ТРАГЕДИЈА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ БЕЗ ДОВОЉНЕ И ПРАВИЛНЕ АНАЛИЗЕ И ПРЕГЛЕДА СТАВОВА

Недавно сам пријатељима препоручио да присуствују презентацији књиге ТРАГЕДИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ издавачке куће CATENA MUNDI. Присуствовао сам најављеном „разговору“, иако нисам приметио да израз и позив да „разговарамо о књизи ТРАГЕДИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Слободана Самарџића“ може да значи да само они разговарају у сали ФилоЗофског факултета у Београду.

Књигу сам купио у 20 часова на улазу у амфитеатар Острогорског и у чекању почетка презентације,  успео сам да је „прочитам“ преко јасних и сажетих назива поглавља јер је написана прегледно као уредан новински чланак у којем је есенција изложена у наслову, а цео текст (као и код већине савремених београдских новина) служи да нас новинар убеди у исправност своје оцене изнете у том наслову, чиме се круг и затвара.

О књизи су, може се рећи, надахнуто говорили Никола Маринковић испред издавача CATENЕ MUNDI,  проф. др Часлав Копривица, др Душан Пророковић, а на крају и сам аутор проф. др Слободан Самарџић.

Од присутних студената једини се професору Самарџићу усудио задати питање студент који је, у име организатора са Филозофског факултета, руководио „разговором“ о књизи. Питање је гласило, ако сам га добро запамтио, „Како сте задовољни са реакцијом јавности на излазак књиге?“. На то је професор одговорио, ако сам га добро разумео, „Не могу да кажем ни речи о реакције штампе и телевизије на књигу, јер такве реакције јавности није било, пошто је књига изашла из штампарије пре две недеље, па ништа у штампи и на телевизији није до сада објављено о њој.“

Значајно и похвално из публике је о аутору говорио др Драган Петровић, који је, ипак, задао, или прецизније речено, поновио – из једног опширног телевизијског интервјуа – и критичко питање „Како то да аутор и његове колеге, који слове као интелектуална политичка елита, већ скоро шест месеци од сусрета у манастиру Сланци нису успели да организују ни једну једину видљиву манифестацију у јавности у циљу спречавања издаје Косова и Метохије и предаје Косова и Метохије Албанији?“

Проф. Копривица је узео реч и одговорио да није моменат да се откривају планови, али да је била процена да не треба организовати нешто што би због лоше организације и брзоплетости више нанело штете него користи. Аутор књиге је прецизирао да оцењује да је једино Српска православна црква способна да покрене народ из летаргије, јер је најстрашније што се дешава – циљ који је већ постигнут у јавности – а то је чињеница да се о Косову и Метохији и издаји Косова и Метохије у јавности ћути! И због тога једино војска, поред СПЦ,  може било шта учинити.
Несумњиво је веома важно констатовати стање и оставити о томе податке будућим поколењима, како је претходно нагласио аутор књиге. Ипак…

Јавио сам се за реч и представио се као Божидар Митровић, професор једног московског универзитета и адвокат у Москви.

Истакао сам да „Често на Московским универзитетима уџбенике пише неколико аутора који се на заседању катедре пријављују ко ће које поглавље уџбеника да напише или то одређује руководилац катедре. Сматрао сам да је то један од најтежих облика штете науци. Али сада видим да има и горих варијанти, јер у књизи Трагедија Косова и Метохије аутор износи само своје мишљење, уместо да је, као професор факултета Политичких наука, покушао да уради озбиљну анализу узрока, свих релевантних научних и политичких различитости по питању Косова и Метохије да би изложио закономерности које као научник уочава и сугерисао адекватне закључке како дејствовати у односу на те закономерности … “

Пошто сам приметио да се студент који је руководио „разговором о књизи“ спрема да ме прекине, ја сам му такво питање задао и он је искрено и поштено потврдио моје сумње, па сам га опоменуо да су то „бољшевички методи“ да се онемогући „разговор о књизи“, па се он успокојио и дозволио ми да наставим.

