(Преузето, уз сагласност ауторке, из: Часопис за културу и уметност ПУТЕВИ КУЛТУРЕ 20, Крушевац, август, 2013, стр. 108-118)

 

Ако je Србима најсудбоноснија реч Косово, Јерменима je то Арарат.
Света планина Јермена од 1917. године није јерменска. Највиши врх њен,
Велики Арарат, припада Турској. Јермени кажу: само се добром човеку
укаже врх Арарата без магле, само благима изрони из облака као знамење.

 

Арарат je симбол свеукупне историје народа коме су узимали све,
кога су истребљивали систематским погромима, присиљавали на велике и
болне сеобе, коме су рушили храмове,спаливали књиге, уништавали материјалне трагове културе, коме су отимали земљу зато што je њихова.

 

Јермени су, као и Срби, криви што постоје, што су велики, жилав
народ с традицијом која залази у античка времена. Јермени, као и Срби, никада никога нису нападали, али су се од памтивека бранили од различитих
освајача, Персијанаца, Арабљанског калифата, Византије, Монгола, Татара
и Турака, с једином жељом да одбране своје право на опстанак. Вероватно
зато што су један од најстаријих хришћанских народа, иако им je прихватањем хришћанства 301. године практично избрисана хиљадугодишња древна
култура и традиција.

 

Срећом, у делима старих јерменских аутора сачувани су елементи
богатог народног стваралаштва. Јермени су, као и Срби, усменом предајом,
у околностима када није било других начина, чували своју историју од заборава. Одувек je било тешко бити Јерменин и зато je, ваљда, родољубље
које се граничи с јунаштвом њихово основно етичко начело. И зато, где год
на свету има јерменских колонија, има и штампарија које од 16. века печате
јерменске књиге, а оне, живи сведоци високог степена културе и упорности,
увек угњетаваног и прогоњеног народа, пружају стамени отпор варварима
који би желели да Јермена нема.

 

Али, Јермена има у целом свету – од Мадраса и Калкуте до Беча и
Америке – и где год их има не заборављају ко су, не заборављају да другима
испричају трагичну и потресну историју прогона и геноцида који их вековима прате а нарочито од времена успона ислама. Тврдокорно чување националних особина, и у најтежим условима, створило je код Јермена
изразито осећање за правду, добро и зло, и по тој особини они се одвајају
од неких народа и приближавају, опет, неким другим који имају сличну судбину!

 

Ако погледамо библијски родослов, као и родословне таблице које
у својој Историји Јерменије наводи Мовсес Хоренци, чувени јерменски историчар из петог века, видећемо да су Јермени древни народ. Један од синова праоца Ноја, Јафет, имао je праунука Таргома чији je син Хајк
родоначелник Јермена. По њему они своју земљу зову Хајастан. Како je историјски утврђено да се Потоп догодио у 33. веку пре наше ере, може се
приближно израчунати да je Нојев потомак Хајк рођен негде око 2700. године пре н.е.

Поређења ради, Јевреји воде порекло од Евера који je потомак другог
Нојевог сина Сема у четвртом колену, као што je Хајк Јафетов потомак, такође, у четвртом колену.

 

Према усменом предању, а и према наводима из Светог писма, зна
се да je праотац Нoje 3267. године пре н.е. напустио своју земљу у Малој
Азији и да се, после годину дана, населио на Јерменској висоравни око Свете
горе Арарата где се зауставила његова барка. Дакле, Јермени живе у својој
земљи већ пет хиљада година!

 

Из дубине векова до нас су дошли и споменици њиховог народног
стваралаштва. Народни рапсоди, ашуги, обично слепи од рођења, чували су
народну традицију. Још у доба цара Тиграна Другог ( 1. век), у градовима
Тигранакерту и Арташату постојала су позоришта на чијим сценама су игране грчке трагедије, али су и ашуги често наступали пред публиком, пратећи себе на инструментима сазу или ћеману. Они су певали о митском
претку Јермена, Хајку, о Ари Пределу, Вахагану, Тиграну и медијском пару
Аждахаку. Причу о томе такође je забележио Мовсес Хоренаци.

 

Најпопуларније су биле приче о борби злих и добрих сила, о царству
светлости и царству таме, о јабукама бесмртности, огњеним колима, о великодушности и бездушности богаташа и о марљивим лепотицама.

