Пре неко вече, можда 22. јануара, на Телевизији Пинк најављујући набавку два руска ватрогасна хеликоптера, Александар Вучић рече да је важно “да се грађани уједине око идеје да имамо снажну војску. Јер, када имате јаку војску онда делује као одвраћајући фактор, те да када немате снажну армију онда се према вама могу понашати као сте џак за ударање и могли би да нас уцењују као 1998. године, кад Србија није имала снажну војску”.
Како би ту поруку притврдио, “откри” нам да је Србија “данас… војно знатно јача, улаже додатних пола милијарди евра, више од Бугарске која је чланица Европске уније”
Зашто је поменуо Бугарску – не зна се, можда због тога што очекује да ће Европској унији пасти на ум да са Србијом зарати из Бугарске.
А можда и да би обезвредио неке “мисли” Миломира Марића, главног у(не)ређивача телевизије “Хепи”, који је, по оцени Војног синдиката Србије, дан или два раније “пљунуо у лице свим војсковођама и херојима својом изјавом да су официри примитивни људи, да у војску иду најглупљи, уз јавно и ‘цинично’ питање ко нормалан иде у војску и ‘констатујући да ко није ни за шта иде у војску’.
‘Част коју су српском војнику исказали француски маршал Франше д’ Епере, немачки цар Виљем, фелдмаршал Макензен и многи други великани светске историје, на више него сраман начин погазио је Марић, и на тај начин пљунуо је у лице војводама Мишићу, Степи, Бојовићу (у том погледу, ни Војни синдикат не узмиче Марићу јер је “заборавио” Војводу Путника – ИП), чије се битке изучавају на свим престижним војним академијама света’.
Марић је, како се истиче, на тај начин, пљунуо у лице и Милунки Савић, српским јунацима са Паштрика и Кошара и свим српским војницима који су од Косовског боја до данас своје животе положили за отаџбину Србију”.
У целој тој причи споредно питање може бити коме је све Марић “пљунуо у лице”, али је извесно да Држава Србија последњих подоста година све мање мисли о својој одбрани.
Кад се већ помиње та Марићева злосрећна телевизија, онда ваља признати да бројне телевизије, нарочито оне са националном фреквенцијом, систематично делују противно србским националним интересима.
Ту су најпре музичке емисије осмишљене и са циљем да слушаоце умртве веселим музичким тоновима и необавезујућим пратећим порукама. Ради ли се о музичком гледалишту тих и таквих емисија, онда посматрачима са стране остаје једино да “науче” како се женско певање не може замислити “у обученом стању”; вероватно због тога што музичку скалу извитоперену женском одећом, у нормалу може вратити једино гологузија.
Биће да за “нормалу” баш и нема некога посебног интереса, те је из “културног света” позајмљена институција позната као “ријалити” – препознатљивија као родноравноправна проституција.
Но, добро, позајмица као позајмица, али ово домаће “задругарство” постаје животни узор млађаном женскињу у Земљи Србији: ништа брак, ништа породица, ништа обнова људске врсте, ништа одрастање, ништа Отаџбина, ништа одбрана родног огњишта… Потпуно су “демоде” они гусларски напеви уз подвиге косовских, хајдучких и других србских витезова из јуначких песама, који признају “Да нијесу лоше ни ђевојке / Јер ђевојке рађају јунаке, / На јунаке муке свакојаке”.
На другој страни стоји званично обезвређено и омрзнуто народно искуство да се човек учи док је жив: ни у основним, ни у средњим школама нема понављања, а на високим школама познатијим као факултети стичу се и “знања” потребна једино минџаменту, маркетингу, икебани и сличним “наукама”, на наставничке високе школе уписују се још увек неписмени средњошколци, а лажисрбска Академија наука и њене унезверитетске базе свему томе дају свој печат.
У непосредној вези са тим, у вечерњем дневнику Телевизије “Хепи” могло се 24. јануара 2022. године чути да је “мали број младих људи заинтересован за рад у просвети”, можда и због тога што је онај преостали део младих људи свестан да “не зна ни ђе се теле веже”, али, на срећу, и свестан да не би смео крочити у учионицу.
Није без разлога рекао свети владика Николај Србски (Велимировић, 1880-1919-1956) да се прво треба жестити на себе па онда на друге. И разумљиво је што су хрватски (и словеначки) политичари користили свом народу јер они су, макар Србима чинили и зло (а јесу), деловали у интересу сопственог народа. И то им није било тешко јер су кроз многе деценије, и оне које смо и ми трпели, и оне за које су само заинтересовани сазнали из уџбеника, Србе водили неспособни, лакомислени, подмитљиви, недоучени политички представници; у новије време чине то родноравнопрвни партијски кадрови.
Нажалост, могло је тако бити јер су “науку” стицали код “водећих” србских интелектуалаца (боље рећи: интелектуалаца потеклих из србског народа), онога слоја који себе радо назива “интелигенцијом”. Непогрешиву оцену о стварним вредностима тога слоја дао је велики србски пријатељ др Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929), када је записао да је она “постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа народна својства. Пре Великог рата она још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелигенције’, још била родољубива… Надувана ‘интелигенција’ се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали, а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захваљујући забушавању током рата, ‘интелигенција’ је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су”.
