Влада републике Србије донела је решење којим се тројици српских спортиста додељује државна пензија због успеха који су имали на великим такмичењима носећи дрес са националним грбом.
Решења су донета пре неколико дана и објављена су у Службеном гласнику Републике Србије, према којем су овог јануара пензионери постали одбојкаш Драган Станковић, веслач Марко Марјановић и кајакаш Стјепан Јанић.
Станковићу је пензија додељена због бронзе на Европском првенству у Риму 2005. године, Јанић је награђен доживотним националним примањем због сребра на Светском првенству у Кајаку одржаном у Сегедину 1998. године, а Марко Марјановић је добио пензију због сребра на Светском првенству, које је одржано у Минхену 2007. године.
Овде свакако најинтересантније име представља Стјепан Јанић, иако је можда јавности у Србији и најмање познат. Разлог је то што је Јанић од 2004. године одлучио да промени дрес и да уместо грба Србије и Црне Горе на грудима има грб Хрватске.
Са Хрватском је касније такође освајао медаље, а наступао је и на Олимпијским играма у Пекингу за ову репрезентацију, када му је мало фалило да освоји медаљу.
У решењу се наводи да ће Јанић добијати доживотни месечни приход од Србије у износу од две просечне нето зараде у земљи за месец децембар претходне године.
– Додељује се национално спортско признање спортисти Стјепану Јанићу, за освојену сребрну медаљу на Светском првенству, у олимпијском спорту – кајак, одржаном у Сегедину, Мађарска, 1998. године, у виду доживотног месечног новчаног примања у висини две просечне нето зараде у Републици Србији за месец децембар претходне године, према подацима органа надлежног за послове статистике – наводи се у саопштењу
Према последњим подацима, просечна плата у Србији износила је 60.926 динара, тако да Јанић може да очекује износ од око 120.000 динара месечно.
Интересантно је да и Мићо Јанић, брат Стјепана Јанића, добија национално спортско признање још од августа 2019. године.
Спортска кајакашка породица, сестра двострука олимпијска шампионка
Стјепан Јанић је син легендарног југословенског кајакаша Милана Јанића из Бачке Паланке. Његов брат Мићо, који је такође освојио сребро у Сегедину 1998. године за нашу земљу, такође је од 2004. наступао за Хрватску.
Интересантно је да им је сестра такође прослављена кајакашица Наташа Јанић.
Она је прво наступала за Југославију од 1996. до 2001. године, потом за Мађарску, за коју је освојила и три златне и једну сребрну медаљу на Олимпијским играма у Атини и Пекингу.
Наташа је до 2012. наступала за Мађарску, а од 2013. се вратила у Србију и поново наступала за нашу земљу, али након тога није више остваривала велике резултате као што је то био случај у прошлости.
Шта су национална спортска признања позната као спортска пензија?
Национална спортска признања која се у народу називају спортским пензијама уведена су 2007. године и упркос Терзићевим речима стичу се са освојеном медаљом, без обзира на број наступа у репрезентацији, као и то да ли је после спортиста одбио да игра за своју земљу.
Закон каже да се национална спортска признања у виду доживотних месечних примања додељују освајачима медаља на Олимпијским и Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, светским и европским првенствима, као и носиоцима светских рекорда у олимпијским и параолимпијским дисциплинама и освајачима Дејвис или Фед купа међународне тениске федерације.
Некада су спортисти већ са 35 година живота стицали право на почетак месечне исплате националног признања, док је пре неколико година старосна граница за почетак примања померена на 40 година, колико је Јанић напунио у новембру 2020. године.
У јавности се у прошлости у више наврата повела полемика да ли закон треба да се ревидира, како би „спортску пензију“ добијали они који су заиста и задужили Србију у спорту, а једно од питања је управо и то што могу да је добију и они који су касније прешли да наступају за другу земљу.
Додела националних пензија за оно што се зове „посебан допринос афирмацији спорта“, представља најобичније изругиваање онима који четрдесетак година стварају и заиста доприносе не само развоју ове земље, већ и њеном опстанку.
Било би добро да неко ко својим одлукама утиче и на развој и на опстанак – схвати да је спорт занимација онима који се њиме баве, а што се кроз ту занимацију понекад постигну врхунски резултати, то је само производ тренутне личне и само личне вештине, или надахнућа, или среће…
О тим се личним успесима прича као о наводном доприносу некаквом „угледу земље у свету“, иако се добро зна да Србија од таквих „успеха“ никада и ни код кога није стекла углед. Лако је то уочљиво по сталним невољама у којима се Србија налази, а ниједан „медаљонски углед“ није утицао да било ко из света помогне Србији – чак се и са појединачни „победнички“ Срби излажу порузи, као што се то дешава, примера ради, и Новаку Ђоковићу.
Зна ли се да су сви они који су стицали медаље, то постизали као професионалци, срамотним се мора сматрати поступак назван „додела националне пензије за некакав наводни допринос нечему“, а у ту врсту ваља сместити и награде за неко освојено европско или светско првенство.
Када је прошле године један тим од дванаест такмичара освојиo једно од таквих првенстава, сваки појединац био је награђен са 20.000 евра. Дода ли се томе и „тимска логистика“ (тренери, масери, лекари, остали), онда то значи да је на двадесет (20) „победника“ бачено 300.000 евра, колико ће, опет примера ради, три академика примати пензију по петнаест година (под условом да доживе те године). А тих 300.000 евра биђе оправдање за „успех“ што је оних дванаесторо успешно пребацивало лопту преко неке мреже, али истовремено и као увреда за онога доктора Бумбаширевиђа што је успео да пришије једну руку. Бумбаширевићево „пришивање“ оправдаће се као посао обављен за редовну плату, а оно пребацивање лопте награда је за неки наводни успех.
Нажалост, још се нико није сетио да мајкама које су, примера ради, родиле четворо деце, призна право на пензију, макар се и она звала национална – за њихов стварни допринос за опстанак србске нације.
Без обзира што не подносим пребеге треба посматрати чињенице. Стјепан Јанић је освоио медаљу за ову земљу и та пензија му припада. Да ли се иселио у Аустралију, на Фиџи или у Хрватску свеједно је. Много наших грађана данас у Србији ужива немачку, америчку или неку другу пензију коју су зарадили својим радом у дотичним земљама.