Недораслост српских државника, политичара и државних универзитета – Писмо Милорада Бухе, председника владе Републике Српске крајине у прогонству

//Недораслост српских државника, политичара и државних универзитета – Писмо Милорада Бухе, председника владе Републике Српске крајине у прогонству

Недораслост српских државника, политичара и државних универзитета – Писмо Милорада Бухе, председника владе Републике Српске крајине у прогонству

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.000 Београд, Змај Јовина 15

Тел. 063/495-051

Бр. 46/18 – 23.  новембар 7527 (2018)

 

СРПСКА НЕДОРАСЛОСТ

 

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је, последњих година, обавештавала јавност – да се столећима спроводило (и спроводи) противсрпско деловање држава Западне Европе и Турске, али тој страховитој (геноцидној) делатности се не посвећује пажња у друштвеним наукама, нити је то присутно у школским и универзитетским књигама српских држава. Наравно, реч је о претварању Срба у друге народе и сузбијање српских држава на што мању територију, уз што се и богата српска културна баштина приписује тим новоствореним вештачким народима: Бошњацима, Хрватима, Црногорцима, Албанцима, Македонцима, итд, итд.

 

Колика је недораслост српских државника и научника очигледна, показују подаци да се они нису посветили овој противсрпској делатности, мада је то било једноставно и дало би позитивне резултате, те би данас српски народ био очуван и број би му био неколико пута већи од данашњег. Број Срба се није смањивао само стварањем од њих других народа, него и ратовима, у којима су окупатори и ти отуђени Срби (Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци…) убијали милионе Срба – у Првом светском рату преко милион и у Другом светском рату исто толико!

 

А да су српски државници и научници у 19. и 20. столећу све ово изучавали и стављали у школске и универзитетске књиге, освестили би многе отуђене Србе и убедили би преостале да не мењају своју православну веру и своју народну (националну) српску припадност..

 

Било је једноставно упутити становнике у противсрпско деловање научним и школским књигама, али то није учињено. Ево два примера који су могли да одрже Србе у јединству – само да су били у научним и школским књигама. Реч је о изучавању расрбљивања једног немачког и једног руског научника – оба рада су из 19. столећа, тако да су могла бити веома лековита.

 

Аустријски историчар, Немац, Јохан Хајнрих Швикер је штампао књигу у Бечу, 1874, с насловом: ZUR GESCHICHTE DER KIRCHLICHEN UNION IN DER CROATISCHEN MILITARGRANZE, коју је превео на српски језик Никола Живковић, а објављена је од стране Епархије шумадијске, у Крагујевцу, 1995. Књига на српском језику гласи: „Историја унијаћења Срба у Војној Крајини“.

 

Унијаћење значи да се православни Срби одричу Српске православне цркве и своје храмове и цркве стављају под управу Римокатоличке цркве (Ватикана) у Риму. Наравно такви Срби су после превођени у католичку веру и најчешће су проглашавани припадницима хрватске нације. Швикер наводи такве примере на целој територији Војне Крајине – од Арада у Румунији до Трста у Италији, а највише података је дао из Жумберка, уз границу Хрватске и Словеније. Мада су Срби у Војној Крајини имали своју самоуправу у Аустрији и Аустроугарској, свој буџет, надлежност за организовање крајишке војске, итд, ипак су били под страшним притиском Беча и Ватикана – да се католиче и прелазе у хрватску нацију. На такве противсрпске поступке је реаговао српски народ и тражио од православних свештеника да се жале аустријској царици, Марији Терезији. То Јохан Хајнрих Швикер верно приказује:

 

„… Зато моле владику, да то све изнесе Њеном Величанству, јер они не желе (Срби) да приђу католичкој унији, већ им је намјера да остану у вјери својих предака. Владика Јакшић шаље жалбу Краљици, молећи је да се православцима у Жумберку и на ратиштима (остали делови Крајине, примедба МБ) призна слобода савјести и вјере. Честе притужбе карловачког владике нису остале без одјека на Двору. Међутим, Двор више није био спреман да изађе у сусрет оправданим жалбама православаца. Напротив, читав жумберачки проблем је требало рјешити повољно по ствар уније, али све се лукавије и уз мање буке. У том смислу је Дворско ратно вијеће послало дворског савјетника, барона Плетнера, Илирском дворском посланству, гдје се разугоарало о молби Карловачког владике у вези с вршењем пописа,како би се утврдио тачан број православаца и унијата… Барону Бартенштајну, као предсједнику Илирског дворског посланства, било је јасно да тај приједлог циља само на то – да се грофу Петацију пружи више времена за извођење своје намјере…“