Ништа се у том погледу није изменило током претходних стотинак година, па се ваљда само у Земљи Србији може десити да се један редовни професор Одељења за историју Филозофског фaкултета у Београду, др Никола Самарџић по имену, на некој друштвеној мрежи познатој као “твитер”, сагласи (“лајкује”) с објавама које је извесни Жиггyб666 – са жигом звери – исписао 30. јуна и 1. јула 2020. године: “Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц (Србску православну цркву – ИП), измислили светог саву (тако, малим словима – ИП) и остале глупости, направили ршум у Цг (Црној Гори – ИП) и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора (од њих, Срба – ИП)… Ћириличној багри (Србима који се држе националне духовности – ИП) објасниш зашто им се мало мало дешава бомбардовање и уништење они те напуше да оправдаваш то исто. Или су мозак и ћирилица у раскораку или они не контају латиницу”.
Па се Милош Ковић, професор на истом Одељењу на коме је “Никола Самарџић апсолутни господар и кључни идеолог”, пита “је ли то исти онај Никола Самарџић који тражи ‘денацификацију’ и ‘промену културног кода’ Србије, зато што је у ратовима из деведесетих ‘геноцид’ био њена ‘званична политика’ (сарајевски Дани, 18. јануар 2008)” и који “исповеда… расистичке ставове када пише о… Србима као ‘биолошком отпаду’ који прети да загади Европску унију” (Пешчаник, 14. септембар 2007).
Можемо се и ми питати помоћу којих трикова на истом том Одељењу опстаје Дубравка Стојановић, родноравноправни професор и доктор историјских наука, која негира жртве усташког терора и геноцид над српским народом, по истом калупу по коме др Вељко Ђурић Мишина, једно време директор Музеја геноцида у Београду, уверава Србе да ни у Великом рату, ни у његовом наставку 1941-1945. године, није било геноцида над њиховим блиским прецима.
Кад је већ тако, онда је сасвим разумљиво што србска младеж живи у лажима, што није национално школована, што нема ни најосновнију представу о прошлости сопственог народа и што већ деценијама опстаје без србске националне свести и србске духовности.
Таквој младежи (коју је у одбрани Марићевог “пљувања” заступао извесни Владан Славнић коментаром да је “знак једнако између Војске Србије и њеног Врховног команданта” те да, “ако у војску Србије иду најглупљи, онда је Врховни командант најгљупљи од свих – он је Првоврховни глупак”) страни су сви појмови који појединца везују за сопствени род: породица, огњиште, крсна слава, брак, својина, гроб (друго породично боравиште које породицу и даље држи у заједници и које не допушта да смрт раздвоји живе од упокојених), родна груда, Отаџбина, држава.
И како се од такве младежи уопште може очекивати да стане у одбрану нечега што би, по претпоставци, заслуживало да буде брањено, чак и животом.
Ако неко из тога круга чак и на тренутак помисли да све то треба да брани “неко други” – што је навело једну врло високо позиционисану личност у Држави Србији да изјави како је “добро имати професионалну војску и да поновно увођење обавезног служења војног рока није реално, иако би ‘велики део’ грађана Србије то желео” -, онда би се ваљало запитати која је то професионална војска успела да одбрани нешто што јој је било поверено да чува.
Ниједна.
А споредно је питање чему полемике око поновног увођења војног рока у Србији, када “широке народне масе” нико није ни питао кад је обавезни војни рок укидан.
Но, извесно је да таквих полемика не би ни било да је школски систем у Земљи Србији национално уређен.
Нажалост, појам “национално” злоупотребљава се и при оснивању електронских медија (телевизије и радија) будући да ниједан од оснивача неког од медија са “националном покривеношћу” не брине о националним темама, још мање о србском националном интересу.
Да брине, припремао би и јавности представљао бар мало нечега што се зове образовни програм; уместо тога, јавности се намеће искључиво безобраз(ов)ни програм.
Све то у складу са “правима” која им је прописало Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ): “унапређивање квалитета и разноврсности услуга… развој слободе мишљења и изражавања… на начин примерен демократском друштву”. Или, како то рече Ралф Еперсон, “демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”. Биће да је друг Ралф то рекао знајући за изјаву Бертранда Расела да “фанатично веровање у демокрацију чини демократске установе немогућима”, те да су народне жеље и народни интереси врло далеко од онога што је Абрахам Линколн дефинисао као “владу народа, преко народа и за народ”.
У србском случају: нема ли “владе народа, преко народа и за народ”, Србима као да је суђен боравак на ветрометини, те да су благодарећи незаинтересованости за србску судбину оних који би србскоме народу требало да буду духовни и домаћински предводници, осуђени на стварну немогућност за одбрану србских националних интереса. Техничка средства, макар се међу њима налазила и два руска ватрогасна хеликоптера из првог пасуса овога текста, само су “димна завеса” без Срба спремних за одбрану.
Остаје нам само да се надамо да ће србском генију који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, бити дато да нађе излаз из данашњег србског безнађа.
Стално се ваља подсећати да се точак историје непрекидно окреће, да ће кренути неки нови ветрови са србске стране и да ће све бити постављено на своје право место.
У одсуству оних који су заборавили на своју плаћену улогу у званичним државним, политичким и научним институцијама по Земљи Србији, корисно би било да они који у србском народу и сада србски мисле, зборе и творе већ сада почну постављати циљеве и поступке за деловање на њиви будућих дана.
Не само због себе, и због других.
Због свога потомства.
И због историјске истине.