Јуче, 25. јуна, преминуо је у педесетој години живота Шабан Алијевић, телефониста Клиничког центра Србије. Преминуо је од коронавируса. Свакодневно чујемо у вестима да је неко преминуо од исте болести. Зашто онда пишемо о смрти Шабана Алијевића, а не и о свима другима?

Пишемо зато што је Шабан Алијевић, могуће, жртва нечијег немара. Наиме, овај човек је слепа особа, по струци телефониста, који је радио и у време ванредног стања, без икакве поштеде, као и још двојица његових слепих колега. Сва тројица су радила на телефонској централи Клиничког центра Србије.

У време ванредног стања, новинарка Балкан магазина, Невена Јовановић, била је у редовном контакту са сада почившим Шабаном Алијевићем, интересујући се за њихове услове рада, о односу непосредно претпостављеног и руководства Клиничког центра Србије према њима. Било је необично то што се преко јавних гласила навелико говорило да су особе са инвалидитетом ослобођене радне обавезе за време ванредног стања и да не морају да одлазе на посао.

То са слепим телефонистима у КЦ Србије није био случај. Наложена им је радна обавеза. Сваки од њих радио је 24 сата непрекидно, затим је имао паузу 3 дана, те је четвртог дана поново био на радном месту са обавезом да за телефонском централом проведе наредна 24 сата. Сваког четвртог, а не сваког трећег, зато што је постојао и четврти телефониста.

Од Шабана смо, у то време сазнали, да су од свог послодавца добили само једну бочицу алкохола на њих четворицу и по једну маску и то само на почетку ванредног стања. Надаље су сами куповали алкохол. Маске теже, јер их једно време и није било у продаји.

Просторија у којој се налази телефонска централа пре се може назвати, како је рекао Шабан, рупчагом без задовољавајућих хигијенских услова. Чишћена је једном недељно, а о некаквој темељној дезинфекцији није било ни говора.

Сва тројица слепих телефониста су била у великом страху да не добију отказ (један од њих је радио по уговору о делу), те су се повиновали таквим нехуманим, робовским условима рада и пристали су на тегобно сналажење да дођу на посао и да са посла оду кући. Сваки покушај да разговарају са својим непосредно претпостављеним шефом, Видом Јовановићем, наишао је на грубу реакцију и претње.

«Шабан ми је причао“ – каже за наш часопис Невена Јовановић, „да је опрему за заштиту куповао сам, да је молио за алкохол, а током ванредног стања добили су само једну бочицу за све њих у централи. Тужан је био, јер, није имао избора. Причао ми је како су у почетку са гугла учили све што пише о корони како би пацијентима давали информације, јер нису медицински радници свемогући. Причао ми је како су их једном одвезли кућама са посла колима Клиничког центра, а онда су им рекли да се снађу како знају, јер предност имају сестре и лекари. Рекли су им да покушају аутобусом.“

Речено је, дакле, слепим људима да се сналазе како знају и умеју, да се сналазе онако како се сналазе и запослени здравог вида који могу да се довезу и сопственим аутомобилом, који могу да се лакше снађу у граду у коме не ради градски превоз (већ само темпирани за неке од запослених у граду, који морају у одређено време да се појаве на наменској аутобуској станици).

Поставља се логично питање:
Како слепа особа која ради 24 сата може да се уклопи утај крајње проређен градски превоз који је био проређен и просторно и временски?

«Ми смо хтели да објавимо афирмативни текст“- каже даље Јованновићева, „где би смо чак и похвалили гадове од директора, до Министра али директор није хтео ни да се осврне на рад и допринос тих слепих храбрих људи. Логично је да су се плашили наши слепи телефонисти да се истина обелодани, јер, ако их узму на зуб, ко ће слепом да помогне, да му да правну заштиту.“

У то време, све време током ванредног стања, новинарка Невена Јовановић је настојала да се овим слепим херојима укаже барем минимум пажње тако што би им директор КЦ Србије Милика Ашанин, или неко из министарства, јавно изразио захвалност или похвалу. До тога никада није дошло, мада је настојање Јовановићеве имало за последицу да се министар за рад и остало, Зоран Ђорђевић, јавио телефоном Шабану и обећао награду слепим телефонистима за њихово радно ангажовање у време ванредног стања. Од награде до данас ни трага ни гласа, а један од ових хероја рада, Шабан Алијевић је преминуо од Ковида-19.

„А то какав је човек био овај сјајан слепи телефониста, сликовито нам говори један детаљ. Питала сам Шабана након што га је позвао Министар Ђорђевић и обећао му да ће Неша лазар и он бити похваљени и да ће им бити уприличен леп сусрет са Министром, ’Шта би Шабо желео да ти Министар да као награду?’, рекао је без размишљања: ‘Волео бих да запосле за стално младог Лазара који је сада запослен по уговору о делу.’» – препричава нам, кроз сузе, свој разговор са Шабаном Невена Јовановић.

Да ли ће се представници Рома, који се баве заштитом права ове националне мањине у Србији, заинтересовати за овај случај, остаје да се види.

Читаоцима дајемо овде на увид део електронске преписке коју је Невена Јовановић имала са надлежнима КЦ Србије, као и њено писмо својим руководиоцима у компанији „Информатика“, који су потпуно супротни, позитивни пример, за разлику од руководилаца Клиничким центром Србије.

Изоставили смо неке имејл адресе и бројеве телефона ради заштите приватности. Такође, преписку остављамо у стању у каквом је изворно вођена, не мењајући писмо (латиница).

