Дорнах, Швајцарска 21. Фебруара 1920

 

Из Сабрана дела бр 196


На енглески превео Frank Thomas Smith

Са енглеског на српски превео Љубомир Стевовић

 

 

Говорио сам вам о историјском пореклу империјализма, и видели сте да мора да се схвати како су савремене појаве, које су некада биле стварне чињенице друштвеног живота, сада само остаци старијих времена. У давна доба институције и обичаји су имали своје стварно значење. Били су стварност у одређеној мери. Али та стварност је прошла. После проласка кроз фазу симбола, она се коначно претворила у празне фразе.

 

Уопште, ми живимо у доба празних фраза. Међутим, потребно је да схватимо да је фразама потребна одређена подлога из које ће да расту, а са друге стране оне су припрема за нешто што тек треба да дође у еволуцију човечанства. Ако се старе стварности не преобразе у празне фразе, у нешто сасвим нестварно, онда не би могле да настану нове стварности. Ново не би могло да дође, ако би се, на пример, видљив бог појавио у људском облику као што се то догодило у последњим годинама Римског царства. Римски цареви су, бар према њиховим претензијама, још увек били богови. Нерон,[1] барем хипотетички, био је прави Бог у људском облику. Током времена такве ствари су изгубиле смисао. Прошле су кроз фазу симбола и постале само празне фразе.

 

Али што ствари више прелазе у празне фразе, то се терен више припрема за нову стварност – духовни живот који не потиче из чулног света, него из натчулног света; за духовни живот који не тражи божанско-духовна бића у људском облику, него права, истинска духовна бића између видљивих људи на Земљи. Прво мора да дође доба празних речи, и мора да буде признато као такво. Тада ће моћи да почне развој новог духовног живота. Да би разумели савремени свет под тако непријатним околностима, морамо да потпуно свесно усмеримо своју пажњу на рађање новог духовног живота, и на илузорну природу онога што је некад била стварност у еволуцији човечанства.

 

То је природно да људи желе да се придржавају старих вредности, чак и када су се претвориле у празне речи; јер схватање да су стварности постале празне фразе изазива осећај несигурности. Они осећају да више немају чврсто тло под ногама, ако такве ствари постану фразе. Људи више воле да се заваравају, него да превару препознају као превару, да осете да су преварени. Они се више неће осећати превареним када заиста буду могли да осете снагу новог духовног живота. И ми живимо у доба када ћемо морати да учествујемо у степену пада празних речи, и да ћемо морати да учествујемо у успону духовног живота. И то ће бити могуће само ако народи који говоре енглески схвате да су традиције, које они чувају од давнина, које још увек користе, постале празне фразе, и да је испод тих фраза економија, као што сам објаснио јуче.

 

Али, доћи ће тренутак, тренутак који је веома важан. Тренутак у коме ћемо схватити да са једне стране имамо посла са економским животом, који је постао „угледан“ тек у трећој или четвртој генерацији, и са друге стране, са празним речима, као што сам то јуче објаснио. У том тренутку ћемо сагледати празнину људског бића које учествује само у физичком животу као да је то једина стварност. Ово знање мора да сване нарочито код народа Запада. Мора да дође тренутак када више неће моћи да се брани све оно што смо одржавали до сада. Наша стварност је да ми радимо за стомак и пробаву. Док год не прозремо празне фразе и не схватимо шта су оне заправо, све док не схватимо да је економија једина стварност, нећемо бити у стању да признамо оно што је потребно да се призна. Кад све то схватимо, онда људска природа неће моћи ништа друго него да каже: да би постали људи потребна нам је духовна стварност, поред физичке економске стварности.

 

Тај тренутак истине мора да сване. Еволуција човечанства не може даље да напредује без овог тренутка истине. Из тог разлога идемо напред ка новом духовном животу, а у овом тренутку морамо да будемо уроњени у елемент празних речи.

 

Народи на Западу имају највећи таленат за ову истину. Сви предуслови за свитање ове истине су присутне у народима Запада, док остали европски народи имају мало предиспозиције да им ова истина сване, њима је потребан напор. Њих друге ствари спречавају да прозру илузије тако темељито, тако радикално, као што то могу народи који говоре енглески. Али опет морамо да имамо у виду историјски смисао.

