Овај текстић нудим као коментар на партизанску жалопојку др Немање Девића.

 

Већ првом реченицом свога чаврљања са Сњешком (Вечерње новости, 3. април 2022, https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1103152/intervju-istoricar-nemanja-devic-srpskih-partizana-skinuti-zig-k/komentari/svi), Немања Девић доказује да, и поред докторске титуле (кабасто зорли учеван чоек!), не разликује мућак од јајета.

Предлог, или захтев, или молбицу да треба “са српских партизана скинути жиг комуниста” (јер је “важно одвојити партизански покрет од комунистичке идеологије”, о чему разглаба у књизи “За партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941-1944”), он заснива на свом “знању” да револуционаре “који су сарађивали са усташама и на српском простору стварали нове нације”, не треба изједначавати с онима који су се устанку 1941. прикључили “вођени идејама слободе и социјалне правде” и онима “који су гинули на Сремском фронту 1944-1945” године.

 

Не треба, наравно, али то др Немањи уопште није јасно, бар из два разлога.

Први је “научне” природе јер “Војна енциклопедија”, пре педесетак година, од срамоте није у себе унела одредницу “ПАРТИЗАНИ”, а објашњење “Хрватске енциклопедије” од прошле године да је партизанско ратовање “облик оружане борбе у којој се избјегава фронтални сукоб с надмоћнијим противником”, можда му је неприхватљиво, пошто је потекло из реда оних који су сарађивали са револуционарима.

Други је практичне природе јер је на Сремском фронту, у партизанској терминологији “једном од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у НОБ против окупатора”, вођен фронтални рат а не партизански, тамо нису ратовали партизани (нарочито не они који су “вођени идејама слободе и социјалне правде”), тамо су србска деца (углавном из србских крајева јужно од Дунава и Саве а делом из Војводине Србске, и једна и друга недорасла “до бојнога копља”) гурнута да изгину, како би Слободан Пенезић Крцун могао “револуционарно” поручити да је Срба “премного остало у животу, али имамо времена да ту грешку исправимо”. Уосталом, тој деци није ни било потребно војничко искуство, пошто су многи “употребљени” да, уместо оваца, “прошетају” кроз минска поља, а безбројни су, према сведочењу једнога тадашњег шеснаестогодишњака из Сремске Каменице, мога многогодишњег пријатеља и сарадника Марка Јосимовића, избезумљени излазили из рова и гинули без могућности и права на одбрану, “без зрна барута”. Партизанске војне команде нису о тим жртвама ни правиле статистику, тако да се могло десити да споменичко обележје “на линији пробоја” помиње нешто преко 13.000 имена, историчар Антун Милетић око 80.000 погинулих, а правни историчар Новица Бојиновић чак 180.000 погинулих, несталих и рањених.

 

Било како било, војним стратезима који су “револуционарно” следили ЈахачаСаЧелаКолоне, уз жељу да покажу како и они “знају” да воде рововски рат, било је много важније да у Срему изгине што више србске деце, него да сломе отпор немачких и усташких јединица и пробију њихове одбрамбене линије, па се тако догодило да је Толбухинова руска армија почетком априла 1945. године била ближа Берлину него поменути стратези усташком упоришту у Ђакову, у Славонији.

 

Што се тиче доприноса партизанским “идејама слободе и социјалне правде”, барем је 1941. године тако било у Србији, и “револуционари” и њихови партизански следбеници бавили су се, као “основном делатношћу”, терористичким “пословима” у виду разоружавања србских жандара, минирања мостова и железничких колосека, демолирања железничких станица, упада у руднике зарад отимања експлозива и санитетског материјала, кидања “непријатељских веза” у облику телеграфских и телефонских линија… (Будући да се тим везама служио и србски народ, значи да је и Немањиним револуционарима и Девићевим “идејним слободарима и социјалним праведницима” исти тај србски народ био непријатељ).

 

Јер, према подацима садржаним у Хронологији ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, коју је Војноисторијски институт из Београда објавио 1964. године и која из дана у дан прати “активности” ратног победника, може се видети да је до краја децембра 1941. године било у Србији (“без покрајина”) преко двеста шездесет напада на жандармеријске станице и приближно двеста диверзија и саботажа на саобраћајницама. “У слободном времену” паљени су општински, судски и порески списи, тако да је Михал Шашкјевич, у тексту Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића (24. 2. 2005), могао с разлогом записати да је “устанак у Србији био обичан пљачкашки поход на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас”.