„ From: Nevena Jovanovic
Sent: Thursday, June 25, 2020 9:12 PM
To: неоткривени-примаоци :
Subject: Fwd: Molba za kratku izjavu Profesora Doktora Milike Ašanin

Poštovani dobri ljudi, novinari i svi koji znate za ovaj težak i smrtni slučaj našeg slepog druga koji je danas preminuo.
Prosleđujem Vam pismo koje sam u vreme vanrednog stanja uputila V.D. direktoru Kliničkog centra Srbije i ostala zauvek ranjena od količine neljudskosti njegove sekretarice Ružice, najogavnije osobe koju sam ikada čula i ostala sam nema na poruke kojima je čuveni humanista Ašanin odbio da kaže makar nekoliko lepih reči o hrabrim slepim ljudima koji su za vreme vanrednog stanja radili bez reči na Kliničkom centru i ako su bili u sto puta težem položaju od ostalih zaposlenih.
Sekretarica Ružica mi je uporno govorila da niko ne zna za te slepe ljude, Milika Ašanin nije hteo ni da čuje da ih pohvali.
Ne mogu me demantovati jer, ostao je valjda i neki trag u tim telefonskim mojim vapajima. Ostao je ali loši ljudi se ničega ne srame i jedino opstaju zato što su loši.
Biljana Barošević i Zoran Đorđević su lično Šabanu obećali da će ti slepi hrabri ljudi biti nagrađeni ali ih nikada niko i nigde nije pomenuo.
Molim Vas, Vi koji dobijete ovu poruku, obaveštavajte o ovom zločinu, jer, trebalo je tog mladog čoveka koji je radio i pored poteškoća u najtežim trenutcima i smena mu je bila 24 sata, trebalo ga je zaštiti i ovo pismo je trag i Zoran Đorđević je lično razgovarao sa našim Šabom i gurnuli su pod tepih svi svoju beskrupuloznost.
Izvolite ovo pismo, a tragova ima još ali je beskrupuloznost pobedila.
Kraj. Ugasio se još jedan život.

——– Прослеђена порука ——–
Тема: Molba za kratku izjavu Profesora Doktora Milike Ašanin
Датум: Mon, 27 Apr 2020 10:34:27 +0200
Шаље: Nevena Jovanovic
Прима: mediacentar@kcs.ac.rs

Poštovana gospođa Ružice,
zbog uzajamne sigurnosti i Vašeg prava da znate ko Vam se obraća i zbog pisanog traga da nije reč o zloj nameri,
Putem ove poruke baš kao i u telefonskom razgovoruVas najljubaznije molim da prosledite molbu i Profesoru Doktoru Miliki Ašanin:
S obzirom da pišem afirmativan tekst o sjajnim slepim telefonistima koji su redovno tokom ovog vanrednog stanja dolazili na posao i dali važan doprinos u ovom teškom trenutku, a doprineli su
u očuvanju zdravstvenoinformativnog sistema, kako bi taj tekst, članak imao celinu i pravu vrednost, značilo bi da Profesor Ašanin ovim ljudima makar u
dve rečenice ili kratkom izjavom, učini da znaju da je njihov trud vredan pažnje i da zaslužuje pohvalu. Verujem da neće biti problem uvaženom Profesoru da ovim divnim ljudima svojim humanim gestom bude vetar u leđa.
Naglašavam da će ovaj tekst biti podržan i od Ministara i već se razmišlja kako i ove odlične telefoniste javno pohvaliti.

Veliki pozdrav i veliko hvala,

Nevena Jovanović

Balkan magazin

Tel kontakt – 063-…-…

————

Ovo je pismo kojim sam se obratila svojim rukovodiocima koji su takođe iz sve snage hteli da pomognu da se priča o Šabanu, Lazaru i Neši čuje.
Vidi se datum kada je poslato.

——– Прослеђена порука ——–
Тема: Iz poštovanja prema svima Vama
Датум: Mon, 27 Apr 2020 16:27:47 +0200
Шаље: Nevena Jovanovic
Прима: Slavoljub Kačarević, Slobodan Sreckovic, Duda

Poštovani moji dobri i dragi rukovodioci,

pre svega Vas molim da se nikada ne promenite da Vam vid odvratne diskriminacije o kojoj ću u najkraćem, nikada ne bude način ophođenja, a i neće.

Htela sam da u Kačketovom listu objavim jaku i originalnu priču o trojici slepih telefonista koji su u nemogućim uslovima sve ovo vreme redovno odlazili na posao i smena im je trajala 24 sata svakog četvrtog dana. Članak je trebalo da bude neka vrsta traga i vetar u leđa tim sjajnim ljudima da osete makar za mrvicu da je njihov doprinos u očuvanju zdravstvenoinformativnog sistema bio značajan; da ne govorim o tome da se mogućnosti i nemogućnosti slepoće direktno sukobljavaju sa pravilima tokom vanrednog stanja.

Zamolila sam za izjavu koja bi sa makar dve rečenice bila human gest V.D. Direktora KCS, dakle, samo je trebalo makar da pohvali te hrabre ljude koji i ne traže bilo kakve privilegije.

Odbio me je rrekavši mi da on ne daje izjave za nepoznate ljude i kada bi za bilo koga davao izjavu, ne bi ni mogao da obavlja valjano svoju funkciju.

Nisam ja beba i ne čudi me više ništa ali sam bila u šoku od te količine odvratnosti u jednom čoveku.

Tekst ću sklopiti ali posle ovih dešavanja zaista više ništa neće biti isto, biće mnogo gore.

Možda je mene Bog ili šta li je pogledao kada sam se našla u Informatici.

Sada mogu jasno da kažem da se tokom rada u svojoj firmi nikada nisam susrela ni sa delićem diskriminacije koju sam danas uočila od ovog Profesora Doktora spram divnih ljudi kojima bi njegova lepa reč značila više nego mnogima svi novci ovog sveta.

Oprostite, ovo sam nekome morala da napišem.“