Заклела се земља рају…

(Предговор за  Јеванђеље по Јудикоје је Слободан Јарчевић препевао у десетерцу, а објавио „Доситеј“ из Горњег Милановца.)

 

И површни познаваоци Светога Писма знају да постоје Јеванђеља (Благовести) названа по апостолима Матеју, Марку, Луки и Јовану, канонски списи (прописани као веродостојни) о животу и учењу Исусовом и својеврсне посланице верујућима, али се само ретки досећају да се помиње и тридесетак јеванђеља која се у ви­со­ким црквеним круговима сматрају апо­крифним, или скривеним (што им је право значење), или неканонским, непрописним такорећи, или лажним – у речнику оних који се не баве суштином и који, како је то својевремено упозорио друг Лењир, не одступају ни лево ни десно од своје једине вијуге.

 

Тако неопорецив углед ових четирију јеванђе­ља стечен је одлуком првог Васељенског сабора у Никеји (325. годи­не, када је цар Константин – 272-327 – окончао догматске рас­пр­а­ве и ујединио хришћанство, и када су, од свих за која се знало, при­зната само она четири појединачно поменута), а потврђен прави­лом шездесетим Лаодикијског сабора (из 363/364) да се у цркви могу читати само она.

За ову прилику, од скривених јеванђеља помињемо, тек инфо­р­мације ради, она које су сачинили Јаков, Фи­лип, Марија, Ан­д­реј, Дечје, Јеврејско… а теби ће, Читаоче, овде, само из једног угла, бити представље­но Јеванђеље по Јуди Искариотском, једном од дванесторице апо­стола, лику који је хришћанском свету познат као Исусов из­дај­ник.


Јеванђеље по Јуди
“појавило се као кожни свезак папируса на коптском језику седамдесетих година прошлог столећа, у близини Бени Масара у Египту… а стручна анализа угљеника утврдила је да потиче с краја 3. века. Међутим, ово је само касни препис старијег дела; то знамо зато што је већ средином 2. века Иринеј Лионски писао о њему, и критиковао га”.

Чак и податак који указује на 2. век мора се довести у сумњу, будући да је ово Јеванђеље писао Јудин син Венијамин који је неколико недеља, у време кад је Јуди било око седамдесет година, провео стално бележећи очеву причу о збивањима од пре “лета “четрдесет”, док се налазио уз Исуса.

Узме ли се да је Јуда могао бити година Исусових, или тек коју годину млађи, с разлогом се може рећи да је ово Јеванђеље писано на самом крају шездесетих година 1. века. Учињено је то на Јудино тражење да се његова прича забе­лежи и пренесе свету како би се сазнала истина о ономе што је претходило Исусовом распећу, чиме је “материјализован” Венијаминов запис да, “кад сам био дете, слушао сам очеву причу о Исусовом делу, а потом забележио његове речи када сам га по­се­тио у Кирбет Кумрану, непосредно пре него што су га Римљани погубили”, тако што су га разапели на крсту. Баш тако, а не како то пише у Јеванђељу по Матеју, да се обесио – што је неспојиво с уверењем побожних Јевреја да човек сам себи неће одузети живот.

Но, било како било, убрзо је Јевенђеље по Јуди преведено на више језика, а Слободан Јарчевић је за свој препев користио србски превод с енглеског језика.

 

Не упуштајући се у појединости (ко је чији син или брат, где је ко од њих рођен, чиме се ко бавио пре но што се прикључио Исусу, који је од јеванђелиста описао више или мање исцелитељских подвига Исусових, које су Исусове поуке одлучивале да му, као “истинском учитељу”, приступи неки од будућих ученика) суштинска разлика између овога списа и оних четирију канонских, садржана је у ставу да Јуда није тај који је издао Исуса.

 

Мада треба сматрати логичним што римској власти није био по вољи Исусов утицај на “масе” и што се смртном казном морало стати на пут његовом “револуционисању”, оновременом хришћанском учењу више је одговарало да се понешто мистификује, барем толико да буде познато чијом је кривицом дошло до свега тога. Па ће у Јеванђељу по Матеју бити написано да “његов издајник им даде знак говорећи: ‘Кога пољубим, тај је, држите га’. И одмах пришавши Исусу рече: ‘Здраво, Учитељу,’ и пољуби га”. Исто то, или слично, пишу и Марко и Лука, док Јован казује да је “Јуда узео чету војника и стражара… и дошао тамо с бакљама, светиљкама и оружјем. Знајући шта ће му се све догодити, Исус је иступио… и рече: “Ја сам тај”.