 

            Наравно, наведено „извођење своје намјере“ сведочи о ставу Римокатоличке цркве и аустријске царице – да се настави пребацивање Срба у римокатолички веру и да се прогласе припадницима хрватске нације. Ова чињеница показује да су сви покатоличени Срби у Далмацији, на отоцима, у Дубровнику, Херцеговини, Босни, Лици, Кордуну, Банији, Жумберку, Славонији, Срему, Барањи, Бачкој, Банату, итд. проглашени Хрватима.

 

Ове податке износи аустријски историчар, Немац по народности, а српски државници и научници, због своје недораслости, не ставише ову чињеницу у научне, школске и универзитетске књиге!!!

 

А српски научници не ставише у научне и школске ни чињеницу да становници Загреба и Загорја уопште нису Хрвати и да не говоре хрватским језиком. И та чињеница се појавила у књизи у 19. столећу, а српски државници и научници то неставише (због своје недораслости) у научне и шкоске књиге!!! А погледајмо како је руски историчар једноставно објаснио да су Загрепчани и Загорци припадници словеначких племена и да говоре словеначким језиком.

Појави стварању вештачке хрватске нације и од Словенаца се зачудио Рус, професор историје, др Аполон Александрович Мајков, писац запажене књиге: „Историја српског народа“, коју је превео на српски језик Ђура Даничић. Мајков је, поред навода у својој књизи, објавио и у руском листу: „Новоје времја“, 1876, ову истину о стварању хрватске нације, коју је Аустрија намеравала усмеравати против преосталих Срба, те је Мајков је упућивао омладинцима у Загребу и Загорју, да се освесте и да не спроводе противсрпску и противсловеначку намеру колонијалне Аустрије:

Хрватска академичка омладина изјављује, како она зна, да у Босни и Херцегоивни живи један народ, хрватски. Не, господо, ви то не знате! Штавише, ви не знате, ни у име којег народа ви сами дајете изјаву своју. Вашу данашњу провинцију Хрватску, с главним градом Загребом, поводом страшних пустошења – што их спроведоше Турци у минула времена, населили су дошљаци из Штајерске, Крањске и Карантаније, тј. Словенци, а не Хрвати; ваш помесни говор, то је наречје словеначко! Знате ли ви, да кад себе називате хрватском омладином, да се ви служите тим називом – не по народном говору и не по народности, већ по налозима аустријске владе“.[1]

 

И тако, били смо у праву кад смо рекли да су, последња два столећа, српски државници и научници били недорасли својим обавезама. Да су ови садржаји били у школским књигама, не би се од Срба створили толики несрпски народи: Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци…

 

Навели смо и Албанце, који су, уствари, с националним именом – Шиптари, али су им Аустријанци и Ватикан дали име Албанци, а Албанци су били српско племе у Италији, што је написао у својој књизи «Енејида» римски песник Вергилије. Аустријанци су Шиптарима дали ово име да би се рекло – да Шиптари имају везу са старом културном баштином предримског и римског периода. Шиптари су били на Кавказу, у једној српској (словенској) држави и Арапи су их исламизирали и довели у Италију и на грчке отоке у 8. столећу, а српски краљ Војислав их је населио у делу данашње Албаније 1043. године. После је Турска поново исламизирала Шиптаре и Србе у Албанији и Македонији је, столећима, пребацивала у шиптарску нацију.

Да је и ова чињеница била у српским научним и школским књигама, не би толико број Срба био данас у оквиру шиптарске (албанске) нације, а вероватно их је у њој око 80 процената.

Молим вас, ове чињенице доставите у Србији и страним земљама: државницима, политичким партијама, академијама, књижевницима, новинарима, итд.

С поштовањем,

Милорад Буха, председник Владе

 

 

[1] Благојевић, Лазар, Илишковић, Рајко и Павловић, Илија: „О србофобији кроз вијекове“, СПКД „Просвјета“, Шамац, 2004, стр. 78 (подвлачење наше).

2018-11-22T14:04:36+00:00новембар 22nd, 2018|Вести|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.