Драги господине Миладиновићу,

Предлажем Вам да у својим новинама обуставите приређивање „Специјалних додатака“. Кад сте се у тај посао упустили (већ не памтим кад је то било), ја сам поверовао да сте стали на траг који ће Вас довести до истине о свему ономе чему сте те своје Додатке посвећивали, ја их дуго одвајао и прикључивао својој документацији, а онда се нашао у недоумици: или сам ја незналица или Ви не схватате да сте кренули трагом који Вас до истине никад неће довести. Нимало не ласкам својој памети нити се смем заклети у било који свој суд, али сам давно схватио да су многи Ваши „реномирани сабеседници“ сопствену памет стицали на „вечерњим курсевима марксизма“, а да Ви никад нисте ни покушали да њихова „знања“ макар – узнемирите.

Зато ја сада узнемирујем Вас.

И чиним то неким изводима из последњег Додатка који се преда мном налази (4. јул 2022):

  • „У Србији су деловала два антифашистичка покрета са супротним циљевима“;
  • „Устанком и касније партизанском борбом руководили су републички главни штабови, и то независно једни од других, што је указивало да је ослободилачка борба »федерализована« од самог почетка“;
  • „Четничке јединице у борбе [су] улазиле по инерцији, јер нису могле стајати по страни док су партизани нападали Немце“;
  • „Партијско руководство је оптужбама да је српски национални покрет издајнички, изједначавало правни политички статус усташке НДХ и окупиране Србије“;
  • „Сви конститутивни народи, осим српског, пре заседања Авноја у Јајцу већ су се изјаснили о свом статусу и тако потврдили да ће нова Југославија бити савез држава, а не савезна држава“;
  • „Сукоб партизана и четника јединствена је појава у Другом светском рату“, а „преиспитивања прошлости нису нимало једноставна, поготову ако се чине изван историјског контекста, са становишта накнадне памети“. Итд.

Помињем овде многе карактеристике догађаја којима се, господине Миладиновићу, Ви годинама бавите, а чији смисао ни у најопштијим назнакама нисте успели ни наслутити, а камоли их разјаснити. Ја сам, међутим, склон да на све то гледам „мало упрошћено“ и да, повезујући прву и последњу тачку свог прегледа, једноставно устврдим да два супротстављена антифашистичка покрета представљају, благо речено, увреду здравога разума будући да један од њих мора бити, најпростије речено, фашистички савезник, а онај други мора се наћи у процепу „између непријатеља“ и „непријатељског савезника“.

А да су то, у нашем случају, били комунисти, партизани, потврдиће нам тек покоја „»ситница« из њиховога народноослободилачког ратовања“: после кратких чаркања с Немцима по западној Србији, Броз је „своју војску“ преселио у НДХ и наредио („Строго Пов. број 39, од 27. децембра 1941“) да партизани неће ратовати ни против Немаца ни против усташа него једино против четника (окупаторе ће протерати Руси и западни савезници, а они, комунисти, морају чувати снаге да преузму власт кад им англоамерички авиони и руски тенкови за то отворе пут); на ту се наредбу касније  позивао и Милован Ђилас тражећи истребљење Васојевића („као великих Срба“), а њу на необичан начин потврђује и Ратко Дражевић, за кога је остао запис да је „неограничено располагао туђим животима, чашћу и иметком“, да је био „партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац, моћни филмски продуцент, највећи љубавник Титове епохе, можда једини који је срушио мит о партизанској херојској и честитој борби не штедећи ни себе кад је Марићу својевремено признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу и да се њихова борба углавном сводила на хватање и клање четника; признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака извршена из обести и најнижих страсти“ (https://www.ekspres.net/vesti/bog-udbe-hapsili-smo-srbe-da-bi-im-oteli-žene-i-cerke), а о томе како су комунисти ратовали по странама „западног Српства“ – доста сам појединости саопштио у неким ранијим текстовима (штошта од тога помињем и на „Инет-адресама“ које прилажем), а овде бих им могао додати и понешто од онога што сам „сазнао накнадно“ (нека и то буде „накнадна памет“: https://jadovno.com/manepesut-neumrli-branioci-raduca/#.YsSdDqhBzIU) .

И из ових редова ишчитавају се сва обележја „партизанског ратовања“: они су почели тако што су најпре осрамотили српског војника и српско оружје, а после свуда где су стигли [о]срамотили и људско име: они су, у Љуљацима – рецимо, побили мању санитетску јединицу, али им то није било довољно па су побијене темељито масакрирали (черечили их, секли им полне органе и стављали им у уста); или испред себе истурали жене и децу својих противника тамо где отпор нису могли сломити; или бацали у јаме оне Србе који су усташама успели да измакну; или децу „вртели на ражњу“, при чему је оно што се догодило у Љуљацима изазвало „немачку једначину »1=100«“, а оним другим они се поравнали са својим „далеким узорима“ – из Француске револуције.