Велику уметничку вредност имају и предања и легенде, епске песме
о царевима и војсковођама Вердану и Давид Беку. У свим тим делима запечаћен je као у злату летопис јерменског народа. Нарочито су дирљиве
песме хариба ( бездомних, оних који тугују за родним крајем док их живот
шаље на непознате стране). Песме хариба служе као доказ тешке прошлости
и хероизма расутог јерменског националног бића.

 

Развој хришћанске цивилизације почиње у доба цара Трдата Трећег
који хришћанство проглашава државном религијом 301. године. Пошто су
тада уништена многа дела старе паганске културе и уметности дошло je до
промене, јављају се књижевна дела на сиријском и грчком језику. Крајем
тог века, 393. године, Месроп Маштоц, један од највећих умова тог времена,
просветитељ, јерменски Ћирило, ствара ново јерменско писмо на основама
грчког алфабета.

 

После тога, почиње нагли развој оригиналне и преводне књижевности, историографије, филозофије, богословља и црквене поезије. Јерменски историчари Агатангел, Павстос Бузанд и Мовсес Хоренаци, уносе у своја дела народно стваралаштво као извор за познавање народног живота.

 

Доба арапске и византијске експанзије обележило je наредне векове,
међутим, Јермени су тешким борбама за самосталност 886. године успели
да оснују независну државу. Стварањем државе развили су се градови, оживео je економски живот и полако су се створили феудални односи. У књижевности тог доба јављају се хуманистичке идеје, а у стварности сељаци
дижу устанке против феудалаца.

 

У једанаестом веку Јерменија je пала под власт Византије. Истовремено, упадом Турака Селџука почиње период крвавог турског јарма који није
престао ни до данас. Јермени оснивају нову слободну хришћанску државу
у Киликији на југозападу Мале Азије на коју су пресудно утицале европска
култура и цивилизација. Већ у дванаестом веку замире древни језик грабар.
У њега продире живи народни језик и грабар постепено прелази у средњојерменски на којем у тринаестом веку пишу најбољи јерменски писци.

 

У шеснаестом веку престаје да постоји Киликијско царство. Јермени подељени између Ирана и Турске подвргнути су новим зверским
истребљењима. Али, ни то није сломило дух народа. У песмама хариба јављају се родољубиви мотиви. Почињу ослободилачки ратови. На културном
плану долази до процвата: штампају се прве јерменске књиге у Венецији,
Константинопољу, Амстердаму, Милану, Риму, Ливорну, Исфахану…

 

У Мадрасу 1794. године излази први јерменски лист Аздарар (Гласник). Чланови јерменске мхитаристичке конгрегације у Венецији током
осамнаестог века штампају древне историографе, лексикографију, лингвистичке радове и друге јерменске списе, али на старом језику грабару који
се до данас сачувао само у богослужењу.

 

Народни језик ашхарабар постаје књижевни језик тек средином 18.
века. У деветнаестом веку на њему настају дела класичне јерменске прозе.
Скоро у свим делима те нове књижевности општи мотив je борба за ослобођење од турског јарма који je гушио сваку слободу. У животу je све било
много страшније. Прогони нису престајали. У име Алаха учињена су многа
зверства, срушене многе цркве, много јерменске крви je проливено, много
живота прекинуто. Као један од најчешћих мотива у свим видовима стваралаштва, које се упркос прогонима и уништењу настављало, јавља се мотив
устанка свих народа који су под Турцима.

 

Свеукупна енергија националног бића троши се у борби за голи опстанак. Несрећа Јермена доживљава кулминацију 1895. и 1896. године, као
и 1915. године, када су Турци на најсуровији начин истребили два милиона
Јермена. Многи су тих година били присиљени да побегну у друге земље
или су силом прогнани напустили своја огњишта. Тек 5. децембра 1936. године Јермени су, у оквиру Совјетског Савеза, добили своју републику. Међутим, у Јерменији живи тек један део народа. Други je у Ирану, Турској,
Азербејџану и у дијаспори широм света.

