Пре неколико дана неки послић увео ме је у Железничку улицу у Новом Саду, што сам искористио да проверим јесам ли добро чуо да је на кући у којој је живео Игњат Павлас постављена плоча њему у спомен. Како на њеном чеоном делу тога није било, из чисте знатижеље осмотрио сам и ону њену кафанску страну.

Тек кад сам подигао нос “небу под облаке”, видео сам да је речена плоча заиста постављена. Овлашно сам претрчао преко њенога текста, а потом сам га пажљиво преписао:

“Игњат Павлас 1886-1942
У овој кући живео је Игњат Павлас
знаменити новосадски адвокат, члан
Председништва Велике нaродне скупштине
Срба, Буњеваца и других Словена Баната,
Бачке и Барање, старешина Соколског друштва
и оснивач првог планинарског друштва у
Војводини, погубљен у Новосадској рацији”

Када сам врат вратио у почетни положај, морао сам се запитати да ли је та плоча постављена тако високо, у боји безмало изједначеној с оном на фасади, са циљем да у њу блену жирафе које туда свакодневно пролазе или, можда, да за Новосађане и друге буде невидљива, или бар једва приметна.

Онда сам се вратио преписаном тексту, али не да бих замерао онима који нису успели ни да правилно упишу назив Велике народне скупштине (тамо нису били заступљени “други Словени”, већ “остали Словени”); покушао сам да се повратим из мучнине изазване срамотним записом да је Игњат Павлас “погубљен у Новосадској рацији”.

Знамо ли да се реч “рација” најчешће користи (скоро увек, можда једино тада) кад се ради о полицијској потрази (или потери) за посебно сумњивим особама, шверцерима нечега крупног, на пример, или по ноћним клубовима “специјализованим” за проституцију, коцку или дрогу, или неку прикладну “мешавину”, нико то неће назвати “шверцерском рацијом”, или “клупском рацијом”, или “клубашком рацијом”, или “ноћном рацијом”, или каквом другом “мешаном рацијом”, свако ће такву потеру (потрагу) непогрешиво препознати као службену полицијску рацију.

Тако мора бити и са “Новосадском рацијом” поменутој на реченој плочи, нарочито ако се има у виду њено велико почетно слово употребљено у складу са правописним нормама.
Мора бити, наравно, пошто истакнута плоча подразумева да је Град Нови Сад тада, 1942. године, “рацијао” у великим количинама, тако да је да тим својим чином успео да умањи своје житељство за преко осам и по хиљада душа. (Ако је међу њима “укинут” и неко са стране, могло се то сматрати “колатералном штетом”).

Пошто Град Нови Сад, као такав, није имао физичких могућности да барата средствима прикладним за ликвидацију сувишних, неподобних или безвредних својих житеља, ваља претпоставити да се тих неколико хиљада људи самоубило или по сопственој иницијативи, или у жељи да се не противречи онима који су у име Града Новог Сада препоручили да се приступи самоубијању.

Ван сваке сумње, таква је претпоставка бесмислена, што значи да никакве “Новосадске рације” није било; како је није било, онда плоча посвећена Игњату Павласу, на штету историјске истине, на бескрајну срамоту Града Новог Сада и, што је неопростиво, усмерене на блаћење драге успомене на вишехиљадну жртву невиних новосадских страдалника, представља најобичнију лаж, неуљудну сплетку и ругање елементарној људској логици.

Ако није “Новосадска”, или новосадска, чија је то рација.
Наредни редови одговориће на то питање.

Почетком 1942. године, маџарска власт ор¬ганизовала је погроме над србским становништвом у Бачкој, од којих су најпознатији рација у Новом Саду и Шајкашкој, са неколико хиљада жртава.

Из једног извештаја маџарског Министарства спољ¬них посл¬ова од 28. фебруара 1942. године, види се да је војна цен¬зура за¬пле¬њи¬вала и уништавала сва писма која помињу рацију; “у писми¬ма се наводи број жртава који варира између 3000-5000”. После¬ратна истраживања показала су да је рација “била добро сми¬шљена и дуже времена припремана акција у којој су узели учешће највиши војнички и политички државни и војни органи Мађарске, почев од команданта 5. домобранског корпуса генерал¬-пу¬ковни¬ка Ференца Фекетехалми-Цај¬д¬нера, преко шефа мађарског генералштаба генералпуковника Ференца Сомбатхељија, министра народне одбране Кароља Барте, министра унутрашњих послова Ференца Керестеш-Фишера, тадашњег председника мађарске владе др Ласла Бардошија, до врховног команданта оружаних снага и шефа Мађарске – регента Миклоша Хортија”.

Иако је 4. јануара 1942. године, у шајкашким ритовима уз Тису, наводни жабаљски устанак окончан ликвидацијом четрдесетак припадника Шајкашког партизанског одреда, маџарска војна сила, под изговором да тако отклања опасност од побуне, окомила се на цивилно становништво Шајкашке, Новог Сада и Старог Бечеја и отпочела с масовним злочинима. Извесни пуковник Ласло Деак који је командовао маџарским одредом “задуженим” за злочине по Чуругу, Жа¬бљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардиновцима¬, Локу, Тителу, Мошорину и Старом Бече¬ју, већ 6. јануара известио је своју претпостављену команду да “у¬опште се може рећи да је већи део становника злонамеран, бал¬кански, за који не би било штета ако би потпуно нестао”.

