Осврт на „Винчанско писмо“ од др Радивоја Пешића

//Осврт на „Винчанско писмо“ од др Радивоја Пешића

Осврт на „Винчанско писмо“ од др Радивоја Пешића

Аутор: Војислав Ђ. Јанковић

У 1995. години, две године после смрти др. Радивоја Пешића објављена је у малом тиражу од свега 500 примерака његова рукописна заоставштина -Издање Пешић и синови, Београд. Књига садржи дванаест његових чланака са великим бројем приложених Табли на којима су дати словни знаци различитих азбука и друго. То дакле није потпуно уобличена научна студија, али су у њој прикупљени изванредно значајни подаци и набачене извесне идеје које потпуно мењају досадашња схватања о развоју човекове писмености и културе.

У својим истраживањима др Радивоје Пешић је – разуме се – ишао сасвим другим путевима, а ми ћемо овде покушати да дамо потврду и објашњење за неке његове поставке на основу антропозофски оријентисане науке о духу коју је основао др Рудолф Штајнер (1861-1925). Ми се при том овде не можемо упуштати у неке детаљне студије, али ћемо покушати да дамо кључ за разумевање и даље разрађивање и проучавање ове области, истичући оно што је за то најкарактеристичније.

Преглед садржине

Овде је наведено само оно што је за наша разматрања најкарактеристичније, а наш коментар је означен са „К:“.

У чланку „И. Силабаријум Лепенски Вир“ писац указује на мноштво знакова и симбола, који су „слика трагања и повезивања оностраног света с реалним, дакле резултат чулне реакције те цивилизације“. Станишта људи из Лепенског Вира су приближно троугласта. У њиховом језику постоји тежња да се „достигне фонографски степен изражавања“. Долази се до закључка и „о постојању мере, односно бројева“, који „су један други вид писма“. Лепенци су „у свему инсистирали на вези између човека и космоса“. Од три основна знака добија се 48, који су дати у Табли ИИИ и ИВ као „Буквар Лепенског Вира“. Из њих се могу извући и многи знаци других, каснијих писама. То је било пре 7000 или 6000 година пре н.е.

К: Ако је процена тог времена тачна, то би било из времена прве поатлантске културне епохе, која се назива праиндијска и која је трајала од 7227. до 5067. године пре нашег рачунања времена. Карактеристично за овај буквар је то што су сви словни знаци образовани из правих линија или цртица, мада се на графизмима датим у Табли ИИ виде у мањој мери и криве линије. О подвученим речима биће говора касније.

У чланку „ИИ. Винчанско писмо“ наведена је његова хронологија утврђена методом радиоактивног угљеника Ц-л4 за Бањицу 3473±120, за млађу Винчу 3648±160 и за старију Винчу 3973±85 година ст.ере. Према другим проценама старост ових налаза је почињала од 4500 и трајала до 3200 г. ст.е. Знаци су урезани на керамичким судовима. После осврта на друга истраживања, писац даје своју анализу. У Табли X дати су – према његовој првој систематизацији – вокали, а у Табли XИ консонанти винчанског писма. Словних знакова за вокале има 14, а за консонанте 45. Међутим, писац узима у обзир да постоје и разне варијанте истих гласова, те винчанску азбуку своди на свега 26 слова, која су дата у Таблама XИВ и XВ, а у њему се појављује и по једна и више тачака, које се налазе усред речи. У већем броју табли дати су и упоредни прегледи словних знакова каснијих азбука, из којих се види да су оне сличне винчанској, а неки знаци су и потпуно идентични. Има, наравно, и каснијих азбука које су разним посредним путевима изведене, а у којима су још увек препознатљиви знаци винчанског писма. Ту треба укључити и данашњу нашу ћирилицу, а и латиницу.

К: Сва горе наведена налазишта спадају у другу поатлантску културну епоху, која се назива праперсијска и која је трајала од 5067. до 2907. год. пре н.е. С обзиром на то време и тадашњи човеков развој, нема никаквог смисла тврдња М.А. Георгијевског да су на тим керамикама знаци својине или радионица. Узрок разним варијантама писма је можда и то, што их раздваја време и од преко 1000 година, али то овде није обрађено. Остала приказана писма су настала касније, углавном у трећој поатлантској културној епоси, која је трајала од 2907. до 747. год. пре.н.е. и која се назива египатско-халдејска. За разлику од словних знакова из Лепенског Вира, у винчанском писму се појављују и криве линије – углавном кругови и кружни лукови.

