Дорнах, Швајцарска 22. Фебруара 1920

 

Из Сабрана дела бр 196


На енглески превео Frank Thomas Smith

Са енглеског на српски превео Љубомир Стевовић

 

 

Када размотрите шта је речено о империјализму у претходна два дана, видећете да је његова суштина била у томе што је империјална заједница себе осећала као део мисије – не обавезно оправдане али разумљиве – и да се касније продужавала као по аутоматизму.

У историји развоја човечанства ствари, које су некад биле оправдане али више нису, продужавају се – једноставно због индолентности. Ако је нека заједница дужна да се брани током одређеног временског периода, онда је сигурно оправдано да се у ту сврху оснују одређене професије: полиција и војне професије. Али када прође опасност против које је одбрана била неопходна, професије и даље постоје. Укључени људи морају да остану. Они желе да наставе да врше своја занимања и зато имамо нешто што околности више не оправдавају. Развија се нешто што, иако можда потиче због потребе за одбраном, преузима агресиван карактер.[1] То је тако са свим царствима, осим са оригиналним империјализмом првих људских друштава, о којем сам јуче говорио, где свест народа сматра да је владар бог и да је зато оправдано да шири своју област колико год је то могуће. Ово оправдање је прошло и више не постоји у наредним империјама.

Да још једном размотримо шта је очигледно у историјској еволуцији човечанства.
Налазимо да је у најстаријим временима воља једног појединца, кога сви сматрају за бога, била неспоран фактор снаге. У таквим царствима се ништа није дискутовало у јавном животу, али немогућност дискусије се заснивала на чињеници да је бог у људском облику ходао Земљом као владар. То је, ако могу тако да кажем, сигурна основа за јавне послове.

 

Постепено, све оно што се заснивало на божанској вољи и тако било осигурано, прешло је на други степен. На том степену ствари које могу да се виде у физичком животу, било да су то људи, било њихова знамења, било да су то дела управљача или владара, све су то били симболи, знаци. Док се за време прве фазе империјализма сматрало да је овде, у физичком свету, дух директно присутан, за време друге фазе се сматрало да је све физичко одраз, слика, симбол, онога што заправо није присутно у физичком свету, а да га људи и дела у физичком свету само пресликавају.

 

У тим временима, кад се појавио други степен, људима је први пут пало на памет да може да се дискутује о јавним пословима. Оно што данас називамо правима, тешко да може да се сматра да је постојало на првом степену. Једина политичка институција вредна помена је божанска моћ коју извршавају физички људи. У друштвеним пословима једино је била важна конкретна воља физичког лица. Да покушамо да проценимо да ли је ова воља била оправдана или не, нема никаквог смисла. То је било баш тако. Тако је морало да се ради. Да се дискутује о томе да ли је бог у људском облику нешто требало да уради или не, није имало никаквог смисла. У ствари, то се није радило у оним временима, јер нису ни постојали услови које сам описао. Али, ако човек у физичким институцијама види слику духовног света, ако говори о ономе што је Свети Августин[2] назвао „Божја држава“ – то јест, држава која постоји овде на земљи, али која је слика небеских чињеница и духовних бића, онда један човек може да мисли да је све што људи раде права слика божанског, а други може да каже да то није истинита слика. Тада је настала могућност за дискусију.

Данашњи људи су навикли да све критикују, да расправљу о свему, сматрају да су критиковање и расправљање увек били присутни у људској историји. То није тачно. Расправљање и критиковање су особине другог степена, који сам вам описао. Тако је започела могућност да сами процењујете, односно да додајете предикат субјекту. У најстаријим облицима људског изражавања ово лично просуђивање уопште није било присутно у јавним пословима. За време другог степена оно што се данас зове парламент, било је у припреми; јер парламент има смисла само када може да се расправља о јавним пословима. Стога је чак и најпримитивнији облик јавних расправа био карактеристика другог степена. Данас живимо у трећем степену, уколико се карактеристични облик западних земаља више или мање шири преко света. Ово је степен празних фраза.

