Како нисам успео да оставим свој кратак коментар испод текста проф. Митровића,објављеног 24. октобра на сајту “Homo Verbum”

https://www.homoverbum.com/otvoreno-pismo-profesora-bozidara-mitrovica-casopisu-anali-dekanu-pravnog-fakulteta-rektoru-univerziteta-u-beogradu-i-ministru-pravde/ ,

то овде указујем на Митровићеву заблуду о “словенском праву као претечи и основи римског права”.

 

Ево зашто.

По традицији, антички Рим, или древни Рим, или стари Рим, представља цивилизацију насталу у граду­-држави основаном 753. године пре Христа у поре­чју Тибра, на Апенинском полуострву, и несталу 476. го­ди­не наше ере, после равно петсто година постојања Римскога царства. Ако историјска наука каже да је римска цивилизација доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора “путем освајања и асимилације” поробљеног живља, онда разложним треба сматрати да су и досељеници који су основали Рим­ску цивилизацију, али и бројни нараштаји њихових наследника, трпели утицај својих подложника, мање или више прилагођених новоуспостављеним државно-правним односима.

 

Утолико је више у праву Павле Соларић, рођен 1779. у Великој Писаници, код Беловара, данас у Хрватској (није Бјеловар, јер нема везе са нечим бијелим или неком бјелином, то је Белов град назван именом старога србског бога Бела), упокојио се у Венецији, 6. јануара 1821, србски лингвиста, географ, архео­лог (са тим својим знањима и историчар!), преводилац и песник, велики просветитељ и творац основног србског правописног начела да је “најлучше устројено оно писмо, гдје како говори се тако пише се, и како је записано тако чита се” (преузео га је Вук Караџић – 1787-1864 – у облику “пиши као што говориш – читај како је написано”), што се у књижици Римљани словенствовавши, Будим 1818, бавио утицајима које је на римске досељенике, Римљане, имала затечена србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери.

 

Какав је и колик био тај утицај, врло јасно је још 1814. године објаснио Немац П. Ф. Ј. Милер: “Од изворног (српског) језика створен је други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију”, али никада као народни језик. Историчар, етнограф и антрополог Уве Топер (1940), и он Немац, каже да је “наш латински створен тек за време хуманизма”, културног и философско-научног покрета зачетог у 14. веку. Исто то, “само мало друкчије”, чујемо и од Е. Гобовича који каже да “латински није тако стар, једва да има хиљаду година”, или од Л. Г. Гајзеа да је “у 12. веку уведен у римокатоличку цркву као званични језик”. Кад је већ тако, Слободан Филиповић (1950) с разлогом примећује да су у праву они који латински језик називају шатровачким србским

https://www.vaseljenska.com/izabrano/o-nemackom-i-latinskom-jeziku/ .

Ако Соларић говори о словенском утицају, и то је разумљиво, пошто је, у његово време, појам словенски био општеприхваћен и у ученим круговима и у свакодневној употреби.

Јер, име Словени, како је то установио археолог Карл Готлиб Антон (1778-1861), први пут је поменуто 491. године по Христу. Данашњи Словени зва­ли су се до та­да Сораби, Сорби, Серби, Срби, Сарба­ти, Сармати, Гимарон, Дардани, Сарбани, Кимернер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Симбри, Камбри, Кимри, Сарди, Суарди, Сибини, Сабини… Како то пише Миленко Николић у књизи Тестамент Александра Великог : Das Te­stament Alexander des Grossen, Београд 2005, 10, “

раније употребљаван назив Славориум није значио Словен, већ Славан… Срби су код Александра Великог били највећи народ, најбољи и најпознатији ратници. Одликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово високо цењење Срба је од римских историчара описано. Наводи се, са каквим је све привилегијама Александар Србе, за њихове изврсне особине, наградио.
Дао им је потпуну слободу, ослобађање од пореза и од ратне службе. С именом ‘Славни’ он није имао намеру да измени њихово старо име, него да их од других ратника истакне”.
А Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), о коме је Ђура Даничић (1825-1882) записао да је “знао о Словенима све што се у његово време могло знати… и што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио”, у књизи  О пореклу Словена по Лоренцу Суров­јецком, Нови Сад 1998, 48. и 136, могао је закључити “да су Словени, колико можемо да их пратимо при оскудном светлу повести, били називани још у прадоба многобројним родовским и племенским именима, а да је име Серб као заједничко име за све

родове, племена и народе истог виндијског (индијског) порекла, старије него Словен
Име Словен, неизвесно од када… издигло се тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе србског (сарматског) порекла”.

