Одступање групе армија «Е» немачког Вермахта из Грчке у Немачку и Аустрију у оквиру операције «Ренкин» на Балкану
и догађаји везани са тиме, који су имали значај на ток и окончање Другог светског рата и мирно, послератно устројство на Балкану[1]

Резиме
У раду је указано на непоштовање савезничких споразума Запада према СССР-у током Другог светског рата након завршетка Стаљинградске битке, како би се група армија «Е» Вермахта безбедно вратиле из Грчке у јужну Немачку и Аустрију. Рад разматра очигледне резултате мултилатералних тајних споразума без учешћа СССР-а (између САД, Белике Британије, југословенских и албанских партизана са једне страна и немачког Вермахта са друге стране), према којима су се југословенски партизани, под командом маршала Јосипа Броза Тита, обавезали према Западним савезницима и Вермахту да неће нападати групу армија «Е» Вермахта при њиховом повлачењу из Грчке преко Балкана. Рад разматра чињенице да је немачка команда (Курт Валдхајм) за ову услугу предала нацистичко оружје из складишта Вермахта југословенским партизанима, за шта је Тито одржао обећање дато Западним савезницима да ће распоредити партизанске одреде са немачким оружјем према такозваном плану «Ренкин» (Варшава, Праг, Братислава, Букурешт, Београд, Софија, Атина) дуж југословенског дела – по линији 43. паралеле како би југословенски партизани спречили да Црвена армија дође до Јадранског мора и Грчке. Рад такође анализира тезу да су се југословенски партизани, предвођени Титом, у оквиру ове завере са Вермахтом, обавезали западним савезницима и албанским партизанима да ће након завршетка Другог светског рата да спрече повратак Срба на Косово и Метохију, које су одатле протерали италијански фашисти, немачки нацисти и албанске балисти током Другог светског рата. Рад је такође разматрао тезу да је информацију о дослуху западних савезника и Тита са нацистима совјетској страни открио генерал Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске краљевске војске у Југославији, због чега се команда Црвене армије заузела пред властима Броза и тако спасила живот генералу Дражи после суђења, те режим Тита није стрељао генерала Драгољуба Михаиловића, већ је генерал Михаиловић тајно превезен у СССР где је живео дуго, умро природном смрћу и сахрањен, због чега до дана данашњег нико не зна на Балкану где је убијен, како од кога и где је на Балкану сахрањен.
Рад је покренуо важно научно питање – да објасни зашто су Запад и режим Тита после Другог светског рата затварали очи пред перманентним терором Албанаца над српским народом на Косову и Метохији, који траје до данас, а чији је циљ остваривање сепаратистичких тежњи Косовара за припајање дела Србије – Косова и Метохије Албанији, пошто одлуке Нирнбершког трибунала предвиђају да су сви тајни и други споразуми са немачким Вермахтом и нацистичком Немачком – ништави и немају правну снагу, што значи да је ништаво и било какво обећање Западних савезника и партизана Вермахту да ће предати део територије Србије (Косово и Метохију) Албанији, где су се од 1944. године Албанци из Албаније масовно и систематски насељавали.

Кључне речи
Други светски рат, послератна организација, Савезници, Вермахт, Косово и Метохија, геннерал Драгољуб Дража Михаиловић, Балкан, операција Ренкин

Рад

1. Увод – Победа

Недавно су 9. маја 2021. године Русија и Србија прославиле седамдесет шесту годишњицу Велике победе над ратном машином Вермахта, нацифашистичком Немачком и њеним фашистичким савезницима у Другом светском рату. У Русији је День Победы, а у Србији Дан Победе.
Други светски рат је одавно завршен. Резултати су познати. Победници су познати. Али не увек и свуда одају достојно признање Великој и заслуженој победи СССР-а над нацистима.
Наука треба да осветли детаље Велике победе, јер ће Победа бити светлија ако знате све важне моменте, како су подмукло деловали не само фашисти и нацисти, већ и савезници, који отворено још увек делују против народа РАс (Руског и српског народа).

Црвена армија је имала пресудну улогу у ослобађању Југославије од нациста.

2. Материјал и методе
2.1. Сарадња и манипулација

Рад указује на непоштовање савезничких споразума Запада који су били достигнути и потписани са СССР-ом током Другог светског рата, и посебно после завршетка Стаљинградске битке и након бриљантно добијене Курске битке од стране «Црвене армије» у којој је тотално уништена војна машинерија Вермахта, у коју су уложена и огромна средства «америчких» банкара и Банке Енглеске.
Рад користи интердисциплинарне методе анализе друштвених прилика током дужег периода, током Другог светског рата, после Стаљинградске битке и након завршетка Другог светског рата на Балкану, а посебно на пространствима Косова и Метохије.

Рад испитује очигледне резултате мултилатералних тајних споразума између тајних служби Сједињених Држава и Велике Британије (без учешћа СССР-а), који су постигнути у циљу безбедног враћања Групе армија Вермахта из Грчке у јужну Немачку и Аустрију у циљу ојачања линије «Плана Ренкин (Варшава, Праг, Братислава, Букурешт, Београд, Софија, Атина)» како би се спречило да Црвена армија дође до Јадранског мора и Грчке (на простору Југославије: 43. паралела).
Ови планови, преговори, споразуми постигнути између савезника, које су представљале тајне службе Сједињених Држава и Велике Британије (без учешћа СССР-а), са представницима нацистичког Вермахта[2], као и друге операције у Другом светском рату, и примењени споразуми – и даље су класификовани као тајни споразуми и очигледно неће бити декласификовани врло дуго или никада.

Стога смо у разматрању ових питања били принуђени да се ослонимо на чињенице реализовања те опште колаборационистичке завере западних савезника и југословенских (и албанских) партизана са нацистима.
Због тога смо у овом раду били принуђени да користимо резултате ових споразума, а не саме споразуме, и применимо упоредне методе за анализу поступања субјеката ових тајних споразума.

Одмах након ослобађања Југославије од нациста, Јосип Броз Тито је развио снажну пропаганду, покушавајући да оптужи српски покрет Драже Михаиловића (Југословенска краљевска војска у отаџбини: ЈКВО или КВО, КВуО) за сарадњу са нацистима, како би успоставио равнотежу са хрватским усташама који су на основу отворене сарадње са нацистима створили «Независну државу хрватску (НДХ)» под покровитељством нацистичке Немачке и борили се на страни нациста и фашиста, свуда па чак, и у бици за Стаљинград.

У раду се наводи да је СССР могао да подржи Народноослободилачку војску Југославије (партизане Јосипа Броза Тита: НОВЈ) тек од 1943. године. До тог времена непознат је извор логистичке и борбене подршке Титових партизана, али се у последње време откривају чињенице да су нацисти окупљали шпанске борце из «Француских сабирних центара» и преводили их у свој логор «Грас/Grasse» и отправљали на Балкан са задатком – да ратују против јединица родољуба које су се после 6. априла 1941. године бориле против немачких и других нациста[3]. Али рад посебно испитује предају оружја из складишта Вермахта Титовим партизанима након постизања тајних споразума за спровођење «Плана Ренкин» о повлачењу «Групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију.