У овом степену празних фраза, како сам га јуче окарактерисао, из расправа је нестала и унутрашња супстанца и зато сви могу да буду у праву, или бар да мисле да су у праву, када не може да се докаже да нису у праву, јер у основи, у свету празних фраза, све може да се докаже. Ипак, претходни степени се задржавају у наредним степенима. Зато постоји унутрашњи импулс империјализма. Људи врло површно посматрају ствари. Када је претходни немачки цар, у једној објављеној књизи, написао: „Краљева воља је највиши закон“ – шта је то значило? То је значило да се у доба празних речи он изразио на начин који је имао значење само за први степен. У првом степену је воља владара заиста била највиши закон. Концепт права, који укључује право на слободу говора, укључује и адвокате и судове, у суштини је карактеристика другог степена, и може се схватити у пуној стварности само са становишта другог степена.

Ко је пратио колико се много расправљало о пореклу и карактеру права, приметиће да у концепту права као да нешто светлуца, јер је применљиво на симболички степен, где духовно светлуца кроз материју, блиста, тако да када се појаве само спољни знаци, правни аспекти и речи, може да се расправља и дискутује шта су права и правни систем у јавним расправама.

 

Међутим, у доба празних фраза сасвим се изгубило оно што је неопходно за друштвено право: да духовно царство просијава у физичко царство. А онда се долази до таквих дефиниција као што сам јуче описао на примеру Вудра Вилсона. Сада ћу вам прочитати дефиницију закона коју је дао Вудро Вилсон, тако да можете да видите како се ова дефиниција састоји само од празних речи. Рекао је: „Закон је воља државе у односу на оне грађане које обухвата.“. Дакле, држава развија вољу! Можете ли да замислите, да се неко толико снажно уклопи у апстрактни идеализам, да не спомињемо материјализам – јер су они практично исти – да може да тврди да држава треба да има вољу. Морао би да изгуби сваки осећај за стварност да би могао да тако мисли, а камоли да то запише. Али то се налази у књизи о којој сам вам јуче говорио – кодексу празних фраза: Држава, историјски елементи и практична политика.[3]

 

У њој има и других занимљивих ствари. Само узгред желим да вам скренем пажњу шта у овој књизи Вилсон каже о Немачком царству, након што је описао напоре да се коначно оснује 1870/71. Он то описује следећим реченицама: „Коначни подстицај за успостављање пуног националног јединства довео је до немачко-француског рата 1870/71. Сјајни Пруски успех у овој борби, вођеној у интересу немачког патриотизма против француске несмотрености, проузроковао је крај хладне суздржаности централних држава према њиховом моћном суседу са севера; ујединили су се са остатком Немачке, и проглашено је Немачко Царство у краљевској палати у Версају 18. јануара 1871.“ Исти човек који је ово написао се кратко време након тога у Версају удружио са онима чија је несмотреност била повод за оснивање Немачког Царства.

Много тога у данашњем јавном мњењу потиче од чињенице да су људи тако ужасно површни и да не обраћају пажњу на чињенице. Ако решите да одлучујете на основу објективних информација, онда ствари изгледају сасвим другачије од онога што се проповеда у јавности, и што прихватају хиљаде и хиљаде људи. Никога не би нимало повредило да је Вудро Вилсон, кад је дошао у Париз, овенчан славом и хваљен са свих страна, те примедбе задржао за себе. То је оно чему треба да се тежи, да се чињенице узимају у обзир, а то значи и истина.

 

Дакле, други степен је када се расправља, што омогућава концепт грађанског права. Трећи степен је када је економски живот суштина стварности. И јуче смо показали колико је садашње доба празних фраза апсолутно неопходно за историјску еволуцију да би празне фразе могле да људима отворе очи да је једина стварност економски живот и како је он толико неопходан за ширење духовности, нове духовности у свету.

 

Људи имају доста оскуднe идејe о овом новом духовном животу. И стога је разумљиво што долази до најсмешнијих неспоразума. Зато ова нова духовност мора да продре у дубине људског живота. И мада та тајна друштва, о којима сам јуче говорио, само традиционално чувају старе форме, израз „братство“, значи да друштвена класа и религија чланова не играју улогу у ложама, а то је, у извесном смислу, припрема за братство на прави начин.