 

Размотрите на тренутак да су се разна германска племена из Централне Европе ујединила у време наследника Карла Великог као Свето Римско Царство, што сам већ истакао. То Свето Римско Царство је у основи мрежа чистих симбола – свих знакова и симбола, којима се указује на неку врсту стварности. Међутим, није било могуће да се применом знакова и симбола досегне пуна духовна стварност. Цркве су то спречиле. Све што су следбеници европских вероисповести у Средњем веку имали да кажу о духовној стварности, имало је карактер полу-схваћеног, не-потпуно-схваћеног. Имало је карактер обојене светлости која сија кроз витраже на црквеним прозорима. Људи су се повлачили кад би се помоћу симбола приближавали духовном, устукнули би у страху од јасног, оштрог схватања. Напротив, они су ствари радије карактерисали као полу непознате, до којих не може да се продре знањем.

 

То је такође био случај и са друштвеним односима. Проучавањем историје Светог Римског Царства – и швајцарска историја је уско повезана са њом – налазимо да се недостатак јасности временом увећавао. Недостатак јасности у друштвеном организму је трајао све док 1806. године није постало очигледно – чак су и Хабсбурговци[2] до тада схватили – да Свето Римско Царство нема никаквог смисла. А посебно талентован – негативно талентован – цар Франц Јозеф I[3] је абдицирао од немачке круне. Она је изгубила снагу да би постојала, јер иза симбола није могао да се нађе смисао. И народи Средње Европе су остављени са тежњом у свим правцима, која је имала, само мало конкретног значења.

 

Тако је и са оснивањем Немачког Рајха (царства) 1870/71. са његовим унутрашњим контрадикцијама. Немачко „царство“ је настало, али на основу погрешне претпоставке. Наслов „цар“ је измишљен. Можда би се у Француској под сличним околностима „Емпереур“ разумео, или бар полу-разумео, јер је остало нешто супстанце у народу; али у Немачкој се сматра да људи треба да имају једноставна имена, без значења; тако да се са једне стране негују празне речи, и са друге стране стварност економског живота. Али та способност не постоји у Централној Европи. И да би схватили шта се догодило у Централној Европи, историја не би требало да се проучава на основу апстрактних појмова, него на основу стварности! Могли би да поставимо питање: шта се десило у Немачком Рајху између 1871. и 1914. године?

 

Оно што су људи видели како се дешава споља било је само илузија. Шта је стварност? Видите, са историјским дешавањима појављује се нешто (црта на табли црвеном кредом); и испод површине појављује се нешто друго (црта плавом кредом). Када прва ствар нестане као илузија, онда се као њен наставак појављује друга ствар, стварност.

 

Не треба да анализирамо, треба да тражимо конкретну стварност. Оно што се развијало у немачком Рајху од 1871. до 1914. тада није било очигледно, јер је сам Рајх био илузија. Стварност је дошла касније, то је оно што се дешава од новембра 1918; то су они људи који су тренутно на власти. Фундаментални карактер Виљемовог[4] доба је Густав Носке.[5] Фундаментални карактер онога што се развијало већ деценијама постао је очигледан када су се појавили данашњи владари. Немачког екс-цара су наследили такозвани револуционарни владари садашњости. Стање ствари које су у претходним деценијама постојале испод површине, током којих су неговане илузије, је стање које данас постоји у стварности.

 

Можете заиста да проучавате историју када тражите инволуцију у еволуцији,[6] и када тражите оно што се догађа испод површине. Шта је стварно била Руска диктатура у деветнаестом веку? Шта је тада био Руски Царизам који се данас појавио у својој стварности: Лењин и Троцки,[7] бољшевизам. То је конкретна стварност онога што је тада било илузија. Царизам је лаж која плива на површини; али оно што је Царизам стварно створио појавило се у својој истинској стварности тек после царизма. Лењин није био ништа друго него цар; након што је цар свргнут остало је оно што је данас стварност: Лењин или Троцки. И, аналогија се наставља, ако скинете кошуљицу са људи као што су Цаприви[8] или Хохенлохе[9] или Бетман Холвег,[10] остају Носке и Шајдеман.[11]. То су стварне фигуре; остали су само илузије.

