(Уз сагласност господина Мира Микетића, објављујемо један одломак из његове књиге потресних сведочанстава: Кроз пакао и натраг, прво издање ИК Јасен, 2012)

 

Дани промичу, зима и снијег освојили Васојевиће. Талијани се не крећу много ван града Андријевице, у којој влада некакав мир. Талијанске јединице су се повукле из градова Колашина, Жабљака, Мојковца, Матешева, Спужа и других, смјестиле своје јединице у већим градовима. Након тог помјерања комунисти су успјели да заузму ове градове, а и стратешки важно мјесто Колашин, који ће постати центар развитка њиховог покрета. Ту се сконцентрисала сва њихова сила. Народ Колашина и околине ће скупо платити партизанско устоличење у овај град. Тако бар препричавају рођаци и посјетиоци наше куће. …

Снијег, мећава, вјетрови растресају наше ливаде и шуме изнад куће. Не види се прс’ пред око, као да су све муње послате на Васојевиће. Али живот иде даље, у страху и зебњи. … У нашој кући, кад је вријеме лошије па нема талијанских патрола, има и људи који се не појављују у Андријевици и околини. Зато вечерас имамо доста гостију: Лека Лалића, Душана Арсовића, ту је и Ђоко Рачић, ујак Мило, кум Владо, учитељ Мићовић и још други које не познајем.

„Људи, гласине стижу са свих страна“ – обраћа се Душан Арсовић – „терор се комунистички не може трпјети више, дошла је ’вода до пода’, морамо озбиљно и без одлагања устати противу комуниста, а ево смо добили и један извјештај који нас наводи на ту ствар. Партизанска команда на челу са Арсом Јовановићем је издала наређење свим партизанским јединицама за начин и пут како се супротставити покрету ђенерала Драже Михаиловића. Овај извјештај смо добили од повјерљивих људи, а гласи:

 

ВРХОВНА ПАРТИЗАНСКА КОМАНДА

Строго пов. број 39

од 27. 12. 41. г.

 

 

ПОЛОЖАЈ

 

Свима партизанским командантима и пол. комесарима на положајима.

Личност Драже Михаиловића и његов оштри дух јасно је увидио право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима а поготово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуздање и вјера у побједу слаби сваког дана код наших борбених јединица, а тим прије што сви резултати наших до сада вођених борби са четницима, забиљежени су код ове команде као посве равни нули. Посљедице оваквих по нашу ствар поражавајућих неуспјеха без обзира на изнијете чињенице односно ауторитета Михаиловића, вођство ове команде у многим правцима може са правом приговорити партизанским командантима и пол. комесарима, а наиме: што се нијесу до сада стриктно придржавали комунистичке идеологије и да су се досадашњим војним и политичким акцијама као и у правцу пропагандистичком у свему показивали кукавички и неспособни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пуних двадесет година спремали. Тачније речено: са њиховим радом и неспособношћу довели су партизански покрет у неизбјежну ситуацију, пружајући тиме четничкој организацији већег подстрека против наших борби и даљег нашег опстанка као организације. Због горе констатованих непобитних факата, ова команда односно њено вођство одређује за убудуће јасно свој став по војној и политичкој линији у сљедећем:

С тога, а под пријетњом смртне казне

 

Н А Р Е Ђ У Ј Е М:

  1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно убудуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији, спроводећи је у што већем обиму у свим слојевима југословенских народа.
  2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што прије ликвидирати.[1]
  3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу цјелокупну организацију, ако то његови интереси буду захтијевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака наша борба против окупатора унапријед је осуђена на пропаст.
  4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно за завршну фазу борбе наше за ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отјерају из наше земље свјетски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живио СССР! За нас комунисте је најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употријебити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.
  5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на вријеме из засједа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао ефикасније репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства.
  6. Да команданти и полит. комесари најхитније предузму на својима територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убјеђење да су против наше војске и политичке ствари. За овај задатак потребно је: да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивали за ова ликвидирања, с тим да исте употријебе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије.
  7. Команданти имају безусловно да на својим територијама спријече народу без обзира на вјероисповијест, посјећивање цркава и манастира, а њихове свештенике уколико појединци не би ма из којих разлога жељели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидирати.
  8. Команданти ће у највећој дискрецији одаслати своје курире (женске) у градове – курири имају да се јаве нашим повјереницима са чијим именима команданти располажу и да од трговаца и имућнијих људи под пријетњом смртне казне затраже према њиховом имовном стању помоћ у финансијским средствима за наш покрет. Уколико се поједина лица не би хтјела овоме потраживању одазвати, такву особу јавно жигосати као окупаторског сарадника и шпијуна, а у своје вријеме над њима извршити ликвидацију.
  9. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију у комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготово што као такве не би могле издржати наше тако честе одступнице, а не смијемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета.
  10. Команданти на својим територијама употријебиће принудну мобилизацију за све оне младиће од 14-18 година које задржати до даљњег наређења при командама с тим да их пол. комесари вјежбају са оружјем и једновремено обучавају у правцу Лењинове науке.
  11. Да команданти нареде својим органима да од сељака прикупе жита, стоке и по могућству што више одеће и обуће ради снабдијевања наших јединица.
  12. За све оне другове, за које би се дознало да стварају панику међу друговима било у позадини или пак на фронту, такве треба одмах на лицу мјеста стријељати.

Једновремено објављујем да је вођство ове команде добило обавјештење од стране нашег друга Стаљина о томе:

а) Да наш покрет не може снабдјети са убојним оружјем и другим ратним материјалом, пошто га за то спријечавају многи политички разлози.

б) Све наше борбе и успјеси објављиваће се редовно преко московског радија, ради упознавања сјетског јавног мњења, као и подизања потребног морала и подстрека код наших другова.

в) Да ће друг Стаљин наш покрет и борбе послије завршеног рата у свему подржавати на политичком пољу.

г) Чак шта више скреће нам пажњу и једновремено препоручује, да циљ наше борбе и пропаганде искључиво буде конструисан против организације Михаиловићеве ради потпуног уништења тог покрета. Ово утолико прије треба учинити, пошто ће југословенска комунистичка партија послије окончања рата имати важан задатак као главни центар на Балкану, о чему ће ово вођство благовремено добити за то потребне директиве и упутства директно од стране НКВД-а.

На крају упозоравам све партизанске команданте и полит. комесаре да се безусловно имају у цјелости по свим изнијетим тачкама у овој наредби најстрожије придржавати, тј. поступати и покоравати се истој да убудуће команданти траже ма какво у духу исте објашњење узимајући у обзир губљење за то у времену и да је за даљи опстанак наше организације везана и судбина цјелокупног Балкана. Потписани ће лично с времена на вријеме контролисати и увјеравати се на лицу мјеста да ли команданти у потпуности поступају по издатим директивама у вези ове наредбе и ако у крајњем случају будем утврдио да заиста поједини команданти ствар саботирају са толеранцијом у корист Драже Михаиловића и његове организације, за таквог команданта има да услиједи искључиво смртна казна.

Ми имамо пречишћен план по коме идемо и од кога не одступамо ни за једну тачку.

Пријем ове наредбе с позивом на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању лично имају да је запале.

Смрт фашизму, слобода народу.

 

п. з. Врхов. Парт. Команданта

Нач. Штаба Ђен. штаб. Пук.

А. ЈОВАНОВИЋ

(Округли партизан. печат са петокраком звијездом)[2]

 

[1] Види наредбу ове Команде од 11. децембра 1941. године, под строго пов. број 14.

 

[2] Кроз пакао и натраг, прво издање, стр. 66 до 71