 

Ми данас кажемо – молим вас да обратите посебну пажњу на ово, узмимо нешто сасвим банално, сасвим обично: „Дрво је зелено.“ Ово је начин говора који је уобичајен у другом степену људског развоја. Можда ћете ме боље разумети ако замислите да покушавамо да насликамо ову мисао – „Дрво је зелено“. Ви не можете да га насликате! Ту ће бити нека бела површина и биће додато зелено, али ништа о дрвету није насликано. А када се нешто на дрвету обоји што није зелено, тиме се ефекат само још више ремети. Ако покушате да насликате „Дрво је зелено,“ ви сликате нешто мртво. Начин на који комбинујемо субјекат и предикат у нашем говору је користан само за мртав свет, а не за жив. Као што ми још увек не схватамо да је све на свету живо, и како да се о томе изражавамо, ми обликујемо такве судове као „дрво је зелено“, што предпоставља да постоји нешто између нечега и зелене боје јер је зелена боја сама по себи креативан елемент, снага која тка и живи.

 

Трансформација људских мисли и осећања ће морати да се одигра у најдубљем животу душе. Биће потребно много времена да се то оствари, али када се оствари, деловаће на социјалне односе и начин како се људи односе једни према другима, утицаће на друштвене услове и на међуљудске односе.

 

Данас смо тек на почетку свега овога. Али потребно je да се зна који путеви воде ка светлости. Рекао сам да је врло значајно, када се људи скупе, да је свако субјективно уверен да вера у томе не игра улогу. Размотрите како описујемо Антропозофију. Не описујемо је помоћу дефиниција или уобичајених процена. Трудимо се да стварамо слике, да представљамо ствари са најразличитијих страна, јер је бесмислено да се било шта у духовно-научном смислу објашњава само са Да или Не.[4] Људи данас желе да увек тако раде, али то није могуће. То се дешава све чешће – зато што прерастамо из другог степена у трећи – да с човек пита: Шта је добро за мене, како да се супротставим овој или оној тешкоћи у животу? Кад добије савет, каже: Аха, у овој или оној ситуацији у животу морамо да урадимо ово или оно. Онда уопштавају.

 

Јуче сам вам рекао да се Католичка црква у многим стварима враћа на први степен. Она садржи нешто као привид, као авет првог степена еволуције човечанства, која понекад очврсне у неку врсту духовног империјализма, као кад су у XI веку монаси из Клинија владали Европом много више него што се мисли.[5] Из њихових редова је потекао моћни, империјалистички папа Гргур VII.[6] Због тога римокатоличка догма омогућава свештенику да се осећа већим од Христа, јер он може да га натера да буде присутан на олтару. Ово јасно показује да је институција Католичке Цркве реликвија, сен или авет онога што је постојало у почетку првог империјализма.

 

Ви знате да постоји велико непријатељство између Католичке цркве и западних тајних друштава која као инструменте користе Масонство – извесне одређене облике Масонства. Отишли би предалеко, кад би у овом предавању говорили како је ово непријатељство расло током времена. Али једна ствар може да се каже, како је у овим тајним друштвима врло јако мишљење да је Католичка црква реликвија из првог степена империјализма. Свето Римско Царство користи овај образац да папа крунише Карла Великог[7] и Отона,[8] користи душевни империјализам као средство световног помазања. Они узимају остатке из старих времена и пресипају у нова. Тако је империјализам из другог степена преливен у образац првог империјализма.

 

Сада смо дошли до трећег степена, који се испољава као економски империјализам, нарочито на Западу. Овај економски империјализам је у позадини повезан са културом тајних друштава, која су засићена са празним симболима. Али док је постало јасно да је социјалнo устројство Цркве сен или авет онога што је некада постојало и више нема значење, још се не схвата да у другом степену државници Запада још увек пате од великих илузија. Вудро Вилсон више не говори о вољи Цркве, али он говори о вољи Државе као што је очигледно. Али Држава је имала значај који јој се приписивао само за време другог степена развоја човечанства. Док је за време најстаријег, првог степена Црква била свемоћна, у другом степену Држава садржи све што се приписивало Цркви у првом степену. Тако су и економски империјализам Велике Британије, па чак и извесне идеје о слободи преливени у Државу. И они који су образовани у Великој Британији виде у Држави нешто што може да има своју сопствену вољу.

 

Али морамо да схватимо да овај концепт државе мора да иде истим путем којим је ишао концепт Цркве. Мора да нам буде јасно: Ако овај концепт државе, која се састоји само од правних институција, применимо на цео друштвени живот, и све стрпамо у ове правне институције, онда ми стварамо авет баш као што је Црква стварала авет – како то виде тајна друштва. Мало је свести о овом. Размислите о свим јавним пословима које су људи одушевљено трпали у концепт политичке државе.