 

Ово питање не приказује историјске феномене помоћу апстрактних концепата, али показује историјске стварности. У историји ће дефиниција једне чињенице увек бити још једна чињеница, а не апстрактан појам. Зато треба да учимо од стварности. Јер живимо у доба када стварност мора да се пажљиво проматра и открива.

 

Овај феномен је врло очигледан ако проучавате статуте, устројства тајних друштава која имају велику моћ у земљама где се говори енглески, моћ о којој јавност врло мало зна. Та друштва су споља организована са веома симпатичним правилима, и постаће све јача током Пете по-Атланске епохе.

 

Ако погледате уназад у Енглеску 1720. године, наћи ћете врло мало припадника тих тајних друштава. Чланови су једноставно само алат, стварно моћни људи стоје иза њих. Тада је било врло мало чланова. Али, ако данас погледамо статистике, наћи ћемо 488 Масонских ложа у Лондону. Такве ложе су одличан алат у рукама тајних друштава. У Великој Британији постоје 1.354 ложе, у колонијама и иностранству 486, у свету 836 ложе такозваног Одељења Краљевског Свода,[12] које чува чак и спољне масонске тајне ритуале.

 

Треба да тражимо шта стварно испуњава ове ложе, јер то је оно што групе на власти користе као алат. А такође је важно да се види зашто су ови моћни кругови толико значајни чак до данас. Корени потичу из далеке прошлости. Они који тврде да је Масонство повратак у далеку прошлост, не греше много, иако се ствари често небулозно представљају, можда чак и шарлатански. Корени иду толико далеко да може да се каже да је Масонство почело још за време прве фазе империјализма, када је бог ходао около у људском облику. У то доба су ствари о којима говоримо, а посебно ствари које се приказују у овим ложама, још имале смисла. Касније су постале симболичне. Смисао је одавно нестао. Може се рећи да оно што се дешава у ложама данас нема скоро никакав садржај. Остали су само симболи.

 

Симболи се настављају у фази празних фраза, тако да имамо, посебно у енглеским говорним подручјима у и другим областима које зависе од њих, раме уз раме два слоја културне ферментације: спољни, егзотерне фразе јавног живота, а у тајним друштвима симболе који се чувају само као традиција, без икаквих покушаја да се врате својим првобитним значењима. Тако су се симболи претворили у симболичке фразе, или у симболе који су такође фразе, само у другачијем облику. Спољне егзотерне празне речи се у јавном животу, користе у нормалном људском језику којим се нашироко говори у парламентима и конгресима. Онда имате употребу симбола у тајним друштвима, чији чланови их углавном не разумеју – празне речи у симболичком облику. Важно је да заједно са спољним, чисто књижевним фразама имамо и културне церемонијалне празне речи. Ове церемонијалне фразе најмање садрже духовне елементе. И у тајним друштвима која имају оригинални церемонијални облик, у онима која су се вратила првобитном раду, може се десити да неки посебно талентовани људи кроз своју карму продру у дубине симбола. А деси се и да слепо пиле кљуцне неко зрно кукуруза. Понекад посебно талентовани људи откривају значење ритуала; онда их избацују из тајног друштва, јер се води рачуна да они више не буду опасни за тајно друштво. За ова друштва је посебно важна моћ, а не сазнање. За њих је важно да чувају тајне у изворном облику. И они имају извесну моћ у овом традиционалном облику. Зашто?