Моћна пропаганда режима Јосипа Броза Тита створила је:
 поетизоване измишљотине, из пера Владимира Дедијера[4], биографија Јосипа Броза Тита,
 хероизовану борбу Брозових партизана за освајање (пролетерске) власти и ослобађање од нациста и, што је још важније,
 још моћнији систем масовног медијског (дез)информисања, предвођен троцкистичким пројектом, какав је од 1903. године био главни лист Србије – «Политика», породице Рибникар, која је Тита довела у Београд, а затим и на власт, и
 моћан идеолошки систем филмске и телевизијске индустрије за јачање власти и диктатуре (пролетаријата).

Сва ова пропаганда заснивала се на претпоставци да је генерал Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске краљевске војске у отаџбини, наводно колаборирао (сарађивао) са немачким Вермахтом током Другог светског рата. Али у овим пропагандним средствима нису откривали од кога су партизани добили наоружање. И није било речи о томе да су управо партизани Јосипа Броза Тита, на основу тајног колаборационистичког договора са нацистима добијали оружје са складишта Вермахта. Супротно томе, у филму «Валтер брани Сарајево», Тито (Валтер[5]), глумац Бата Живојиновић, упада у складиште Вермахта у Босни и Херцеговини, минира цео воз и на тај начин спречава кретање оклопних јединица Вермахта у повлачењу преко Балкана, што очигледно не одговара историјским чињеницама. Испоставило се да је све ово био пропагандни изум у филму који је режирао Хајрудин Крвавац. Даље цитирамо «свезнајућу Википедију», која је прилично уздржано и правилно оценила «режију» идеолога режима Броза Тита: «Филм Валтер брани Сарајево је југословенска ратна драма снимљен 1972. Крајем 1944. совјетско-југословенске трупе потискују Немце из окупиране земље. Немачка команда шаље воз са резервоарима горива тенковским јединицама Групе армија „Е“ генерала Лера, али пут пролази кроз Сарајево у којем герилски рат не престаје. У совјетској критици забележен је измишљен заплет филма, недоследности заплета и „натегнутост“: Аутори су били толико занесени детективским заплетом радње, да су исплели тако сложену мрежу малих преокрета да су се и сами заплели, и да би спасили своје умотворине морали су да се одрекну елементарне логике, да убрзавају догађања, што је резултирало смрћу неких ликова – непотребно, а коначна отмица воза изгледа као циркуска буфонарија.[6]» Али кога занима стварност. У ХХ и XXI веку живимо у виртуелном свету Холивуда, који је попут вируса заживео у Титовом режиму.

Али рад је, упркос овоме, покренуо важно научно питање – да објасни зашто су и Запад и органи режима Тита, после Другог светског рата, затварали очи на перманентан терор над српским народом на Косову и Метохији, који траје до данас, а који је имао за циљ да омогући сепаратистичке напоре Албанаца да делове Србије – Косово и Метохију припоје Албанији.
Испоставило се да у свему томе постоји једна заједничка нит која повезује ове догађаје, а то је тајни договор западних савезника са нацистима и чињеница сарадње партизана Ј.Б. Тита са Вермахтом, преко официра за везу Вермахта, Обер поручника Курта Валдхајма.

3.1. Балкенкројц – света моћ

Сећајући се пораза и слома Немачке империје[7] и Аустроугарске царевине од мале Српске армије у Првом светском рату, долазећи на власт, Хитлер је, формирао «Heer» (копнене снаге), «Luftwaffe» (Луфтвафе – ваздухопловство) и «Kriegsmarine» (Криегсмарине – морнарицу), упркос Версајском споразуму којим је Немачкој било забрањено формирање оружаних снага. Хитлер је за симбол Вермахта узео «Балкенкројц, равнострани крст» са српским «оцилима» (види. цртеж 2). Српска оцила Срби погрешно тумаче као четири саборна слова «С» (Само Слога Србина Спасава) иако је то симбол колоВратног крста и васкрсне моћи.

Присвојивши српски симбол, нацисти су чак забранили употребу имена «СорБен – Венди», како још увек себе називају Лужички Срби. И у свим правцима, од првог дана напада на непокорне Србе 6. априла 1941. године, Хитлер је према Србима примењивао сурово кажњавање како би их истребио, за шта је користио хрватске нацисте – «усташе», албанске балисте и друге сателите и савезнике нациста.


Слика 1 (цртеж Српског крста са оцилима). Слика 2 (цртеж Знака Вермахта са «српским оцилима»).
«Српски крст», или «Крст Светог Саве», користи се на српском и под називом «Крст са оцилима (Српским оцилима)» или «Крст са огњилима». Овај крст је национални симбол Србије, део заставе и грба Србије и Српске православне цркве. «У хералдичким круговима корени (овог крста) се налазе у Византији». Ови хералдички судови о византијском пореклу српског крста нису тачни, јер је то у ствари предхришћански симбол Кола у облику два крста

(Слика 3) где «огњила/оцила» (*)(бела, светла огњила слична слову «С» у црвеним пољима) симболизују «крст кретања» мајке Земље око Сунца (бели крст) (види. цртеж 1).
«Балкенкројц (немачки Balkenkreuz) је идентификациона ознака Вермахта (немачких оружаних снага) и његових јединица током Другог светског рата. Користи се у Heer-у (копнене снаге), Луфтвафе-у (ваздухопловству) и у Криегсмарине (морнарица). То је стилизација тевтонског крста и крста Светог Николе. Балкенкројц се често преводи као „Балкански крст“, али нема никакве везе са Балканом. „Балкански крст“ на немачком би гласио: „Balkankreuz“. А „Балкен“ је – дрвена греда, шипка или попречна греда. Стога је тачан превод са немачког „дрвени крст“. Ова грешка је широко распрострањена и на руском и на енглеском језику»[8].
Али грешке у руском и енглеском језику не постоје. Балкенкројц ипак јесте српског порекла, пошто је одраз божанског небеског Кола на пресеку дрвета у облику годова/прстенова, јер и енглеска реч God, и немачка Gott потичу из српске/руске речи: год (годови).

Мистика Аненербеа[9] и нациста није им помогла ни овога пута, јер је била резултат крађе, и нацистичко грубо неразумевање свете традиције Словена, која подразумева поштовање разних (на)рода, и била је резултат једноставног, али генијалног погледа на свет наших предака Словена, потомака које су нацисти покушали да истребе.

3.2. Све што је тајно (ипак) постаје јавно

На основу договора западних савезника са нацистима, југословенски партизани под командом маршала Јосипа Броза Тита су се обавезали западним савезницима и Вермахту да неће нападати на «Групу армија Е Вермахта» када се буду повлачили из Грчке преко Балкана, што су до краја испоштовали.

