Дорнах, Швајцарска 20. Фебруара 1920

 

Из Сабрана дела бр 196


На енглески превео Frank Thomas Smith

Са енглеског на српски превео Љубомир Стевовић

 

Наши енглески пријатељи се ускоро враћају у своју земљу, и пошто желим да што више понесу са собом, данашње предавање, и наредна два, биће одвојени од главне теме. Зато ћу ово предавање уобличити да буде што ефикасније. Данас желим да прво историјски, без много освртања на садашњост, – то ћемо можда да урадимо сутра – нешто кажем о историји империјализма, али у духовно-научном смислу.

О империјализму се у последње време много дискутовало, о њему су расправљали они који су мање или више свесни његовог односа према феноменима садашњег времена. Али када се о таквим стварима расправља. оно што се не узима у обзир, или бар не у довољној мери, је да живимо у историјском току догађаја, да стојимо у веома одређеној епохи историјске еволуције и да можемо да је разумемо само ако знамо одакле долазе појаве које нас окружују, у којима живимо.

У суштини, данас је најактивнији и у будућности ће бити још активнији империјализам који носи – Англо-амерички народ. Кад се мало боље размотри његов назив, он се показује као нешто ново: економски империјализам. Међутим, најважнија је чињеница да све што је речено о том економском империјализму није тачно, све, рекао бих, као да виси у ваздуху, и више или мање свесно води у неистинитост. Дакле, да би открили како је стварност у овим временима сасвим другачија од онога што се о њој прича, потребно је много дубље посматрање историјског тока догађаја.

Желим да истакнем пример једног феномена садашњице да би одредили колика је способност јавности да суди о овим стварима. Видели сте како је прво у разним деловима Европе, а на крају и у Немачкој, Вудро Вилсон[1] био слављен. Наши швајцарски пријатељи врло добро знају да док су Вудра Вилсона свуда славили, ја сам га овде у Швајцарској, најоштрије критиковао и онда је, наравно, цео свет почео да га слави. (Већ је објављено – иако не могу да кажем да ли је то потпуно тачно – да у Америци размишљају да га прогласе недостојним да влада, да постоје сумње у његове процене). Јавност, широм света, није довољно способна да процењује ове ствари.

Морамо имати на уму и једну другу ствар. Током последњих четири-пет година, много лепих похвала је изречено о самоопредељењу народа и тако даље. Све ове ствари нису биле истините, зато што се иза њих налази нешто сасвим другачије, а то је, наравно, моћ. И да би схватили о чему се ради, шта се прича, како се мисли и суди, морамо да се вратимо у стварност. А када се разматрају ствари као што је империјализам, његово званично име у Енглеској је од почетка двадесетог века – „Империјална Федеративна Лига“ (“Imperial Federation League”) – морамо да схватимо да су то нови производи еволуције који вуку корене из давнина, и да се вратимо у далеку прошлост, да их разјаснимо стварним проучавањем историје.

Не желимо да улазите тако дубоко у прошлост као што смо то могли у проучавању духовне еволуције човечанства, али желимо да идемо бар неколико векова пре Хришћанске ере. Налазимо империјалистичка царства у Азији, а подврсту таквих империја у Египту. Најкарактеристичнији азијски импулси су, на пример, историјски познато Персијско царство и, посебно, Асирско царство. Али за проучавање ове прве фазе империјализма, није довољна само ова последња, историјски позната фаза Асирског царства, из простог разлога што пресудни покретачи Асирског царства не могу да се схвате без враћања у још раније источњачке прилике. Чак и у Кини, где цела организација потиче из најстаријих времена, у последње време се толико тога променило, да праве карактеристике источњачког империјализма, који је некад постојао, више не могу да се препознају. Међутим, историјски познате чињенице омогућавају да откријемо основе.

Не можемо да разумемо стари источњачки империјализам ако не познајемо однос свести људи Истока, рецимо неког царства, према ономе што данас називамо владар или владари тог царства. Јер наше речи за владара или краља и тако даље више не изражавају осећања према владару или владарима. Веома је тешко разумети осећања људи од трећег до четвртог века пре Хришћанске ере, јер данас је тешко да представимо како су се људи у тим древним временима односили према физичком свету и духовном свету. Данас већина људи мисли, ако уопште мисле о духовном свету, да је он негде далеко. А када се о духовном свету говори о – а у будућности ће поново морати да се говори да је присутан између нас баш као и чулни свет – онда ће резултат, на пример, бити оно што је довело до Протестантског менталитета.

