ОТВОРЕНО ПИСМО  СРБИЈАНКЕ  ТУРАЈЛИЋ, ПРОФЕСОРКЕ  У  ПЕНЗИЈИ  И  ЧЛАНИЦЕ  ПОКРЕТА  СЛОБОДНИХ  ГРАЂАНА  ДОКТОРИМА  КОЈИ  СЕ  СВАКОДНЕВНО  ОБРАЋАЈУ  ГРАЂАНИМА  СРБИЈЕ.

 

Поштовани доктори,

 

Са пажњом и озбиљношћу пратим, ево већ четврту недељу, Ваша обраћања и одговоре на новинарска питања. Нисам новинар, па не могу директно ништа да Вас питам, а немам ни неки други начин комуникације јер сам као особа старија од 65 године у кућном притвору. Због тога сам дала себи слободу да Вам се обратим на овај начин. Имам само два питања и један савет или пре молбу.

 

Од тренутка када уђете у старију доб, сви лекари, које силом прилика обилазите, упорно вам скрећу пажњу да је, с обзиром на вашу старост, физичка активност необично важна за ваше здравље. „Шетајте, крећите се, дружите се“ – савети су са којим вас дочекују и испраћају из ординација. Колико разумем тај став тренутно преовлађује и даље у свим земљама Европе. Отуда се неминовно намеће питање из ког разлога смо ми једина земља у Европи у којој је за нас старије грађане одређен кућни притвор? Јесмо ли нешто згрешили, па сте нас зато казнили? Ако јесмо, будите љубазни кажите нам шта и на који начин би то могли да исправимо. Ако нисмо, пустите нас на слободу на којој ћемо се понашати одговорно и поштовати све препоруке као и млађи суграђани. И молим вас немојте нам рећи да је то због бриге за наше здравље. Верујте, нама је потпуно свеједно да ли ћемо умрети због неактивности од које, како кажу Ваше колеге, настаје читав низ физичких и психичких тегоба са леталним исходом, или од Цовида 19. Могуће је да би то покварило Вашу статистику и донекле умањило успех у борби против пандемије, али ево ми се спремно одричемо да се Цовид 19 наведе као узрок нашег одласка. Пред нама нема баш много пролећа, па смо у потпуности спремни да ово једно пролеће заложимо за принцип „узрок смрти не помињати“.

У потпуности верујем проф. Зорану Радовановићу да сте Ви изузетно стручни. То је уосталом утисак који остављате у свим Вашим обраћањима. Мене, међутим, муче неки други аспекти Ваших личности. Зашто за вас председник државе није човек, као и сви други грађани? Зашто се нама, обраћате са висине Ваше професије и строго нам саопштавате шта смемо, а шта не смемо да радимо?

 

Верујем да у Вашим уџбеницима епидемиологије пише да је Ваша дужност да грађанима саопштите и непријатна истине јер је то у њиховом најбољем интересу. Али, ако је то тако, објасните нам молим Вас, зашто то исто не можете да саопштите и Александру Вучићу, који, док ми седимо затворени у кућама, шета Србијом? Је ли он није грађанин, па Вам његов интерес није важан? Или у некој фусноти Ваших књига можда пише, „председника изузети јер је то у вашем личном интересу“.

И на то све нам докторка Кисић каже да је све у реду ако се одржава прописано растојање! Па ако је то тако, зашто сте нас затворили? И молим Вас, немојте да помислите да је ово политичко питање. Јер оно то није. Ово је питање поштовања достојанства свих нас „осуђених“ који сматрамо да у болести сви заслужујемо исти третман са Ваше стране.

И на крају, ако дозволите, само један савет старије суграђанке. Србија је мала земља и када у њој живите дуге 73 године, ви неминовно упознате низ људи, а преко њих онда сазнате и низ чињеница. Другим речима, колико год се сви трудили немогуће је сачувати тајне. Утолико је важније да нам се каже пуна истина, јер само тако ћемо изградити поверење. Тако би, на пример, било свакако боље да сте нам рекли да је онај први оболели идентификован 1. марта био Кинез, а не наш држављанин, па да се то по прописима не сматра почетком епидемије у нашој земљи, уместо невештог баратања првим мартом и првом недељом. Неки од нас би то разумели, неки вероватно и не би али би, сигурно је, сви и даље веровали да свака следећа изговорена реченица долази из професије а не из нечије наредбе. Ми би се боље осећали јер би Вам у потпуности веровали и разумели да нас поштујете, а Ви не би имали разлога да се у будућности због тога стидите. Верујте ми, кад дођете у моје године, схватићете да је у животу једино важно да ли можете сами себе ујутро да погледате у огледало.

Ценећи све ваше напоре и самопрегоран труд у борби против ове пандемије, желим Вам да доживите управо такву старост.

 

Писано у четвртој недељи кућног притвора