Немачка војна команда (преко Курта Валдхајма) за ову услугу предала је партизанима и Титу, из складишта Вермахта, нацистичко оружје, за шта је Тито обећао западним савезницима да ће распоредити партизанске одреде са немачким оружјем дуж југословенског дела тзв. линије «плана Ренкин» односно на простору Југославије дуж линије 43 паралелне северне географске ширине, како би, југословенски партизани наоружани оружијем Вермахта спречили «Црвену армију» да продре до Јадранског мора и Грчке.

Када је познати југословенски новинар «Данко Васовић, крајем ХХ века, марта 1986. године, у листу» Вечерње новости обелоданио «да је председник Аустрије и бивши генерални секретар Уједињених нација Курт Валдхајм ратни злочинац којег је државна Комисија ФНР Југославије 1947. у случају Ф-25572. прогласила за ратног злочинца», испоставило се да је Тито и у току Другог светског рата познавао Курта Валдхајма. Савезна УДБа је Данку Васовићу убацила лажни доказ о злочиначком деловању Валдхајма, наводно из Другог светског рата. Али је то била подвала новинару, јер је текст-доказ био одштампан на писаћој машини која је била произведена у Чехословачкој после Другог светског рата, да би тим лажним доказом оправдали Курта Валдхејма стварајући илузију, да су лажни и други докази да је Валдхајм учествовао у геноциду над српском децом са Козаре, уз асистенцију хрватских усташа.

Овом криминалном подвалом специјалне службе СФРЈ прикривале су не само ратно познанство Валдхајма са Титом, већ и очигледне колаборационистичке активности Тита, вође југословенских партизана, са нацистима током Другог светског рата. Чак се ни познати и часни српски историчари нису усудили да помену ову колаборационистичку сарадњу Тита са нацистима, иако су урадили много да би доказали антитфашистичко деловање «Југословенске краљевске војске у отаџбини» у Другом светском рату, јер је ЈКВО у планинама имала аеродром[10] преко којег су спасавали оборене америчке пилоте. Али чак су и Сједињене Државе о томе ћутале након Другог светског рата, подржавајући Јосипа Броза Тита. А ћутали су управо зато што је генерал Драгољуб Дража Михајловић открио СССР-у заверу партизана и западних савезника са Вермахтом, а већ је неспорна чињеница да партизани нису нападали и нису ометали повлачење «Групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке до Немачке и Аустрије у оквиру операције Ренкин.
Нема сумње да је информацију о сепаратним споразумима западних савезника (и југословенских партизана) са Вермахтом, совјетској страни открио генерал Драгољуб Дража Михајловић, командант Југословенске краљевске војске у отаџбини, за кога се команда Црвена армија заузела код власти Јосипа Броза Тита и тако спасила живот генералу Михајловићу после Другог светског рата, а генерала Михаиловића режим Тита, због тога – није стрељао, већ је Дража тајно превезен у СССР.

3.3. Мистерија Титове сарадње са Западом на протеривању Срба са Косова и Метохије

Сједињене Државе заснивале су своју моћ светског лидера, после Другог светског рата, не само на Бретон Вудским споразумима (Bretton Woods system) којим је долар прихваћен као светска валута[11], већ и на «непрекидној борби за демократију» у свим крајевима света, која је наметнута управо на превасходству у наоружању, које је успостављено благодарећи расту војне индустрије у САД за време Другог светског рата.

Али Сједињене Државе никада нису укориле свог тајног савезника Јосипа Броза, Тита, због тога што је спречавао да се читав народ (српски) који су нацисти протерали са Косова и Метохије – врати својим кућама по окончању Другог светског рата.

3.3.1. Комунистички режим Јосипа Броза Тита користио је израз «реално стање на терену» да би спречио повратак Срба на Косово и Метохију, мада је овај израз био само послератна форма продужења етничког чишћења Срба са Косова и Метохије, пошто је ова фаза етничког чишћења Срба са Косова и Метохије «легализована» у «Решењу Националног комитета за ослобођење Југославије» …
«О привременој забрани враћања колониста/Срба у њихова ранија места живљења» «Службени лист ДФЈ», бр. 13/45 од 16.3.1945. године[12]. У Решењу се наводи: «пошто још нису створени услови за њихов повратак у ранија насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова
РЕШАВАМ
привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благовремено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели
Број 343 од 6. марта 1945. године
Повереник унутрашњих послова Влада Зечевић

3.3.2. Привремена забрана повратка Срба на Косово и Метохију бр. 343 од 6. марта 1945. постала је трајна забрана, јер је средином 1947. године донет чак и «Закон о поступању са напуштеним земљама насељеника у Аутономној регији Косово и Метохији», према којој Срби којима није одузето земљиште у складу са Законом о ревизији аграрне реформе, «ако се не врате на имања својих претходних пребивалиште пре 30. септембра 1945. године и почињу да га обрађују, губе право на ову земљу (на Косову и Метохији)», иако им је повратак већ био забрањен. Будући да је и даље била на снази Одлука о привременој забрани повратка колониста у њихова места некадашњег пребивалишта, «Службени гласник СФРЈ», бр. 13/45 од 16. марта 1945. године, званично и «законито» је спроведена и завршена једна од фаза (овог пута комунистичког) етничког чишћења/присилног протеривања Срба са – Косова и Метохије,

3.3.3. У Демократској Федеративној Југославији средства тадашњег режима и Титове владе коришћена су за спровођење једне од етапа трајног етничког чишћења и прогона Срба са Косова и Метохије, која је заснована на наводном «реалном стању на терену», мада је једино «реално стање на Косову и Метохији» и до дана данашњег: прерманентни терор над православним српским народом.

3.3.4. Чак и у XXI веку Србија користи званично регистроване «избегличке фондове» (за 250.000 Срба прогнаних са Косова и Метохије 1999. године и за 650.000 Срба расељених из Хрватске 1995. године), који представљају прикривени облик етничког чишћења Срба са Косова и Метохије (и из Хрватске), које помажу и амбасаде страних држава, пре свега Сједињених Америчких Држава, јер нико не инсистира на повратку ових српских избеглица на Косово и Метохију и у Хрватску већ им подижу куће и станове у Србији, чиме је Србија трајно примила 1 000 000 протераних Срба, чији повратак – ни од кога не траже, па ни од Уједињених нација. За то се неовлашћено користе и средства опљачкана од српске дијаспоре и не допушта се сазивање званичних органа српске дијаспоре који су изабрани према «Закону о дијаспори и Србима у региону» јер би то разобличили.

3.3.5. 1945. године политика «реалног стања на терену» била је форма да се задовоље захтеви албанских балиста, који су у Другом светском рату сарађивали са нацистима (и чинили злочине да протерају Србе са Косова и Метохије), а такво (комунистичко) «реално стање на терену» је био наставак прогона Срба са Косова и Метохије:
а) који је започет од стране Турака у току неколико векова окупације на српским земљама и
б) прогоном Срба од стране италијанских фашиста, а затим и од немачких нациста током Другог светског рата, све време уз садејство албанских балиста.