 

У свему томе нејасно је због чега је уопште било потребно да неко потказује Исуса, кад су и Његови ученици били добро познати “присутном грађанству”. Јер, сви канонски јеванђелисти казују да, у тренутку кад је Исус хватан, Његовог ученика а свога друга Петра који се налазио у близини, препознаје једна слушкиња; кад се Петар почео удаљавати, препознаје га друга слушкиња, а потом га препознају и лица која су се ту затекла.

 

А тај Његов ученик, раније Симон коме је Исус дао име Петар не би ли свима било знано да је он предодређен да буде вођа осталима (“Он је камен на којем ћу једном ја подићи своју славну цркву”), могао је бити сумњив и Исусу. Био је тога свестан и Петар јер, када су га препознавали као следбеника Исусовог а он то одрицао (после чега би петао кукурикнуо), “Петар се сети Исусових речи: ‘Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи’. Потом… горко заплака”.

Петар је, по прилици, и поред тога што га је Исус тако прозвао (на грчком: петра, камен, стена), био помало плашљив (неко би рекао: дефанзиван), тако да са пуним разумевањем ваља прихватити предање да је, не би ли се спасао од терора над хришћанима, избегао из Рима. Тада је, каже исто то предање, на Апијевом друму срео Исуса, запитао га: Quo vadis, Domine? Куд идеш, Господе?, на што му је Исус одговорио: Venio Romam iterum crucifigi Идем у Рим да будем поново распет на крсту.
Постиђен тим речима, апостол Петар вратио се у Рим, тамо био ухваћен и, разапет на крсту (наглавачке, пошто је рекао да није достојан Исусове судбине), умро мученичком смрћу.

Има ли се понешто од тога на уму, правници би могли рећи да постоје индиције на основу којих би се могле преиспитивати одлуке Васељенског сабора из 325. године, нарочито због тога што се из теоретичарског круга хришћанских теолога може чути и понека охрабрујућа реч за апокрифна јеванђеља, пре свега за ово по Јуди.

Тако ће, на пример, Марвин Мајер (1948-2012), професор библијских студија на Универзитету Чепмен, у Калифорнији, рећи да би ово јеванђеље могло да помогне уклањању антисемитских тонова у хришћанству: “Јуда је често приказиван као зао Јеврејин, који је издао Христа, како би га ухапсили и убили. Зато је таква традиционална слика издајника Јуде подгревала пламен антисемитизма. Јуда, како је приказан у овом новом јеванђељу, би могао да буде противтежа тим антисемитским трендовима”.

 

На другој страни, професор Марко Шпановић који се представља као дугогодишњи ректор Богословије у Сремским Карловцима и добар познавалац јеванђеља, за оно што пише у откривеном Јеванђељу по Јуди каже да је равно будалаштини. Баш тако!

“Хришћанска црква, као што је познато, своје учење заснива на четири јеванђеља – по Матеју, Марку, Луки и Јовану, и она чине основ хришћанске вере. Постоји, међутим, још најмање петнаест рукописа из 3. и 4. века који говоре о Исусовом животу и учењу, а називају се апокрифним јеванђељима. Међу њима је и Јудино. То су, међутим, лажна јеванђеља, јер је Црква знала да кроз време одвоји ‘жито од кукоља’.

Та јеванђеља никад нису призната за аутентична, нека су сачувана у деловима, за нека знамо поименце, пуна су произвољности и грешака, па се у њима могу прочитати и такве глупости… којима се Црква не бави”.

 

И, даље:

“Добра страна ових лажних јеванђеља је то што су и она сведочанства једног времена, а чињеница да говоре о Христу, упућује да је он заиста био историјска личност. Немају, дакле, никакву теолошку вредност, али историјску имају. Научници ће утврдити из ког периода потиче ово јеванђеље које се сматра за Јудино, и шта у њему пише – оно се истражује као сваки археолошки предмет”.

