. Хомоље је осуђено на пропаст. Ако се ова пошаст не заустави, Хомољске планине, кроз које пролази река Млава и храни целу источну Србију, заувек ће нестати“ (https://www.youtube.com/-watch?v=UAU9NbS-HOk). Томе ће други упућени додати (в. https://izmedjusnaijave.rs//нећемо-рудник-бакр-а-и-злата-нећемо-тро/ (11/12/2021)

и податак да је један такав румунски рудник, према наводима Програма УН за животну средину од јануара 2.000. године, отровао и Тису и Дунав, али то садашњој српској власти још нико није саопштио, као ни чињеницу да је Европски парламент још 5. маја 2.010. донео Резолуцију о забрани употребе цијанида у рударским технологијама и да су то Чешка, Мађарска и Немачка већ учиниле, а да Вучић и његове Ане и Зоране хоће да још мало униште Србију пре него што чују да у Европу никад неће ући – јер не поштују њене Резолуције, тј. не забрањују злочиначким мултинационалним ком-панијама да цијанидом трују природу и да тиме људски животни простор претварају у пустош. (И сад нам јављају да и кинески Зиђин у Бору и околини врло успешно трује цијанидом све што се пред њим нађе: https://izmedjusnaijave/компанија-зиђин-не-брине-о-животима-гр/).

Они нас, истина, уверавају да се тамо све ради „по највишим еколошким стандардима, али то важи једино од тренутка кад „руда стигне до топљења“), али док се то не догоди – међународни разарачи Данди и Зиђин послују по потврди Ирене и Зорице да је „њихов“ цијанид апсолутно – лековит.) Свему томе власт  коју оне представљају додала је и још једну „ситницу“ за срамоћење народа: отели су народу имања („експропријација“) и даровали их страним разарачима, али су их „упутили“ да се с пљачкашима „договарају“ око цене, да те проблеме решавају у судовима, често по правилима лоповским и батинашким (имање које општинска пореска инстанца процењује на 22 милиона динара лопови-проценитељи „поправљају по својим правилима“). И тиме се, врло често, добри домаћини бацају у беду и очај (https://www.cins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/).

Па се тако догађа, како нас новине обавештавају, да „кинеске инвестиције опадају на путу свиле, али не и у Србији“ (Политика, 29. јул 2022) јер им Зорана, Ирена и дружина омогућавају све оно на шта се другде гледа као на геноцид над сопственим народом или, макар, као на злочин против човечности: тамо ће се производити годишње три до четири тоне злата, али се не додаје да ће се производити и пустош  свуда тамо где стигне њихов „лековити цијанид“; тамо ће просечна плата бити преко 100 хиљада, али се не вели да ће све то трајати док се Бор и Чукару Пеки не претворе у пустињу или макар док Ане и Зоране не дигну реп и не одлепршају у те своје Трилатералне комисије, Наледе и Билдербешке клубове.

Садашња власт никако се не успева договорити сама са собом о томе за шта је сама одговорна кад је у питању неговање страних разарачких компанија, а шта се од свих непочинстава може признати претходним заслужницима. Па се помиње, рецимо, да је Рио Тинту „бивша власт издала дозволу за бушење у Србији“, да се то догодило 1. фебр. 2012 (и „да је то била једина одлука која је »дирала у интегритет земљишта«)“, а сад они који су те дозволе издали [Ђилас, Тадић, Јеремић] „глуме екологе“ и тврде да једине заслуге за то што је Србија, за последњих 15–20 година, избушена уздуж и попреко припадају Ани и Зорани и њиховим трилатералним комисијама и билдерберш-ким клубовима. Уз све то, признаје се да је „2017. био потписан меморандум о разумевању, за који представници бивше власти кажу да је тада »Рио Тинту« дата дозвола, што није тачно, зато што је у том меморандуму све било необавезујућег карактера“. Одлука Владе Србије од 18. авг. 2021. да се „спроведе студија о утицају на животну средину“, којом је одређено да неће бити никаквих „нових правних радњи“ док се студија не заврши, изгледа да није представљала препреку Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (предводи га Томислав Момировић) да већ 19. окт. 2021. године (тј. само два месеца касније) изда „локацијске услове компанији Рио Тинто за фазну изградњу процесног постројења за прераду минерала јадарит »Јадар« у подзони 2А, на к. п. у KО Горње Недељице и KО Слатина, на територији града Лознице, потребне за израду идејног пројекта, пројекта за грађевинску дозволу и пројекта за извођење, у складу са Просторним планом подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита Јадар“ (Службени гласник РС, бр. 26/2020 – https://rs.n1info.com/vesti/izdati-lokacijski-uslovi-za-izgradnju-postrojenja-za-preradu-jadarita-u-jadru/).