 

Постоје националисти, шовинисти и тако даље; све што зовемо нација, национално, шовинизам, и тако даље, све је угурано у оквир Државе. Национализам је додат, и конструисан је концепт „националне државе“. Или можда имамо одређено мишљење о, рецимо социјализму, чак и радикалном социјализму: опет користимо оквир Државе. Уместо национализма, додаје се социјализам. Али онда немамо концепт; то може да буде само сен или авет, као што је то постало устројство Цркве.

 

У неким протестантским круговима дошло се до схватања да је Црква само видљива институција, да суштина религије мора да се укорени у срцима људи. Али овај степен људског развоја још није стигао до политичке државе, иначе не би ни покушавали да трпамо све врсте национализама у политичке границе које су створене после рата.[9] Све ово не узима једну ствар у обзир – чињеницу да је све што се дешава у историјском развоју човечанства живо, а не механизам. А карактеристика живота је да долази и одлази. Империјалистички приступ је другачији. Он не размишља о будућности. То је део данашњег приступа јавним пословима, да људи немају живе мисли, него само мртве. Они мисле: Данас смо увели нешто што је добро, и то мора да остане заувек.

 

Овако мисли феминистички покрет, исто тако и социјалисти и националисти. Ми смо нешто основали, то почиње од нас, све је чекало на нас, да постанемо довољно паметни. И сада смо открили оно најпаметније што постоји и то ће наставити да постоји заувек. То је као кад би гајили дете до осамнаесте године и онда рекли: Ја сам га добро васпитао, и оно ће остати такво какво је. Али младић ће бити све старији, и умреће, као и сви току еволуције човечанства.

 

Сада сам опет дошао на оно што мора да прати принцип братства и равнодушности према туђем верском уверењу. Оно што мора да га прати је свест да живот на Земљи укључује и смрт, да будемо свесни да институције и ствари обавезно морају престати да постоје, јер принцип смрти већ борави у њима и да зато оне немају жељу да заувек постоје, да не сматрају да су трајне. Наравно, то није могуће због начина мишљења карактеристичног за други степен. Али, ако настане осећај стида о којем сам јуче говорио, када схватимо да живимо у царству отрцаних фраза под којима светлуца само економски империјализам – онда ћемо тражити дух, невидљив, али прави дух. Тражићемо знање о духу, који говори о невидљивом царству, царству које није од овога света, у којем Христов импулс може да стекне чврсто упориште.

 

То ће се догодити само када се друштвени поредак подели на три дела, трочланство у коме Економски сектор сам собом управља, на Политичку државу која више није апсолутан, свеоубухватни ентитет, него се бави само правима, и на Духовно-културни живот који је стварно слободан, да се стварно организује слободан Духовни сектор. Духовни живот човечанства може да буде слободан једино ако зависи само од самог себе, и када све институције које развијају дух, то јест, културни живот, зависе само од себе самих.

 

Шта добијамо кад формирамо трочлани друштвени организам? Имаћемо eкономију у којој преовладава живот на физичкој земљи. У овом сектору су активне економске снаге саме економије. Када се економија организује као што сам описао у мојој књизи „Трочлани социјални поредак“[10] сумњам да ће ико мислити да су ту неке натчулне силе присутне. Када једемо, када припремамо храну, кад правимо нашу одећу, то је све реалност. Естетика може бити симболички присутна, али стварна одећа је реалност.

 

Када погледамо други сектор будућег друштвеног организма (сектор права), ту немамо симболику као у другом степену, са тоталитарном политичком државом, али имамо да оно што важи за једну особу једнако важи и за друге. И трећи сектор неће бити ни симбол, ни празна фраза, него духовно-културна стварност. Дух ће имати могућност да заиста живи у човечанству. Унутрашњи друштвени поредак може да се гради само кроз транзицију ка унутрашњој истини. У доба празних речи ово ће бити посебно тешко. У доба празних фраза људи стичу одређену генијалну домишљатост, која, међутим, није ништа више до игра речима из старих концепата.