Иако каже да “лажна јеванђеља” имају и добру страну, Јеванђељу по Јуди ипак одриче било какву вредност “чим је стигло из Швајцарске”. Разлог за то му је изузетно “озбиљан”: у Швајцарској “има старокатолика, нешто мало католика, оно све друго су калвинисти, лутерани и разни секташи… Вест из Швајцарске треба схватити као лупетања”.

Каже ли да су апокрифна (скривена) јеванђеља лажна, међу њима и ово по Јуди, онда никакву вредност не може имати не само Шпановићево “откриће” да се то Јеванђеље може изучавати “као сваки археолошки предмет”, већ ни његова медитација “о Христу… да је он заиста био историјска личност”.

 

Или је нешто историјско и археолошко, или је лажно, чак и уз тврдњу да је теолошко изван историјског.

Ако је лажно – онда не може бити историјско и археолошко. Ако је историјско и археолошко – онда је истинито јер историја није ништа друго до бављење истином, макар и потрага за њом.

Логика по којој се један спис истовремено проглашује и историјским и археолошким и лажним, сугерише да би се оно што се налази на другој страни, оно што је канонско, морало подврћи преиспитивању.

Али, зашто то није препоручљиво – потпуно је јасно. Канон је успоставио цар, а народна “мудрост” каже да се царска не пориче. Знамо ли за оно царско вајкање: “Ја сам цар, мени наређује жена, мојој жени наређује унук, па кажите ви мени какав сам ја цар”, онда је сасвим јасно и да је цар само човек.

И људи су сви они који су, без обзира на свој статус у једном Васељенском сабору као што је био онај из 325. године, одлучивали о томе које ће јеванђеље бити проглашено канонским а које ће бити проглашено апокрифним, које ће се скрајнути, уклонити из видокруга непосвећених, сматрати непрописним и за које ће се, силом наметнуте догме, најчешће користити израз “лажно”.

Што ће рећи: догма о канонским јеванђељима успостављена је царском наредбом, али тек пошто је цар Константин својим царским ауторитетом окончао првосвештеничке расправе на Васељенском сабору и тим чином ујединио хришћанство.

Скоро тричетврт миленија касније, хришћанским првосвештеницима успело је да одбаце царски ауторитет и разједине хришћанство, чиме су утрли пут бројним каснијим ревизијама до тада важећих догми. Ако је која од раније успостављених догми одговарала логици оних којима је припало право да одлучују у име Живе Цркве, и то је разумљиво: био је преузак круг оних којима је писменост била доступна и који су, стога, могли непосвећенима самоуверено наметати своје “знање” као догму.

Једна од таквих догми јесте и она која је, мада без личног царског присуства, успела да Словене, односно Србе, тек током 6. и 7. века насели на Хелм, много векова касније назван Балкан. Иако су хришћанство разбили одрицањем од једнога некадашњег цара, ништа им није сметало да наводне списе једнога доцнијег цара, порфирогениталије такорећи, искористе као полазиште да истину о примогености (првородности) србске цивилизације претворе у догму о неком дивљем словенском племену пристиглом овамо, на Хелм, ниоткуд, а њихово истинско хришћанство прогласе отпадништвом.

Данас, као што „првосвештеници“ у наводно србској науци, оној која се бави прошлошћу, одбијају да дирају у антисрбску догму о Србима од јуче, неписменима до друге половине 9. века, тако и првосвештеницима у православљу, утамниченим успоменом на време у коме су њихови далеки првосвештенички преци били “интелектуални врх”, далеко је од памети да завире “и у другу књигу” и ослушну шта има да каже “друга страна”.

Дотле, док се нешто не промени у догматској логици оних који у Србији себе сматрају “интелектуалном елитом”, Јарчевићев препев Јеванђеља по Јуди послужиће знатижељнима да провере заслужује ли неко веровање да буде заувек ограничено, а нека истина скрајнута, или сакривена.

Или треба допустити да се речима из наслова овог предговора додају оне које им припадају, те “да се тајне све сазнају”.

 

Између Ивања дне и Петрова дне 7527(2019