Расправљајући са ставом да су Словени дошли у Европу у некој наводној “великој сеоби народа”, швајцарски лингвист Адолф Пикте (1799-1875) каже: “Ако су Словени дошли из Азије у Европу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће сагледати”. И каже, за себе, да “живи само зато да открије, који је то био давни народ, који су за Шафарика, на основу његовог енциклопедијског рада, били Срби”.

Занемари ли се, дакле, “ситница” да је појам “словенски” настао после нестанка Римскога царства, а у жељи, и потреби, да се, на штету историјске истине о искључиво србским утицајима на Римљане, у наслову поменуте Соларићеве књиге очува израз “словенствовавши”, њен приређивач (а потписник ових редака) нашао се у недоумици како да на савремени србски језик преведе тај искоришћени партицип прошли. Најједноставније решење било је да се употреби израз “словенствујући”, а много би “сумњивија” била реч “пословењени”. Ово последње брзо је одбачено, јер би многи одмах помислили да су се Римљани преобратили у Словене, док би онај први израз указивао на Римљане спремне да своје Римство прикажу свету као Словенство par excellence.

Како је такво схватање подалеко од истине, пошто Римљани и своје патрицијство сматрају неупоредивим са плебејством, ваљало је запитати зналце како би нај­боље било превести овај Соларићев израз. Једно од мишљења било је да се ради о Римљанима словенског порекла, онима који су раније, неодређено када, били Словени, односно који су Словени по пореклу, док су други заступали тезу да су у питању Римљани словенског језика.

Оно прво мишљење не чини се прихватљивим, јер би се Словени који су се тек “уписали” у Римљане, врло трудили да то своје словенско порекло прикрију. Уко­ли­ко се, пак, ради о Римљанима који су “накнадно разабрали” да су њихови преци били Словени, било би крајње неприхватљиво да се, жељни повратка својим пре­дачким коренима, олако одричу свога тек стеченог господства.

Оно друго мишљење, језичко, чини се неприхватљивим због тога што би употреба чисто словенског језика противречила припадности Римству, ономе што је у Старом Риму било познато као популус Романус, народ Римски.

Стога, и уз ризик да не потрефи финесе класичне филологије, приређивач Соларићеве књижице определио се за синтагму Римљани словенских обележја имајући у виду да Римљани нису од староседелачког живља преузимали само језичке особености, већ и неке друге – обичаје и култове, на пример.

И, наравно, наслеђе бројних племена која је Соларић поменуо а ниједну реч није утрошио не би ли објаснио ко су она, коме су народу (или којој култури) припадала, у каквој су вези “са  темом” (односно Римљанима) и у коме су делу Римскога царства она бивствовала.

Није ни покушао, јер је њему, али и осталом ученом свету његовога времена, било јасно о коме се ради.

О србским племенима.

Уместо њега то је учинио француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864). Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закључака он је извео из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом последњем случају позивајући се на Мануове законе и химне из Веда и истичући да “књига Закона Ма­нуових говори о богопоштовању умрлих као најстаријем, које су људи икад имали”.

Не упуштајући се у расправу о ставовима да су “Срби народ који је створио Веде”, те да “по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (србска) народна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци јесу Срби, исто као и индијски Аријевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поробљавањем многобројнијих србских старинаца и узимајући себи њихове жене, постепено су преузимали највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих; на њима су темељили своје будуће цивилизације и своје наводно првенство на освојеним територијама.

И не само то, Римљани су, исто као и Грци, своју друштвену организацију прилагодили стању у затеченом становништву:

– Породица се окупља бар три пута дневно (ујутру, за ручак и увече) да се помоли своме божанству, онако како су србске патријархалне породице чиниле и у не тако далеком времену, да изговоре молитву Господњу. “Свака породица имала је своје богове, и човек није схватао нити је обожавао друга божанства осим домаћих”, култ који је касније код Срба прерастао у крсну славу. И, даље, “изван куће, сасвим близу ње, у оближњој њиви, стоји гробница. То је друго боравиште ове породице”, које породицу и даље држи у заједници и које не допушта да смрт раздвоји живе од упокојених; култ који је донедавно био уобичајен у многим разбијеним сеоским насељима по Србији.