У чланку „ИИИ. Маргиналије уз проблем Етрураца“ наводи се претпоставка да је етрурска цивилизација настала између X и ВИИИ века пре н.е., а можда и у XВ. Писац наводи да су Етрурци себе називали Расенима.

К: У сваком случају ова цивилизација је настала у трећој поатлантској културној епоси, т.ј. египатско-халдејској.

У чланку „ИВ. Порекло етрурског писма“ наводе се напори за одгонетање етрурске цивилизације још од краја XВ века. Има око 10.000 сачуваних натписа, из којих је могуће сачинити речник од око 3000 речи. Тит Ливије наводи да се у његово време на етрурском језику проучава филозофија, књижевност и реторика, док његов савременик Страбон наводи да није познато којим су се језиком служили Етрурци. На основу азбука из 600 и 650 год. пре н.е. закључује се да етрурска азбука садржи 26 слова, од којих 5 вокала. Њихово писмо се чита здесна налево, а има и каснијих која се читају слева надесно. Употребљава се и једна или више тачака са неким посебним значењем. Примењује се и систем бројева за формирање речи. Слова су врло слична винчанским. У Табли В дат је и слободан превод једног кратког текста који упућује на Етрурце као Словене које су прогнали Итали.

К: Из овог чланка се не види на који се начин то примењују бројеви за формирање речи. Тит Ливије је живео од 59 пре до 19 год.н. ере.

У чланку „В. Увод у читање етрурског“ наводи се да је право име Етрураца Раси, Раши, Расени. Рас је иначе дарданска реч, а за име Етрураца писац даје како је грешком настало. После извесних разматрања, писац даје следећу напомену:

„Реконструкција историје је веома сложен посао. Али кориговање историје је и ризично и опасно. Међутим, свету је неопходна права историја. Једино га она може повести на пут међусобног разумевања и прогреса. Једино истина може спречити даље неспоразуме, отуђења и крвопролића. Јер живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав. Тој истини нас може повести само језик, само реч, која је… БИЛА И НА ПОЧЕТКУ!“

Овде се даље истиче да је код лепенске цивилизације врло значајну улогу играо троугао и да она „потврђује познавање и придавање примарне важности мери, што значи броју као основној оријентацији“. Као предуслов за читање етрурског јесте познаванје лепенске цивилизације. После навођења извесних историјских података који указују на то да су Етрурци у ствари Словени, прелази се на указивања на поједине речи, јер „је суштински принцип истине – реч“.

Такође се ради читања етрурског упућује и на систем бројева, као и на лепенску цивилизацију. Решење за етрурски односно рашански јесте круг, као што је за лепенски троугао, а они се рађају један из другога.

К: Дардански језик је тројански. Сви ови наводи су врло значајни и сасвим прихватлјиви, али их писац у овом чланку не образлаже (можда постоје ђруги његови списи, у којима о томе говори).

У чланку „ВИ. Етрурска елемента“ (документа?) наводи се да постоји преко двадесет докумената који представљају њихову азбуку, а потичу из ВИИИ до ИИИ в. пре н.е. Бројеве су употребљавали у облику који се данас називају „римски“, а употребљавани су и у винчанској култури у ИВ миленијуму пре н.е. Применом извесних математичких операција писац је дошао до тога, да би сем утврђених 26 морала постојати и још једна графема – можда је то тачка.

К: Објашњење о тим математичким операцијама није дато. Нађена елемента (азбуке) записане су тек у четвртој, грчко-римској културној епоси која је трајала од 747. год. пре до 1413. год. наше ере.

У чланку „ВИИ. Поводом једног новог читања етрурског писма“ наводи се да су трагови етрурске цивилизације катастрофално уништени, а 1985. годину је Италија посветила Етрурији. Затим се говори о разним историјским претпоставкама и настојањима да се њихово писмо прочита. Чикашки институт је за његово тумачење успешно применио српску ћирилицу.

