Ауторка: Милица Димитрић

 

1.

Не патим ни за ким. Патим од себе, од жеље и немоћи. Не, ни за ким не патим. Патим од моћи неупотребљене. И љубави неукорјењене. Патим од себе, од битисања неуког и пријеке нарави. Од себе за никог, од никог ка мени, од цијеле за све и свих за фртаљ. О не, не патим ја уопште!

 

2.

Бескрајан стих у ком рима није рима, у ком риме можда и нема. Запуштена мисао, недорађена скрајнута. Не мисли, не треба ти то. Не тумарај, буди очекиван. Пред огледалом гледаш лице које у обрисима препознајеш, питаш га за име. Зове се добро, очекивано. Препознао си у крајичку ока ону давну искру мисли, искру потребе, искру стварања. Зажмири, поново очи отвори, згули кожу тог очекиваног. Себи се врати. Сад га питај га како се зове. Можда одговор буде ехо мисли твојих.

 

3.

У бескрајном лептировању душе тражећи нов значај свему што збива опет и увијек на исто мјесто дођем. Ту гдје дише онај потоњи дио творевине бића, ту гдје тражење доводи у смирај, ту гдје осама не значи усамљеност. Свака потрага води томе, само мали смо се одвећ да све знакове испратимо. Но нашу умањеност ширина Твог смисла умије да пригли, да опере и изнова да воли. Потоња душо моја отвори широм очи, препознај пут и кад се дотакнеш сигурног мјеста тога, удахни и његуј љепоту творевине.

 

Потрга ме сопствено слободоумље. Но, слобода по својој дефиницији не би требала да трга. Можда сам назив машила. Робовање сопственој слици из будућности никако није слобода. Велика је мудрост живјети моменат, велика срећа и велика слобода. Каже се „робује прошлости“. Много је већа пошаст бити роб будућности, склапати у живом блату фигуру себе. Пројекција жеља убије тренутак, убије моћ радости. Можда назирем смисао онога што значи бити слободан од жеља. 5. Не волим вријеме. Дужи и не пита. Лети кад не треба. Краде, чини се, што му не треба. Од тебе, од мене, од нас. Не праштам му, јер ми је пријатељ тек кад замакне свако кидање душе. И онда, то вријеме покварено, тражи да му кажеш „хвала“. И углавном то хвала плива уз заборав. Не волим вријеме. Хоћу да летим ја, а не оно.

 

  1. ————— 7.

Сваку јесен виђам једну жену. Самопрекорна и безобразно лијепа. Вољела је јесен. И са доласком јесени упловљавала је у своје свјетове, маштарије недокучиве ријечима. И бивала је нестварно срећна. Сваке јесени се сјећала тог осјећаја ишчекивања њега. У исти мах осјећала је и сјету и радост. Њена сјећања су била живља од нечијих живота. Све се то читало на том лицу, непогрешиво. Рекла бих да је познајем. Та жена умјела је да отјелотвори себи своје маштарије. Знала је чак да оплаче нешто што се никад није десило. Дошетала би до ријеке и једино ту оплакивала то ништа. Тада, рекло би се, то све. Било јој је потребно да вода однесе сузе, да се не упију у тканину њене мајице. Нека иду, и нека се не враћају. Буду ли се враћале, неће знати гдје са оним новим које навиру.

 

Једино уствари сузе није чувала, све остало јесте. Бивала је љубоморна на свој јучерашњи дан. Зашто му још нешто није додала од тих неодољивих боја којима влада с времена на вријеме. Није била свјесна своје моћи. За све друге беспријекорно је носила то што у себи има. Једном, покушах да јој приђем, да питам ни сама не знам шта. Још док сам се бавила том мишљу она са мирисном палетом прошета даље као да ни не постојим. Сачекаћу следећу јесен. Можда се ипак сретнемо лицем у лице.