3.3.6. Савет за статусна питања српске дијаспоре, којим је председавао Божидар Митровић, коаутор овог рада, усвојио је 6. фебруара 2013. године Препоруку председнику Србије
1.1. да инсистира да се Председник Владе Србије бави пре свега привредним опоравком Србије јер само привредни опоравак Србије може бити основ за решавање других питања, па и статуса Косова и Метохије,
1.2. да не допусти да се у формулисању позиције Србије за разрешење савременог противуставног стања на Косову и Метохији полази «од реалног стања на терену» јер је то израз истоветан коминтерновско-ватиканској превари, која је служила за етничко чишћење и системско ПОТИСКИВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА после Другог светског рата, јер ако Влада Србије не може да побољша фактичко стање Срба на Косову, Влада Србије мора да брани правно стање и Устав Србије, и да инсистира на примени Резолуције 1244, а не да легализује одцепљење делова Србије, преко затеченог противуставног стања,
1.3. да обезбеди, без обзира да ли преговоре о статусу Косова и Метохије води стручњак или политичар, да се не само преговарачи, већ и Влада Србије и сви њени органи, придржавају правила струке разрешења конфликтних ситуација и правила рекламационог поступка (када у разрешењу спора између преговарача не учествује објективни судија, а у овом случају још горе – Европска заједница, која отворено подржава сепаратисте) те да се у у том смислу:
i. одустане од тврдње да ова Влада мора да трајно реши статус Косова и Метохије, већ треба радити да ова Влада проналази решења прихватљива за све актере јер постизање брзог решења у садашњим констелацијама снага и политичких фактора иде на руку сецесионистима а не никако у корист Републике Србије,
ii. да се не инсистира на томе да Република Србија мора пошто пото да уђе у евроинтеграционе процесе, већ да се стави до знања Европској заједници да постоје границе испод којих Република Србија не може, не сме и неће да иде,
iii. Република Србија треба да стави до знања Европској заједници да јој је стало до добрих односа не само са Западом него и са Истоком: на тај начин ће се отупети оштрица Запада који је већ дужи период окренут искључиво против Републике Србије,
iv. да се поштују принципи садржани у првобитној платформи о Косову и Метохији а посебно принцип да «ништа није договорено док све није договорено» у свакој фази преговора између привремених нелегалних институција Приштине са Београдом,
v. да се сместа прекине и уклони интегрисано управљање административним прелазима које приштинска страна тумачи као граничне прелазе а убирање дажбина користи за некакве развојне фондове Севера као демонстративни облик корупције и компромитације органа на Северу Косова и Метохије,
vi. преиспитају све одлуке претходне и садашње Владе, те да се оне одлуке и договори који су у супротности са Уставом Србије прогласе ништавим,
vii. да се обезбеди да сваки постигнути споразум и/или договор мора бити компатибилан и сагласан са Уставом Републике Србије,
1.4. да председничком Уредбом констатује то (што је очигледно свима) да је, као последица НАТО бомбардовања 1999, део Србије на Косову и Метохији окупиран од 1999. године и да се државама које имају своје армије и јединице на простору Косова и Метохије одреди 200 милијарди евра као накнада за коришћење тог простора од 1999. године до 2012. године, а нове накнаде одреде све до момента када се до последње тачке примени Резолуција 1244 Уједињених нација, на чијој примени органи Србије као да нигде не инсистирају,
1.5. да јавно изнесете да питање решавања статуса Косова и Метохије не може бити питање политичких партија које су оствариле право рада у парламенту на фалсификовним парламентарним изборима и показале незрелост у последњој ванредној скупштинској расправи о Косову и Метохији,

Али актуелна Влада у Србији и председник Србије Александар Вучић, којег Запад претвара у аутократу (очекујући од њега да потпише трансфер Косова и Метохије – Албанији), игноришу све ове чињенице.

4. Представљање научне новине Рада
4.1. Завере западних савезника и партизана са нацистичким Вермахтом

Стога су аутори рада поставили питање како логично објаснити зашто се овај очигледан, стални терор над српским народом на Косову и Метохији наставља, чак и након завршетка турске, фашистичке и нацистичке окупације Косова и Метохије.

Аутори рада, основу сталног терора над српским народом на Косову и Метохији, чак и након ослобођења 1945. године, виде управо у завери партизана и западних савезника са Вермахтом, и у, већ неспорној чињеници, да на основу те завере партизани нису нападали и нису ометали повлачење «армијске групе. „Е“ немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију, која је завера била део «операције Ренкин» у Другом светском рату.

Да би се размотрила конкретна операција повлачења «групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију у оквиру операције Ренкин и догађаја повезаних с њом, неопходно је имати у виду следећу ситуацију у Другом светском рату током овог раздобља:
1. Битка за Стаљинград, «једна од најважнијих општих битака Другог светског рата и Великог отаџбинског рата између Црвене армије и Вермахта уз подршку војски земаља Осовине одиграла се од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године», која се завршила потпуним поразом снага немачких фашистичких освајача и победом Оружаних снага СССР-а,
2. Курска битка трајала је од 5. јула до 23. августа 1943. године (позната као Битка код Курске дуге/избочине), која се у историографији сматра највећом (највеличанственијом) тенковском битком у историји, у којој је Црвена армија нанела страшан пораз нацистичкој војној моћи Вермахта.
3. Италија се предала:
a. 3. септембра 1943, потписавши «кратке» услове на Сицилији и
b. 29. септембра 1943. године на острву Малта: «детаљне» услове предаје Италије потписали су Бадољо и са друге стране Ајзенхауер.

Владајуће елите САД-а и Велике Британије су после Курске битке јула/августа 1943. године, коначно схватиле да је англосаксонски план да се СССР порази ратним дејствима Хитлерове Немачке – неостварив. Тада је Црвена армија осујетила летњу офанзиву Вермахта, операцију Цитадела и покренула стратешку офанзиву на готово свим фронтовима. Одмах по завршетку битке за Курск уследила је општа летња офанзива Црвене армије. Офанзива Црвене армије је покренута на фронту од Невеља до Азовског мора на простору дужине до две хиљаде километара.

Током три месеца офанзивних битака, војници Црвене армије ослободили су стотине великих градова и места. Успешно су изведене следеће офанзиве: Харковска офанзивна операција за ослобађање Новоросијска и полуострва Таман. Ближе јесени и зиме 1943. године, Црвена армија је већ ослободила Левобрежну Украјину и започела форсирање Дњепра. 6. новембра ослобођен је главни град совјетске Украјине Кијев и на левој обали Дњепра формиран је мостобран који је био од огромног стратешког значаја у даљој бици за Украјину и цео југ СССР-а. Две трећине окупираних територија ослобођене су од нацистичких трупа. У биткама у лето и јесени 1943. године уништено је стотинак немачких дивизија.