У чланку „ВИИИ. Нова хронологија писма“ наведене су извесне, врло значајне поставке са којих писац полази у својим истраживањима. На пример:
„Стара индијска традиција упућује нас да не треба измишљати облике, већ да их треба препознавати. То значи да су они у нама, да су настали заједно с нама у узајамном рефлектовању. А препознајемо их као знак који је посредник у откривању непознате и саопштавању познате истине. Отуда долази и онај закључак да је људски дух везан за употребу знака и да зависи од њега. Према томе, знак није никаква случајност нити тековина неке привилеговане цивилизације, а само писмо није ништа друго до знак, по својој суштини, морфологији и функцији.“

„И на истоку и на западу настанак писма приписиван је божанствима.“
Указујући на уобичајено, а погрешно схватање да је прво настало пиктографско, па клинасто и хијероглифско и на крају словно, односно азбучно писмо. Писац то доказује писмом Лепенског Вира и винчанским, те даје нову – допуњену хронологију развоја писма, с тим што у њу није унео бискајско писмо из периода између 8000. и 7000. година пре н.е. нити корекцију за настанак етрурског писма (2500. до 2000. уместо 900. год. пре н.е.).
У Таблама ВИ и ВИИ дате су аналогије разних писама, за које сматра да није могло доћи ни договорно ни из непосредног контакта, „већ из чињенице да потичу из истог извора. Ране цивилизације, иначе у свему прецизне и конкретне, нису се могле ослањати, или не увек, на подражавање туђих искустава, већ, креативне у свему, искључиво на законитости које су им биле познате и с којима су живеле. Те законитости су им биле доступне без обзира на временску и просторну удаљеност и оне су их виделе у кретању (у темпу и ритму тог кретања), у свођењу на звук тог кретања, а звук у број из кога је произилазио облик. Документација Лепенског вира и винчанског писма очигледна су потврда овог закона, који чак омогућује и модификације до којих је током времена и долазило.“

К: Процена старости баскијског писма није вероватна, а за протописмо Лепенског Вира је вероватно омашком стављено 8000 уместо 7000 год. пре н. е., што стоји мало горе, а и у чланку И и X. О речима које су у овом осврту подвучене биће говора касније.

У чланку „ИX. Трагом винчанског писма“, писаном на италијанском, указује се на разне локалитете код нас и у Румунији и Бугарској, с тим што је у овим земљама пиктографско, а код нас азбучно, те се говори и о историјату истраживања овог писма (почео 1910. српски археолог Милоје М. Васић). Могуће је издвојити 58 графема, од којих би 14 спадали у вокале. Међутим, ту постоје и разне варијанте. Извесне графеме винчанског писма налазе се у скоро свин архајским азбукама. За утврђивање гласовне вредности појединих графема употребљена је етрурска азбука, у чијим се свим варијантама налазе винчанске. За то је употребљен и систем бројева. После дужег разматрања о етрурској цивилизацији, писац се позива на Тита Ливија који саопштава да је за време Другог пунског рата (218-201 пре н. е.) Сенат наредио конзулу Атилију да „уништи све књиге и сва документа који су имали било какве везе са Етрурцима“, а другом наредбом да је наређено свештеницима да препишу све што би било корисно. После тих уништавања остали су трагови етрурског писма само на понеком гробу. На основу ватинског пршљенка види се да није велика временска удаљеност између винчанског и етрурског писма. На крају писац одбацује теорију да су у винчанском писму дати „знаци својине“.

К: Тврдња о уништењу списа је врло вероватна, јер се то дешавало у Катоново (232-147 пре н.е.) време, кад је он сваки свој говор у Сенату завршавао речима: „Уосталом мислим да Картагину треба разорити“, те је то остало и даље као став на којем се заснива величина Римске империје. Ватин се налази код Вршца.

У чланку „X. Осмишљавање писма у Подунављу“ наводи се да трагови писма потичу од 7000. до 3000. год.пре н.е., дакле пре употребе метала или точка. Даље се спомињу археолошка налазишта Окукаха, Глозел, Бела Вода и Мас д’Азил са графемима из прастарих времена. Повезујући се са другим налазима, овде се указује на цивилизацију доњег тока Дунава која је трајала од 10.500 до 5.500 год. пре н.е. (Лепенски Вир) и „приближава нас универзалном праоблику писма“. Даље се упућује на три потеза „од тачке која је полазиште у вертикали, до тачке повратка на ниво полазишта и повратак на само полазиште“ – што није посебно образложено.
У Табли ИИ дате су графеме из Беле Воде.