 

Видети данашњу Јерменију, која je само десети део историјске Јерменије, значи уронити дубоко у прошлост. Осећај je изузетно узбудљив када
се суочите са Араратом који je видљив из сваког дела Јеревана. Његова висина од 5165 метара, додирује небо и као да опомиње да je увек могућ Нови
потоп, који њему, ипак, не може ништа.

 

Арарат je божје завештање, људима потпора и знак да изнад света
постоји нешто нерукотворно, снажније и моћније што ће их увек штитити.
Кажу да je и симбол аријевских народа, синова светла. Неправедном, магијском  одлуком великих сила, Арарат je припао Турској. Али, његова моћ
je изнад људске привремености и пролазности и његовој вечности нико не
може да науди.

 

Други велики симбол Јерменије je нар. Кад му скинете љуску, на
све стране се распу његова зрна. Не подсећа ли то на праоца Ноја, од кога
воде порекло сви малоазијски и европски народи, као и народи Ирака,
Ирана, Арабије, Либана, Сирије, Јордана, Израела, Бенгала, Либије и
Египта. Нар нас, као и Арарат, тера на размишљање супротно устаљеним
„историјским нормама”.

 

И данас се историја понавља, само у контра смеру. Неко je добро
изучио историју света па наопаким редом, једну по једну, полако уништава
древне земље и народе јер му непорециве истине не одговарају. Вероватно
би тај неко хтео да једино он преостане као најстарији народ на свету.

 

И данас, после толико векова прогона, опет je све исто. Неки нови
Агарјани поново прете. Има већ двадесет година како су Јермени убијани и
масакрирани у Арцаху ( Нагорном Карабаху), Срби у Хрватској, Босни и на
Косову, а напредни свет ћути. Сви осим Русије ћуте?!? И опет се намеће паралела, као што су Срби на Косову бранили Европу 1389.године тако и Јермени данас бране хришћанство од продора нових Османлија и исламског фундаментализма.

 

Можда зато Јермени у маглама траже двоглаву гору Арарат, не би
ли на њеном врху опет угледали Нојеву барку, симбол наде у обнову и нови
живот, који ће поново Божјом вољом бити створен. Али мит о Арарату, као
и Косовски мит, некако предуго трају. Или ми не видимо довољно јасно да
почиње Апокалипса, иако се већ назире Армагедон…

АРАРАТ И КАРАБАХ

 

Још 1999. године била сам потресена чињеницом да су два хришћанска народа, Срби и Јермени, уз обилну америчку помоћ, жестоко нападнути. Знала сам да се Јерменима у Арцаху дешава исто што и Србима у Босни и на Косову.

 

Још тада ми je било јасно да je Нови светски поредак антихришћански, антихуманистички и да je на реду инсталирање марионетских режима…

 

Тадашње Министарство културе ми je омогућило да путујем у Јерменију и Арцах. Требало je да путујем у априлу. Имала сам и авионску карту.
*Уж. 14. X ос/злд. схта хђхчх точедх стражно бомбардовање Београда Cрне Горе и Косова.

 

Наравно, нисам могла да путујем у Јерменију. Само сам се упитала
хоћу ли преживети рат, па ако преживим сигурно ћу отићи да видим Јермене
у њиховој ослобођеној земљи.

Бомбардовање, које je почело 24. марта када je распет Господ, завршило се 11. јуна ( 29. маја по нашем црквеном календару) на дан када je
Константинопољ пао у руке Турака 1453. године. Тако су се мрзитељи хришћанства потписали! Тако су јасно рекли које вере нису.

 

Све то ме je учврстило да се определим. Живећу ослобођена илузија
да je Запад добар, да Рокфелери и Ротшилди доносе благостање „ слободним” народима, да je њихов Нови светски поредак рај, и да ће покореним
народима бити добро. Лажни суд правде у Хагу, осудио je Србе на преко хиљаду година робије зато што су се борили….

 

Ипак, Србија није уништена. Срби у Босни су добили републику
(једну трећину Босне); Србију смо колико- толико обновили, а Срби из
Хрватске, исламског дела Босне и са Косова склонили су се у Републику
Српску у Босну и у Србију.