 

Мој брате по души и сам знаш колико је тешко сопствени пораз подјелити! Како испразно и згажено дјелујеш када напоље избациш бљувотине душе своје. То је нешто као круна поразу! А природи људској треба круна па каква било. То је огледало немоћи духовне, јада који није достојан бића датог нам. Но пријатељу и брате мој, ти си огледало у ком моја душа има храбрости да се огледне и да сву смрвљену трулеж у очи погледа. Разочарење буди гордост у то сам сигурна. Гордост, али и немоћ прихватања себе. Ходам улицама овог града који никад неће бити мој, али града који ће у мом срцу заувијек остати моћан. Само је камен изгледа могао да понесе терете које моја стопала вуку. Суза кад падне на земљу, она земљу храни. А кад падне на камен, осуши се. Неке сузе је боље оставити јалове. Боље је и оку и сузи и земљи која је прими. И сваки пут кад покушам ријечима да дотакнем оно што мир и утјеху души мојој даје наиђем на зид јер је премала свака ријеч за Ту величину. То није само величина, то је суштина! Пријатељу, опрости!

 

Олупино, љуштуро! Мимико без израза! Ходај, можеш ти то! Ниси изгубљен, само потресу дозвољаваш да буде више него што јесте. Крупне су неке друге ствари и то олупино знаш. Сам ниси и то знаш. Празнина је чудо. Испира и отуђује од људи. Тражиш спас и бауљаш, а не знаш гдје ићи. Има један путељак, знан је души твојој. Ходи туда. Препознаћеш утабану стазу предака. Лагано тамо закорачи и иди, одлази. И ако треба не врати се никад. Свијет је твој и ти њему припадаш, мада је вријеме по свему судећи погрешно. Понеси терет стоички. И није то неки терет, види колика леђа имаш. Не тражи већи својом малодушношћу. Одходај то своје ма колика цијена била. Можда ходаш за нова лица, неке нове младости и љубави. Неко ће давно унапријед можда тебе ради срећан бити. Смисао је увијек близак срцу. Осмјех дјетињи је нешто најтоплије што си спознао. Ко зна које ће осмјехе да изроди терет овог момента, које осмјехе, које неке тамо дјеце. Не нужно твоје. Твога, твоме, твојим јесте увијек теби. Запамти то и ходај олупино своја!

 

Кад човјек постане бескрајно досадан? Кад постане сам себи једина преокупација. А више, доста је било. Изван ово мало мене постоји неодољивост свега што дише, корача, постоји. Па откуд нам право да себи дамо титулу „мјера свих ствари“?!? Нека те човјече малени у запећку немоћи своје. Ту ти и јесте мјесто.

 

Испразно чекање. Тренутак продан у бесцјење. Лица непозната око тебе, а ни сам себи више ниси познат. Забавно и као срамно. Срамно јер је наметнуто да није природно бити сам. Зато као. А истини за вољу, има ли ишта природније од тога. Сам но не усамљен. Напротив, жив и способан

да ослободиш сва она бића у себи и око себе. Колико ту само има врцавих и живахних ликова. Тек у тим моментима самоће упознајеш слојевитост душе своје.

 

Кревет. Јастук мој. Поред био још један некад. Сад ту стоји једна оловка. Чудно јесте, али ето. Техничка оловка. И кад бих знала претакати ријечи из срца на папир узела бих ту оловку и написала понешто. О том јастуку поред који више није. О беизбрисивим траговима разочарења и о преиспитивању тога што је било. О сновима тог ко је јастук користио. Да ли су имали везе са мојим сновима? Како је срећа и привидна и варљива. О томе бих писала кад бих знала. Пробаћу по цијену глупости. Најскупља цијена и мора бити моја. Глупост ће ми била потпис. Узимам оловку и нема шпица у тој техничкој оловци. Нема шпица, нема успомена на папиру, нема отјелотворених снова ни мојих ни туђих, нема пропалог покушаја писања и нема глупости у потпису. Добро је.