У томе документу прецизно је наведено 240 парцела у двема катастарским општинама, на укупно 2.030,69 хектара и сад није јасно како се то могло догодити ако је другде речено да се „она студија“ (о утицају на животну средину) мора урадити за годину дана, а да послови на њој још никако – не почињу. (О понечему сличном в. https://izmedjusnaijave.rs/вучић-скривао-документа-од-јавности/11/12/2021).

На основу свега што је речено, извесно је да се Рио Тинто у Србији – одомаћио: пре двадесетак година понудио је непојамно високу корупционашку своту високом представнику српске власти и био је одбијен, али је тада направљена фатална грешка – он није био прогнат. И почео да се полако „укопава“ и да припрема укопавање Србије, а према последњим одлукама корумпиране домаће власти, то ће бити учињено  дефинитивно и без права на апелацију. Неко је, наиме, „проценио“ да ће последице само досадашњег штеточинског деловања актуелне власти морати да испашта 60-ак следећих генерација Срба.

У неким светским „агендама“, међутим,   Србима је уписано да се тим рачуницама не морају оптерећивати: њима је објашњено да су стигли до краја своје историје. И да су их у нестајање предводили Мићуни, Лабуси, Динкићи, Вуци, Тадићи. Чанци, Чеде, Вучићи (и њихове Ане и Зоране), тј. представници оне „врсте“ која, док је било Срба, није имала право ни на то да се међу њима појави, а камоли да им се за предводника наметне. Један је од таквих отишао у Лондон с циљем да се „бори за нове стране инвестиције“, тамо су „договорени састанци на кварталном нивоу са конгломератом Рио Тинто“ и тамо ће се, вели, по налогу Трилатералне комисије (и уз оверу Билдербершког клуба и Института Тависток), „лично укључити у даљу реализацију овог пројекта како би имали максималан позитиван ефекат“ и како Србији не би била остављена ни најмања могућност да се од такве лепоте спасава.

И о томе ваља навести тек покоји податак.

  • комунистичка некрст која је у последњих двадесетак година зајахала Србију уме једино да се „бори за стране инвестиције“, тј. да се залаже за призивање окупатора, тј. за велеиздају;
  • у Србији више не послују српска предузећа, а пљачкају је велике стране компаније (и ситни домаћи лупежи) – и сви то чине под највишом државном заштитом;
  • из Србије се не извози ништа, а  износи  све оно што се пљачкашу нађе под руком; данас се, рецимо, зна за многе хрватске пљачкаше по Србији, али се не зна где се све налазе и докле су све допрли (као што се не зна ни колико је тачан податак да се у Србији одомаћило и чак три хиљаде турских лопужа);
  • као што се зна да се у хрватским рукама налазе и база података и сервер Геодетског завода Србије, а тамо се (што је посебно занимљиво) налази и база података и сервер електронских дневника свих ученика у Србији (свакако с циљем да се овери „Клет-Ждерић-Жужул-овски концепт“ српскога школства – којим је српска национална памет избачена на европско образовно ђубриште;
  • данас је Србија изложена притиску да се „дигитализују“ све њене архиве, а посебно су се на удару нашли Архив СПЦ и Архив у Сремским Карловцима, при чему ће „папири“ бити спаљени, сервери „пресељени у иностранство“, а сви се ти „послови“ и „пројекти“ свести на оно што се најпростије може означити као – спаљивање српске историје.

У много последњих деценија српска власт регрутована је са „светских“ и балканских моралних ђубришта и једино је она могла довести Србе у ситуацију у којој се сада налазе, тј. до њиховог економског, биолошког, моралног, духовног и сваког другог суноврата, а могло би се рећи да је он најизразитије назначен на оном Петровданском скупу Четрдесет прве (ако добро памтим, то се десило у Вирпазару) кад је мудри старац покушао да смири узавреле „политичке страсти“, а комунистички жутокљунац „узео му реч“:

– Прекини, стари – прошла су твоја  сердарска времена!

Е, од тога тренутка за Србе су наступила  несојска  времена. И она обележила макар последњих осам деценија српске историје.

И довела до свега овога пред чим се сада налазе.

А Ане и Зоране могле би нам јавити колико је тачна најава неки зналаца да иза Рио Тинта, Дандија и Зиђина наступа још макар седамдесетак таквих разарача. И пред њима се Срби немају чему надати осим великим несрећама и страдањима.