– И данас, када Срби говоре о свом биолошком опстанку, исказују то бригом за опстанак сопствених огњишта, оних које је песник сместио у стихове “И свуда где је српска душа која,          / Тамо је мени Отаџбина моја, / Мој дом и моје рођено огњиште”.

– Више породица крвнога сродства улазило је у курију (код Грка: фратрију), што код Словена, односно Срба, представља братство. Мада Де Куланж каже да је немогуће утврдити да ли је у тако оформљеној курији (фратрији) постојала каква “веза по рођењу”, извесно је да се то удруживање заснивало не само на истој религијској мисли, односно на истоврсном породичном божанству (крсној слави), него и на крвној вези, пре свега.

– Више курија улазило је у трибу, србско, односно словенско племе (Римљани су, из организационих разлога, ограничили број триба), тако да се религија ку­рије, односно фратрије, исто као и религија породице, “преносила само крвљу”. Стога, и бог трибе био је исте природе као и бог фратрије (курије) и породице. Де Куланж каже о томе: “Триба је, као и породица и фратрија, била установљена да буде једно независно тело, пошто је она имала један специјални култ из кога је туђинац био искључен. Кад је једном образована, ни­једна нова породица није више могла бити примљена у њу. Па ни две трибе нису се могле слити у једну трибу, њихова религија противила се томе. Али исто онако као што се више фратрија састављало у једну трибу, тако су се и више триба могле здружити међу собом, под условом да култ сваке од њих буде поштован.

Оног дана кад је створен овај савез, постала је држава… Уколико су се групе удруживале међу собом, ни једна од њих није губила ни своју индивидуалност, ни своју не­зависност. Мада су се више породица ујединиле у јед­ну фратрију, опет је свака од њих остала уређена као и у време своје изолованости; ништа се није изменило у њој, ни њен култ, ни њено свештенство, ни њено право својине, ни њено унутрашње правосуђе… Од триба прешло се на државу, али се трибе нису због тога расуле, већ је свака од њих и даље образовала једно тело, готово онако као да држава није ни постојала. У религији је постојало мноштво малих култова изнад којих се установио један заједнички култ; у политици, пак, маса малих управа и даље су продужиле да функционишу, а изнад њих се уздизала једна заједничка управа”.

Да су сви ти култови првобитно били србска (или словенска) “својина”, видљиво је, примера ради, и из братственичке и племенске организације очуване у србској Црној Гори барем до краја Великог рата (1918), које чак ни Црногорска похара Куча, на Петровдан 1856. годи­не (или примери мање или више слични њој) нису могли пореметити.

Овде ваља навести и оно што је француски антрополог, етно­граф и географ Рене Миле (Millet) записао о језику којим се говорило све од Црног па до Јадранског мора, и који је, као најбитније србско (или словенско) обележје оставио дубокога трага и на грчку и на рим­ску цивилизацију.

Пошто је најпре цитирао мисао Кон­стантина Јосифа Јиречека (1854-1918), историчара, да се “никада на зем­љи није догодило, да један подјармљен народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца, или реч у његовом језику”, он каже: “Српски језик којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и талијански. За мене је јасно, да је тај тврди језик, пун кон­сонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије (Србкиња, дакле, пошто су у тима крајевима, и једном и другом, бивствовала србска племена – ИП), делимично био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију”.

Без намере да се упуштамо у језичку логику Соларићеву и његових истомишљеника (углавном са стране), биће на крају речено да званична историјска наука у Ср­ба прећуткује етничку припадност тих племена; у таквој науци нема места ни за народно предање, ни за она знања која су у прошлости била позната изворној србској историјској науци. Нажалост, нова “српска наука” заснована је на лажима смишљеним у бечко-берлинским (нор­дијским, германским) политичким и квазинаучним круговима доказаних србских непријатеља, а “примо­ге­ним” (првеначким) трудом Стојана Новаковића (1842­-1915), историчара, филолога, књижевника и политичара (за кога ће, нажалост, ововремени историчари рећи да је “позлатио све чега се дотакао”), кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама које су затровале србски школски систем и, путем најразличнијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, обезвредиле и избрисале стварну србску повесницу.

И позивање професора Митровића на оне који подржавају његове “поуздане аргументе у корист признања словенског права као претече и основе римског права” – на известан начин обезвређује србску повесницу.