 

Музика унутрашњег биће тјера на ход. Одважан ход душе по свом сопственом утабаном линијском систему. Фагот су моје даљине и као он звуче све патње. Тај титрај унутарњег ја ради на принципу прошлих живота. Непознатих, али живљих него некад овај мој којег добих. Под стопалима у том ходу само срча, крвари се али је мерак. Одакле потиче није ни битно док нешто сагорјева у мени. Неки рс, инат, шта ли је.

 

14.

Једном да волим. Ма бјежи. Толико волим да волим да би била отимачина од самог себе једном вољети. Опустошила бих све своје волeће таленте. Ускратила осмјехе и лептирове летове. Јок, не желим. Само једно молим у том случају кад дође вакат да волим. Да последњи пут волим понајвише. Можда тише, али понајвише.

 

Две младе жене остадоше затрпане бригом. Више ријечи нису играле, штавише биле су излишне. На једној клупи, града непознатог сједе два женска пријатеља и брину бригу. Скупа, лакше је. Неким прећутним пријатељским вјештинама пребацују терет са душе на душу и хране тиме своје заједничарење. Поносне су на то што су постале кроз године. Добра пријатеља два, једна другој неопходна. И пита се свака за себе, да ли је могуће да нечије постојање тако живо његује ткиво душе овог другог. Појма немају, али су срећне што је клупа ту, што су оне ту, што је град непознат, па и што су их бриге схрвале. Драго им да су на још једној везивној сједници својих пријатељских душа.

 

Кажу да је криза. Да ће и горе бити.

Да не треба трагати, а не дај Боже снити.

Од свега у инфинитиву треба чекати, трпити и кукати.

Никако радити! Па забога што кад ће горе бити?

Ако ће и бити нека што прије почне да се не би неко дрзнуо случајно нешто вриједно мрдања направити.

Па да се све, не дај Боже, преиначи у „како не, увијек боље може“.

 

Празнично повечерје и икона Св. Марка. Трпеза слагана љубављу, а натопљена стрпљељем. Око ње, ми. Стуб наш и око њега ми његови. Свако своју улогу игра и осмјехом носи оно што му је дато. Лакоћа постојања због богатства у људству предака. Свијећа постојана као вјера мајке, здравица врла као очев карактер. И изнад тога се види оно више. Анђеоски мирис у дому. Наш анђео мирише као најдивније воће. Затрепта свијећа тек толико да нам укаже своје присуство. Прећутни осмејак у крајичку мајчине усне. Ту гдје је мјесто свему незаборавном и непрежаљеном.

 

има тако људи који своју сјету носе у осмијеху…

 

Не трпим окове и нисам ничија. Цекер пун снова носим са собом. Откуд ми цекер, појма немам. За снове слутим одакле су. Једном кад будем некоме нешто, можда као мајка, поклонићу јој цекер. Научићу је да сања и да вјечно припада себи и својим сновима. И нека се зове Вера. Нека буде као једна тамо нека ја, као номад.

 

Искорак у бескрај. Бритком мисли крчим себи пут. Не само себи, већ и теби. Не значи да је бескрај рај, не очекуј од моје мисли више него што она може. Па прије да је крај но рај. Нека те радује ти што си нашао некога ко ће да те доведе до краја. Крај је нови почетак. А ти рај тражи сам.

 

Читао сам о теби. Да си непозната и сама. Скрајнута и још увијек дјетињи блесава. Да мјериш корак осмјехом, а живот погледом. Да немаш мира. Тако пишу. Откуд они знају. Пишу да покушаваш. Крила шириш другима, а своја си спаковала давно. Нисам срећан што та крила леже у неком старом, оронулом ормару. Препукнуће та младост у празнини. Нека више не пишу о теби. Не желим читати и његовати мисао о теби таквој. Лепршава ми требаш, о томе нека пишу. Или нека не пишу уопште.