К: Било би врло интересантно кад би се на неки начин проверила старост плочица са урезаним знацима у Глозелу код Вишија, камичака из пећине Мас д’Азил у Француској и стене у Белим Водама код Крушевца, односно на њима урезаних знакова. Већ и 10.500 (на почетку је на два места наведено 7000) година пре н.е. спада у време атлантског развоја и то не баш у сасвим завршну фазу, а процене за два налазишта од 15.000 до 20.000, односно 30.000 година пре н.е. падала би у тако далеку прошлост, да није много вероватно да су она тад могла настати. Посебно тврдња да су цртежи на каменим плочама из Окукахе у Перуу стари 250.000 година потпуно је апсурдна и одговарајући институти би морали да изврше ревизију својих метода за утврђивање старости таквих налаза.
Сами графеми дати на Табли ИИ с „писменице“ из Беле Воде су врло значајан налаз и потребно их је посебно проучавати.

Учланку „XИ. Трактат о писму“ писац даје неколико афористичких филозофских поставки о писму, које нису детаљније објашњаване, а види се да их писац даје као део читавог система његовог схватања света, у којем се опет позива на број који и обликује знак, а „облици су логос који је пред нашим очима и у нама“.

„Човек је одувек био писмен. Јер је биолошки писмен. Он је одувек имао осећање препознавања знака и способност означавања појава и ствари. Знак-слово јавља се као његова урођена еманација.“

Тиме он објашњава аналогију између слова исписаних у стара времена на разним крајевима света и потврђује свој став да су пиктографско и друга писма настала после словних.

„Човек је у дубокој прошлости живео у вертикалној духовној законитости кадар да се суочи и савлада све загонетке живота на које је наилазио, али их није савлађивао јер је живео као део њих, у свеопштој законитости идеалног јединства. Све своје искуство оставио је у својим писанин порукама будућим временима, можда са предосећањем поремећаја равнотеже чисте структуре.“

Сада је „у употреби отуђени језик, језик механичке комуникације“ и писац
једини излаз види у речима којим се завршава овај трактат:

„Преостаје нам истинити језик и чисто слово, та једина узвишена и света истина пред којом се треба клањати и с којом је једино могуће живети и осмислити свој идентитет.“

К: На ова излагања ћемо се накнадно осврнути и ради тога су извесне речи и подвучене.

У чланку „XИИ. Трагови палеописма на Балкану и систем винчанског писма (Граматолошка истраживања)“ наводи се да је оснивач српске археологије професор Београдског универзитета Милоје М. Васић још 1908. започео истраживачке радове у Винчи и указао на урезане натписе, за које је сматрао да су писмена. Онда се дуго нико тиме није бавио, па је тек руски археолог-аматер М.А. Георгијевски извршио прву анализу писаног материјала, те касније још петнаестак других научника, узимајући у обзир још четрдесетак локалитета на Балкану (на приложеној карти 48) и тек се од 1980. године овоме приступа као аутентичној писмености подунавских цивилизација. Писац је 1987. у Милану (чланак ИИ) документовано образложио систем тог писма. После тога је раније утврђена хронологија појаве и развоја писма морала бити допуњена прво са писмом, протописмом Лепенског Вира као најстаријим (8000-6000 год.пре н.е.), па винчанским (5300-3200 год.пре н.е.) и тек онда сумерским (3100. год. пре н. е. – 75. год.н.е) које је дотле сматрано најстаријим итд. Винчанско писмо је линеарно односно словно. Оно „је дало и морфологију броја коју данас погрешно називамо римском“ – посредством Венета и Етрураца. Оно обара и ранију теорију да је писменост света настала из пиктографије. Писменост је настала из „биолошке законитости“. „Винчанско писмо је религија без ритуала и религија без посредника“. Праисториски човек је духовно доживљавао процес кретања. На крају писац са огорчењем додаје – уз констатацију „да су многи истраживачи у завади с логиком и елементарним познавањем ствари“: „Постоји велика разлика између писма коие је произвољност знака и писма које извире из свог система“.

К: Објашњења за ово биће дата у наредним излагањима – без манипулисања с научним резултатима, на које се писац жали на крају овог чланка. Овде је поновљено да је почетак писма Лепенског Вира 8000, не 7000. год. с.е.

