Аутор: проф. Салих Селимовић, редовни члан Матице српске

 

ИЗЛАГАЊЕ НА НАУЧНОМ СКУПУ У ХЕРЦЕГ НОВОМ 10.НОВЕМБРА 2018.

 

ПОКУШАЈ ОТЦЕПЉЕЊА ПРОСТОРА НЕКАДАШЊЕГ НОВОПАЗАРСКОГ САНЏАКА  ОД СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ 1917.ГОДИНЕ И ПРИКЉУЧЕЊА БиХ, ЗАПРАВО АУСТРОУГАРСКОЈ

 

Простор некадашњег Новопазарског санџака у Првом светском рату  су највећим делом окупирале аустроугарске трупе  крајем новембра 1915.године, а после славне Мојковачке битке и остали део. Тешке борбе су вођене и на планини Јавору између Ивањице и Сјенице. Ту је била главна тачка одбране док се велики део српске војске организовано не повуче ка Лимској долини и даље до албанског приморја.

 

Један део муслиманске чаршије у Сјеници, Новој Вароши, Пљевљима, Новом Пазару, Бијелом Пољу је тада аустроугарску војску дочекао као ослободиоце од наводне окупације Србије и Црне Горе после Првог балканског рата 1912. године.

 

Окупатор је одмах сменио сва локална руководства и именовао себи одане муслимане на све функције и руководна радна места осим у сеоским општинама где је живело српско православно становништво. Укинута је ћирилица и уведена латиница. Извршен је попис интелигенције од 18 до 55 година старости. Пописане су и сва обрадива земља и шуме. Сви учитељи Срби су отпуштени, а на њихово место у школама доведени окупаторски официри и подофицири који су знали хрватски језик. Забрањено је Србима ношење шајкача и опанака шиљкана, као и групно кретање и масовно окупљање. Спровођене су пљачкашке реквизиције и настао је период чистог економског терора.  Заведена је страховлада, посебно према српском становништву. Настало је хапшење и интернирање у логоре најугледнијих људи. Отпочела су и убијања оних од којих је окупаторска власт највише зазирала и који су могли својим ауторитетом да делују у народу.

 

Аустроугарске окупаторске власти су програмирано и изузетно форсирано радиле на стварању и изазивању незадовољства код муслимана према Србима православцима и Србији и Црној Гори као наводним окупаторима. Вратили су чипчијске односе из доба турско-османске окупације па су се бивши аге и бегови поново појавили код својих ранијих чипчија захтевајући да им се доносе некадашња давања (тзв.хак). Такођер су окупатори преко једног дела улеме, трговаца и бивших ага и бегова успели да наметну код муслиманског света убеђење да су Србија и Црна Гора окупирале некадашњи Новопазарски санџак 1912. године. Тада тај санџак није ни постојао већ су постојали Пљеваљски и Сјенички санџак. Својом бескрупулозном пропагандом и разним методама ширења страха од  Срба и Србије успевала је окупаторска власт да се код већине муслимана појави анимозитет и права србофобија. Ширена је и лажна нада у повратак на оно „пусто турско“, односно у повратак турско-османске власти.

 

Тој арогантној и према Србима и Србији непријатељски расположеној Монархији су  Срби муслимани и Албанци били само погодан предмет за манипулисање како би уз њихову подршку остварила продор до Митровице, Вардарске долине и даље до Солуна. Иако већ одавно нема Аустроугарске и Османске Империје актуелна збивања на Балкану показују да се и даље ради о истим далекосежим плановима неких земаља западне Алијансе. Као да су још актуелни Источно питање, Drang nach Osten, али и неоотоманизација Балкана.

 

Још за време Анексионе кризе 1908/1909. године у аустроугарским политичким и војним круговима се озбиљно разматрала могућност војног запоседања већ одавно некадашњег простора Новопазарског санџака и његовог припајања Босни и Херцеговини, заправо Аустро-Уграској. Тадашњим тренутним разрешењем те кризе нису престали и империјални палнови према српским етничким и државним територијама. То се убрзо показало за време Балканских ратова када је Хабзбуршка Монархија била спремна да војнички нападне Србију. Та прилика јој се пружила 1914. године, али ће Србију окупирати тек крајем 1915. године.