Све ово подстакло је владајуће елите Сједињених Држава и Британије да промене свој закулисни план вођења и наставка рата против СССР-а. Тада је англоамеричка Врховна команда савезничких експедиционих снага (енгл. COSSAC) развила озлоглашени план «Ренкин», план за заустављања кретања Црвене армије, која је ослобађала своје територије од трупа немачког агресора и његових савезника – у земљама источне Европе и Немачке.

Такав план «Ренкин» одобрили су лидери Сједињених Држава Ф. Рузвелт и Велике Британије В. Черчил на конференцији шефова држава и шефова штабова у Квебеку августа 1943. године, непосредно пред Техеранску конференцију „савезника“: СССР-САД-Велике Британије у новембру 1943. године.
План «Ренкин» је предвиђао тренутно искрцавање свих расположивих англо-америчких трупа на европски континент у случају неконтролисаног слома нацистичке Немачке или њене изненадне предаје СССР-у. Брза окупација немачких територија и територија које су окупирале Немачка и њени савезници ради сусрета са јединицама Црвене армије на совјетској граници из 1941. године, или још боље на граници Совјетског Савеза 1939. године.
У процесу спровођења плана требало је да се реорганизују све немачке и савезничке војне јединице за заједнички могући рат са СССР-ом. У случају предвидљивог развоја догађаја на источном фронту, планом је предвиђена, представљена и позната СССР-у, операција искрцавања «Оверлорд» за искрцавање англоамеричких савезника у северној Француској. Такође, у оквиру подршке «Оверлорда», испланирана је операција «Валкирија» усмерена на елиминисање А. Хитлера и долазак десничарских конзервативних снага у Немачкој, на челу са фелдмаршалом Е. Ромелом.
Као пратеће су биле припремљене операције за организовање побуна у окупираним земљама Источне Европе и земљама немачких савезника, с циљем доласка на власт национално-буржоаских влада и снага наклоњених и орјентисаних према Британији, којима је она и управљала. Све ово је учињено како би се спречио транзит совјетских трупа преко њихових територија у Централну Европу и Немачку. У складу са «Планом Ренкин», Сједињене Државе и Велика Британија требало је да контролишу: Варшаву, Праг, Будимпешту, Букурешт, Софију, Беч, Београд … То је била, такозвана, линија «Плана Ренкин», нека врста «Источног таласа» Запада против трупа Црвене армије.
Чак и на Техеранској конференцији савезничких сила, В. Черчил је недвосмислено предложио Стаљину да поделе зоне утицаја и доминације у Источној и Јужној Европи. Конкретно, понуђено је и они су предложили: у Грчкој 90 у односу на 10% у корист Велике Британије и 50 : 50 у Југославији. Стаљин и СССР, који су тада носили највећи терет рата против нациста и све недаће оружане борбе против нацистичке Немачке, били су принуђени да се сложе са оним што им је понуђено. Из овога се претпостављало да у Грчкој уопште неће бити совјетских трупа, а у Југославији само у неким источним и северним деловима земље, и то кратко време. Дакле, према плановима Велике Британије и Сједињених Држава, Црвеној армији углавном није било дозвољено да излази на медитеранске и јадранске обале Југославије и Балкана. Била је то дугогодишња стратегија Енглеске против руског приступа Босфору и Дарданелима, а одатле до Средоземног мора, вековне стратешке интересне сфере Велике Британије. У ту сврху управо се уклапао партизански вођа и командант Југословенске партизанске војске – Јосип Броз Тито.

Улога овог човека, Јосипа Броза Тита, политичара, агента неколико светских обавештајних служби, укључујући Ватикан на првом месту, у светским догађајима тих година још увек није у потпуности проучена и разјашњена. Он се појављује у комунистичком партизанском покрету у Југославији у лето 1941. готово одмах након немачког напада на СССР. А пре тога, дуги низ година био је на илегалном раду у краљевској, још предратној Југославији, био у затвору, радио у Коминтерни у Москви 30-их, био на задатку у републиканској Шпанији, пре рата постао је секретар Комунистичке партије Југославије.
Титово учешће у револуционарним догађајима и биткама у Грађанском рату у Русији доказује да се Тито плански појавио у Русији (као резултат заробљавања) и то највероватније са задатком извиђања у корист Генералног штаба Аустроугарске армије. А након распада Аустријског царства у рату, највероватније, пренет као «наследство» Немачкој, а одатле и Великој Британији која га контролише. А рад у револуционарној Русији, у структурама Коминтерне и Обавештајној управи Црвене армије, највероватније је био рад за британску обавештајну службу МИ-6 и по њеним упутствима, мада највероватније на идејама и плановима Ватикана. Његова биографија је тајна изузетне и легендарне личности, која је читав свој живот посветила служењу Западу, против Русије и православних Словена. Ова личност чека декласификоване документе, макар једне државе, о правом националном пореклу Тита, јер ни после четрдесет година живота на територији Југославије и владања њоме није могао да савлада и научи ни српски, ни исти тај језик под називом «Хрватски» или словеначки језик.
У међувремену, ова легендарна личност до лета 1944, која је већ постала самозвани маршал Тито, води комунистички партизански покрет у Југославији, њену Народноослободилачку војску – НОВЈ. У оквиру «Плана Ренкин» НОВЈ и њеном команданту Тито додељују посебну улогу: да имитира улогу савезника Црвене армије, спречава је да дође до Јадранског мора, покривајући тако и повлачење трупа «групе армија Е Вермахта», од Грчке до јужне Немачке и Аустрије за будуће јачање трупа англоамеричких савезника у том региону.
Део трупа Вермахта, преко своје команде, већ је ступио у одвојене преговоре са специјалним службама Велике Британије и Сједињених Држава и почео је да предаје своје положаје у Грчкој и да се повлачи по плану, а да их англоамеричке трупе не прогоне. Кроз Албанију, Црну Гору и Босну, постављен је пут за повлачење «Армијске групе Е Вермахта». И НОВЈ се у то време почео преусмеравати из Босне и Црне Горе у централну и западну Србију, остављајући слободан коридор за евакуацију и повлачење «Групе армија Е Вермахта».
Очигледни су резултати мултилатералних тајних споразума, без учешћа СССР-а, према којима су се југословенски партизани, под командом маршала Тита, обавезали западним савезницима и Вермахту да неће нападати «Групу армија Е Вермахта» када се ова група армија буде повлачила из Грчке у јужну Немачку и Аустрију преко Балкана. Тито се обавезао да партизани неће нападати армије Вермахта у повлачењу из Грчке кроз Црну Гору и Србију, где се ово повлачење може спречити минималном количином експлозива (могућност минирања уских планинских путева). У знак захвалности за ненападање, немачка команда за ову услугу предала је партизанима нацистичко оружје из складишта Вермахта, за шта је Тито обећао западним савезницима да ће распоредити партизанске одреде са немачким оружјем, дуж такозване линије «Плана Ренкин» односно дуж 43-е паралеле северне географске ширине, како би југословенски партизани спречили продор Црвене армије на Јадранско море и у Грчку.
У том периоду нису примећени велики војни напади партизанских одреда, а камоли целе НОВЈ на Балкану, на немачке јединицие Вермахта у повлачењу из Грчке у Немачку и Аустрију управо због постигнутих договора у оквиру «Операције Ренкин». У овом периоду познат је само напад, и то не партизана на армије Вермахта у повлачењу, већ управо супротно – напад Вермахта на партизане под кодним именом «Операција Коњићев скок („Rösselsprung“). Током овог лукавог вишепотезног маневра, Тито замало није био заробљен од трупа Вермахта у току такозване «Седме офанзиве» (Десант на Дрвар) на Народно ослободилачку армију.


