У оквиру Библиотеке СВЕДОЧАНСТВА издавачке куће «Пешић и синови», објављена је прошле, 2020. године шездесета књига под називом:
ЈЕРМЕНИ И СРБИ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Огледи о јерменско-српским
историјско-културним везама
од средњег века до данас


Аутори: Арцви Бахчинјан и Лука Јоксимовић Барбат
Превод са јерменског на српски и са српског на јерменски: Ануш Балајан
(књига је двојезична)
Рецензент: Елизабет Таџирјан, научни радник Института за историју НАН РЈ

Књигу можете наручити позивом на: +381 (0) 62/1264-824; +381 (0) 63/264-824; +381 (0) 64/222-3716

За читаоце нашег часописа, уз сагласност издавача и аутора, дајемо Садржај и Предговор књиге.

Садржај

Предговор
Лука Јоксимовић Барбат:
Како је настала ова књига………………………………………… 7

Део А
Арцви Бахчинјан
Јерменско–српске историјско-културне везе
(Од раног средњег века до Другог светског рата)
Увод …………………………………………………………………………. 12
Односи у средњем веку – од X до XVIII века……………….. 17
Односи у XIX и XX веку……………………………………………….. 33
ЗАСЛУЖНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕРМЕНИ…………………….. 65
ЈЕРМЕНСКО-СРПСКЕ КУЛТУРНЕ ВЕЗЕ 1910-1930 …………. 80

Део Б
Лука Јоксимовић Барбат
Јерменско-српске историјско-културне везе крајем
двадесетог и почетком двадесет и првог века………….. 89
Активност Српско-јерменског друштва……………………… 89
Активност Јерменске заједнице у Србији………………….. 92
Српско-јерменска галерија……………………………………….. 95
Катарина Качунковић……………………………………………….. 95
Бојан Бојанић……………………………………………………………. 97
Анамарија Вартабедијан …………………………………………. 99
Давид Вартабедијан ………………………………………………… 100
Ашхен Аталјанц ….. …………………………………………………… 101
Вартан Баронијан ……………………………………………………… 104
Љубица Милетић ……………………………………………………… 105
Арис Мовсесијан ……………………………………………………… 108
Лусине Хованисјан ….. ……………………………………………….. 110
Ануш Балајан …………………………………………………………….. 113
Породице Сукијасовић и Пиосијан ……………………………. 114
Породица Паталов …………………………………………………… 118