 

У циљу сепарирања и ампутације Старе Рашке од Србије и Црне Горе окупатор ће  радити уз подршку најчешће богато подмићене улеме, трговаца и развлашћених ага и бегова на одвајању некадашњег простора Новопазарског санџака од Србије и Црне Горе које су га биле ослободиле од Османлија 1912. године. Краљевине Србија и Црна Гора су ту ослобођену територију  међудржавним уговором поделиле што је добило и међународну верификацију приликом склапања мировних уговора у Лондону и Букурешту 1913.године.

 

Како су ратне године одмицале све се очигледније ближио крај Централних сила (Тројни савез). Почеле су да се појављују и сепаратне  мировне иницијативе. У опцијама су постојале и тежње за „мир без анексија“. Ти мировни наговештаји су код присталица окупатора и по разним основама експонираним људима из муслиманске популације изазивали страх од одговорности, јер су те мировне иницијативе јасно стављале до знања  да се територије Србије и Црне Горе и других српских земаља неће више цепати, односно сепарирати и одвајати клиновима, тампон зонама и коридорима. Све се одлучније ишло ка уједињењу и стварању јединствене државе Јужних Словена. Било је и других идеја о новој конструкцији и прерасподели територија после распада Аустро-Угарске“.

 

Због страха од последица и неминовне „поратне одговорности“ због сарадње са окупатором, па и многих криминалних и злочиначких активности велики број муслиманских првака организовано је радио на одвајању бившег Новопазарског санџака или Рашке области од Србије и Црне Горе. Њихова највећа жеља била је да се тај простор припоји Босни и Херцеговини. Њихова политичка опредељења су била под снажним утицајем улеме, ага и бегова. Рад у том правцу је постојао и раније, заправо већ од анексије Босне и Херцеговине 1908. године и Балканских ратова 1912-1913. године. У горем случају размишљало се и о придобијању „самоуправе за Санџак“.

Аустроугарска је те жеље и идеје здушно подржавала, јер је знала да ће то увек уносити  неповерење, раздор  и сукобе између муслимана и православних и тиме онемогућавати  консолидацију и садашњег и неког будућег новог стања. Све се то  уклапало у њене освајачке планове и намере за политичку, економску и безбедоносну нестабилност у нашим земљама, па и у целом региону Балкана. Истине ради, мора се рећи да су свему томе делом допринели и они нестручни, кратковиди, миту и корупцији и неком реваншизму склони чиновници тек успостављене администрације Краљевина Србије и Црне Горе после 1912.године.

 

Када је окупатор својим разорним пропагандним деловањем успешно припремио политички терен, организовао је конференцију градоначелника и других муслиманских представника у Сјеници 1917. године. Конференција је одржана 13. и 14. августа, по неким изворима и 15. августа. Заседање је одржано у главној градској џамији Султан Валиде. Конференцији је присуствовало 25 представника муслимана из срезова који су припадали некадашњем Новопазарском санџаку као и два аустроугарска официра као представника Крајскоманде (окружне команде) из Новог Пазара и среске команде у Сјеници који су пратили рад Конференције.

 

Конференција и њене одлуке и закључци су били круна аустроугарске бескрупулозне политике, пропаганде и тактике Divide et Impera. Одлично се знало да ће то додатно оптеретити односе који су ионако били веома затегнути и пуни неповерења, па и мржње. Сигурно Сјеница није случајно изабрана за место одржавања Конференције, јер је овај град био стварни главни град Новопазарског санџака, а од 1902.године и Сјеничког санџака.

