Господину Александру Вучићу,
Председнику Републике Србије

Мој Председниче,

Држава Србија је почетком августа 2020. године ставила на знање “граду и свету” да не познаје Републику Србску Крајину, нити признаје да је нешто тако уопште постојало. Учињено је то на недвосмислен начин, некаквим врло свечаним скупом на мосту код Сремске Раче, а траг о томе покушао сам да Ти оставим писмом писаним десетак дана касније, на Преображење Господње.
Писало је тамо и следеће:

“Обећана церемонија ‘обиљежавања Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији олуја (1995 – ИП) на мосту на Сремској Рачи’ започела је тако што су се тамо срели ‘српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и предсједник Србије Александар Вучић, те предсједник Српске Жељка Цвијановић и премијер Србије Ана Брнабић’.

Будући да се хрватска (и, нарочито, многосавезничка) оружана акција ‘олуја’ десила у Србској Крајини, очекивао сам да ће се тај ‘сусретни’ церемонијал издраматизовати појавом челних личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији), да ли испод моста, да ли испливавањем из брзе, мутне и криве Дрине па у Саву, да ли падом са неке крушке надвијене над мостом.
Нажалост, ништа од тога, шта Србска Крајина има ту да тражи, њен пад, или њену пропаст, славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни хрватска и сви домољубни хрвати, на другој – Држава Србија (Република Српска ‘нек је више војске’) с органима задуженим за одлучивање, што правно, што научно.

Тек онда се сетих да су ми неки од оних који су се разумевали у међудржавне односе, још пре петнаестак година признали да… Држава Србија… није чула да је постојала Република Србска Крајина, да је стицајем неких чудних околности тамо ‘нешто пало’, да се њених (и из хрватске брозовије) осамсто хиљада (800.000) житеља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији, неки и под земљом), безброј пута узалудно покушавале да… Држави Србији… ставе до знања да у Земљи Србији (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба.

Показује се да те чињенице не пасују… Држави Србији… тако да се (она, Држава Србија – ИП)) протеклих четврт века… врло трудила да се не меша… у сопствене послове, те да се, стога, …понаша… као да је Република Србска Крајина била и остала страно тело на србском националном бићу…
…Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице расејане по беломе свету да исту ту Србију прогласе саучесником у ‘олуји’, да Београду као симболу Државе Србије припишу неоусташка обележја, те да, због тога што исти тај Београд намеће србској јавности злослутну тезу ‘да се злочин мора опростити’, они који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају добродошлима.

Нарочито због тога што се (они, прогнаници и избеглице – ИП) прибојавају да би поруку Александра Вучића са скупа на мосту преко кога су, у Сремској Рачи, ушли у Србију да ‘само уједињени можемо све, разједињени не можемо ништа’, требало схватити као препоруку да се, уз стално подсећање на ‘речи мржње, сукоба и освете’ не би смели реметити односи са Хрватском, ‘уједине’ с онима који на злочин над Србима из Србске Крајине и усташкоброзовске Хрватске гледају као на нешто што се није ни десило”.

У непосредној вези са реченим мостовским сусретом, могло се пре који дан више од године прочитати да су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе.

Већ на самом уводу у причу, без обзира на то што се у вести о договору помињао и “регион”, стиче се утисак да договорено јединство тиче само Срба из Републике Српске и Републике Србије.
Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик изјавио је у Бањалуци “да је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе јединствено с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог региона… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава градећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не може одузети”.

Србија и Српска, дакле, и ништа више, и нико више!
Исти повод није могао проћи и без Твоје изјаве да “нема виших и важнијих вредности од јединства нашег народа и слободе за коју су се наши преци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Славимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу… славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септембра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније… прикључили добровољци из других српских крајева. Било их је десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели. Србин није могао да прихвати обавезу да ратује против Србина и прикључио се уз нашу једину црвено-плаво-белу заставу, која нас и данас уједињује”.

Лепо речено, али зато потпуно произвољно и нетачно у делу који се тиче србских добровољаца. Јер, кад си рекао да су се 15. септембра 1918. године “војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније… прикључили добровољци из других српских крајева” и којих је, по твоме сазнању, било “десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели”, било је то изречено са јединим циљем да се засени простота.

Наиме, највећи број србских добровољаца који су учествовали у пробоју Солунског фронта, такође је прошао “кроз пакао Албаније”, а прича о “десет посто… из других српских крајева” толико је потцењивачка да обезвређује и саму идеју свесрбског јединства.
Јер, мој Председниче, у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало је најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије.

Но, недоумица да ли више од половине, да ли Твојих “десет посто” може бити повод за расправу неком другом приликом, а овде се поставља озбиљно питање због чега уопште помињеш србске добровољце, кад си пре шест или седам година, у улози Председника Владе Републике Србије, избегао да расправљаш о мом предлогу да се поништи брозовско решење (са потписом једнога јадног Србина, твог имењака Ранковића) из 1947. године којим су србски добровољци из ослободилачких ратова 1912-1918. проглашени профашистима.

Па још кад 15. септембра 2021. године, на свечаности испред старе Железничке станице у Београду, кажеш да се током балканских ратова и Великог рата (1912-1918) ниједна србска пуковска застава није нашла у непријатељским рукама (заробљена или, можда, украдена), нужно се мора поставити питање није ли се део тих застава стално налазио у рукама Ранковићевих и Твојих профашистичких добровољаца које Ти и даље упорно негујеш из тешко објашњивих разлога.

Један би се могао потражити у Твојим сестринско-братским и пријатељским односима са госпођом Меркалијевом којој, и пошто се пензионише, обећаваш да Србију може сматрати “својом кућом”. Што да не и тако, пошто се она пре подоста година благодарећи свом одлучујућем утицају у фашикратској Европској унији већ уселила у тринаести део Државе Србије, на Косово и Метохију.

Вероватно се Теби чини да друкчије није ни могло, кад је и Достојевски, Фјодор Михајлович, на годину-две по немачком уједињењу записао да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце, народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо, био често побеђиван”, те да се у њима “нису појавили само понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу” – Немце којима ништа није сметало да током ратова за Републику Србску и Републику Србску Крајину понуде своје оружје за рат против Срба, и да, 1999. године, из прикрајка али врло заинтересовано, ишчекују шта могу добити окончањем геноцидне агресије Северноатлантског пакта (и већинске Европске уније у њему) на Србе.

Да србску “профашистичку” и европско-немачку фашикратску причу не ширимо и оптерећујемо. Само довде исписане приче наслућују слом србске националне мисли.

Мој Председниче.

С особитом забринутошћу пред даљим збивањима,
Илија Петровић
http://cps.org.rs/ilijapetrovic/index.html
17. септембар 2021.