Непосредно по протеривању маџарске војске из Бачке и Барање, енглеској јавности представљено је шта се све у тим областима дешавало током маџарске окупације, с тим што је нагласак дат на јануарску рацију 1942. године по Јужној Бачкој. Један де¬о тог текста гласи:

“Мађарска војска почела је да врши покоље Срба… у Бачкој не у јануару 1942. године, као што то мађарска пропаганда же¬ли да прикаже, него од почетка уласка на територију Југославије. У априлу 1941. године покољи су вршени у Новом Саду, Сомбору, Сенти и другим местима (Суботици, Пачиру, Бачкој Тополи, Србобрану, Сиригу, Кули). То нису биле борбе између војника, него убијање мирног цивилног становништва са циљем, како сами Мађари признају, застрашивања и па¬цификације српских краје¬ва, јер је мађарска војска већ у мају 1941. године имала да припреми контингент за Хитлеров поход на Русију…

Прве вести о овим покољима гласиле су да је побијено око 100.000 цивилних лица. Тај велики број појавио се због тога што су Срби и Јевреји избезумљени масакрима, почели бежати са породицама и што је мађарска солдатеска многе растерала, похапсила и интернирала. Нажалост, број убијених и после годину дана ис¬питивања, које мађарска влада, разуме се, спречава, не силази испод 30.000…

Потврду за масакре невиног српског живља у Бачкој дао је и шведски новинар г. Нилс Хорнеј, који је у листу ‘Sоcial Demokraten’ од 12. октобра 1943. године објавио чланак под насловом Мађарски покољ Срба. Између осталога, овај шведски новинар тврди да се за време боравка у Мађарској потрудио и сам да преко¬нтролише тачност југословенских тврдњи о покољима у Бачкој и да је углавном за њих добио потврду. Према информацијама које је он могао да прикупи на лицу места у покољима у Бачкој убијено је најмање 10.000 особа”.

Овој цифри врло је блиска она коју је средином марта 2008. године, у Новом Саду, при представљању своје књиге Рација, саопштио Александар Вељић (Београд, 1971): нешто преко 8.700, барем према његовим дотадашњим истраживањима.

Јован Пејин, историчар-архивист, архивски саветник из Београда, родом из Кикинде, у књизи Великомађарски каприц, Зрењанин 2007, за нека места даје подробније податке: покољ у Новом Саду однео је 4.635, у Жабљу више од 1.600, Мошорину 104 (међу њима 47 жена, 29 деце испод шеснаест, осморо испод пет, а седморо од 5 до 10 година), у Госпођинцима 80, у Тителу 2.000, у Ђурђеву око 350, у Ста¬ром Бечеју око 200, у Чуругу до 1.400 жртава. На многим местима Пејин наводи и имена “најзаслужнијих” за те масовне злочине, за које су само малобројни осуђени на смрт, један део на краће временске казне, док за многе од њих каже да су после рата остали некажњени.

У књизи о маџарским злочинима у Војводини, на странама 170-175, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини наводи да су важну улогу у рацији у Новом Саду имали домаћи Ма¬џари, “да би послужили као добри информатори месних прилика официрима штаба, који нису били из ових крајева… У извршењу рације значајну је улогу одиграло грађанско становништво мађарске народности… Представници војске су се… обратили и ослонили на овдашњу полицију, али су ипак сматрали, да би се томе требало додати још једна коректура, да би се у сваком случају могла имати јасна слика о тим подацима. У ту сврху је образован такозвани Легитимациони одбор… Првенствено овај одбор се састојао из представника занатлија, индустријалаца, трговаца и интелигенције мађарске народности”.

Ако свему томе додамо да су се Маџари још почетком 1942. године сами хвалили у штампи да су мађарски живаљ у окупираној Бачкој повећали за више од шест одсто, несумњиво је да је тај погром над србским становништвом изведен плански, наредбом из врха маџарске државе, а не по вољи неколико “недостој¬них дезертера”, како су Маџари назвали¬ официре који су остваривали злочиначки план своје владе о маџаризацији Бачке.

Маџари су касније сузбили своје злочиначке страсти јер су интервенисали њихови ратни савезници, Немци, можда имајући у виду дневничку забелешку др Јозефа Гебелса од 26. априла 1941. године, да се “Мађари понашају као животиње. Наши фолксдојчери радије би остали са Србима него да постану део Мађарске”; фолксдојчери, дакле, који су између двају светских ратова били Краљевини Југославији најнелојалнија народносна групација, иста она која је у Угарској била маџарскија од Маџара.

Зна ли се све то, постојећу плочу посвећену Игњату Павласу треба уклонити и уместо ње, на чеоном делу Павласове куће у Железничкој улици 10, на пристојној висини, поставити нову, с истинитим податком да је страдао у Маџарској рацији, 23. јануара 1942. године.