 

Размотрите на тренутак овај карактеристичан пример. Из империјализма празних фраза је одједном дошла идеја да би било добро да краљица Енглеске, поред осталих, има и титулу „Царица Индије“. Неко за ово може да пронађе најлепше разлоге, али ако се то не би догодило, ништа се не би променило. Свргнути цар Аустро-угарске,[11] пре него што је протеран, имао је титуле: Цар Аустрије, апостолски Краљ Мађарске, Краљ Бохемије, Далмације, Хрватске, Словеније, Галиције, Лодомерије, Илирије и тако даље. Уз све то, имао је и титулу „Краљ Јерусалима!“ Аустријски цар, и кад више није био цар, носио је титулу „Краљ Јерусалима!“ То је остало од крсташких ратова. Тешко да може да се нађе бесмисленији пример од овога. И што је игра бесмисленија, има већу улогу него што можете да замислите.

 

Поставља се питање да ли можемо да се уздигнемо до препознавања празних фраза данашњице? То представља тешкоћу јер они који живе у празним фразама су вербални представници старих концепата који, тетурајући се унаоколо, у њиховим мозговима образују мисли. А то може да се постигне само стварним мишљењем, када се унутрашњи душевни живот поново испуни супстанцом која може да дође само из знања о духовном свету, о духовном животу. Само ослобађањем духа човек може да постане комплетна личност, кад затвори врата празним фразама.

 

Оно што сам јуче описао као осећај стида ће довести до потраге за духом. И ширење духа ће бити могуће само ако духовно-културни сектор може да се самостално развија. У супротном ћемо стално морати да користимо рупе у закону, као што је то био случај са Валдорфском Школом,[12] јер је Закон о образовању у покрајини Виртемберг имао такву рупу која је омогућила да оснујемо Валдорфску школу у складу са духовним законима, у складу са духовним принципима, нешто што практично није било могуће ни на једном другом месту на земљи. Међутим, духовни живот може да се организује само из самог духа, ако се друга два сектора не мешају у дух, ако се све узима директно из духовног сектора.

 

Сада су тенденције супротне. Ове тенденције не рачунају са чињеницом да се са сваком новом генерацијом на Земљи појављује један нов духовно-културни живот. Није битно да ли се нешто дешава у диктатури или у републици, ако не схватимо да је све што се појављује облик живота, да мора да се стално преображава, да пролази кроз смрт и да се изнова формира, да пролази кроз метаморфозе, а када све то схватимо, онда ћемо разумети да свака нова генерација мора да буде револуционарна. Јер ће се успостављати само оно што се данас сматра добрим. Темељни концепт Запада који је толико загушен празним фразама мора да увиди да је друштвени организам жив. А видеће се да је жив само када се схвати његова трострука природа. И то баш они којима повољан економски положај помаже да проширују (економски) империјализам практично преко целог света, они имају страшну одговорност да препознају да неговање стварног духовног живота мора да се улије у овај империјализам. Иронично је да економска империја са Британских Острва, која се шири преко целог света, тражи мистичну духовност окретањем ка онима које је економски поробила, које експлоатише (Индија). Сви су обавезни да своју сопствену духовну супстанцу уливају у друштвени организам.

 

Ту свест наши Британски пријатељи треба да понесу са собом, да сада у овом светски важном историјском тренутку, све економске институције народа који говоре енглески, имају одговорност да уведу праву духовност у спољњу економску империју. Ово је ситуација или/или: Или да напори остану оријентисани искључиво на економију – што би довело до неизбежне пропасти земаљске цивилизације – или да се у ову економску империју улије дух, и да постигнемо оно што је намењено земаљској еволуцији.

 

Волео бих да нагласим: Ово треба свако јутро да имамо на уму, и да све наше активности организујемо у складу са овим импулсом. Данас звоно оглашава да је ово врло хитно – ужасно хитно. У извесном смислу ми смо се приближили максимуму празних фраза. У доба кад је сав садржај исцеђен из празних фраза, садржај човечанству који долази из ранијих времена али који више нема никаквог значења, ми морамо да у наш психолошки и друштвени живот унесемо стварно истинит садржај. Мора да нам буде јасно да одлуку о овом или/или мора да донесе сваки појединац лично, било он или она, и да то мора да уради са најдубљим снагама своје душе. Иначе не учествује у пословима човечанства.