Таквим понашањем комунисти су оверили народну реч да на њих треба гледати као на друштвени талог, тј. као на онај део људске врсте који никад није имао приступа тамо где су се људи окупљали. Срби су, наиме, запамтили и Макензенов Споменик браниоцима Београда 1915. када је 36 Срба (уз два Француза и једног Енглеза) два дана и две ноћи задржавало елитни немачки пук и, кад су остали без муниције, сви изгинули – с ножевима или ашовчићима у рукама.

Док је било Срба, и док су о њиховој судбини одлучивали најбољи, њима је Макензен могао дизати споменике за витешко ратовање, али кад се у те послове умешао комунистички олош – Србима се догодио дефинитиван слом: Љуљаке су им једино они могли приредити.

Да ли је, господине Миладиновићу, ту чињеницу било заиста тако тешко макар наслутити?

  • Или схватити против кога су у НДХ, тј. у Босни, „вођене све офанзиве“?
  • Или разумети да је Јасеновац, од самог почетка, био Брозов пројекат и да је логором управљао Бакарић; и зашто је јасеновачких 210км2 тенковима заравњено одмах пошто је логор „ослобођен“; и зашто је Броз добијао нападе беснила кад год му је Јасеновац помињан?
  • И колика је заиста била „мистерија о савезничком бомбардовању Србије“ и по чијем је то тражењу чињено?
  • И како се може разумети Брозов („загребачки“) договор с Немцима у марту 1943. године (током „Четврте офанзиве“) да „пусте партизане на другу обалу Неретве“ и да преко њих, данима, не прелети ни птица а камоли немачки авион — све док тамо нису разбили 20 хиљада четника (и поклали много више нејачи која их је пратила)?
  • Или је и ту био у питању исти онај пазар по коме су Броз, Коминтерна и Павелић „испословали“ код Хитлера да из својих затвора ослободи петнаестак „шпанских бораца“ и да им „обезбеди пратњу“ до оних места у којима ће бити „најупотребљивији“ и где ће „израсти у прослављене Брозове команданте“?
  • И шта је одлучило да се, после „ослобођења“ Београда, успостави Сремски фронт и да се на њему постреља 80 (или 180?) хиљада голобрадих српских дечака? (Драги господине Миладиновићу, ону прву цифру помиње Антун Милетић, ову другу проф. Војиновић, заборавио сам му име, али се ни Ви нисте сетили да питате своје сабеседнике: која је од њих уверљивија и је ли управо тим фронтом Броз утврђивао власт шаљући у смрт децу својих „идеолошких противника“ док је истовремено преуређивао Бели двор за своју резиденцију?)
  • И како се догодило да заповедника руских трупа Броз упути да преко Бачке на Батини прелази Дунав (и да му тамо изгине 15.000 војника), а није га пустио да преко Срема уђе у Барању?
  • Или је и иза тога Брозовог потеза остајала чињеница да је он много боље знао шта о свему томе мисле Хитлер, Черчил и Рузвелт него шта ће рећи Стаљин? Биће, наиме, извесно да се и овде ради о нечему сличном ономе што се десило на мировним преговорима после Великог рата: да се на различитим странама „преговарачког стола“ нађу два рођена брата (с тим што би овде „браћу“ представљали они који су – рат приредили и његовим током управљали). И знали све оно на шта ратни страдалници нису могли ни помишљати, па и то да немачким трупама из Грчке и са Блиског Истока треба обезбедити извлачење до Аустрије, да тамо положе оружје пред (својим?) „западним савезницима“.
  • У све се те марифетлуке уклопио и Брозов позив усташким кољачима 2. јула 1943. да пређу „под његову петокраку“, до 6. априла 1944. приступило му само 80.000, али је он био незадовољан и током јесени исте године позвао и оне остале да му се прикључе; не зна се колико их се одазвало на тај други позив, али је извесно да су тада „туђмани, доланци, глухићи, хаџиефендићи и други“ стали у ред његових великих команданата-зликоваца и омогућили му да 1945. лако утврди власт и да је 1948. успешно одбрани на Голом отоку.
  • И да је све о чему говоримо било планирано с истим циљем с којим је то, двадесетак година раније, обављено и у Русији, тј. на сатирање Србије и српског православља? И да су све оне „офанзиве“ биле усмерене на проређивање „западних Срба“, као што је савезничко бомбардовање Србије била тек припрема за оно што ће јој комунисти донети кад у њој успоставе и учврсте власт.
  • И да ли у свим тим догађањима као на случајност треба гледати на чињеницу да су „сви народи и народности“ одмах били унапређени у старатеље и уређиваче српске судбине, да су комунисти Хрватску – као најоданију чланицу хитлеровске коалиције – за злочине у Јасеновцу и другде наградили Барањом и западним Сремом, Истром, Конавлима до улаза у Боку, да је средиште српске средњовековне немањићке државе „пресељено у Македонију“, да им је дат језик и обећана Црква, да су Србији дароване две покрајине, да су Црногорци „унапређени у нацију“ (а то исто најављено и муслиманима)?
  • Да је Србима прогнаним с Косова и Метохије у пролеће 1945. забрањен повратак на своја огњишта, да је Покрајина дата на управу Арнаутима, да је отворена граница за дивљу колонизацију из Арбаније и да се, у наше дане, све то завршило злочиначком окупацијом Космета?
  • И да је све то, опет – у наше дане, доведено до тога да се из српског језика изроје „хрватски“, „македонски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“, а да је под комунистичком окупацијом ћирилица страдала жешће него под аустријском или усташком (они окупатори били кратковеки, а од ових Срби никако не успевају да се ослободе)?