 

Тринаест година касније, добила сам позив да учествујем на Фестивалу поезије у Степанакерту. То ми je много значило, ваљда ћу вољом
Божјом ипак видети ослобођени Арцах и то на његов јубилеј, двадесетогодишњицу слободе. Мој друг, Бабкен Симоњан ми je испричао да je сценарио
рата у Арцаху био идентичан као код нас. Непријатељ потплати разуларене
банде криминалаца да почну са прогонима мирног становништва, праве се
спискови, почињу напади на људе и имовину а потом се то претвори у рат
чији je циљ отимање земље.

 

Али, креатори рата нису очекивали отпор. Нападнути народи, када
су витално угрожени почињу борбу на живот и смрт. И увек се нађе неко ко
ће да прискочи у помоћ. Јерменима Руси, а нама Грци и Руси шаљу хуманитарну помоћ да преживимо, као и богати појединци и организације из целог
света.

 

У тим најтежим данима по српски народ стигло нам je и писмо подршке из Јерменије које су потписали Бабкен Симоњан, Силва Капутикјан,
Левон Ахвердјан, Баграт Улубабјан, Вардук Вардересјан, Геворг Абаџјан,
Хамлет Карчикјан, Левон Анагьан, Анна Петросјан, Јуриј Саакјан, Карен
Смбатјан и Сурен Сагумјан. Пожелели су да нам у тешкој борби Божји
благослов буде подршка. („*Азг”, 17. фебруар 1999, „Оптужујемо” – Отпор
НАТО злочинима, Удружење књижевника Србије 2000)

И тако, уместо 1999. године путујем у Јерменију и Арцах 2012. године.
После више од 20 година летим преко Москве у Јереван. Носим пакете
српских књига за Бабкена и поклоне за Председника Републике Арцах и
Викарног епископа Арцаха. *Носим и срце пуно разумевања и лубави за намученијерменски народ који вековима, као и српски, носи печат страдања.
И Јермени и Срби већ 1700 година су под непрестаним прогонима, силе зла
нас уништавају зато што смо јаки, способни, мудри и зато што смо хришћани а не материјалистички атеисти, зато што смо непокорни и своји.

 

И Србин, Свети цар Константин, који je заштитио хришћане од варвара и Јермени, Свети Сахак католикос и Свети Месроп Маштоц (преводиоци Светог писма на јерменски) били су савременици и њихова дела су била на корист људима. Све што су чинили било je у име добра. Они су
знали, као и ми данас, да су потомци праоца Ноја, древног патријарха који
je у своје време пре 53 века такође заштитио људе од тадашњих варвара.

С пуном свешћу о пореклу, искону и древној заједничкој прошлости, летим у Јереван. На аеродрому у Москви благонаклони осмеси цариника и полиције када угледају српски пасош и речи добродошлице. У
Јеревану још топлији дочек. Осећам љубав према Србима. Сви хоће да помогну да сe снађем са пртљагом и формалностима. Полицајац диже палац
десне руке у ваздух и каже: Срби!

 

Имала сам среће, у Јеревану се слави 2794 године настанка града.
Препознајем српску народну особину: у ризницама прошлости крије се
енергија будућности. Зато нам Запад непрестано сервира девизу: заборавите
прошлост. Верујем у јерменску енергију будућности. На сваком кораку споменици, обележја, скулптуре, древна архитектура и радост намученог народа који даје себи одушка на дан празника. Сви су свечано обучени, весели. И деца и млади и старци, свако на свој начин исказује срећу што je
учесник великог јубилеја. Музика, балони, јерменске заставе и заставе Арцаха, на сваком кораку. Има и људи у народним ношњама. Личе на наше.
Сви су поносни и некако храбро достојанствени. Радује ме та виталност,
упркос невољама и горким сећањима који су тога дана потиснути.

 

Верујем у ту надмоћ коју показују, у самосвест коју хиљадама година чувају, баш као и ми. Уз Бабкенову помоћ који ми све преводи, уопште не осећам да сам у другој земљи. Све ми je блиско, и људи и храна и ваздух и Арарат који стражари над градом. Близак ми je и отац Геворг Гушијан,
ђакон, професор на Теолошком факултету у Јеревану, који каже да ми je отац
– брат, и Матенадаран у којем налазим све оно што сам знала да ћу наћи:
материјалне доказе о старости народа, и цркве које одишу древношћу поруке коју вековима преносе.