 

Анђеле, опрости што пречесто нисам достојна твоје бриге. Што бринеш уопште и због тог ми праштај. Кад осјетим, а неријетко осјетим сузе и осмјех руку под руку иду. Хвала ти на томе. Радујеш ме неиспјеваним стиховима и топлином загрљаја. И бригом. Да неко тако живи мене и због мене. Молитва.

 

Држи своје срце отвореним све вријеме. И добро посматрај њиме ко то пролази. Осим година. У огледалу тражи одраз добро проживљеног времена, а не своју старост. Не жали, не тугуј. Пронађи причу за сваку бору и некад све то баци на папир. Јер док год је срце отворено, књига живота се не затвара. Добро јутро дане, уздравље животе!

 

Дошла су времена кад је искреност шака јада. Не говори ништа, ћути. А ако се души отме да буде то што јесте, онда нађи нову маску и уклопи се у гомилу бескрајне лажи и лицемјерства. Пливај како знаш и умијеш. И ако некад нађеш начин да својој души одушка даш, онда нека тај дах буде широк. Шири од исте те душе. Па заслужила је ваљда. Само да јој се не деси да је поједу стремљења ка уклапању. Да је не прогута овај испразни бездан гомиле која глумата. И на послетку свега Душо, опрости ми што те сачувати не знадох.

 

Хвала ти граде и хвала камену твом. Тај умије сузе да прими, сузе да носи. Терете моје дијелио си са мном као најбољи, врли пријатељ. Никад ти то заборавити нећу. Сваки трептај моје новоспознане душе ти си једини упратио. Дао ми времена да постанем боља верзија себе. Био си ми скровиште од велике муке. Не знају то они. То знамо само ти и ја. И на тишини ти хвала. Ћутао си све тајне и сваки корак подупрт сузом. Ни ријечи рекао ниси. Плачем често над тобом исто као и ти што си знао са мном. Једно другом смо чували и дали све са дна душе што имали смо. Риједак си тај који се није штедио. Сваки камен твој један је осмјех мој. То ведро небо ће заувијек за мене остати твоје небо. Небо које доноси радост јутром и смирај у бризи. Плаво да плавље не познајем.

 

У бескрајној пловидби угледасмо копно. На копну неколико хиљада гробова утканих у наше постојање на тој земљи. Раније је неко нама утабао пут ка бољем, животом својим. Слава им. Има једно славље које не подразумјева банчење и једно право које је све сем равно. Православље то је. Хвала Му.

 

Постоје неке очи које су пријеко потребне да се сретну. У њима има једно огледало које изискри тебе. Тебе у најбољој верзији. Непознат терен мисли по којима ходаш и опет учиш. Учиш да пратиш, да питаш, да бринеш, можда да волиш и да се поново ничег не бојиш.

 

Ко сам ја да кажем било коме било шта и још да тај неко повјерује. Ја која се спотакла више пута но што сам и пошла. Која трагам за истинама предалеким. Преиспитивачки круг увијек и изнова начињем. Не умијем без њега. Подрхтава смисао под ногама. Страх те кочи да испричаш све оно што си дотакао, икад и игдје. Неприкосновен звук потребе за суштином. Пад и бескрајни лет у понор сопственог ја. Изгубљено, нађено, ти и куд баш ја да ишта икоме кажем?

 

29.

Сваки осмјех прича једну причу. Поготово они који надјачају наша мала битисања. Осмјех као бљесак свега доброг. Дјетињи осмјех који никад неће пронаћи пут до заборава. Јер онда када би се то десило знао би ти мали човјече да више не постојиш, да те вјечност никад срести неће. Ти урезана срећо жива, хвала ти што си својим постојањем појаснила колико смо мали, немоћни и једни другима пријеко потребни. Без тебе радовање наше ми твоји то никад не бисмо знали. Бар не тако, бар не толико. И сигурно не за ову вјечност!