Успео сам да кажем „Да је издавач учинио подвалу аутору књиге, јер је на корицама ставио драматичну фотографију српског храма на Косову и Метохији са окупационом бодљикавом жицом и драматичним насловом ТРАГЕДИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, али у целом тексту књиге нема никакве драматике већ једна самодовољна праволинијска оцена о исправности ставова аутора, уместо изношења ставова шта је предузето да се такав развој догађаја, штетан по српски народ и територијалну целовитост Србије – спречи. Са те позиције књига је у целини озбиљна оптужница:
1. не само велеиздајника (о којима је аутор оправдано говорио, али сувише једнолично и нажалост у једном флегматичном тоналитету), већ и
2. самог аутора да није учинио довољно и адекватно у заштити територијалне целовитости Србије.“

Успео сам да започнем изношење и констатације „Сматрам професора Самарџића једним од најпоштенијих Срба и једним од најморалнијих Срба, што потврђује и у ставовима изнетим у књизи. Очигледно је да су студенти Филозофског факултета, који су присутни, најпозитивније нешто што постоји на том факултету чим су организовали тако значајан скуп“.

Делимично сам успео да изнесем и закључак мог дела „разговора о књизи“ тиме што сам позвао и издаваче и аутора и уводничаре „Да размотримо због чега су резултати стања српског народа на Косову и Метохији тако, заиста и несумњиво, трагични, а да излаза не видимо?“

Успео сам да изустим „Из таквог безнађа не можамо изаћи, јер су и аутор и присутни професори са некадашње Високе политичке (читај једнопартијске) школе, која се сада назива Факултет политичких наука. Као народ успећемо да се опоравимо и нађемо излаз из постојећег безнађа тек када се изврши реорганизација бољшевичко – језуитске творевине, каква је Филозофски факултет универзитета у Београду; и када се изврши реорганизација Факултета политичких наука, како би њихови професори могли да сачине и објаве уз помоћ тако значајног издавача озбиљну свестрану анализу узрока и стања и могућих решења, у лепези свих ставова који су изнети и који се предлажу када је у питању трагедија и прогон српског народа са Косова и Метохије који се несумњиво одвија и не прекида од 1941. године…“

Али већ док сам то изговарао и у сред тих мојих апела да се разговор о књизи цењеног професора искористи као одличан повод за свестранију анализу, из задњих редова се обрушио професор Ковић са Филозофског факултета Универзитета у Београду, који је покушао да ме дрско прекине у излагању закључка и питања, тврдећи да немам право да наставим.

Супротставио сам се том бољшевичком гесту онемогућавања изношења става. Рекао сам да је то чисти бољшевизам. Да то нећу да допустим, али је Ковић био неумољив и, као и сваки бољшевик, несаломљив, те се позвао на неког студента који, ево, има нешто да пита, а ја му то, наводно, не допуштам, иако је председавајући студент већ био констатовао да студенти немају ни једно питање професору – аутору.

И даље сам био смирен и покушавао сам да обуздам обрушеног из задњих редова Ковића, али није било начина, те је његова поБеда била несумњива, јер ме је спречио да даље говорим. Успео сам у неколико покушаја да нагласим „Добро је што се, ево, Ковић на мене обрушио јер је присуствовао у Српској академији наука када сам изложио како је Запад лукаво довео на власт Цинцаре када је требало да Срби преко Балканског рата припоје своје хелВенске (колоВенске/слоВенске) родове са Пелопонеза  и изађу на Венетско море, али су уместо тога они лукаво заратили са Бугарском.

Данас, ти исти центри са Запада, довели су на власт у Београду/Србији – Албанце збох тога што данас треба да истакнемо да је АлБВенија вештачка творевина састављена од већине слоВенских племена . Професор са Факултета политичких наука је правилно закључио да је највећа трагедија да српска власт делује против интереса српског народа, али тај опозициони лидер нема смелости да закључи да су у врху власти у Србији Албанци и да они као етнички Албанци из Београда и издају српске интересе на Косову. Таквим Албанцима је у Београду једини проблем што не знају како да ту велеиздају легитимишу, јер им функције које обављају не допуштају да воде преговоре о променама граница Србије и очигледно немају овлашћења у Уставу и законима Србије за тако нешто.“

Морам признати да је ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Милош Ковић поступио часно када ми је као руском професору одузео реч, јер се тиме заузео за своју алма матер (мајку која га прехрањује) – Филозофски факултет Универзитета у Београду.

Али му у том „часном чину“, како би рекли Руси, „не хватало мозгов“, односно, благо речено у преводу на српски језик, ванредни професор Ковић „није деловао логично и разумски“, јер је тиме што ме је спречио да даље говорим, у стварности потврдио да је ФилоЗофски факултет Универзитета у Београду заиста бољшевичко – језуитско легло које онемогућава било какав разговор, па ни „разговор о књизи“ а камоли изношење озбиљних научних ставова о једној од најозбиљнијих трагедија српског народа у Европи, који је изложен најтежим и најефикаснијим етничким прогонима какви нису забележени у историји човечанства.