Слика 4: Врховна команда, у потпуно опуштеном стању у граду Дрвару пре операције «Коњићев скок» немачког Вермахта током «Повлачења армијске групе Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију у оквиру Операције Ренкин на Балкану (Тито први с десне стране)


и Слика 5: Партизани НОВЈ са немачким оружјем (фотографије са https://ru.wikipedia.org/wiki/Операция_«Ход_конём»)

За неупућене у шаховску игру «Ход конём/потез коњем/коњићев скок[13]» је чак и у свакодневном говору фраза која означава лукави потез, чији је циљ да се одвуче пажња од главних потеза, у овом случају од повлачења «групе армија Е Вермахта» из Грчке.

Остаје питање: зашто НОВЈ није припремио напад на одступајуће групе армија Е немачког Вермахта из Грчке у Немачку и Аустрију? Очигледно је да је то био део «Плана Ренкин» на Балкану, и да је због тога Врховна команда НОВЈ била у опуштеном стању у граду Дрвару у западној Босни, која је у то вријеме била део Независне Државе Хрватске односно на простору хрватских усташа.
Одговор се види тачно на многим фотографијама где су партизани са оружјем Вермахта након договора САД и Велике Британије са представницима Вермахта о повлачењу Армијске групе Е немачког Вермахта из Грчке у Немачку и Аустрију у оквиру Операције Ренкин на Балкану.
Не разумевајући ово «многопотезно лукавство», српски становници града Дрвара и совјетски пилоти спасили су Тита и он је, заједно са совјетском војном мисијом, одведен код Британаца (код својих покровитеља) на острво Вис у Јадранском мору. Све време, до евакуације Јосипа Броза, са њим су били британска војна мисија и лични представник В. Черчила, његов син Рандолф Черчил. Ето такву је вредност представљао британски штићеник Јосип Броз Тито. Касније, у Италији, Тито је водио преговоре лично са В. Черчилом, који је долетео за Рим тим поводом, и са папом Пијем ХII. Све то је илустровало тежину и утицај овог британског и ватиканског супершпијуна на ток војних догађаја на Балкану 1944. године.
А пре тога, атентат на Хитлера, у оквиру операције «Валкирија», и ширег плана «Ренкин», је пропао.и није успео Десно-конзервативни пуч у Немачкој и замена Хитлера фелдмаршалом Е. Ромелом.
У Пољској Немци су угушили устанак у Варшави, који је подигла Армија Крајова, потчињена Британији и пољској емигрантској влади у прогонству. Сврха устанка била је да се замене немачке окупаторске трупе пољским и британским трупама које су журиле да им помогну морским и ваздушним путем, да би спречили дубљи продор Руске армије у Европу и Немачку. Црвена армија, зауставивши се на периферији Варшаве, није ометала Армију Крајова да се обрачуна са Немцима, али није спречила ни Немце да угуше овај устанак. Британци се у овој ситуацији нису усудили да се умешају и једноставно су «изиграли» своје пољске марионете. А Немци су се жестоко обрачунали са побуњеним Пољацима. Варшава је била буквално уништена до темеља.

Такође, у ово исто време су из истих разлога истовремено били организовани од стране Запада, и словачки национални устанак, и војни пуч краља Михаја у Румунији, и покушај регента Хортија да организује повлачење Мађарске из рата. Све у циљу стварање озлоглашене линије према «Плану Ренкина»: Варшава, Праг, Братислава, Букурешт, Београд, Софија, Атина, све у циљу да се спречи продор Црвене армије у Европу, ка Средоземном и Јадранском мору и у Грчку, јужно од 43. паралеле. Истина, Варшавски устанак је сузбијен, Словачки устанак поражен (словачке трупе су разоружане и интерниране, а партизани су потиснути у Карпатске планине). СССР је искористио плодове Румунског пуча, преузимајући нити контроле у своје руке. Румунија се повукла из рата на страни Немачке, али је објавила рат самој фашистичкој Немачкој, шаљући своје трупе у Мађарску да учествују у нападу на Будимпешту. Скоро се исто догодило у Бугарској. Народни фронт је под вођством комуниста Г. Димитрова (бивши генерални секретар Коминтерне) организовао устанак, свргнуо пронемачки режим цара Бориса, бугарске трупе положиле оружје испред Црвене армије, и тек онда кренули у заједничку борбу, како у Југославији, тако и у Мађарској против Немаца. И то је био практични неуспех англо-америчког «Плана Ренкин». Напори Англосаксонаца нигде нису били овенчани успехом, осим можда у Југославији. Али ово је засебан разговор.
Због чињенице да је у Југославији био најмоћнији оружани отпор немачким окупаторима, у српском народу постојала су два антифашистичка и антинацистичка покрета:
а. комунистички партизани у облику организоване Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и
б. Југословенска краљевска војска у отаџбини (ЈВуО и ЈКВуО), четници генерала Драгољуба Михаиловића («Настала из Команде четничких одреда Југословенске војске, коју је основао пуковник Драгољуб Михаиловић на Равној гори 11. маја 1941. године[14]»).

Ова два покрета које су се бориле против Немаца преусмериле су значајне снаге Вермахта и војних јединица које је он створио на Балкан: албанске (СС дивизија «Скендербег»), хрватске (домобранске и усташке) и муслиманских колаборациониста (СС дивизија «Ханџар»). Трагичност ситуације повећавала је чињеница да су се Титови партизани и четници Драже Михаиловића борили међусобно од јесени 1941. године. Само су на кратко, од јула до октобра 1941. године, међусобно комуницирали као савезници и војни саратници у Ужичкој партизанској републици, у западној Србији. Али, кривицом Тита и дела војног руководства четника, ова ратна сарадња је била прекинута. И све наредне ратне године, водила се међу комунистичким партизанима и четницима непомирљива непријатељска борба уз учешће снага, како немачких, тако и италијанских окупационих трупа.