 

Дресуру истрпили, правила научили. Не таласај у ментални склоп удјенули. Сад полако пристани ћутке да будеш у гомили, мали, незнатан и подобан. Осјећај неизрецив, тужан и поразан. Јесмо ли бирали или су нас бирали, коме смо и зашто припадали овако сакати, испрепадани? Сами себи ријетко, свима вазда и на употребу глупости. Калуп, калупа, калупу, калуп, ми, с калупом, о калупу нико ни ријечи рекао није, а ико схватио ли је да се једногласно одазвасмо вашару калупа.

 

Пуј пике не важи! Не идем! Не старим! Ко одрасли да роварим. Да тражим гдје нема, поклањам гдје је одвећ. Остајем мала чија машта није стала.

Неприкосновени борац за игру.

Истрајни војник осмјеха.

Мала у дослуху са анђелом својим.

Не пристајем на то да нестајем.

Да ће да ме уобличе године што долазе и људи који пролазе.

Унапријед се захваљујем.

Праштајте, али прескочићу вас, ето ја тако мала.

 

Није да не вјерујеш, већ просто више не вјерујеш себи. Ниси се још никад разувјерио, а упорно хрлиш ка немогућем. Је л могуће немогуће оставити по страни и за неке друге људе. Питања и питања и гуше питања. Треба ли ти то? Умијеш ли? Смијеш ли? Је л опет погрешно? А као да до сад ниси упознао то да за тебе нема погрешног. За тебе постоји само најбоље и само теби намјењено. Оно такво не може бити погрешно. Никад није било, па зашто би сад. Године те плаше и разумијем то. И баш те године те тако добро разумију. Не плаши се оног ко те најбоље разумије. Није природно. Упознај се коначно.

 

Кренути, стати и не посустати. Бранити, знањем од масе се тргати. Вољети, опет и изнова умјети. Трагати, а у потрази се не изгубити. Стајати чврсто, али не и непомично чамити. Преиспитивати, а од тога не пострадати. Његовати, штитити, за другог се давати, а себе у добру изграђивати. У даривању уживати, а себе сачувати. Кренути, стати и никад посустати.

 

Слагање ријечи као потреба и потрага. За смислом. Начин да од мисли нешто начиниш. Не знам тачно шта, па чак ни коме. Можда се неко препозна. Можда је ријеч која ме нервира јер увијек дјелује ближе нечему што се неће десити. Можда.

 

35.

Путник без јасне путање лута којекуде и за којечим. Истрајан само у томе да похита што даље. Куда и колико појма нема. И корача у нади да ће некад некоме тај утабани пут ваљати. Пут за истину и за њу, махом непознату, правду. Жива ли је уопште? Гоничи сопствене среће у потази за вјечним питањем. Докле год је упитника, до тад дише. Недосањани снови и нада да те тамо чека осмјехом заокупљен свијет.

 

Хитра рука систем мучки руши. Ко о чему, баш они о души. Не говори, ћути. Испод ноката пршти гомила поштења твог, не сјеци те нокте живота ти мог. Хитра рука за све осим добро. Нисам, нећу, не познајем вас, не долазим, у пролазу сам. Хвала вам за све аплаузе тих ваших лажно хитрих руку. Завјесо тебе усрдно молим, спусти се да достојанствено покидан сиђем.

 

Даривање као насушна потреба. Хвала за дар за даривање. Даровито је било дати некима такав дар. Даровито и пријеко потребно. Ти тамо неки надарени за даривање дароваше ноћас већма срећу дариванима. Не зна се од добра ко је коме шта и колико даривао. Даровани остасмо све до једног. Даровима чудесним, даровима души потребним.

