Да је слика савременог света сложена и да обичном човеку није лако да се у њему оријентише док опчињено или заплашено гледа у њу, чини се труизмом. Они се не сналазе. Али шта рећи за образоване левичаре, пита се и Нејто Тхомпсон (Nato Thompson), који су се у једном моменту пребацили у борна кола оних против којих су се борили, заузимајући сада места њихових високих официра и службеника. Занимљив је Томпсонов дводелни есеј у коме приказује преплитања потреба оружаних снага Сједињених држава и креативности уметника, антрополога и других учених друштвењака. Општи назив есеја је “Побуњеници” (Insurgents), а објављен је у електронском часопису “E-Flux” на интернет адреси: http://www.e-flux .org[1].

Томпсон директно, у поднаслову сваког дела есеја, упућује читаоца на кључну тему коју обрађује. Први део је под насловом: “Побуњеници: Праксе базиране на заједници као милитарна методологија”, а други: “Побуњеници: Тући левицу тако што си левица”. Томпсонов покушај поређења оружаних снага и њених метода рада са радом уметника на нивоу пракси базираних на заједници не успева у погледу покушаја да изједначи њихову методологију. Он и сам увиђа да постоји велика разлика већ и у степену финансијске подршке коју оружане снаге и уметности добијају од Сједињених Држава. Војска се финансира са 683 милијарди долара, а све уметности заједно добијају од државе 706 милиона долара. Онда се може замислити, како каже Томпсон, колико мало тек оде онима што раде у заједницама као аутономни уметници.

Томсон наводи и друге разлике између ове две групације: војска, за тај новац који добија, убија људе, подвргава их тортури. Она има и велики ланац у хијерархији командовања. Уметници настоје да промене животни пејсаж на локалу кроз уметничко деловање и раде аутономно без ланца командовања. Али, сматра Томпсон, и једнима и другима је нешто заједничко. “… они који су укључени, раде тако због истог разлога: упознавање људи је критична стаза ка промени животног пејсажа, а отуда и моћи.”[2]

Иако је Томпсон “зарадио” примедбе од колега одмах по објављивању првог дела есеја, које је у извесном смислу уважио, он развија тему у другом делу и, опет, на конкретним примерима демонстрира, сада већ и директну везу, између оружаних снага САД и антрополога и других друштвених научника.

Као добар пример је послужио случај генерала Дејвида Петреуса (David Petraeus) и антрополошкиње Монгомери “Мици” Мекфејт (Montgomery “Mitzy” McFate).

Две хиљаде и пете године, како наводи Томпсон, Монгомери “Мици” МекФејт је написала, заједно са Андреом Джексон (Andrea Jackson), кратак чланак насловљен “Једно организационо решење за потребе културолошког знања у DOD-у”[3]. У чланку су изнеле аргументе којима се залажу за стварање новог департмента да би се консолидовале културолошке информације током ратних напора. “’Установљење канцеларије за оперативно културолошко знање би решило многе проблеме, обухватајући ефикасну, целисходну употребу културолошког знања противника.’”[4] И да не дужим, чланак је привукао пажњу надлежних, формирано је одељење при Министарству одбране Сједињених Држава које се управо бавило оним што је Мици осмислила и у коме је она играла веома важну улогу.

Потпоручник Дејвид Петреус је брзо напредовао због заслуга у Ираку. 2008. године Буш га поставља за главнокомандујућег у Центру војне службе у Тампа заливу, а Обама га 2010. године именује, већ као генерала, за главнокомандујућег међународних снага у Авганистану.

Ту се путеви Мекфејтове и Петреуса укрштају. Он оснива заједницу која ради на “људском терену, а она као креатор и руководилац пројекта “систем људског терена” (Human Terrain System HTS), као и бројни други антрополози, раде, на основу својих етнолошких и антрополошких знања, на обрађивању локалног становништва, на придобијању, развијању њихових симпатија према окупационим снагама и на одвраћању од локалних побуњеника.

Колико се овај посао допао команданту “међународних оружаних снага” и Министарству одбране САД, види се и по томе што су, у овај пројекат, укључивали искључиво докторе антропологије. Наравно да је добар део антрополога критиковао овај нечасни посао. Временом је понестало доктора, па је УСДОД ангажовао мастере антропологије. Када и њих није било довољно, ангажовани су социолози, такође и антрополози без мастер и докторског звања.