Закључак ………………………………………………………………….. 120

О ауторима ………………………………………………………………. 121

ФОТОГРАФИЈЕ……………………………………………………………125
—-

Предговор

КАКО ЈЕ НАСТАЛА ОВА КЊИГА

Једног дана чујем од књижевнице и преводиоца Ануш Балајан да је њен пријатељ из Јерменије, Арцви Бахчинјан написао један сажет рад о јерменско-српским историјско-културним везама. Рад је настао у оквиру истраживачког плана Института за историју Националне академије наука Републике Јерменије.
Тема ме је заинтересовала, јер сам се од пре извесног времена почео занимати за историју Јермена који самосвест о свом постојању као народа под именом Хајер (српски: Јермени, енглески: Armenian) имају већ готово четири хиљаде и седам стотина година.
Историја јерменског народа и Јерменије као државе прошла је многе фазе: успоне и падове, јачање и слабљење државе, културне плиме и осеке. Историјски гледано, након вишевековног ропства под турском окупацијом и турског геноцида почињеног над њима у првом кварталу двадесетог века, Јерменија је морала да се опоравља из стања са најмањим државним капацитетом у својој историји.
Но, упркос вишевековне окупације од стране османског султаната и упркос великим страдањима у двадесетом веку, Јермени су успели да ослободе и очувају један део своје некадашње територије и, што је ништа мање важно (у неком смислу је и пресудније), очували су слободарски дух, свест о томе ко су, одакле потичу и велику љубав за књигу (за писану реч), за своје писмо, за уметност – посебно за књижевност и музику, а познати су кроз историју и као врхунски градитељи.
У својим Огледима Бахчинјан прати јерменско-српске историјско-културне везе почев од средњег века до краја II светског рата, дотичући се повремено и личности које су деловале и у поратном периоду, ослањајући се на постојећу историјску грађу – углавном на изворе писане на јерменском.
На ову тему није писано често и мало је књига на српском језичком подручју које обрађују историју и културу Јермена или говоре о доприносу и утицају Јермена, који су живели на Балкану, и њихових потомака на српску културу. Ипак, има аутора који су се и на то одважили и који завредњују да их овде споменемо.
Ашот Овакимјан, историчар, слависта, некадашњи председник Арменско-српског друштва, актуелни амбасадор Републике Јерменије за Србију са седиштем у Прагу: превео је више дела са српског на јерменски и објавио је више научних радова о Србима. Написао је књигу Срби и Армени – Културне и књижевне везе од краја 18. до почетка 20. века, издавач Српско-јерменско друштво, Београд, 1993.
Бабкен Симоњан: Од Арарата до Косова (песме, есеји, путописи, белешке, преводи) издавач Триптих, Београд, 2000.
Јово Бајић, На раскршћима Јерменије, издавач Свет књиге, Београд, 1999; „Јермени: историја – геноцид – расејање“, издавач Српско-јерменско друштво, Београд, 2003. Изашла захваљујући Јерменском народном покрету.
Љиљана Лазић: Јерменска црква у Новом Саду – Избрисана баштина, издавач Музеј града Новог Сада, Нови Сад, 2014.
Маријана Матовић: Јермени у Чачку, издавач Народни музеј у Чачку, Чачак, 2017.
Славица Давидовић: Сведоци породице Дер Богосијан, издавач Народна библиотека, Крушевац, 2017.
Читајући Бахчинјанове Огледе, као читаоцу ми је недостајао наставак приче о српско-јерменским или јерменско-српским историјско-културним везама данас. Мада је аутор понешто рекао о јерменско-српским везама у после-социјалистичком периоду (споменута су нека имена људи заслужних за те везе), остала је потреба да пропратимо шта се десило са потомцима Јермена раније досељених у Србију (током дугог периода пре Другог светског рата, а и после), да се каже која реч више о средњој генерацији Јермена и полу-Јермена који су рођени и/или живе у Србији, а својим делом афирмишу и српску и јерменску културу. Такође, да обухватимо и један број оних који припадају старијој генерацији, али нису споменути у Бахчинјановом тексту. Зато су завршне странице ове књиге посвећене њима.
Предложио сам аутору Огледа да са своје стране уложим нешто труда и прикупим податке којима бисмо допунили његов спис и читаоцима пружили једно заокруженије виђење јерменско-српских веза. Арцви је прихватио мој предлог.
Јерменка Ануш Балајан ми је помогла у остваривању контаката са овдашњим потомцима Јермена, па се један број њих (до којих сам могао да допрем) нашао у другом делу књиге. Осим њиховог рада, приказан је и рад једне Српкиње старије генерације из Београда (песникиње и преводиоца Љубице Милетић) и једне Јерменке из Јеревана (Лусине Ховханисјан), уметнице и научнице средње генерације.
С обзиром на чињеницу да ова књига не претендује да буде лексикон или енциклопедија свих значајних делатника на пољу културних и других веза Јермена и Срба, то су изостављена нека значајна имена о којима је често другде писано раније и која су већ јако добро позната домаћој читалачкој публици.
За крај предговора, можемо са потпуном извесношћу рећи да остаје још много могућности за проучавање јерменско-српских историјско-културних веза и што је, такође, веома важно, има још много могућности за унапређење тих веза и за боље међусобно упознавање. Очекујемо много више објављених превода на јерменски језик, књижевних и научних дела српских аутора и обрнуто.
Управо, један изузетан издавачки подухват учинила је недавно српска издавачка кућа „Пешић и синови“, чији је власник и главни уредник Весна Пешић, објавивши књигу једног од најзнаменитијих јерменских историчара из 5. века, Мовзеса Хоренација „Историја Јерменије“. Историчар Хоренаци имао је огромну улогу у развоју културе свог народа, а странци га називају јерменским Херодотом. Захваљујући његовом монументалном раду, који обухвата период од неколико миленијума, до нас су дошли многи митови и легенде, а такође је пружена једна целовита слика догађаја и катастрофа које је јерменски народ доживео. Ово је први превод његове књиге на српски језик. Стручни уредници на овом издању били су Бабкен Симоњан, књижевник, Предраг Мијановић, теолог, Гегам Бадаљан, историчар а предговор је написала проф др филологије, Аелита Долухањан, дописни члан Академије наука Јерменије.

Лука Јоксимовић Барбат,
у Београду, јун, 2020. год.