У „Поговору“ овим чланцима др. Војислав Трбуховић истиче да је пишчево истраживање остало недовршено, те је „много тога недоречено“. Он истиче посебно пишчев рад на винчанском писму и истраживању етногенезе Етрураца, те позива друге да наставе с тим радом.

К: Ми ћемо се овде осврнути више на само писмо, а што се тиче Етрураца подсетићемо да је Вергилије (рођен у Мантови 71-19 год. пре н.е.), који је био савременик Тита Ливија, истицао у „Енејиди“ да су Тројанци били пореклом из Етрурије и да су Енеју и његове, кад су избегли из Троје и дошли на Тибар тамошњи Етрурци дочекали као своје и заједно с њима ратовали против Латина – док се са овима нису спојили. Да ли је и Вергилије био Етрурац?

Антропозофска објашњења

Без обзира на пут којим је ишао и начин на који је мислио, Радивоје Пешић даје читав низ сасвим тачних запажања. У својим истраживањима он се служи – може се рећи – Гетеовом феноменолошком методом, те на тај начин увиђа одређене законитости у развијању писма и ту постиже огромне резултате, који нажалост нису сасвим уобличени и завршени. С друге стране, он се за утврђивање старости појединих налазишта ослања на извесне научне процене које нису довољно поуздане, те ту треба извршити ођређене исправке.

У горњим коментарима је било осврта на разне поатлантске културне епохе и време њиховог трајања, с тим што треба имати у виду да је било и прелазних периода који су могли трајати и по две-три стотине година. Оне су дошле после потапања Атлантиде, које је трајало врло дуго и постепено, односно после великог леденог доба, кад су и подунавски крајеви били покривени ледом. У току тих епоха мењало се стање човечије свести и тиме се и могу потврдити и објаснити неке пишчеве поставке. Ове културне епохе ћемо описати на основу Штајнерових предавања о Јовановој Апокалипси, одржаних 1908. год. у Хамбургу (ГА 104).

У првој поатлантској, праиндиској културној епоси (7227.-5067. пре н.е.) човек је имао врло слабо интересовање за физички план, који је сматрао само великом илузијом – мајом, а духовни је непосредно доживљавао. У тој епоси човек посебно образује своје етерско, животно тело, тело обликотворних снага. Према предавању Рудолфа Штајнера од 25.10.1909. (ГА 116), човек тада није имао пријемчивост за реч која обухвата мисао, реч је била као неки удар звона, само као неки знак.

У другој поатлантској, праперсијској културној епоси (5067.-2907. год. пре н. е.) човек тек почиње да физичко-чулни свет употребљава као своје поље рада, у њега утискује оно што сам сазнаје о духу. У тој епоси човек посебно развија своје тело осећаја или душевно тело, онај део човековог бића којим се примају спољашњи чулни утисци. Он је инстинктивно религиозан.

У трећој поатлантској, египатско-вавилонско-халдејско-јеврејској епоси (2907.-747. год. пре н.е.) човек даље осваја физички свет, у звездама он чита писмо божанско духовних бића, настаје геометрија, развија се моћ мишљења, али још нема логичког размишљања; у сазнавању су више слике. Човек ту сад развија своју душу осећаја, први члан његове душевности.

У четвртој поатлантској, грчко-римкој културној епоси (747. пре до 1413. год. н.е.) човек у својој потпуности излази на физички план, објављује се као личност – што посебно долази до изражаја у римском праву. У чулно-физичком свету у потпуности изражава самога себе како у ликовним уметностима, тако и у драми. Човек ту развија други члан своје душевности, своју душу разума. Тек у тој епоси – према поменутом предаванју од 25. 10. 1909. – појављује се савест као унутрашњи глас и то тек између шестог и петог века пре н.е.; код Есхила (око 525-456 пре н.е.) још делују Ериније као спољашње визије, а код Еврипида (487-407 пре н.е.) се савест појављује као унутрашњи глас. Са тим је тек везана истинска објава човековог ја – у претходној епоси је било само појединачних наговештаја.

У петој поатлантској, нашој садашњој културној епоси (1413.-3573.) човек постаје роб спољашњих прилика – материје, силази испод сфере човештва: највише своје духовне снаге употребљава за продирање у снаге спољашње природе да би их преобразио и њима се служио ради своје удобности. У овој епоси човек развија своју душу свести као највиши члан своје душевности.