 

Они који теоријски тумаче збивања побројана у претходном пасусу, назваће их насиљем “ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идеолошки”, што значи да су “по крајњим циљевима, била терористичка по својој природи.

 

Но, да не бисмо ситничарили, било је ту и војних активности, али тек од почетком августа: партизани би из заседе убили, ранили или заробили по којег војника, а једном су те заробљенике искористили не би ли их разменили за заробљене партизане. У септембру то је војевање било озбиљније, тако да је у једном сукобу побијено тридесет Немаца, у другом шездесет тројица, док је у трећем заробљена скоро цела немачка чета и “одред” србских жандара.

 

Е, октобар је већ био “озбиљнији”: у Венчанима, код Аранђеловца, Космајски одред напао је осмога дана једну Недићеву јединицу јачине око сто педесет људи, нанео јој губитке од четрдесетак мртвих и десетак рањених, али, иако је имао “само” деветорицу мртвих и тројицу рањених, није успео да их протера из села.

Осам дана касније, после дводневних борби дуж пута између Крагујевца и Горњег Милановца, 19. октобра, немачки војници су у селима Мечковцу, Грошници, Милатовцу и Маршићу, код Крагујевца, похватали 427 особа и стрељали их за одмазду због претрпљених губитака, а села Грошницу и Милатовац спалили.

 

Коме се дало да завири у текст “Стрељање у Крагујевцу 1941” (forum.burek.com/streljanje-u-kragujevcu-1941-t354641.wap2.html),могао је запазити да у “ самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада… на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку… Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

 

Према званичном немачком податку, у борбама код села Љуљака укупно је погинуло девет Немаца, а рањено их је двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу, требало је да буде стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу… Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каква никада србска војска у својој историји није починила.

Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово “V” – Victory (победа)”.

 

Др Александар Недок, сада историчар медицине, сведочи да му је Раја Недељковић, првоборац, партизански комесар из 1941. године, касније високи комунистички функционер, његов вишегодишњи пацијент, “потврдио да су се на лешевима убијених Немаца иживљавали његови партизани, због чега је и био онако бруталан одговор у Крагујевцу 21. октобра 1941. године”.

 

Ван сваке сумње, бој код Враћевшнице (или Љуљака, или Бара), онај који је довео до немачке одмазде и стрељања 2.300 цивила у Крагујевцу (комунисти су се “хвалили” троструко већом цифром), може се сматрати и идеолошком, и терористичком, и војном делатношћу.

 

Иначе, Немци су примењивали одмазду не само за убијене или рањене немачке војнике, већ и за саботаже, тако да је у том периоду, према ономе што је Хронологија “признала”, убијено најмање 18.979 цивила и спаљено на хиљаде сеоских домова.

 

Има ли се све то на уму, на све партизанско наводно војно деловање по Србији, које је водило немачкој одмазди над србским цивилним становништвом (по правилу “сто за једног”), као што је то био случај с окршајем код Враћевшнице (Љуљака, Бара), треба гледати као на тероризам заснован на идеологији.

 

За сваки случај, како нам др Девић не би приговорио за локалнепатриотску рушилачко-паљевинско-убиствену шетњу револуционарних партизана и партизанских револуционара по Србији, потрудићемо се да нађемо неки пример “идејно-социјалног” и “праведно слободарског” партизанског деловања на другој страни, у Херцеговини, примера ради.

“Набиједе, тако априла 1942. године, партизанског курира, неког момка Скочајића из Невесиња да је закаснио са поштом… Зато га пошаљу да ‘носи пошту’ у Давидовиће. Пошаљу му још једног човјека да буде с њим у пратњи. И на путу између Давидовића и Дивина, код мјеста Кржева гомила, пратилац испали куршум Скочајићу у потиљак”.