 

Опет ми се отказ даје. Драгом послу, обавези, свему оном за шта велики хаје. Нећу да се мора, не желим тих вишка од великих бора. Мало је шта за ме у овом принципу великих и таме. Велики би требало да су велики у добру, а не да свако велики понајвише личи на кобру. Опет ми се даје отказ, овом свијету гдје је крупан корак ка оном што је за дијете у мени залогај горак. Рима ми је лоша и због тога отказ дајем, ето зато јер за ово дијете у себи хајем.

 

Долијах сопственом бићу. Потражња за више као пут ка доле. Траљава борба духа и духова. И кад не знаш куда мисао те води, а отима се по унутрашњости. Хоће вани, како не зна. Као травка на вјетру пресвучена сушом. По природи си штошта, према тренутном ништа. Кише мало молим.

 

40.

На правом путу кривих дрва има. Нема већег сиромаштва од опустошеног духа. Суза склизне негдје унутра да не покажеш колико бескрајно сироти дух туђи може да боли. Само дубоко осјећаш, ништа не испољаваш. А кости се испод суза унутра сатиру. Помилуј. Ти можеш. Само Ти. Да покупи се то што живот просу. Немилице је шамарао, ударао док се није од њега обамрло. И с вана и изнутра. Парадокс. Кажу да човјек од смрти умире. Овај пут смрт је од живота настрадала. Без имало стида предухитрио је смрт и сравнио човјека. Погазио га тако да му смрт ништа не може. Праведниче спасен си.

 

41.

Питања, скитања и кроз живот ритања. Свиме се доказујемо да нам је људскост блиска, но ритање нас одаје. Далеко смо од хода налик човјеку, а тек од људскости у овом прљавом вијеку.

 

42.

Приљубљујем ријеч уз ријеч да нешто кажем. И немам много шта. Не желим да лажем. Не плашим се, но страх у џепу носим. Злу не требало. Од живота не желим да просим. За много веће смо се родили. Зар је лоше мислити ето баш тако? Зар све само да би погрешнима угодили?

 

43.

О њему прича он. Каже имао је тај голуб проблем. Сигуран је у то. Штавише очи су његове то говориле. Овим нашим недореченим језиком патње, каже. И више можда од тога.

А около свијет покидан и искрзан ништа не видје. Отказ су један другом дали. И голуб свијету и свијет њему. Не имаде свијет времена да се запита ко је то па голубу рекао да се више неће враћати и да он то неће схватити. Чије су то неиспјеване пјесме њега тако паралисале? Ми смо ти који тако далеко не можемо добацити. Бар не сви. Ето њему јр дато да види. Шта да види! Да осјети. Хтио је голуб ето баш њему тугу из очију излити. Можда се у његовом погледу потражити. Са њим тишину своје душе и немоћ свијета подјелити.

Ја причу о голубу човјечијих очију чух, а моја прича да ли је прича о причаном или о оном ко причу прича? Голуб сигурно зна.

 

44.

Имам директан лет из немила за недраг. Контролор лета пјева тугаљиве неке офарбане ноте, а пилот ни мио ни драг. Ипак је релација коју вози узела данак. Крила авиону покидана, али лети. Шамара се са облацима одистински као да му крила уопште не фале. Можда му и не фале. Од немила до недрага се и без крила стиже.

 

45.

Несагледиво ми око за Твоје величине, срце изгледа премало за толику љубав. Мозак немоћан и с правом пуним у углу сједи и ћути. И гледа у којој радости се то срце купа. Шта ће мозак и мали и велики? Сједе, ћуте и срећни су што откуцаји срца пјевају химну познања и спознаје. Нека је бар неко кадар тако осјећати и у радости се томе препустити. Радо мозак срцу предност даје.

 

46.

Да имаш к’о што имам ја знао би. Да питање нема мјеста ту. Да упитнике можеш да качиш по кући као украс. Знао би да је суштина изречена у трептајима. Ако си упратио, ако не-чекај. Не питај. Плеши са мислима, милуј осјећај за лијепо, утроши све на љубав и не жали. Не питај. Имај!