Али главна карактеристика древних времена је то што није постојала разлика између физичког и духовног света.

У античко доба то је било толико раширено да данашњи људи тешко да уопште могу да размишљају на тај начин, толико је велика разлика између некад и сад. Владари, владајућа каста, робови, владање људима, то је била стварност, – не нешто што се зове физичка стварност, то је истовремено била и физичка и духовна стварност. А владар једне источњачке империје – шта је он? Владар источњачке империје био је Бог. За народ тог времена Бог није био високо изнад облака, нема хора духова који окружују највишег Бога – те представе су дошле касније – већ су они који се данас зову министри или помало непоштовани дворски забављачи, били бића божанске природе. Због мистеријског школовања које су прошли, било је очигледно да су постали нешто више од обичних људи.

На њих се гледало, баш као што Протестантски менталитет гледа на свога Бога или извесни либерални кругови на своје невидљиве анђеле и слично. Невидљиви анђели или над разумни невидљиви Бог нису постојали за људе из древног Истока. Све духовно је живело у човеку. У обичном човеку живела је људска душа. У обичним људима живела је људска душа. Код оних које би данас требало да зовемо владарима, живела је божанска душа, Бог.

Концепт стварно постојеће божанске империје, која је истовремено и физичка империја, више се не узима у обзир. Да краљ има стварну божанску моћ и достојанство данас се сматра апсурдним, али је то била стварност у источњачком империјализму.

Као што сам поменуо, једна подврста империјализма је основана у Египту, јер тамо налазимо прави прелаз ка једној каснијој форми. Ако се вратимо на најстарији облик империјализма, налазимо да се заснива на томе да је краљ Бог који заиста физички живи на Земљи, син неба који се физички појавио на Земљи, који је био чак и отац Неба. За савремену свест то је толико парадоксална да изгледа невероватно, али је тако. У асирским документима може да се нађе како су освајања оправдана. Она су једноставно вршена. Оправдање је било да су морали да све више и више проширују Божије царство. Када се територија освоји и становници постану поданици, онда морају да обожавају освајача као свог Бога. Током тог времена нико није мислио на ширење одређеног погледа на свет. Зашто би то било неопходно? Када су освојени људи јавно признали победника, и следили га, онда све било у реду, могли су да верују у шта год желе. Веровање – лично мишљење – није се дирало у давна времена, нико није марио за то.

То је био први облик у коме се појавио империјализам. Други облик је када владар, који је требало да игра водећу улогу, више није био бог, већ Божији изасланик, или инспирисан од бога, прожет божанством.

Први империјализам карактерише стварност. Када се источњачки владар из античких времена појављивао пред својим народом, он је био у пуној раскоши, јер је као бог имао право да носи такву одећу. То је одећа бога. Тако је бог изгледао. То је значило ништа више до да се владар облачио по моди богова. А његови дворани нису били пуке бирократе, него виша бића која су га пратила и радила своје послове са снагом виших бића.

Онда је дошао тренутак, као што сам већ поменуо, када се владар и његови дворани појављују као божји изасланици, као прожети божанством, као представници Бога. То се врло јасно види код Дионисија Ареопагита.[2] Прочитајте његове списе, где он описује комплетну хијерархију, од ђакона, архиђакона, бискупа, надбискупа, до целе црквене хијерархије. Како то? Дионисије Ареопагит износи да је црквена хијерархија на земљи огледална слика Бога са његовим арханђелима и анђелима, наравно натчулним. Дакле, изнад је небеска хијерархија а испод је њена огледална слика, световна хијерархија. Људи из световне хијерархије, ђакони, архиђакони, носе одређену одећу, и обављају своје ритуале; они су симболи. Прву фазу империјализма карактерише стварност, другу фазу карактеришу знаци, симболи. Али, ово је више или мање заборављено. Чак и католици слабо разумеју чињеницу да су ђакони, свештеници, бискупи и архиепископи представници небеске хијерархије. Ово је углавном заборављено.