 

Или, “нашу јединицу одмах отјераше да заузмемо Невесиње од Нијемаца… Тога дана, црног 14. фебруара… за само сат времена, партизани ‘ослободиоци’, без разлога, суда и пресуде, на различитим мјестима у граду убили су мучки седамнаест невесињских дјевојака, из најугледнијих невесињских породица. Убијене су углавном у ходу, хицима у потиљак… Многе од њих нијесу још биле ни пунољетне… Јадне мајке су сакупљале своја чеда по граду. Носиле су своје дјевојчице на импровизованим носилима… до црквеног дворишта. Мајке су ту, једну до друге, сахраниле дјевојке, само увијене у чаршаве, без сандука… без опела, без плача”.

 

Или, према сведочењу многих једва преживелих Херцеговаца, не би у Херцеговини претекло иједно “србско уво” да није било четника, а пример малолетног Славка Иванишевића из Бежђеђа, код Невесиња, показује да је то било баш тако. “Зима на прагу, влада глад, празна кућа, а мора се прехранити деветоро људи… Нијесмо имали шта да једемо. И док су у селу били четници, мој старији брат Славко се мотао око њих. Доносио им је воду, ложио ватру под казаном, све само да би се некако прехранио. Малољетан, мршав, исцрпљен од глади, био је само кост и кожа…. Али концем 1943. године вратише се партизани из Босне… Сјутрадан у нашу кућу дођоше два партизана, свезаше и одведоше мојег брата Славка… у кућу Новице Радуловића… На огњишту већ пламти ватра. Комунисти дјечака везаше уз ражањ. Као брава кад пеку, укрстише му ноге и руке. Главу и врат везаше жицом за ражањ. Пружили га преко ватре на совама, окрећу га и пеку жива… Славко Иванишевић, тешка сиротиња, жељна хљеба, испустио је своју детињу, невину и напаћену душу у најстрашнијим мукама”.

 

Или, “почетком 1942. године, поред Нијемаца, Италијана и усташа, на српски народ кидисаше и комунисти… Одмах они почеше Србе завијати у црно. Бирају и убијају најугледније… Прва мета су им предратни жандарми, официри, солунски добровољци, школовани Срби, угледни домаћини, а… највише устаници који су народ одбранили од усташа”.

 

Или, “једној жени партизани одведу мужа од куће, она се осмјели, па оде право у кућу Видака Чоловића који је своју кућу у Крекавицама претворио у партизански штаб. Пита за мужа, а они кажу да он није код њих. Тог момента неки комуниста изађе из друге собе и жена кроз отворена врата спази мужа, свезаног и разапетог, као Христос на дасци за мучење”.

 

Или, “свјетски рат је већ био завршен. У селу Гају у Колешку седам момака Андрића је нешто радило повише куће…. У рату нијесу били дорасли било којој војсци, нити су такли оружје… У раду су се тргли тек када их је изненада опколила теренска партизанска јединица. Наредише им да дигну руке у вис… Комунисти дјечацима повежу руке на леђима. Потјерају их за Криводо. И само петсто метара даље, на мјесту Подине, зауставише се. Везане младиће ту побију маљевима, а боли су их и бајонетима. Сјекли су им прво уши и удове. Јауци жртава су се чули до куће Андрића. Породица их је пронашла у страшном призору”.

 

Или… Или…

 

Сасвим је извесно да онај “пратилац” није био револуционар у значењу које нуди др Немања, као што то нису били они који су убијали девојке у Невесињу, или онај што је окретао ражањ за Славка, или они који су бирали и убијали најугледније, или онај што је распетог Србина прикивао нма даску да не васкрсне, а ван је сваке сумње да су партизани пазили да им се челни револуционари не замарају подижући маљеве и витлајући бајонетима; они су то радили у улози в. д. револуционарних коминтерноваца.

 

Но, добро, можда наведени примера нису довољни да потврде докторски налаз друга Немање Девића, друга својих другова, да “они који су у устанак 1941. пошли под шајкачом, нису исто што и револуционари Коминтерне”, али, богами, то није ни својевремени податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата износио око 2,400.000 душа, од чега Немци приписују себи свега једну осмину (рачунајући ту и “припаднике осталих народа, народности и етничких група”), док је највећи део преосталих седам осмина – плод партизанско-комунистичког деловања, мало “у кооперацији” са другима, мало самостално.