Рад Мекфејтове за оружане снаге Сједињених држава се завршио неславно. Она је на једном Интернет блогу објављивала љубавне пикантерије из живота Дејвида Петреуса које је одлично познавала из прве руке. Писала је, додуше, под псеудонимом, али је брзо откривено ко стоји иза псеудонима и она је добила отказ, Петреус је повучен у САД где га је Обама, 30. јуна 2011. именовао за директора CIA.

“Културални заокрет у оружаним снагама током последњих тридесет година”, пише Томпсон, “коинцидира са културалним заокретом у разноврсности других области, од антропологије до маркетинга, до друштвено ангажоване уметности, до организовања политике и заједнице.”[5]

 

Томсонов есеј сам навео као одличан пример критичке антропологије данас. Есеј даје убедљиве описе догађаја, документује их, док истовремено провоцира читаоца, побуђујући његове реакције на неке ауторове ставове и закључке са којима се не може или се тешко може сложити.

 

Томпсонова намера није била само да нам покаже да један број антрополога и даље ради у служби империје, као што су то у прошлости радиле бројне њихове колеге и да нам исприча аферу МекФејт и Петреус, већ да постави још нека кључна питања везана за креирање, фабриковање наратива који се, удаљен од стварних артефаката, нуди и продаје јавности као сама стварност. Музеји су таква места, а чак и тако сужена, каже Томпсон, постају мете пљачкаша или се уништавају. Његов есеј нас наводи да поставимо питање где се ствара и где почива конкретна моћ. Ако кажемо да је то место држава, онда се питамо ко штити државу. Комбинација насиља и ненасиља стални су методолошки поступци у модерном ратовању.

 

Петреус је био постављен за градоначелника Мосула, града у Ираку. Он се тада показао као креативни цивилни вођа града. Организовао је обнову комплетне инфраструктуре, исте оне коју је војска његове државе, чији је он високи официр, претходно темељно разорила.И тако иста сила руши, пали, убија, а потом “гради”, “лечи”, “помаже” исте оне које је до малочас уништавала. Овај рецепт, “вруће-хладно”, империја примењује широм планете. Некада редослед буде промењен. Најпре нека држава гради своју инфраструктуру (путеве, водовод, туристичке објекте, фабрике…) уз помоћ кредита које узима од империјалних банака, а потом бива нападнута и разрушена од империје, која, затим, уништеној држави и осиромашеном народу, великодушно нуди, “даје”, врло често, у ствари, присиљава је да узме кредите ради обнове уништеног.

 

Уз кредите, стижу и од империје наметнути стручњаци сваке врсте који усмеравају, надгледају и контролишу све привредне, политичке и војне активности нове колоније, као и мас медије.

 

И није случајно, како пише Томпсон да је баш Дејвид Петреус био задужен да обави посао у Мосулу. “Користећи слогане попут ‘новац је муниција’, Петреус је увео основне антипобуњеничке праксе са циљем развоја локалне привреде и изградње локалних ирачких безбедносних снага. Имао је седам хиљада војника под својом командом који су шетали градом уместо да буду у возилима. Веровао је да пешачење омогућава интерперсоналне везе између војника и становника града. ‘Ходамо, а ходање има свој сопствени квалитет,’ изјавио је Петреус. ‘Ми смо попут пајкана у обиласку.’”[6]

 

[1] Thompson, Nato. The Insurgents, Part I: Community-based practice as military methodology. In E-Flux Journal #47/09/2013: http://www.e-flux.com/journal/the-insurgents-part-i-community-based-practice-as-military-methodology/ ; Pristup 10.02.2014

– The Insurgents, Part II: Fighting the Left by Being The Left. E-Flux     Journal, #49/11/2013: http://www.eflux.com/journal/ the-insurgents-part-ii-fighting-the-left-by-being-the-left/ ; Pristup 10.02.2014.

[2] N. Thompson. 2013. Insurgents, Part I. Преводе цитата из оба дела есеја урадио Л. Ј. Барбат.

[3] N. Thompson. 2013. Insurgents, Part II.

[4] Исто.

[5] Исто.

[6] N. Thomson. 2013. Insurgents, Part I.