Из овог кратког прегледа развоја човека могло би се закључити да су први трагови писма и уопште човечијег обликовања материје настали тек у другој поатлантској културној епоси. Међутим, у предавању одржаном 22. 5. 1921. у Штутгарту (ГА 325) Штајнер каже да је већ на прелазу из седме у шесту хиљаду година предхришћанског времена човек почео да обрађује природу, да припитомљава животиње и бави се земљорадњом, да прави алате – на пример будак.

На који су начин вршене процене старости разних налазишта није нам познато, али као основ треба узети процене помоћу радиоактивног угљеника Ц-14, у које се једино може потпуно поуздати. Оне нам као најстарије време настанка азбука дају негде око 4000. год.пре н.е., а које се односи на старију Винчу – Тордош. Разуме се да је то винчанско писмо могло настати и хиљаду и више година раније, али се оно углавном протеже преко целе друге поатлантске културне епохе, за коју је оно најкарактеристичније. Што се тиче процене настанка писма Лепенског Вира, вероватнија је она доња граница, т.ј. 6000 год. пре н.е., што би било око средине прве поатлантске културне епохе, кад је тек човек почео да обрађује земљу.

Поредећи лепенску азбуку с винчанском – како их је Радивоје Пешић приказао – налазимо тридесетак знакова врло сличних, тако да су лепенски облици могли бити мало измењени и за мање од 1000 година, а то је свакако зависило и од средстава и начина како су урезивани. У лепенском писму имамо само праве линије односно цртице, а у винчанском и кружне. Стога круг винчанског који означава слово „О“ по свој прилици одговара лепенском ромбу код кога дужа дијагонала стоји усправно и који сигурно има исто словно значење.
Сам Радивоје Пешић у чланку И. наводи да су та слова значила „повезивање оностраног света с реалним“, а то је могло да настане једино у те две епохе. Већ у трећој културној епоси човек звук није тако доживљавао, али ни ознака својине ни у то време не би имала никаквог смисла. Она је могла настати тек у четвртој епоси.

С обзиром на то да је у првој епоси реч била доживљавана само као неки знак, потпуно је оправдан пишчев закључак да је прво писмо могло бити једино фонографско. Пиктографско писмо је с обзиром на стање човекове свести могло настати тек у трећој културној епоси, кад је човек још само у сликама, у имагинацијама доживљавао духовни свет, док је у другој епоси још инспиративно доживљавао реч.

У првој и другој културној епоси човек има непосредан духовни доживљај речи или гласа или звука. У првој је он са том речи једно, а у другој је инспиративно, у себи чује као непосредну објаву духа, као музику сфера. Због тога он у тим епохама свако доживљено слово може да у чулном свету прикаже само на потпуно одређени начин. Ту нема никакве произвољности. Урезани знак је чулна слика нечег духовног. Но пошто је и чулни језик само бледа слика духовног, на њему се само са тешком муком може говорити о духовном свету, то и сâмо писмо може да буде само приближна слика гласа. Ово утолико пре што се фиксирањем звука у знаку губи његова временска компонента. На тај начин могу настати и разне варијанте, а у зависности од тренутка који се фиксира.

То из новије иницијације потврђује и Рудолф Штајнер. У еуритмији, видљивом говору који је он основао, дати су знаци за поједина слова која човек покретима својих удова и тела приказује, а тиме се задржава и та временска компонента. Те еуритмичке знаке препознајемо у писму Лепенског Вира и винчанском. Они могу послужити за одгонетање гласовног изражавања њихових азбука – наравно уз дубоко удубљивање у њих, а и уз употребу и других метода, какве је примењивао и Радивоје Пешић. Ова констатација је управо и главни разлог за настанак овог списа.

Човек је запрепашћен кад бар неколико еуритмичких словних знакова препозна у азбукама од пре 7000 или 8000 година. Изгледа да до сада нико није имао прилике да то повеже. Не зато што други који боље познају еуритмију не би то уочили, него зато што је рад Радивоја Пешића дошао у руке ономе ко је знао еуритмичке знаке бар за неколико слова. „Случајно“!