Са напретком империјализма дошло је до поделе, праве поделе. С једне стране, вође које теже да буду представници божанског, свештеничког, где су свештеници били краљеви; с друге стране, тежња ка секуларном,[3] иако још увек по милости Божијој. У основи то су два облика: црква и царство.

Током првог империјализма, када је све било физичка стварност, овако нешто би било незамисливо. Али у другој фази империјализма је дошло до поделе. Једна страна је више секуларна, али је ипак представник Бога, и друга страна, више оријентисана ка цркви, такође је представник Бога. Тај систем се одржао до Средњег века и, рекао бих чак, до 1806. године, али више као сенка, преостали су краљеви и дворани као Божји представници. Римокатоличка црква је тежила да се шири више ка свештеничком. Али, овај феномен Божијег заступника или изасланика, одржао се кроз цео Средњи век, био је најјачи у тзв. Светом Римском Царству Немачког Народа,[4] док на крају није нестао 1806. године. У „Светом“ имате дашак онога што је било божанско у античка времена на земљи; „Римско“ указује на порекло, одакле је дошло; „Немачког Народа“ је оно што је покривено, више секуларни елемент.

Због тога у другој фази империјализма више не постоји само црквено-помазанички[5] империјализам, него замршена мрежа божанских и секуларно-помазаничких империја. То је већ почело у старом Римском царству пред-Хришћанских времена и наставило у касном Средњем веку. Али ово Свето Римско царство Немачког народа је увек имало двоструки карактер. Сетите се повратка Карла Великог.[6] Али Карла Великог је крунисао папа у Риму. С тим краљевско достојанство постаје симбол тако да оно, овде на физичкој земљи, више није стварност. Народ у Средњем веку није обожавао Карла Великог и Отона I[7] као богове, као што је то био случај у више античким временима, али су у њима видели божанске представнике. Они су морали да се стално потврђују, јер, наравно, то постаје све слабије у свести. Али је ипак задржана симболичка стварност, стварност знакова. Ови цареви Светог Римског Царства Немачког Народа су ишли у Рим да их Папа крунише. Мађарског краља Стефана I[8] је крунисао Папа 1000 године. Миропомазање, а самим тим и моћ светских владара, су додељивани од стране свештенства.

Такође се мислило да је оправдано да и други народи буду укључени у ово царствo. Чак је и Данте[9] мислио да цар Светог Римског Царства има право да влада целим светом. Дакле, формула за империјализам је могла да се нађе код Дантеа.

У бајкама и другим предањима, где се историјски догађаји кристалишу у људској свести, ствари се изражавају са различитих становишта, не само са једног. Могло би се рећи да је у једанаестом и дванаестом веку у Европи постојала свест – не сасвим јасна, више као осећање – да су некад у античка времена на Истоку, на физичкој земљи живели људи који су и сами били богови. Нису мислили да је то сујеверје, ох не, него су мислили да такви богови више не могу да живе на земљи, јер је земља постала тако лоша. То је изгубљено, то што је људе чинило боговима, „Свети Грал“ је изгубљен, и сада у Централној Европи може да се нађе само на начин на који га је Персифал пронашао: човек мора да тражи начин како да пронађе бога у себи, док је раније бог био стварност у царству. Сада је царство само збир симбола, знакова, а дух мора да буде у симболима.

Од свих ствари које су некада постојале, преостали су само остаци. Стварност је умрла. Остаци остају, остаци најразличитијих врста. Уопште, све стварне, дефинитивне ствари касније постају двосмислене. И тако је у Европи разноликост расла из јасне стварности. Све док је Свето Римско Царство имало значај у људској свести, представник царства је био довољно моћан и довољно компетентан да анђеоским симболима савлада локалне принчеве, док је свест укључивала царево право да то ради. Али његово право се више или мање ослањало на нешто идеално, што је све више и више губило свој смисао, а локални принчеви су остали. Дакле, у Светом римском царству имамо нешто што је постепено истискивало своју унутрашњу супстанцу док није остала само спољашњост.

Изгубљена је свест да су земаљски људи представници Бога. А испољавање чињенице да људи више нису веровали да су извесне особе представници Бога је Протестантизам – протест против идеје о људима као представницима Бога.

Да се принцип Протестантизма строго пробио, ниједан принц не би могао да буде крунисан „милошћу Божјом“. Али такве ствари су остале као остаци. Ови остаци су преостали до 1918. године, тек онда су нестали. Ови остаци, који су већ изгубили свако унутрашње значење, остали су као спољашњи привид. Локални немачки принчеви су били спољашње појаве; имали су значај само у оним античким временима када су били симболи за инспиративно небеско царство.

Остали су остаци. Не тако давно један бискуп из Централне Европе – можда је био надбискуп – написао је једно пасторално писмо.[10] У том пасторалном писму он је мање или више тврдио да је католички свештеник моћнији од Исуса Христа из простог разлога што Исус Христос мора бити присутан у олтару, у хостији,[11] када католички свештеник врши трансупстанцијацију.[12] Трансупстанцијација заиста мора да се одигра свештениковом снагом. То значи да акција коју је изводи свештеник приморава Христа Исуса да буде присутан на олтару. Дакле, моћнији није Христ Исус, већ онај који врши трансупстанцијацију код олтара!

Ако желимо да разумемо такве ствари, као што сам навео да су се појавиле у пасторалном писму пре неколико година, морамо да се вратимо, не у време другог империјализма, него у време првог империјализма, јер су се многи његови елементи задржали у католичкој цркви и њеним институцијама. У њима лежи остатак свести да су богови они који владају на Земљи, док је Христос Исус само син Божији. Оно што је написано у том пасторалном писму је наравно немогуће за Протестантски менталитет, као што је данас готово немогуће да се верује да су пре више хиљада година људи веровали да је владар заправо Бог. Али то су све стварни историјски фактори, стварне чињенице које су играле историјску улогу и које су и данас присутне.

Ове раније стварности играју велику улогу у каснијим догађајима. Само погледајте како се Мухамеданство (Ислам) раширило. Свакако Мухамед никада није рекао: Мухамед је ваш Бог – као што би хиљаде година раније рекли источњачки владари. Он се ограничио на оно што више одговара времену: Постоји Бог, а Мухамед је његов пророк. У свести људи он је Божији представник – то је друга фаза империјализма. Међутим, начин на који се Ислам ширио одговара првој фази империјализма. Зато муслимани нису били нетолерантни према другим верама, као неки други. Муслиманима је било довољно да друге победе и да их учине својим поданицима, као у старијим временима када није било потребно преверавање, јер је било свеједно у шта су људи веровали, само ако верују у Бога.

И још нешто је преостало из прве фазе империјализма – под снажним утицајем другог – у руском деспотизму, у царизму. Начин на који је признат од својих поданика иде уназад, бар делимично, до прве фазе империјализма. Није било толико питање шта је у свести Руског народа, царска владавина је почивала на Германским и Монголским елементима, више него на самом руском сељаштву.

Сада долазимо до треће фазе империјализма. Она је формулисана почетком двадесетог века, када су Чемберлен и његови људи сковали израз „Царска Федеративна Лига“, али узроци потичу из друге половине седамнаестог века, када се у Енглеској догодио велики преокрет, да је свуда на Западу где живи Англо-амерички народ, краљ, који је раније био Бог, затим помазаник, постао нека врста пуке сенке – не само украс, већ пре нешто што се више толерише него што се узима за озбиљно.

Народи који говоре Енглески су донели и друге предуслове за оно што би могли да назовемо воља народа, систем гласања, него сви латински народи заједно. Латински народи, поготову Французи, свакако су извршили револуцију у осамнаестом веку, али Французи су данас краљевскији народ него било који други. Бити краљевски не значи само имати краља на врху. Наравно, особа којој је одсечена глава не може да трчи унаоколо; али Французи се као народ осећају краљевски, империјалистички, и без краља. То има везе са расположењем душе. Овај осећај „сви смо једно“, национална свест, прави је остатак менталитета Луја XIV[13].

Али народи који говоре енглески језик донели су и друге предуслове за оно што може да се назове народна воља. И мало по мало то је постало оно што су одлучили изабрани парламенти, и тако се развио трећи облик империјализма који су формулисали Чемберлен и други. Али данас желимо да трећи империјализам размотримо психолошки.

Први империјализам имао је стварност: Једна особа је за остале људе била Бог. Његови дворани су били богови који га окружују, нижи богови. Други облик империјализма: оно што је на земљи, то је био знак, симбол. Бог је деловао у људима. Трећи облик империјализма: Као што је претходна еволуција ишла од стварности ка знацима и симболима, сада се развој креће од симбола ка празним фразама.

Ово је објективни опис чињеница, без емотивних примеса. Оно што се од седамнаестог века у јавном животу Англо-Америчких народа у правним књигама – наравно разврстаних према класама – назива вољом народа није ништа друго до празне отрцане фразе. Између онога што се прича и стварности не постоји чак ни однос који је постојао између симбола и стварности. Дакле, психолошки пут је следећи: од стварности до симбола, а затим до празних фраза – до речи које су исцеђене, до празних речи. То је стварност трећег империјализма: исцеђене, празне речи. И нико не замишља да су оне божанске, нити да потичу од божанског.

Размислите о основама тог империјализма, у коме владају празне фразе: током првог империјализма владали су краљеви, у другом империјализму помазаници, а сада празне фразе. Из одлука већине, наравно, не настају стварни резултати, већ само доминантне празне фразе. Стварност остаје скривена. А сада долазимо до важног фактора на којем почива стварност: до система колонизације. Колонизација је играла важну улогу у развоју овог трећег империјализма. Име „Царска Федеративна Лига“, обухвата колоније на које се империја проширила. Али како колоније постају део царства? Вратимо се стварним случајевима. Авантуристи који се више с правом не уклапају у царство, са већ помало похабаним петама, одлазе у колоније, постају богати, а затим богатство троше код куће, али то их не чини угледним, они су и даље авантуристи, боеми. Тако се ствара колонијално царство. То је стварност иза празних фраза. Али остаци остају. Као што симболи и празне фразе остају као остаци изворних стварности, или симболичне круне на кнезовима и царевима, такође и од подухвата помало гадних колониста који одвратно смрде. Син авантуристе не смрди тако одвратно, зар не? Он већ боље мирише. Унук мириши још боље и долази време када све мирише врло добро. Празне фразе сада имају добар мирис. Празне фразе сада постају права стварност. Сада држава може да шири своја крила, постаје заштитник и све постаје поштено.

Неопходно је да се ствари називају њиховим правим именима – иако имена ретко описују стварност. То је неопходно јер само тако можемо да разумемо са којим задацима и са каквом одговорношћу се суочава човечанство у овим временима. Само на тај начин може да се оствари оно што fable convenueso[14] звана историја заиста јесте, та историја која се учи у школама и универзитетима. Та историја не назива ствари њиховим правим именима. Напротив, она чини да имена описују оно што је лажно.

Ово што сам управо рекао је нешто страшно, зар не? Али ради се о усмеравању осећања ка одговорности. Размотримо сада и другу страну. Размотримо једно античко царство. У људима је то била земаљска стварност; свештеник-краљ је дошао из Мистерија. Друго царство више није било земаљска стварност, било је симболично. Дуг је био пут од божанског накита, који су у античким источњачким царствима носили владари и њихови дворани, до ордена „Црвеног орла“ који су људи носили око врата дуго након тога.[15] Али тако су се ствари развијале. Из стварности се прешло у ништа, чак ни знаци ни симболи, у основи нису ништо до израз празних фраза. Коначно, овај систем празних фраза, се проширио са Запада на остатак света, и продро у јавне послове. Чак сам сретао и дворске саветнике – који ионако имају мало шта да саветују – али шта је са титуларним саветницима? Само празна фраза која виси о одређеним људима и све остаје као раније.

Док је у првој фази физичка стварност била и духовна, касније је физичка стварност одвојена од духовне. Ипак, духовност мора да буде присутна овде у физичком свету. То значи да духовна стварност мора да постоји паралелно уз физичку стварност. Људско биће мора да се креће овде у физичкој стварности и да препознаје духовну стварност, мора да говори о њој као о нечем стварном, натчулном, невидљивом, али која постоји, која мора да се успостави између нас.

Ја сам говорио о нечему страшном: о празним фразама. Али, да свет није постао толико оријентисан ка празним фразама, не би било места за увођење духовног царства. Управо зато што је све старо сада постало фраза, створио се простор у који може да уђе духовно царство. Посебно на Западу, у Англо-Америчком свету људи ће наставити да користе уобичајену терминологију, ствари које долазе из прошлости. Она ће наставити да се котрља као кугле за куглање. Котрљаће се у речима. Можете да пронађете безброј израза, посебно на Западу који су изгубили сваки смисао, али се још увек користе. Али не само у овим изразима, него у свему што се описује старим речима живе празне фразе, у којима не постоји стварност, јер је исцеђена. То је место где духовност, у којој нема ничег старог, може да нађе простор. Све старо прво мора да се претвори у празне фразе, све што наставља да се котрља у говору мора да се избаци, и да се унесе нешто сасвим ново, што може да се прошири само као свет духа.

Тек тада може да настане Христово царство на Земљи. Јер у том царству мора да постоји стварност: „Моје царство није од овога света“. У царству овога света, у коме ће се проширити Христово царство, биће много тога што не сме да постане празна фраза. Али, у Западном свету, све што потиче из античких времена је предодређено да постане отрцана, празна фраза. Да, на Западу, у Англо-Америчком свету, све људске традиције ће постати празне фразе. Зато постоји одговорност да се празна посуда попуни духом, за који може да се каже: „Ово царство није од овог света!“ То је велика одговорност. Но, није важно како је до нечега дошло, већ шта да радимо са оним до чега је дошло. Тако стоје ствари.

Сутра ћемо говорити шта може да се уради, јер тајна друштва у Западним земљама, где су најактивнија, покушавају да убаце другу фазу империјализма у трећу фазу. У Англо-Америчком народу су два империјализма згурана заједно, један од Чемберлена и симболички империјализам врло активних тајних друштава, што се од људи чува у тајности.

 

[1] Вудро Вилсон, 1856-1924, Председник САД 1913-1921

[2] Свети Дионисије Ареопагит; Дела (О небеској хијерархији, О црквеној хијерархији, О божанским именима, О тајанственом благостању) Са старогрчког превео Др Александар М. Петровић, Мирослав, Београд 2009

[3] Секуларност или секуларно уређење је одвојеност државе од било које цркве и самим тим од било које религије.

[4] Свето Римско Царство Немачког народа, 962-1806. Изборне цареве су бирали немачки принчеви и крунисао папа. Распустио га Наполеон 1806

[5] Помазаник, владар кога је Првосвештеник помазао по челу или темену претходно освећеним уљем на које је молитвом сишао Свети Дух. Познато још из Старог завета (I Самуилова X, 1; XVI, 13, Пс. 1ХХ1Х, 20).

[6] Карло Велики (742-814), франачки краљ од 768, краљ Италије од 774, од 800-814. први цар Франачког царства. Син Пипина Малог

[7] Отон I Велики (912 — 973), краљ Немачке (936—973) и први цар Светог римског царства (962—973).

[8] Стефан I (975-1038), први мађарски краљ 1001-1038. Католичка црква га је прогласила за светитеља 1083, а Православна црква 2000.

[9] Данте Алигијери (Dante Alighieri, 1265 — 1321), највећи италијански песник касног средњег века.

[10] Пастирско писмо надбискупа Katschthalera od Salzburga, датирано 02.02. 1905. Наведено у: Carl Mirbt; Quellen zűr Geschichie des Papsttums und des i chen Katholizismus (Документи за историју папства и римокатоличанства), Tűbingen 1934,pp 228

[11] Хостија, колачић од бесквасног брашна којим се причешћују католици

[12] Трансупстацијација, у Католичкој цркви; духовни процес којим свештеникова молитва хостију претвара у Тело Христово

[13] Луј XIV „Краљ Сунце“ (Louis XIV; 1638 — 1715), Француски краљ из династије Бурбона од (1643—1715).

[14] шпански: пригодна басна

[15] Орден Црвеног орла, пруски краљевски орден, додељиван 1861-1918