 

У дому Силве Капутикјан такође љубазан дочек и дух Десанке Максимовић у виду њених књига које je поклонила Силви.

 

У Савезу писаца, где су Бабкен и господин Левон Анањан приредили представљање моје поезије такође осећам љубав и забринутост за Србију. Моле ме да им детаљније објасним шта се тачно десило код нас.

 

Ходам улицама Јеревана као да je мој град. Све ми je блиско и сасвим сам спокојна.

Недеља дана je брзо прошла. Спремам се за одлазак у Арцах. У
ствари, више сам желела да видим Арцах, зато што je преживео све ужасе рата, као наши Срби из Хрватске, Босне и са Косова. До детаља знам шта им се догодило и како су се осећали. Исто као и ми.

*Мој сусрет с Арцахом биће симболичан сусрет два намучена народа, два масакрирана и осакаћена народа који се нису уплашили од злочина и геноцида, већ су се храбро и достојанствено изборили за право да и даље постоје.
Знам колико je мајки остало без синова, колико деце без очева и браће, колико људи без дома и гробова. Знам колика je туга у срцу народа.

 

*Из Јеревана путујемо комбијем у Степанакерт. На уласку у Арцах; преглед пасоша, и опет рођачки осмех полицајца када угледа српски пасош. И ja се њему осмехујем. Разумели смо се без речи. Чак ми и велики полицијски пас прилази. Храним га сендвичом. Када му je немачки писац пришао склонио се од њега. Имам пса и знам да све знају. Протумачила сам то као добар знак, јер ме je пас прихватио.

 

Улазимо у Арцах. Природа je питомија. има доста потока и више зеленила и дрвећа него у јерменском делу земље.

 

У Степанакерту модеран нов хотел, какав нисам очекивала. Бабкен ми каже да дијаспора улаже у Арцах и марљиво обнавља срушено. Мој први утисак ми говори оно што сам већ мислила: Љубав према родном крају оживљава град, диже га из пепела, ослобађа га зле енергије коју освајачи
увек остављају за собом. Потреса ме свако посађено дрво, леје цвећа на свакој зеленој површини, нове куће, нове ограде, нови споменици, понегде поред рушевина које joш нису обновљене. Потреса ме та љубав која тако невидљива брине о сваком детаљу, о свакој ситници и као да говори можемо
и хоћемо све да обновимо да буде још лепше него што je било.

 

*Фестивал поезије организује рањени народ, који je до јуче гинуо да сачува своју земљу. Узвишено je то што чини. Можда je новац потребнији за нешто друго! Разумем, опет. И ми смо то исто чинили за време рата и после. Треба тако, треба што више сведока да сагледа истину и да je шири по свету.

 

*На Универзитету у Степанекерту, у дворишту његовом, показују нам споменик подигнут за 72 убијена студента који су бранили Арцах. Сви су лепи и млади на сликама споменика. И сви су били очито храбри. Нека им je лака јерменска земља! И нека их вечито пампе сви који ту дођу, као ми,
да спусте по један каранфил на њихову вечну кућу.

 

Студентима с љубављу читам моју песму „Арарат и Арцах”. Бабкен чита свој превод на јерменски. Аплауз je велики. Нису се наљутили када су чули да je Арарат мој и да je Арцах мој, а не турски и азербејџански. Разумели су да у њихово име не дам Арарат Турцима а Арцах Азербејџанцима.

 

Бабкен ме моли да не читам друге песме иако имам доста преведених на јерменски. Кажем му, морам и неку о Косову. „Слажем се.“ Разуме да je Косово још под окупацијом и да то боли.

 

Свечана сала где je Фестивал поезије отворен пуна je до последњег места. Неки људи и стоје. И опет се радујем. Преживеће овај народ све. Онај ко у тешким послератним годинама и још у транзицији из социализма у капитализам брине о култури не може да пропадне. То je улагање у будућност.
И ми смо то радили.

 

На пријему код Председника републике Арцах пожелела сам Председнику да икона цара Константина и царице Јелене, коју сам донела из Србије, чува Јермене. Моја жеља je била искрена. Схватио je то.

