Поштовани уредниче,

 

Шаљем Вам моје писмо Председнику Републике Србије, послато 10. марта 2019. године Генералном секретаријату Председника Републике и Служби за представке и пројекте Председника Републике, на електронску адресу predstavkegradjana@predsednik.rs, као и два дана касније Председнику Владе Војводине, на адресу -kabinetpredsednika@vojvodina.gov.rs

 

Пошто на њега није реаговано, претпостављам да може бити интересантно за објављивање.

 

Срдачан поздрав,

Илија Петровић

 


Поново под угарском окупацијом

 

Господине Председниче Републике Србије,

 

За почетак да кажем да сам у својој књижици Странпутице српскога питања, Нови Сад 2007, на стране 216. и 217, под насловом “Поново под угарском окупацијом”, уврстио следеће:

 

“У тексту Свети Тома и на табли, објављеном на 45. страни београдских Вечерњих новости од 22. августа 2005, пише да се ‘у варошици, у средњој Бачкој – Србобрану, точак историје поново окреће. Правоснажном судском пресудом, на званичним таблама и натписима уместо на мађарском Szrbobran, писаће традиционални мађарски назив овог места Szenttamas’. Дошло је до такве ситуације због тога што је ‘једним својим решењем од пре две године, покрајински секретаријат за прописе, управу и националне мањине обавезао локалну самоуправу у Србобрану да се… на званичним таблама и натписима који је исписан на мађарском језику уместо Србобран (или Szrbobran) користи традиционални мађарски назив места који гласи Szenttamas.

 

Скупштина општине се својевремено жалила на ово решење, а општински јавни правобранилац је покренуо управни спор. После две године, колико је трајао, Окружни суд је правоснажном пресудом потврдио законитост рада наведеног покрајинског секретаријата и право на службену употребу традиционалних назива насељених места на језицима националних мањина’.

 

У овде преузетим редовима, као и у целом објављеном тексту, кључне речи су, несумњиво, традиционални мађарски назив. Према тумачењу извесног Тамаша Корхеца, представљеног као покрајински секретар за прописе, управу и националне мањине (да не бјеше под тијем именом / не шћаше се бојат од урока), коришћење тих речи, и права која из њих проистичу, засновано је на Закону о заштити права мањина.

 

Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једноставна потврда да поред наивних и приглупих Срба све може да прође.

И пролази.

 

Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918, а богами и оној од коју деценију раније; то тамо-поменутом Тамашу Достану, некадашњем политичком угледнику из Србобрана, и није зазорно да отворено призна.

 

Ако је савременим маџарским окупаторима пошло за руком да, мимо званичног назива Србобран, наметну Szenttamas (све сам Тамаш до Тамаша!), као један од наводно традиционалних маџарских назива, али и оних ‘99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора’, треба очекивати да исти ти Маџари без отпора натуре и Delvidek, маџарски наводно традиционални назив за ове крајеве током вишевековне угарске окупације, те да у званичну употребу врате и назив Јужна Угарска.

 

А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње ‘традиционалне’ српске називе и њихово враћање у редовну употребу у српским крајевима северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим Законом, на пример: Краљевина Југославија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији), Војводина Србска, односно Војводство Србија и Тамишки Банат (од Мајске скупштине 1848. до укидања, административног и идеолошког, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аустроугарског цара).

 

Повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом српске националне мисли и нестајање српског националног бића не само на овом делу Српске Земље”.

 

Господине Председниче,

Овај текст је 25. августа 2005. године послат новосадском дописништву београдских Вечерњих новости (novosti@nscaple.net) као коментар на репортажу објављену поводом пресуде новосадског Окружног суда да се на званичним таблама у Србобрану користи и традиционални маџарски назив тог места. Четири дана касније “откривено” је да порука (емајл) “није примљена”, те је текст поново послат; овога пута било је све у реду, али је редакција Вечерњих новости избегла да га објави.

Данас, томе се може додати да је Лига социјалдемократа Војводине саопштила 24. новембра 2018. године да су “непознати починиоци црном бојом прешкрабали мађарски назив (Sari) села на таблама на улазима у Алекса Шантић” и, истовремено изјавила да “најоштрије осуђује овај скандалозни чин којим се покушава избрисати чињеница да у Војводини живе припадници различитих националних заједница, због чега је важно да се подржава њихово право на употребу језика и писма којим се служе”.

Табла заиста јесте “прешкрабана” јер је објављена њена слика, али то, само по себи, уопште не значи да тај “скандалозни чин” негира постојање “различитих националних заједница” и “њихово право на употребу језика и писма којим се служе”.

Нешто је друго у питању, али лигаши то с разлогом прећуткују: њихов несрбски дух (чак антисрбски!) стаје тако у заштиту прикривених тежњи маџарске националне мањине да, док Србија покушава да онемогући шиптарску сецесију Косова и Метохије, започне поступак за осамостаљење Војводине Србске.

 

Претходни део тога посла већ је обављен: Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботици, поодавно је на својој званичној “веб” презентацији објавио ‘Назив насељених места у Војводини на маџарском’ – у 45 (четрдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осамдесет) насеља именованих по номенклатури наслеђеној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом.

Као пример (макар и без потребних акцената) биће наређано нешто од оних ‘99 одсто случајева’ у којих се одлука о наводно традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској ‘спроводи без икаквог отпора’:

Pardany – Међа

Modos – Јаша Томић

Маgyarittabe – Нови Итебеј

Raros – Милетићево

IstvanfØlde – Крајишник

Ferdinandfalva – Нови Козјак

Nagytoseg – Нови Козарци

Torontalvasarhely – Дебељача

Petre – Владимировац

Valkaisor – Стеријино

BegaszentgØrgy – Житиште

Saresa – Сутјеска

Nagybecserek – Зрењанин

Bulkeszi – Маглић

Oker – Змајево

ТØrØkbecse – Нови Бечеј

Tiszakalmanfalva – Будисава

Tiszaszentmiklos – Остојићево

Magyfeny – Стари Жедник

SzentfòlØp – Бачки Грачац

Bacszentivan – Пригревица

Szikics – Ловћенац

Szepliget – Гајдобра

Kereny – Кљајићево

Kisker – Бачко Добро Поље

Szolnok – Жарковац

Dombo – Раковац…

http://www,mnt.org.pc/cp-latn/dolumentum/naziv-naseljenih-mesta-u-vojvodini-na-madjarskom

 

У тренутку када то такозвана међународна заједница оцени прикладним, маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепаратистима (а то ће подржати и њихови антисрбски истомишљеници) као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџарској номенклатури Вајдасаг Аутоном Тартоманy, изворна маџарска земља, да су називи појединих места исписани на маџарском језику старији од србских (неки од тих србских “млађи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији народносни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “знања” званичне историјске “науке” у Срба о недугој србској старини у Панонији.

 

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Босни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отрежњујуће.

 

За почетак, требало би изменити прописе који допуштају да се топонимија по Србској Земљи прилагођује србским непријатељима, те да се именовање сваког појединог насеља прилагоди топономастичкој пракси у суседним земљама; не верујем да је иједно место у Маџарској обележено србским називом и на србском језику, ћирилицом.

А могло би јер их има: Сент Андреја, Будимпешта, Србски Ковин, Стони Београд, Батања, Чобанац, Сегедин, Ловра, Баја, Сириг, Сантово, Деска…

 

И, на крају, да поновим: Повратком navodnoj традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом србске националне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље.

 

Жели Вам добро здравље,

 

Илија Петровић

www.ilijapetrovic.com