 

У таквом стицају идеолошких – што партизанских, што револуционарних, такорећи коминтерновских околности, др Девић “открива” да нам је србско помирење “не само потреба, него и обавеза”. На срећу, др Немања зна и да се то може остварити државно-стратегијски, “у одабиру датума, личности и догађаја из Другог светског рата, које славимо и са којима се идентификујемо. Кључни датуми… могли би да буду 31. август, дан ослобођења Лознице као нови Дан устанка (доминантно равногорски), који би објединио равногорце (и) 20. октобар који би окупио присталице партизанског наратива”.

 

Ух, умал’ да заборавим, у питању је ослобођење Београда, после чега је ЈахачСаЧелаКолоне наредио да се његови “у Србији морају понашати као окупатори, те да Србија нема чему да се нада.

 

Пази, богати, Србија је целих пет месеци уживала у окупационим условима и, сад, одједном, 31. августа, дошло јој да устаје! А прочитао сам негде оно што ни управо поменутим равногорцима, још мање коминтерновским револуционарима, није било “у знању” да је, према извештају штаба 60. немачке пешадијске дивизије, “дана 21. априла при претресању места Добрић (3 км јужно од Лешнице) дат отпор, притом је један потпоручник погинуо, а један потпоручник и један наредник су рањени. Одмазда за ово било је спаљивање села Добрић”.

Отпор у Добрићу, макар то било и невелико село, могло би помало личити на Лозницу и њено равногорско ослобођење, а тешко је докучити како се револуционарно-партизански 20. октобар, макар и онај у Београду, може довести у везу с изјавом усташког идеолога Мила Будака да је ЈахачСаЧелаКолоне, у усташком речнику “најдрагоценије средство за уништавање народа у Србији”, тек маја 1941. године отпутовао да “закува кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

 

Рекох: београдски 20. октобар, а заправо, да се Власи не би досетили, за успомену и дуго сећање на “истоимени” (истобројни) дан “1941. године, у 18 часова”, познат по томе што је тад изведено “прво масовно стрељање грађана у Крагујевцу”, као увод у немачку одмазду за партизанске подвиге код Враћевшнице и Љуљака, а који датум др Немања препоручује за “изједначујући” револуционарни празник!

Имајући у виду “да је Равногорски покрет и у историјској науци, али некако инстинктивно и у читавом народу, рехабилитован током последњих неколико деценија” и врло поштујући оно већ олињало упутство “како Мали Ђокица замишља”, Велико Докторче осмислило је рецепт за брисање идеолошких и других разлика “између партизана и комуниста, као авангарде партизанске гериле” – један празник равногорски, други комунистичко-партизански, а 9. маја славили би заједнички, као победници.

Све то уз услов да тај “рецепат” овере другови из Субнора, партизани од неке ратне године, можда и касније – уз припомоћ двају сведока (вероватније: заблудели потомци или поштоваоци), а чланови не само по набеђеној револуционарно-коминтерновској линији, већ и по уверењу јер на та места не би ни дошли да нису то били.

 

Чак и ако су ушли у партизане са циљем “да се боре за слободу и социјалну правду”, привилегије које су временом стицали на штету “оних других”, од огромног броја партизана, од скоро свих њих изузимајући Бранка Ћопића и Младена Стојановића и још покојег неименованог и непрепознатог Бранчила и Млађана, произведени су “успешни револуционари” са комунистичким педигреом.

 

Тако се и могло десити да управник једне болнице постане “чувар иза коза”, те да се разговор једног полуписменог директора који је дотле упропастио четири-пет “привредних субјеката”, а увереног да је још увек “способан”, оконча препоруком ДругаПредседникаЂураСтарог, револуционарног ковачког занатлије, да иде у пензију “док ти је ми дајемо јер ако ти је буду давали ови други – остаћеш без ичега”.

 

Тако, мој Докторе Немања Девићу, него ти легенде о херојским и ослободилачким партизанима препусти времену, макар и у друштву са легендама о бранковићима и другим “лижисаханима”, а потруди се да звоја знања усмериш на ползу српскоме роду, да ђаке подучиш истини, како којекакви проКлетови уџбеници не би тровали њихову свест удаљујући их од истине да су им преци створили људску цивилизацију, те да своју будућност и будућност свога народа, србског, прихвате с погледом у Небеску Србију у којој бивствују сви Срби од почетка.

 

Сви живи Срби јесу дужници својим преминулим прецима, а сваки појединачни Србин свој дуг може испунити само под условом да србски мисли, србски збори и србски твори.