 

Изнео сам вам значајан садржај. Али овај садржај зависи од људи који су окупљени у тим друштвима. Замислите само колико људи припада различитим ложама у свету. Ови људи, када уђу у ложе, суочавају се са церемонијама, које су настале као што сам вам описао. Али они су примљени у ложе на основу одређених критеријума. Један од најважнијих критеријума је апсолутна равнодушност према верским убеђењима других чланова – иако се овај критеријум не поштује у неким случајевима. На пример, постоје ложе које не примају Јевреје. Те ложе игноришу основни принцип, да људи свих вероисповести треба да буду загрљени, да у веровања појединаца не сме да се дира. Такође, у ложама се не води рачуна о друштвеним класама и другим разликама. У исправним ложама сви су браћа, без обзира да ли је неко лорд а неко радник – иако се и то не поштује баш свуда. Већина ложа не прима раднике него само лордове и оне који играју око њих. Али то нема никакве везе са принципом, да су сви унутра уједињени под слоганом: Ми смо сви браћа.

 

Затим, ту су степени, који немају никакве везе са спољним социјалним положајем припадника. Чланови су заиста уједињени на начин који нема никакве везе са њиховим спољним друштвеним положајем. У нашем друштву народ се дели прво према религији, док је у ложама религије не играју никакву улогу. И друго, нико се не би заклео да су људи у спољном друштвеном поретку сви браћа. Они нису браћа. У ложама, међутим, они који им припадају су браћа.

 

Такве ствари су стварно врло значајне. Није свеједно из којих разлога се људи удружују у заједнице. Када се људи исте вероисповести скупљају у заједницу, онда се у стварном животу та заједница често посвећује спољној снази – мртвој снази. Али ако се људи удружују полазећи од тога да вероисповест није битна, то постаје заједница са посебно јаком духовном снагом. Зато је Католичка црква, желећи да држи људе под више или мање унификованом вером, увек морала да појачава своју моћ политичким средствима. Увек је моћнији мање инсистирао на својој вери, а мање моћан је више инсистирао на вери; мање на хијерархији, Рим је тражио поштовање вероисповести. Јер централизовање религије у неком друштву одаје недостатак снаге. Заједница може бити моћна само када не придаје значај вери појединаца.

 

Ово је посебно важна стварност у доба празних фраза. Раме уз раме са празним фразама у јавности, у извесној мери стоје и езотерне празне фразе у церемонијама, у ритуалима. Ово је прави узрок данашње друштвене конфузије. Можемо да наведемо неке чудне примере за празне фразе нашег времена. Ви знате да су средином деветнаестог века у енглеском парламенту постојале две супротстављене стране – либерални Виговци (Whigs) и конзервативни Торијевци (Tories). Виговци и Торијевци су били противници. Каква су то имена? У првој половини деветнаестог века то су била озбиљна имена. Либерале су називали Виговцима, без погрдног призвука; друге су звали Торијевци, такође без погрда.

 

Али када су та имена усвојена у зору Енглеског парламента, шта су она означавала? Име Виговци је погрдно. Када се једна шкотска група организовала против одређене црквене дисциплине, у Енглеској су их назвали Виговци. И празна фраза се ширила док погрдно име није постало званичан назив ове групе. Тако су часни либерали стекли име које више није било погрдно. И Торијевци – то име потиче из Ирске. У XVII, XVIII веку паписте су звали Торијевци. Касније је погрдно име за ирске паписте постало званичан назив за енглеске конзервативце. Све ово се догодило у области имена, у области значења, у области празних фраза. Стварност није играла никакву улогу. Ово је, наравно, површно, али где год да погледате наћи ћете такве ствари, пре у свету који говори Енглески, затим и у остатку света, у мери у којој је заражен.

 

Али шта је то што доводи толико много људи у ложе које су свакако достојне хвале? Стварно није важно што је ту присутан и мањи број сумњивих личности. Принцип је битан. То је врло значајно да сви ти људи долазе заједно у церемонијалне празне речи, које их, међутим држе заједно као прави духовни темељ.

 

Истина је, међутим, да кад је неко моћан министар, и треба му један државни подсекретар, он природно више воли брата Масона него неког другог. То је чак и оправдано, јер га боље познаје и боље може да ради са њим. Ова врста сарадње је оправдана у околностима под којима је настала, али то сада мора да престане.