 

Али илузије су посебно привлачне у доба празних фраза. Ми желимо да избегнемо озбиљност живота. Избегавамо да тражимо истину о нашој сопственој еволуцији. Да ли би људи, да су имали јаку жељу да разјашњавају ствари, дозволили да их преваре Вилсонове идеје? Жеља за истином мора да расте у човечанству. Изнад свега жеља за ослобађањем духовно-културног живота мора да расте заједно са знањем да нико нема право да се назива Хришћанином ако није схватио речи: „Моје царство није од овога света“.

 

То значи да Христово царство мора да постане невидљиво царство, заиста невидљиво царство, царство о којем се говори као о невидљивим стварима. Тек када духовна наука добије на значају, људи ће говорити о овом царству. Ни нека црква, ни нека држава, ни нека економска империја не могу да створе ово царство. Само воља појединца који живи ослобођеним духовно-културним животом може да створи ово царство.

 

Тешко је поверовати да, у земљама у којима су људи потлачени, може да се много постигне у ослобађању духовног живота. Зато мора да се почне од земаља у којима људи нису потлачени политички, економски, и наравно ни духовно. Изнад свега мора да се схвати да нисмо дошли до дана када ће моћи да се каже: Све до сада, ствари су ишле низбрдо, данас поново крећу узбрдо! Не, све док људи сами не почну да раде из духа, ствари неће поново кренути узбрдо, него ће наставити низбрдо.

 

Човечанство данас не живи од онога што је произвело – неопходно је да поново производимо духовне импулсе – а човечанство данас живи од резерви, од старих резерви, а оне се троше. И детињасто је и наивно мислити да када се ствари једнога дана приближе дну, да ће онда кренути на боље, све док држимо руке у крилу. То неће ићи тако. И ја бих волео да видим да речи изговорене овде запале ватру у срцима оних који припадају нашем антропозофском покрету. Надам се да ће авет која можда вреба оне који траже пут ка антропозофском покрету овде бити савладана снагом духа. То је извесно истина да неко ко налази свој пут у оваквом покрету често тражи нешто за себе, за своју душу. Наравно да то може имати али само у циљу да са својом душом стане у службу свима.

 

Прво треба да унапредимо себе, јер човечанство само тако може да напредује, само кроз појединце. Не могу да кажем да тога има довољно. Треба додати да ове ствари о којима говорим треба промишљати свакога јутра. Ако смо заиста озбиљно узели унутрашњи импулс овог покрета, бићемо заједно врло дуго. Али можда то што се ради у нашем кругу не помаже напредовање ка будућности, него често представља препреку. Требало би да се запитамо зашто је то тако. То је врло важно. И изнад свега не би требало да се мисли да најоштрије силе отпора нису активне са свих страна против тежњи за добробит човечанства. Већ сам вам указао шта се у свету ради против нашег покрета, шта су све непријатељи покренули против нас.

 

Ја се осећам обавезним да вам изнесем ове ствари, тако да никад не кажете себи: Ми смо већ демантовали ово или оно. Ми ништа нисмо демантовали јер противници нису заинтересовани за истину. Они радије игноришу што је могуће више чињеница и једноставно клевећу оптужбама са свих страна.

 

Желео бих да вам прочитам део једног писма које је недавно приспело из Осла. „један од наших Антропозофских пријатеља ради у такозваној „народној школи“ у Ослу заједно са извесним Ширмером. Овај господин Ширмер је у извесном смислу прилично искусан учитељ, али је такође фанатичан расиста и заклети анти-Семит. На скуповима где нас тројица држимо предавања о трочланом друштвеном организму, он је говорио против нас, однодно против концепта Др Штајнера о Трочланом друштвеном уређењу, иако без много успеха. Момак има извесног утицаја у учитељским круговима и делује на свој начин у смислу социјалног трочланства онолико колико је за слободу, али са друге стране ради против социјалног трочланства и Др Штајнера, јер сумња да је Др Штајнер Јеврејин.

 

Можда то и није толико лоше. Морамо да очекујемо и да превазиђемо и озбиљније отпоре. Он је „на власти“ као уредник политичког антрополошког месечног часописа „Berlin-Steglitz“. Овај чисто анти-Семитски магазин пише да је Др Штајнер Јеврејин скроз на скроз. Он је повезан са Ционистима. И уредник додаје да они, анти-Семити дуго времена прате шта ви (Др Штајнер) радите. Господин Ширмер такође каже да је у Немачкој почео прогон Јевреја, и да све Јевреје са анти-Семитске црне листе треба једноставно стрељати, или, како они кажу, учинити безопасним“, и тако даље.