 

Сутрадан сам се одважила да одем сама на пијацу. Кажем одважила, јер лоше говорим руски, a јерменски не знам. Хтела сам да купим суџух. На пијаци сам затекла једну жену која je продавала само суџух. Затражила сам један. Она je у мени препознала странкињу и упитала ме одакле сам. Када

сам рекла да сам из Србије, узела ми je суџух из руке и извадила бољи испод тезге. Чула je да смо се храбро борили. Питала je да ли je сада добро у Србији. Рекла сам да je боље али да je Косово још под окупацијом и да Срби тамо живе ограђени жицом. Обећала je да ће се молити за нас.

 

Једнога дана смо ишли у посету храму Гандзасара. У храму нас je дочекао епископ Паркев са својим свештеницима. Пред улазом у храм видела сам два дуда који су се нагнули према храму. И дрво препознаје светињу. Присуствовали смо служби, а потом нам je Господин Паркев пожелео добродошлицу. Била сам узбуђена, слободна служба Господња у слободном хришћанском Арцаху. Потом сам замолила Бабкена да преводи. Казала сам Његовом преосвештенству да сам му донела из Србије Белог анђела, икону
коју су радиле наше монахиње, и да желим да Бели анђео са Христовог гроба чува и јерменски и српски народ. Епископ Паркев je пољубио икону и обећао да ће се молити и за српски и за јерменски народ. Потом ме je посебно благословио. Разумела сам да кроз мене благосиља и српски народ. Његове очи су одавале и радост и тугу. Било ми je жао што не знам јерменски. Рекла бих му много више од онога што су и моје и његове очи говориле. Тај тренутак никада нећу заборавити. С благословом и снагом коју ми je
дао тај благослов оставила сам камени манастир Гандзасар.

 

Наш добри домаћин Вардан Акопјан који се веома трудио да нам боравак у Арцаху буде пријатан повео нас je у Шуши, најнапаћенији град у Арцаху кога су разуларени Азербејџанци срушили и готово уништили. И тамо, као у многим другим местима широм Арцаха виде се трагови рата. Поред обновљених зграда стоје сабласно разорени домови без крова, врата, прозора. Неми сведоци дивљања и мржње. Стоје као опомена да треба бити будан и спреман. И у Београду и дан данас стоји сабласна рушевина Министарства одбране Србије која се налази у истој улици где je и америчка амбасада. Американци то не могу да гледају па су почели да зидају америчку амбасаду на другом крају града. Једна особа, нећу je именовати, рекла ми
je: Зло иде из једног офиса.

 

Шуши се налази у централном делу Арцаха. Вековима je имао велики значај jeр je био важна станица на караванском путу између Јерменије и Персије. Кроз две хиљаде година његове богате историје, још од хеленистичког доба и средњег века, Шуши je био значајан трговачки центар a једно време и главни град Арцаха. Често je био мета азербејџанских муслимана. У марту 1920, године они су напали Јермене, масакрирали становнике и срушили град.

 

То исто се десило и деведесетих година, али су Јермени 8.маја 1992. године ослободили Шуши. Од тада он живи свој нови живот. Дијаспора помаже да се град опорави од ратних рана, a његови становници чине велике напоре да буде што лепши и да нестану зли трагови освајача.

 

Црква Христа Спаситеља, сва од белог камена, данас доминира градом и као да говори: Ja, Спаситель, штитио сам и штитим овај град и не дам да га зло уништи.

 

И опет ми се намеће паралела са српском историјом, па Шуши доживљавам као свој град. Можда то европски гости фестивала не виде баш најјасније, и не разумеју баш добро као ja, jeр у својим земљама нису то доживели. Мени се, напротив, јављају слике бесних упада у куће, убијања, мучења, силовања, скрнављења цркава, ломљења свега што се може сломити и рушења свега што се може срушити. Утолико ме више радује ослобођени Шуши. Нека му слобода буде вечна.

 

Кад сам се вратила у Београд, било ми je потребно доста времена да саберем утиске. Пут je био врло импресиван.Испунила ми се жеља да видим Арарат и Арцах, Јереван и Шуши, прастаре цркве и људе који се не предају злу…

 

Повремено држим у руци огрлицу са наром, коју ми je отац-брат Геворг поклонио. Некад смо били један народ, а после Потопа смо се расули као зрно нара по свету. Заволела сам нар, има га и код нас. Ваљда га je Кадмо донео кад je дошао на Балкан.