 

Али шта то значи? Свакако је невероватно да се баш у доба празних фраза које владају у јавном животу појави духовна заједница са изразито вредним принципима. Духовна заједница је прилично тајна, не толико у погледу њеног устројства, колико у погледу унутрашњих циљева. Зашто је то тако? Зато што живимо у доба празних фраза и празне фразе нас подстичу да фалсификујемо стварност. И шта се дешава? Оно што у основи већ постоји? Независна економија која се више не поклапа са празним фразама; духовни живот који води подземље и живот права умотан у тоге празних фраза, које за спољашњи свет имају исто толико смисла као правна наука, као енглески судија обучен у судијску тогу (finery). Само у мери у којој ова судијска тога одговара стварности, правна наука одговара стварности иза кулиса. Трострукост у царству празних фраза, трострукост у лажи, доказују да је неопходно трочлано друштвено уређење.

 

Видите, трочлано друштвено уређење жели да истином замени лаж и празне фразе, са стварном истином, јер је сада почео период у којем стварност није истина, него празна фраза. Наравно да празне фразе могу да се угурају у духовни живот, као и у грађанско право, у државу; али у економији не дају добре резултате. Сада долази нешто на што сам добијао примедбе на многим јавним предавањима. Након што би објаснио како може да се постигне увид у духовни свет према упутствима из моје књиге „Како се стичу сазнања виших светова?“,[13] након сваког трећег предавања неко би устао и рекао: „Да, али како човек може да зна да је стварно то што види у себи? Постоје такве ствари као што је аутосугестија. Цео овај духовни свет би могао да буде само једна аутосугестија! Постоји чак и сугестија да кад неко помисли на лимунаду осети укус лимунаде у устима.“ Увек сам одговарао да се ту ради о стварности. Наравно да укус лимунаде може да буде сугестија, али ваша жеђ не може да се угаси на тај начин. Ако одете довољно далеко, доћи ћете до стварности. Можете да имате празне фразе у духовној области, чак и у државном праву, али празне фразе у привреди не пролазе, јер не можете да их једете, или у крајњем случају њима не можете да се заситите.

 

У ствари у доба празних фраза од свих стварности једино је преостала економија. И од оног тренутка када илузије препознамо као илузије, када празне фразе препознамо као празне фразе, настаће снажан осећај срамоте: Ми људи поседујемо интелигенцију, али ми ову интелигенцију користимо само да осигурамо економску основу физичког живота, нешто што животиње раде и без поседовања интелигенције. Ако ми нашу интелигенцију не користимо ни зашта друго осим за подршку економији – за храну и ствари неопходне за физички опстанак, онда проституишемо нашу интелигенцију, онда ми користимо нашу интелигенцију за нешто што животиња сасвим добро раде и без луксуза интелигенције. У тренутку када сване само-сазнавање, када се празне фразе признају за оно што су, родиће се осећање стида; а затим и преокрет – свест да је неопходно да се обнови духовно-културни живот.

 

Ово ипак мора да се припреми на исправан начин – да довољно велики број људи прозре данашњу ситуацију. Шта користи ако се људи само варају о томе шта је стварност. Шта користи да се верује Лојду Џорџу[14] када се кроз чињенице види да је све што он каже само празна фраза? Шта је добро учињено ако цео свет обожава Вудра Вилсона, када се кроз чињенице види да је Вилсонова политика само празна фраза? Шта користи да се држимо европских обичаја, који су засновани на наслеђеним принципима из прошлости, а данас више не важе?

 

Симболи треба да се посматрају у њиховом историјском смислу. Требало би да буде јасно да спољни изглед изражава невероватне ствари. На пример, Хабсбурговци су дошли из Алзаса и прошли кроз Швајцарску, стално се крећући ка Истоку. Најисточније су отишли када су постали апостолски краљеви Мађарске. Али овај пут од Запада према Истоку, је изузетна ствар, јер су се западне стварности изгубиле на Истоку.