 

Видите, ово нема никакве везе са анти-Семитизмом као таквим, то је само на први поглед. У овим ситуацијама они бирају такве пароле којима покушавају да утичу на што већи број људи који слушају ове пароле. Али такве ствари показују оно што већина људи не жели да види, чак желе да их све више игноришу.

 

Данас су ствари много озбиљније него што се мисли, и не треба да игноришемо озбиљност ових времена, него треба да схватимо да је ово тек почетак ствари које су против свега што треба да доприноси развоју човечанства.[13] И никад не треба да занемарујемо нашу одговорност, да скрећемо пажњу од тога шта је радикално зло у човечанству, шта се манифестује као радикално зло у човечанству. Најгоре што данас може да се деси је ако обраћамо пажњу само на фразе и празне речи, и ако верујемо да застарели концепти имају корене у стварности данашњег човечанства – ако не покренемо нову стварност, из извора самог духа.

 

Драги моји пријатељи, то је оно што сам хтео да вам данас кажем пре свега свима вама, а посебно онима чија посета нам је причинила велико задовољство, нарочито енглеским пријатељима, тако да кад се врате у своју земљу, где ће то такође бити важно, имати на чему да базирају свој рад. Видели сте да нисам говорио ни у прилог, ни против било кога, нити сам икоме ласкао. Говорио само са циљем да износим истину.

 

Познајем Теозофе који кад говоре пред члановима страних народа, почињу говор како им је част што имају прилику да шире учење о духовном животу у народу који је стекао тако велику славу. Такве ствари не могу да се говоре овде.[14] Али ја верујем да сте ви дошли овде да чујете истину и мислим да вам најбоље служим када се трудим да вам изнесем нелакирану истину. На вашем путу ћете научити да изношење истине није увек удобна ствар, јер истина данас изазива веће отпоре него икад. Но, не бојте се отпора, јер то је једно исто; имати непријатеље и говорити истину. А ми ћемо се најбоље разумети ако је наше узајамно разумевање засновано на жељи да чујемо нелакирану истину. То сам данас хтео да вам кажем пре него што се вратим у Немачку, а посебно нашим Енглеским пријатељима.

 

 

[1] НАТО пакт, Организација Северноатлантског споразума (енгл. North Atlantic Treaty Organization) војни савез 29 северноамеричких и европских земаља, основан 4. априла 1949.

[2] Свети Августин, 354-430, епископ града Хипона у Нумидији, један од највећих теолога. Његова дела су извршила велики утицај на развој католичке теологије.

[3] Woodrow Wilson; The State, Elements of Historical and Practical Politics. A Sketch of Institutional History and Administration. D. C. Heath & Company, 1898, 656 pages

[4] Бинарни систем, у математици и електроници

[5] Опатија Клини, Cluny Abbey. Бенедиктински манастир у Француској, основан 910.

[6] Гргур VII, 1020-1085, папа од 1073 до смрти.

[7] Карло Велики (742-814), франачки краљ од 768, краљ Италије од 774, од 800-814. први цар Франачког царства.

[8] Отон I Велики (912 — 973), краљ Немачке (936—973) и први цар Светог римског царства (962—973).

[9] Први светски рат 1914-1918

[10] Rudolf Štajner; „Tročlani socijalni poredak“ prevod Slobodana Žalice sa engleskog jezika. Sarajevo, Buybook. 2010. Наслов оригинала; Rudolf Steiner; „Die Kernpunkte der sozialen Frage – in den Lebensnonvendigkeiten der Gegenwart und Zukunft“ (GA 23)

[11] Карло I Аустријски, 1887-1922, цар 1916-1918

[12] Валдорфска школа, заснована на духовно-научним принципима Рудолфа Штајнера 1919 за децу радника фабрике Валдорф-Асториа. Траје 12 година. Сада у свету има око 200 Валдорфских школа.

[13] Други светски рат 1939-1945

[14] Дорнах, швајцарски градић близу Базела, седиште антропозофског покрета од 1908