Ово су уједно објашњења за горе подвучене изразе које је дао Радивоје Пешић: да знаци тих старих писама нису никакве случајности, да су их давала божанства, да су све те законитости биле човеку доступне и да је звук прелазио у облик, да је то праоблик писма, да је човек био биолошки писмен. (у етерском, животном телу) и да је знак-слово његова еманација, да је то био истинити језик и чисто слово, да је то била религија без посредника; човек је непосредно доживљавао духовни свет).

Он такође одлучно указује да треба правити разлику између писма које је произвољност знака и оног које потиче из свог система, дакле на разлику између касније насталих писама и писама из прве и друге културне епохе, а такође и оних која су непосредно из њих изведена. Биолошка законитост коју помиње, то је законитост етерског света, света обликотворних снага. Писац као прелаз од духовног указује на кретање које се преобраћа у звук, па у меру и број и онда облик – што указује на музику сфера, коју сви људи тадашњих времена непосредно „чују“ – кроз инспирацију као унутрашњи глас.
С обзиром на овакве његове изјаве врло је вероватно да га материјалистички настројени научници нису схватали озбиљно, иако или баш зато што он говори о суштинским стварима.

Што се тиче етрурског или расенског писма, оно је и у трећој културној епоси углавном задржало знаке из друге епохе – винчанске. Било је дакле конзервативно, заостало у односу на пиктографска писма из оних области по којима је ова епоха добила назив, иако се и сама етрурска култура у то доба ипак развијала, али није давала главни, основни тон у тој епоси. Она је при наиласку четврте, грчко-римске епохе пропала релативно истовремено кад и Троја, односно цела трећа епоха – што је у ствари и описано у „Илијади“, кад се наводи који се богови на којој страни боре (Афродита и Ареј представљају трећу епоху где се развија душа осећаја, а Атена и Хера четврту где се развија душа разума и човек ради и по својој ћуди, а не само како то хоће Див – Зеус).

Међутим, ти Етрурци или Раси, Раши, Расени имали су задатак да као посредници између друге и четврте културне епохе пренесу оно право писмо које је долазило из непосредног духовног доживљавања – прескачући пиктографско, те су зато они и морали да буду задржани у развоју. Такође је – наравно уз многе извршене измене и произвољности – то изворно писмо донекле сачувано и у савременим азбукама. Једино што данашњи човек у тим знацима не доживљује ништа духовно. Да би се човек поново спојио са тим духовним, дао нам је Рудолф Штајнер еуритмију.

Што се тиче оног већег броја знакова – у лепенском 48, у винчанском 59 – то може, али не мора да значи да ту има увек разних варијанти за иста слова. Постоји могућност да су људи прве и друге културне епохе јасније осећали разне прелазне гласове, те да су за њих и посебне знаке давали. Као најједноставнији пример овде ћемо навести слово „р“, за које су они могли давати један знак кад се у српском изговара као сугласник, а други као самогласник. Штајнер разликује уснено, језично и непчано „р“, а Пешић у табли XВ даје за њега три знака. И у разним данашњим језицима има разних помућених гласова, за које је човек из прве и друге културне епохе могао имати потребе да их различито означава. Због тога приликом одгонетања тих старих писама треба узети у обзир и Штајнерова упутства за обликовање говора, односно појединих гласова и слова, из којих је и узет овај пример са „р“ („Methodik und Wesen der Sprachgestaltung“).

Овде треба на крају додати да наша садашња, пета културна епоха понавља
на неки виши начин оно што се остваривало у трећој. Данас посебно италијански народ има задатак да на виши степен уздигне развој душе осећаја. Тај народ је настао углавном као мешавина треће, четврте и пете културне епохе односно њихових представника Етрураца, Римљана и Германа. Душа осећаја коју су развили Етрурци оплођена је душом разума Римљана и сада се усавршава помоћу душе свести Германа. На тај начин се плодови етрурске цивилизације осећају и данас и то не само као преносиоца „чистога слова“ и „истине пред којом се треба клањати“, а која се у другој културној епоси – коју је она конзервисала – инспиративно доживљавала кроз звук, као хармонија сфера, већ и као оних који су у трећој епоси радили на развоју душе осећаја, те је сад уздижу на виши степен.

Београд, 17. септембар 1995 год.

2018-11-16T13:45:00+00:00новембар 15th, 2018|Историја и савременост|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.