 

Хоенцолерни[15] нису направили тако дуго путовање – само од Нирнберга до Берлина, али и од Запада према Истоку. Ови историјски знаци су прави симболи на које би требало обратити пажњу. И треба обратити пажњу на стварност испод празних фраза данашњице. Зато је немогуће да се данас нађе стварност у јавном мњењу. Ко год има смисла за стварност долази до изузетних ствари. Када погледате порекло ствари у јавном животу, које сви у целом свету имитирају, ствари као што су Виговци и Торијевци, видећете да су то првобитно била погрдна имена, али било је неопходно да се схвате озбиљно, јер озбиљни називи за оно што је заиста постојало нису могли да се нађу. То је случај и са многим стварима данашњице. Ми се трудимо да у јавни живот уведемо речи у некој врсти мистичног вела и да их не разумемо. Ми не схватамо да живимо у доба празних фраза.

 

На пример, знам веома занимљив кодекс који се састоји од колекције празних фраза. Када отворите овај кодекс наћићете значајне реченице. На пример: Шта је правда? Правда је народна воља – и тако даље. Да, драги пријатељи, закон је воља народа! Народа – али данас се под „народ“ сматра да је то само збир појединаца. И тај збир би требало да има вољу. То је врста објашњења дата у кодексу празних фраза. Стиче се утисак да је неко желео да ужива у луксузу да све што постоји у јавном животу преведе у празне фразе. А да ли знате наслов овог кодекса празних фраза? „Држава“, а њен аутор је Вудро Вилсон. Овај кодекс се појавио у 1890. То није била намера Вудра Вилсона да ужива у луксузу прикупљања свих празних фраза у једну књигу; али је то ипак урадио. Тако мало људи мисле и говоре о стварности, да је њихово мишљење Вудро Вилсон компиловао у збирку данашње политичке мудрости – која је у ствари кодекс празних фраза. Пре неколико година те празне фразе су тако својски спопале и једног Немца да је превео ту дебелу књигу на немачки. Претпостављам да ће такође бити преведена на друге језике.

 

Без увида у ове ствари, без општег поштовања свих стварности у овим стварима, нећемо далеко стићи. Човек данас не напредује са малим мислима. Неопходно је да се мотивишемо да мислимо велике мисли. О томе ћемо даље сутра.

 

 

[1] Нерон, (37-68), пети римски цар 54-68.

[2] Хабсбурговци, немачка династија. Владали Аустријом од 1282-1918, Шпанијом (1516—1700). Цареви Светог римског царства више векова до 1806.

[3] Франц Јозеф II Хабзбург (1768-1835), последњи цар Светог римског царства 1792.-1806.

[4] Виљем II Хоенцолерн, 1859-1941. Последњи цар Немачке и последњи краљ Пруске, 1888-1918. Абдицирао 1918 и остатак живота провео у Холандији.

[5] Gustav Noske 1868-1946 Министар одбране Вајмарске Републике 1919-1920

[6] Еволуција, развој савршенијег, навише; Инволуција, опадање, развој наниже

[7] Владимир Иљич Лењин (1870-1924), Лав Давидовић Бронштајн-Троцки (1879-1940), вођи Октобарске револуције 1917. и оснивачи СССР 1922-1991.

[8] Georg Leo Graf von Caprivi, (1831 – 1899), Канцелар Немачког царства 1890-1894

[9] Prince von Hohenlohe-Schillingsfürst 1819-1901, Канцелар Немачког царства 1894-1900

[10] Bethman Hollweg, Канцелар Немачки од 1890. до 1917. године

[11] Filipp Scheidemann 1865-1939, други канцелар Вајмарске Републике 1918

[12] Масони Краљевског Лука – Royal Arсh Masonry, Масонски обред са четири степена, основан у Енглеској средином XVIII века, Danijel Ligu; Rečnik Slobodnog Zidarstva, Beograd, Paideja, 2001, str 591593

[13] Rudolf Steiner: „Kako se stiču saznanja viših svetova?“, Drugo izdanje na srpskom jeziku, preveli sa nemačkog Dr Josif Korać i Vojislav Janković, Sabrana dela 10 (1904-1905)

[14] Лојд Џорџ (David Lloyd-George, 1863-1945 ) либерал, британски премијер 1916-1922

[15] Хоенцолерни, немачка династија, Пруски краљеви 1701-1918, Немачки цареви 1871-1918, Румунски краљеви 1881-1940