Господине Миладиновићу, уз предлог да у Новостима баталите приређивање Специјалних Додатака, додајем и још покоје питање.

Како је могуће да до свести ниједног Вашег сабеседника не допре чињеница да су фашизам, комунизам и демократија само различита лица истог зла? И да се то зло данас зове мондијализам или НСП? И како се десило да се нико од те Ваше дружине не запита у чије име наступа и кога представља она креатура и морални сужањ који се представља као Клаус Шваб?

И да ли је све што се у историји дешавало у више последњих векова врло систематично припремано и врло педантно извођено?

И како се догодило да су највећи цивилизацијски слом у ХХ веку покренули амерички демократи под барјаком Вудроу Вилсона (уз подршку енглеских и иних западних подупирача) и уредили да њихове пројекте својим главама подмире десетине милиона Руса и/ли макар половина садашњег броја Срба – да друге милионе страдалника овде не помињемо?

И је ли све то покренуто 1917. с циљем да се пресече свакорук успон Русије и сломи православље (као што је католичанство сломљено 1054. године), а двадесетак година касније сви ти „послови“ настављени с тим да се штошта дотури ономе што, „по правим мерама“, није раније обављено и да се, узгред, успостави — „јеврејска држава“?

И нека једно од тих питања буде најопштије и – мистериозно: очекивало се да ће незапамћени злочини Вилсона, Троцког и Лењина над Русима тамо изазвати устанак, али се догодило да је такав устанак избио – у Немачкој! Не памтим добро је ли то питање први поставио Марсден, не знам чиме су „револуционари напред поменутога »Тројства«“ изазвали бес који су Руси издржали, али Немци нису и остаје неизвесно да ли се то налази у основи свега онога што се после свело на – холокауст, тј. на навод да је „неки тамо рат“ затро шест милиона Јевреја, а никад није саопштено ко је, за све то време, затро макар толико десетина милиона других (пре свега – источнохришћанских) народа? И кад ће се (и хоће ли се икад и игде) „завртети списак“ са три или четири десетине милиона православних жртава у оном облику у коме се она три или четири милиона – „врте“ у Јад Вашему?

*

Закључујем ове редове, драги господине Миладиновићу, напоменом уз подсећање објављено на насловној страни јутрошње Политике („Данас је седми јул“) и причу о томе „како је почео устанак против фашизма“, тј. како је (негде тамо) Жикица Јовановић-Шпанац убио два жандарма који су, окренути му леђима, мирно посматрали празнични народни скуп. И уз ту причу приложен „антифашистички плакат“ исписан крупним ћириличким словима: СРБИЈА СЕ УМИРИТ НЕ МОЖЕ.

Кад се некад, док је било Срба, требало испречити пред злом, нису били неопходни ни плакати ни пропаганда: довољно је било — црквено звоно. И оно је позивало и на устанке и на витештво, при чему је право да то звоно потегне имао свако ко је на устанак био спреман и за витештво већ био сакован, а комунисти ту привилегију даровали сеоској укољици и пијандури, тј. оном представнику људске врсте који, како напред рекосмо, није имао право ни да се међу људима појави, али је онима који су о томе одлучивали „федерализација НОБ-а“ била битнија од тога да ли ће два милиона Срба бити побијено за четири дана или за четири године. Нека комунистичка савезништва с усташама и Немцима помињана су напред, а овде им ваља додати само једну „ситницу“: пред окупаторским патролама црвена комунистичка књижица била је аусвајс пред којим се салутира – без провере!

Хоће ли се Срби икад сетити да би тај аусвајс једном, коначно, могли и – проверити.

Ако ни због чега другог, због тога што их је он довео до ивице свакоруког опстанка

 

 

Драгољуб Петровић

 

https://srbin.info/pocetna/aktuelno/partizani-i-cetnici-i-dalje-ratuju-i-nikako-da-odloze-oruzje/

 

https://balkanskageopolitika.com-/2019/12/27/oslobodioci-i-li-okupatori

 

https://balkanskageopolitika.com/2020/10/06/velika-prevara-ili-veliki-zlocin-povodom-knjige-borisava-jovica-velika-prevara/