Ситуација је била врло слична пољској. Тамо су биле и две антинемачке снаге: «Војска Крајова», коју је подржала Британија, и «Војска Лудове», партизани које је подржавао СССР.
Народно ослободилачку војску Југославије, партизана Тито, СССР је могао да подржава тек од 1943. године. До тог времена логистичка и борбена подршка Титових партизана била је из непознатих извора. Иако су четници Д. Михаиловића уживали подршку Британије, њихова борбена залиха је још увек била припремљена у предратним годинама у краљевској Југославији, према посебном програму територијалне одбране у случају непријатељстава током периода могуће окупације земље.
Историографија партизанског покрета комуниста Б. Тита била је прилично тенденциозна и условно фантастична, а званични историчари послератне Југославије Б. Тито стиснули су је у «прокрустовски кревет» «Седам офанзива». Али те «офанзиве» нису биле офанзиве југословенских партизана Ј. Б. Тита против нациста, већ офанзиве немачког Вермахта и његових балканских савезника против партизана. Свака таква офанзива завршавала се поразом НОВЈ-а, повлачењем с крвавим биткама и страшним губицима, али у очима историчара и самог Тита то су биле својеврсне «победе», «док последњи партизан не буде уништен», и сам њихов командант. Ова необична аберација у перцепцији стварности била је својствена каснијој послератној историографији и пропаганди. То је касније довело до сукоба са СССР-ом, и лично са Стаљином.

Генерално, односи Совјетског Савеза са НОВЈ и лично са Титом нису били лаки. Сви учесници сукоба на Балкану, и Немци и Британци и Американци, сматрали су да су Титови партизани просовјетске војне јединице, иако се у ствари Титови партизани нису подчињавали:
 ни Команди Црвене армије, са њеним врховним заповедником – Ј. В. Стаљином, нити
 Генералштабу партизанског покрета на челу са К. Пономаренком.

Титови партизани нису ни са ким координисали своје војне операције. Била је то нека врста «махновшћина[15] на југословенски начин». Стога су активности Б. Тита, као команданта НОВЈ-а, покренуле многа питања за Стаљина. Совјетска војна мисија упућена у јануару 1944. године, на чијем је челу био генерал-потпуковник Корнеев, није могла правилно да успостави борбену интеракцију између команде Црвене армије и команде НОВЈ и са Титом. Покушај да се организује бар нека врста контроле борбених дејстава НОВЈ од стране Црвене армије наишао је на жестоко противљење самог Тита. Све се завршило злогласним Титовим телеграмом Стаљину: «Ако не помажете, онда макар немојте да сметате“. То, наравно, није додало никакву корист заједничком циљу борбе против фашизма, нити личним односима двојице маршала. То је доказало праву подређеност Ј. Б. Тита Западу, а не Москви, како се тада веровало.

Након лета Тита на острво Вис и преговора са Британцима, септембра 1944. Винстон Черчил је послао Тита на преговоре у Москву ради разговора о заједничким плановима са командом Црвене армије и маршалом Ј. В. Стаљином да ослободе источну Србију и Београд од трупа немачких окупатора, али да то договори тако да се Црвена армија не задржава ни један дан у Југославији, помогне избацивању Немаца из главног града Србије и Југославије – Београда, да помогне у томе несумњиво проливајући много крви совјетских војника, да преда велику количину тешког наоружања и муниције у НОВЈ, и обавивши тај тежак посао уз проливање много сопствене крви да нестане са простора Југославије без добијања било какве политичке или војне користи за све то жртвовање у рату у Југославији.

Тито и Стаљин су, након разговора, потписали споразум о стационирању јединица Црвене армије на територији Југославије. Тада су и настале прве Стаљинове претензије/протести према Титу, о постојећим чињеницама преговора Титових партизана са немачком командом, о чињеницама несразмерне размене ратних заробљеника. Ова пракса вођења војних операција изазвала је очигледно неразумевање и очигледно раздраживала совјетску страну. Нарочито огорчење изазивала је код совјета «црвена звезда» на капама бораца НОВЈ. То огорчење било је изазвано чињеницом да је то била идентификациона ознака бораца Црвене армије, а не борца НОВЈ-а. То је веома подсећало на данашње војне операције са лажном заставом.

А после Техерана – 1943, могло би да значи да су Стаљин и СССР-а прекршили личне споразуме са Великом Британијом и Черчилом о разграничењу сфера утицаја у Југославији. Британци, и тада и сада, користе исте форме за организовање и наоружавање нерегуларних војних формација, својеврсних непријатеља, али заправо тајних савезника Велике Британије и Сједињених Држава. Ово је дугогодишња, подмукла и подла тактика британских обавештајних служби у свету. И нажалост, то је био случај у Југославији. Како другачије објаснити размере партизанских формација НОВЈ са којима су се тако жестоко борили немачки освајачи. Нажалост, о подлој двострукој политици Тита и његове пратње у то време можемо судити само по посредним чињеницама које су постале очигледне након завршетка Другог светског рата. Ово је прекид савезничких веза између Југославије и СССР-а и пре 1948. године (по налогу Сједињених Држава и Британије), расцеп комунистичког покрета у свету. Ово је био почетак стварање, уз финансијску и војну помоћ Запада, од Југославије – Анти-СССР, чинећи је изложбом другачијег «социјализма, са људским ликом».

А онда, у октобру 1944. године, СССР и делови бугарске војске започели су војне операције за протеривање немачких трупа из Србије. До 16. октобра ударне јединице Црвене армије стигле су до предграђа Београда. У помоћ су им притекле јединице НОВЈ-а под командом српског партизанског генерала Пека Дапчевића. А 20. октобра 1944. године Београд је ослобођен од немачких трупа. Штавише, наш „маршал“ Јосип Броз Тито није командовао ратним дејствима, нити је директно учествовао у дејствима против нациста. О агенту су бринули његови енглески куратори/покровитељи.

4.2. Повлачење «групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију иза леђа партизана и Црвене армије која је ослободила Београд

Оковани дејствима немачке групе у Београду, трупе Црвене армије и НОВЈ-а, оставили су «немачкој групи армија „Е“» могућност повлачења из Грчке, у позадини Народно ослободилачке војске Југославије: преко Албаније, Црне Горе и Босне и Херцеговине у Аустрију. Такво бескрвно повлачење непријатељских трупа не би могло бити изведено без споразума између Вермахта и НОВЈ-а, поготову на неспорне Титове контакте са Немцима. Очигледно је у томе играо значајну улогу, од октобра 1943. до фебруара 1945. године, и немачки главни поручник, официр за везу «групе армија Е Вермахта» у Грчкој, Курт Валдхајм, будући генерални секретар УН-а у периоду од 1972 до 1981. године и председник Аустрије, дугогодишњи пријатељ Броза Тита. Елита Запада увек прати и води своје кадрове кроз све катаклизме ратова и светских потреса. Судбина Ј. Б. Тита и К. Валдхајма је пример за то!
«Тапкање у месту у Срему» јединица НОВЈ до фебруара 1945. године, које је Немцима омогућило евакуацију делова Вермахта из Грчке у Аустрију, и дуготрајно ослобађање Хрватске, Босне и Словеније, довели су до великих војних губитака и жртава НОВЈ-а, посебно Срба, до општег продужавања рата у Југославији и на Балкану до средине маја 1945. године, када је Берлин већ пао и Немачка се предала. А све у циљу јачања јужног бока англоамеричких савезника у Европи деловима Вермахта из Грчке и Југославије. То је био смисао тог укупног лукавства Јосипа Броза Тита пред Русима и Србима у тим годинама рата!