 

Осим тога сјеничка муслиманска чаршија и муслимански живаљ на Пештери су били веома наклоњени Босни и Херцеговини и Аустроугарској што се одлично уклапало у њене империјалне планове. То потврђује и поверљиви извештај аустроугарског мајора Рупчића из прибојског гарнизона од 14.новембра 1916. године, а који се у потпуности може да односи и на стање у тадашњем сјеничком срезу и целој Старој Рашкој. Измеđу осталог он пише:

„Муслимански део  становништва у великој већини  је нама наклоњен. Из неких спонтаних изјава овдашњих муслимана може се закључити да у случају анектирања Санџака (тј.враћања Србији и Црној Гори) морају се иселити, јер су се политички компромитовали“.

Муслимански прваци су се и обратили за подршку окупатору. О томе историчар Мустафа Мемић каже: „ Тежећи том основном циљу они се нису либили  да тај свој циљ остваре и путем оних који су и њихов матични народ окупирали“. И  историчар Ејуп Мушовић је написао следеће: „Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине XIX века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли  да продру према истоку и тако  онемогућили уједињење Србије и Црне Горе“.

 

Како је већ речено, Конференција је одржана од 13. до 15.августа 1917. године. У Сјеницу су дошли представници (градоначелници) свих срезова са простора некадашњег Новопазарског санџака које су поставиле аустроугарске окупационе власти па су, према томе, и били њихови сарадници. То су били градоначелници Новог Пазара, Сјенице, Нове Вароши, Пријепоља, Прибоја, Пљеваља, Бијелог Поља, Берана, Рожаја, Берана (Будимља), Тутина (Штавица) и Шаховића (Доњи Колашин).

Осим градоначелника Конференцији су присуствовали и други муслимански представници. Присуствовали су и аустроугарски обавештајни официри из Окружних или обласних команди Нови Пазар и Митровица и Среске команде у Сјеници. Конференцијом је председавао титуларни паша Изет Мехмед-паша Бајровић, градоначелник Пљеваља. Мехмед-паша је био познат као велики аустрофил и највећи лиферант  аустроугарским гарнизонима у Пљевљима, Прибоју и Пријепољу до анексије Босне и Херцеговине  и повлачења аустроугарске војске 1908. године из Пљеваљског санџака. Његов рођени брат мајор Омер-бег Бајровић је био велики поборник српске националне идеје код наших муслимана. Омер-бег је  био и  велики добротвор. Омер-бега су окупатори на превару спровели у Сарајево где је у тамници мучен и на свиреп начин уморен.

 

Паша Бајровић је отворио конференцију речима да је „ …крајње време да ми муслимани  Санџака, које ми председници општина представљамо, … друкчије размишљамо  него што то желе  и траже наши паразити владе Србије и Црне Горе.

 

I  Прикључење Босни и Херцеговини је наша непоколебљива жеља и једино разумно решење нашег питања.

II Ако се из разумљивих разлога или непредвиђених разлога наши захтеви, на које имамо право, не могу испунити, захтевамо самоуправљање Санџака.

III Ако и ова наша жеља није остварива, и ми све наде изгубимо да ће се све наше жеље испунити, онда смо присиљени да се иселимо из ових крајева.“

 

Већ 1. септембра 1917. године аустроугарска војна управа за Србију у свом писму истој таквој управи у Црној Гори, као и Земаљској влади у Сарајеву, пише да „…иако се у тој Резолуцији наведена питања тренутно сигурно не могу решити, ипак она представља важан документ за будуће преговоре о закључењу мира“.

 

Највероватније ће ова Резолуција и став  аустроугарских окупационих власти послужити и каснијој тзв.партизанској аутономији из 1943-1945. године. Такви захтеви, у духу те Резолуције, су постављани и у деведесетим годинама 20. века, али је као рецидив и даље актуелан захтев Бошњачког националног већа (БНВ) из Новог Пазара.

 

Исте или сличне политичке снаге су покретачи захтева за специјалним статусом, аутономијом или  посебном регијом Санџак. Ти захтеви су формулисани у Меморандуму о специјалном статусу Санџака из 1993. године. Касније су неки захтеви мало другачије формулисани па је Бошњачко национално веће Санџака донело Меморандум о аутономији Санџака и посебним односима са Босном и Херцеговином.