Тиме се Ковић изједначио са оним београдским политичарима који су спремни да уз помоћ савремених технологија из најачих тајних служби Запада – бране своје кошуље, како више не би биле крваве. При томе ти политичари немају ни морала ни свести да виде да су њихове кошуље крваве већ десетине година од крви свих оних Срба који су побијени или су изложени нацистичком и балистичком терору на светом српском Косову и Метохији. Док су ти исти политичари водили и воде преговоре са терористима и сепаратистима, играјући са њима заједничку, прљаву, идеолошку игру, док је српски народ, за све то време, заложник те прљаве двоструке игре.

Ковић је часно поступио тиме што ме је спречио да наставим „разговор о трагедији Косова и Метохије“, уставши у одбрану ФилоЗофског факултета. Али је нечасно поступио у односу на трагедију Косова и Метохије.

Нелогично је Ковић поступио и због тога што ја нисам скоро ништа више и имао да додам ономе што сам већ био изговорио.

А да је допустио рекао бих само још следеће:
„Сувише је кратак закључак у књизи професора Самарџића, што  потврђује да није било правилне методологије, па чак ни озбиљне анализе узрока и последица трагедије српског народа на Косову и Метохији, те због тога рад не износи било какве закономерности и не указује да је Албанија вештачка творевина сачињена од већине слоВенских племена, што потврђују карте совјетског академика Афанасија Селишћева.

Тиме рад потврђује да је самодовољност та лоша страна и књиге и аутора и његовог недовољно активног политичког деловања. Српски народ је у том степену угрожен да свако мора бити у сумњи и изложен критици. Професор Самарџић је добар и пример и повод, јер је несумњиво поштен Србин, несуњиво се залаже за заштиту српских народних интереса. Али управо то нам мора послужити као повод да одгонетнемо – зашто је заштита интереса српског народа на Косову тако неуспешна. И у томе не сме бити милости ни према коме и ни у ком аспекту. У том смислу сумњајте и у мене јер критикујем чланове несумњиве опозиције. Критикујем врх интелектуалне елите српског народа.

Али ја то чиним, јер видим да су њихове наде у Српску православну цркву неосноване, јер је тамо системски убачено много унијата и да се СПЦ неће литијом супротставити издаји Косова и Метохије, како је то учинила када је покушано потписивање исто тако страшног конкордата са Ватиканом. Погрешна је тврдња аутора па и мога колеге Чавошког да неко може да преда Косово и Метохију и да неко може потписом било какавог документа да преда Косово и Метохију Албанији или Албанцима на Косову и Метохији. То је ненаучно и нетачно, јер је Косово и Метохија света српска земља и никаквим потписом не може, а камоли потписом Председника Србије и премијерке Србије да буде било коме предато, јер ни председник ни премијерка немају овлашћења да то учине. Зликовац какав је био, Лењин, предао је потписом Арарат Турској, али ће та планина увек бити Јерменска и кад тад ће се Јермени пети на своју Гору, па је тако, како ће и увек бити, Косово Поље српско.

Научници морају да започну далеко тежи процес сопственог самоосвешћења као што треба започети освешћење и тих Косовара да су део народа Рас како су се Србиј звали до 1848. године.“

Тако да свима буде јасно: како повјесничари Ковић, Копривица и Пророковић нису успели да ме ућуткају и да ми одузму реч тако нико никада неће моћи да ућутка Србе и одузме им свету земљу Косово (Поље), јер је КосоВ-а скраћеница од назива КолоВенија (земља СлоВена), а да се то схвати заиста треба реорганизовати ФилоЗофски факултет и Високу једнопартијску школу, коју називамо Факултет политичких наука.

И да не буде да сам некритичан према професорима са Правног факултета Универзитета у Београду, који сам ја завршио. Надам се да ће ускоро бити објављено моје отворено писмо у којем износим у ком степену су они одговорни за спречавање научних открића која могу бити корисна за разумевање трагедије Косова и Метохије и перманентног прогона српског народа са Косова и Метохије од 1941. године.

Мене можете контактирати

на електронску адресу                 bozzidar@inbox.ru
по skype:                                                koloven1
у Београду  до 11.01.2019. године на тел. +38161 322 0670
у Москви  на тел.        +7929 9 32 23 72
детаљније на                 www.bozidar.ru

СпасиБо(же) Ваша добра дела и разумевање

профессор Божидар Митровић, доктор правних наука

тел. ( +7929) 9 32 23 72 тел. у Београду 0613220670