А Црвена армија се после Београда преселила на север Србије у Банат и Бачку, претрпевши и даље значајне губитке у близини града Апатина, покушавајући да пређе Дунав. Битка је била драматичнија и крвавија од битке за Београд. Да би натерали јединице Црвене армије да се повуку из Југославије, Б. Тито и М. Ђилас надували су сукоб око понашања војника Црвене армије са локалним становништвом Србије. У рату се дешава све: и пљачка и насиље, и љубав и мржња. Само ако се војска у својим редовима бори против силоватеља и пљачкаша, тада има висок борбени дух. Тада војници постају ратници, тада могу да се носе са било којим непријатељем, а као хероји поразе непријатеља! У Црвеној армији су и пљачкаши и силоватељи извођени пред пеки суд. Они нису могли да избегну казнени батаљон и смрт у првој бици, или казна до погубљења пред војницима њиховог одреда. Стога, ако је било злочина совјетских војника над српским становништвом, они су били под истрагом (посебна одељења су радила савесно), а починиоци су кажњавани према ратним законима. Ово није чинило част руског војника, али такође је немогуће кривити Русе за прикривање злочинаца у униформи. Они који су то желели намерно су уносили непријатељство међу војним савезницима СССР-а и Југославије, на велику радост англосаксонаца.

Поред тога, Сједињене Државе су прешле на глобалну провокацију и криминал. Тако су организовали да америчко ваздухопловство 7. новембра 1944. године бомбардује делове Црвене армије у близини југословенског града Ниша. Том приликом је убијено више од тридесет совјетских војника и официра, укључујући команданта 6. гардијског корпуса 3. украјинског фронта, генерала Григорија Котова. Совјетски пилоти из 866. ловачког ваздухопловног пука дали су одлучан отпор америчким авионима који су их напали док су совјетски авиони још били на земљи. Совјетски авиони су оборили и уништили пет америчких борбених бомбардера Р-38 «Лигхтнинг». Истина, сами су у тој бици изгубили две летелице ЈАК-9. Ниједан накнадни изговор и извињење Американаца није могао да прикрије чињеницу намерне провокације како би се Црвеној армији показала неприхватљивост даљег проласка јужно од 43. паралеле, а посебно у Југославији. Ову поруку англосаксонаца, како Ј. Стаљин, тако и команда Црвене армије, правилно су разумели као о могућем будућем рату са Западом, не за Европу а за будућност СССР-а. Руси су тада код Ниша коначно схватили да англоамерички савезници, нису никакви савезници, већ будући непријатељи СССР-а. Тада су Британија и Сједињене Државе отвориле «пандорину кутију»! На Елби више није могло бити пријатељског састанка. Артиљеријском и тенковском ватром јединице Црвене армије протерале су ове «савезнике» из совјетских окупационих зона у Аустрији и Немачкој, о чему сведоче бројне приче фронтовских војника који су учествовали у тим догађајима 1945. године.

Дакле, «Операција Незамисливо/Немыслимое», разрађена по замислу В. Черчила у априлу 1945. године, после слома «Операције Ренкин», била је осмишљена као операција наношења, против Црвене армије у Европи и против СССР-а, изненадног удара Англо-америчких трупа, трупа савезница и пољских јединица, у савезништву са 12 немачких очуваних дивизија Ови напади су били започети нападима на Црвену армију у близини југословенског града Ниша у новембру 1944. године.
Ови сепаратни споразуми између западних савезника и Вермахта (о повлачењу «групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију у оквиру операције Ренкин на Балкану) не би требало да изненађују, с обзиром да је Јалмар Хорас Грили Шахт, директор Националне банке Немачке, «Један од главних организатора ратне економије нацистичке Немачке»:
 «био је главни немачки представник америчке финансијске корпорације Џ. П. Моргана,
 од 1931. подржао је НСДАП, допринео зближавању А. Хитлера са главним индустријалцима и политичарима, посебно кроз «Хацбуршки фронт/Harzburger Front», укључујући и Енглеску банку, са „америчким“ банкарима,
 17. марта 1933. године, после Хитлерове победе на парламентарним изборима, Шахт је поново био на челу Рејхсбанке, замењујући Г. Љутера на овом месту.
 као један од главних ратних злочинаца изведен је пред Међународни војни суд у Нирнбергу, али је 1. октобра 1946. године у потпуности ослобођен».


Слика 6: Јалмар Хорас Грили Шахт; Директор Националне банке Немачке, и са десне стране Монтегју Колет Норман, британски банкар, гувернер «Банке Енглеске» од 1920-1944 (фотографија са презентације мр. Војислава Милошевића, 5. јун 2021. г.)
На исту узрочно-последичну везу је указао и Војислав Милошевић, магистар политичких наука, подсећајући на долазак Хитлера на власт, уз помоћ банкара Сједињених Држава и Велике Британије, и послератно понашање Велике Британије и Сједињених Држава .

4.3. Помоћ генерала Драже и ЈКВО

Што се тиче четника генерала Д. Михаиловића, они су такође допринели поразу немачких освајача током ослобађања Источне и Северне Србије. Посебна је била сарадња заменика Драже Михаиловића, пуковника Велимира Пилетића, са командом и јединицама Црвене армије, која је кратко трајала и оставила многа питања војним историчарима.
Пуковник Пилетић придружио се средином августа 1941. четничким одредима Југословенске војске у Отаџбини, под командом генерала Драже Михаиловића. Послат је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом и, коначно, североисточним фронтом. Немци су три пута повeћавали награду за главу Пилетића, али је он ипак успешно све шуме и планине источне Србије држао чврсто под контролом.
Због стратешке важности Дунава, Пилетић је увек имао велики број британских официра и они су му пружали већу помоћ него у другим деловима земље, и поред тога што су током рата често полемисали око Черчилове политике. Очигледно због овога од тада је постојао резервисан став руководства Црвене армије према њему. Све што су се дотакле «руке» британске обавештајне службе није могло да не изазове сумњу у подлост и издају.
Највећи Пилетићев војни успех била је блокада целокупне немачке црноморске флоте и Дунавске флотиле, која се састојала од 120 бродова која је требала да се евакуира у Аустрију дуж реке Дунав и изведе у сарадњи са румунском војском. Немачки командант је преговара са Пилетићем о предаји, мада је по наређењу из Берлина он (немачки командант) ипак морао да потопи све бродове у близини Михаиловца.
У августу 1944. Пилетић наређује општу офанзиву на Немце и ослобађа Источну Србију, док комунистичке паравојне формације држе подаље од Дунава. