Силазак анђела

//Силазак анђела

Силазак анђела

Из збирке Приче боје ватре
Аутор: Лука Јоксимовић Барбат
Издање: Хомо Вербум доо, Београд 2009.

9. Силазак Анђела

У трену је Друго Оно било потпуно будно, ако се претходно стање, ни сан ни јава, уопште може назвати спавањем. У бешумној летелици, која лебди међу звездама, Друго Оно опажа тамнију позадину, где окачене висе мрежице за спавање, и светлији део унутрашњег простора кабине тамо близу округлог отвора.

Све је овде сферично или дисколико. Средиште његовог магличастог астралног дисколиког тела одашиље ултразвучне снопове у свим смеровима и тако види, чује, осетује, мирише и окуша околину – вишеструко и јединствено – као да је она сама унутрашње биће Другог Оног, верни отисак спољашњег простор-дешавања. Друго Оно тако „види“, „чује“, „осетује“, „мирише“ и „окуша“, премда нема ни очи, ни уши, ни кожу, ни ноздрве, нити језик. Када не би било спољашњих предмета, Друго Оно не би знало шта је напред, шта назад, шта лево или десно, горе или доле. И не само Друго Оно, већ сва Она, која живе у овом међугалактичком насељу бесполних, магличастих дисколиких бића, опажају себе и околину на исти, бесчулни начин.

Са Трећим Оним, са којим дели кабину, договорило је да страна на којој се налази отвор кабине буде проглашена предњом страном, страна на којој је његов лежај – левом страном од улаза, и тако редом.

Како су сви у овој скупини летелица, којих је стотинак, дисколиког облика, са само једним централним сферичним поливалентним чулом, дакле, никако чулом у нашем, земаљском смислу речи, то им није могуће да се служе сопственим деловима тела, јер их и немају, како би одредили леву и десну страну, оно горе и оно доле. тело им је са сваке стране идентично, неразликовно. Зато увек кажу, иако немају никаквих мишића, па ни онај који називамо језик: „Ми јесмо, увек смо били и увек ћемо бити!“, а понекад, једном у милион година, или у милијарду година, већ према томе како рачунамо годину, кажу: „Нека буде!“, „Нека се згоди!“ и, нешто БУДЕ и нешто се ЗГОДИ. Та конвенција јесте њихов регулатор за оријентацију у простору и времену.

Време је за њих, у поређењу са нашим земаљским временом, бесконачно; не постоји пре и после. Кретање небеских тела им може послужити као велики часовник који је створио Велики Мајстор, али њиме мере само еоне. Земаљска година је равна једној милисекунди коју одброји овај њихов часовник.

Друго Оно осети благо засенчење у предњем делу кабине. То је Треће Оно прошло кроз отвор бешумно се њишући у смеру свог кревета-мрежице у десном делу кабине. Примећује мало црвенила на периферији, иначе, беличастог дисколиког тела Трећег Оног, па упита:

„Нешто се љутиш? Неко те је увредио?“

„И да и не.“ – одговара Треће Оно. „Прво Оно сматра да смо довољно дуго одмарали; да свако даље задржавање овде значи праву лењост.“

„У праву је.“ – рече Друго Оно. „Ти знаш наша древна правила: Не би смело да прође више од једне секунде нашег часовника а да на неком од нижих планова егзистенције не извршимо неку интервенцију, па, макар и минималну. Знам да је то за тебе, као и за мене, прилично цимање, али, за оне доле, то су јако дуги временски периоди и оставити их саме, онако незреле и шашаве, значило би много више патње, несреће и катастрофе на тим нижим плановима.“

„Знам, знам, али зашто и Прво Оно не сиђе чешће доле, већ дозвољава да прође и по две и више секунди пре него што се на неком од нижих планова не овенча титулом Божанског субјекта или неке Божије инкарнације.“

„Ми сви јесмо једнаки по квалитету. Прозрачни смо, гипки, дисколики, поливалентни и полипотентни. Ако је потребно и ако желимо, можемо се материјализовати у било који облик, у било које живо биће на неком од нижих планова. То што је неко од нас мало, наизглед, пљоснатији или облији, не чини разлику и не одређује хијерархију у нашем свету. Ти знаш да у нашем свету не постоји хијерархија према моћи, јер свако од нас може да учини било шта без разлике. Сви смо опремљени апсолутним знањем, апсолутном потенцијом, апсолутном способношћу комуникације, путовања и опажања, иако нисмо снабдевени такозваним здравим разумом, физичким органима и чулима. Није нам потребно било какво возило да превалимо огромна растојања, мерена светлосним годинама, већ су нам довољна космичка зрачења са својим различитим енергетским фреквенцијама.

Разлика међу нама постоји само у томе којим нас је редом Отац-Мајка исијавало из своје суштине. Када је Отац-Мајка пожелело да створи светове и настани их животом, оно је тада морало да своју суштину преведе у бивство бића, а то је било могуће једино уз коришћење светлости и речи. И зато би Реч и би Светлост! Вибрације речи и светлости на одређеним фреквенцијама створише читав свет са свим његовим подсветовима, и беху створена бића која, својим квалитетом, одговараху том свету и тим подсветовима, које неки називају светови или различити планови егзистенције. И не само да беху створени, већ се они сваког трена изнова стварају и рађају.

Ми, који смо створени и рођени овде, у првом свету, јесмо мноштво у једном или једно у мноштву првог реда. Али пошто се свако настајање и опажање мора одвијати у неком делу времена, па, нека је то и бесконачно мали део времена, то онда чини небитну разлику унутар нашег, првог плана егзистенције. Да бисмо могли међусобно да се препознајемо и обраћамо једни другима, добили смо имена према редоследу рађања. Прворођено је названо Прво Оно, ја – Друго Оно, ти си Треће Оно… Других разлика и неке друге хијерархије нема. Прворођено је најближе Оцу-Мајци и због тога, као сведок, познаје стварање скоро од самог почетка. Прво Оно је сведок готово од самог почетка, па до краја времена. Ми заостајемо за који делић бесконачно малог тренутка.“

„Ти, ипак, сада говориш и о неким разликама. Ако смо једно и суштински једнаки, зашто Прво Оно има привилегију да одмара двоструко дуже од нас?“ – побуни се Треће Оно.

„Видим да боја твоје периферије од црвенкасте прелази у зелену. То ми говори да чак постајеш и бесно, размишљајући о свему овоме. Опусти се, јер ниси у праву. На ствари гледаш само из свог угла. Помислићу да си биће са грешком.“ – смирено примети Друго Оно.

„Са грешком или без грешке, ја желим да знам зашто се праве било какве разлике између нас када се ради о обавезама. Како да назовем то наше ангажовање на нижим плановима? Прековремени рад? Или је боље да изостанке Првог Оног назовемо забушавање на послу, хватање кривина, или је то нека заслужена поштеда од рада?“

„Па, добро, замолићу Прво Оно да тебе задужимо да наредни пут ти будеш разапет на крсту, тамо доле, уместо њега.“ – рече Друго Оно, мењајући боју свог дисколиког тела у жуту. Друго Оно никада није успевало да се стварно наљути или разбесни, односно да из смирене, астрално беле или прозрачно плаве боје пређе у црвену или зелену.

Треће Оно је заћутало. Почело је да спорије лелуја а периферија његовог тела да поприма светлије тонове зеленог, прелазећи потом у црвену, па у бледо-црвену, све док се није изједначило са бојом Другог Оног.

Тада Треће Оно рече: „Не, хвала. Сада, коначно, све разумем. Када силазимо? Да ли ћеш ти поново бити архангел Михаило а ја Гаврило?“

2018-08-07T08:17:48+00:00август 7th, 2018|Књижевност|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.