НАЦИОНАЛНОМ ПРОСВЕТНОМ САВЕТУ

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Б е о г р а д

 

Предмет:  План и програм наставе и учења

босанског језика и књижевности

за четврти разред гимназије

 

План и програм који је горе означен треба одбити из формалних разлога: у Републици Србији школски систем заснован је на српском језику, а страна држава у сличне послове може се упустити само у складу с одредбама чл. 37 Закона о основама система образовања и васпитања (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09), тј. „pod uslovima predviđenim međunarodnim ugovorom, odnosno pod uslovom reciprociteta“ и „ako ispunjava uslove iz člana 30. stav 1. ovog zakona i dobije odobrenje Ministarstva“, при чему се „Isprava koju izda ustanova iz stava 1. ovog člana priznaje [se] pod uslovima i po postupku, propisanim posebnim zakonom“. Та је страна држава, у последњем рату, из своје БХ-Федерације истребила и прогнала пола милиона Срба (а остало их 40-ак хиљада и њима је остављено једино право на то да не смеју поменути ни српски језик ни ћирилицу). Њихова „санџачка филијала“, међутим, хоће да језик који не постоји намакне за све „своје Бошњаке“ на терет државног буџета Србије и да послове сатирања Срба настави и у Србији.

Та је (пљачкашка) пракса уведена пре много година на основу приватног писамцета које је „бошњачким школама“ стигло из неког министарског подрума (или је то био подрум неког „завода“) и тим је школама касније друг Есад, на шалтеру Бошњачког националног вијећа, годинама издавао сертификате о „бошњачкој“ памети на „босанском“ језику (инсталиранима на неком „свебошњачком теферичу 1993“) и у те се трговачке трансакције нико није ни покушао умешати — да макар утврди њихову законитост (ако се већ није било „упутно“ упуштати у оцену њене суштине).

Србија не може утицати на то како ће се у Босни (и Херцеговини), Хрватској и Црној Гори називати српски језик, али на сваки језик који јој долази из иностранства она мора гледати као на страни и за њега свугде у свету важе посебна правила: ти се језици морају признавати, али се и дипломе које се о њима издају морају претходно такође признати, тј. нострификовати, тј. утврдити на којем су језику стечене и која их „учитељска памет“ потписује. Кад тако говорим, имам на уму најпростије чињенице: док смо у „Југославији“ имали српски или „српскохрватски“, сви смо знали који је то језик, али кад су се из њега изројили „хрватски“, „босански“, „бошњачки“, „црногорски“, у Србији се мора поставити и питање поменуте „учитељске памети“ из које су се дипломе „изројавале“. И тада се мора утврдити какве су то „дипломе“ за које је био довољан сертификат, или потврда да су стечене у неком полицијском подруму, или на оним „интернационалним универзитетима“ познатим само посебно упућенима (рецимо: „Испод Три Букве“, или  „АС иза шанка десно“, или „Киоск на раскрсници лево“) и стичу се „после уплате последње рате“, а оверавају их учитељи који су променили највише рецензената док нису стекли право на то да такве дипломе потписују.

Молим Национални просветни савет да се коначно распита постоје ли у Републици Србији два школска система: један босански — у Рашкој области, и други српски — у другим деловима Србије.

И да потражи одговор на питање колико је Србија досад уложила средстава у растакање сопственог школског система и разарање сопственог државног и националног суверенитета.

И да запита необавештене министре просвете, науке и технолошког развоја кад се мисле зауставити у својим разарачким пословима.

 

Драгољуб Петровић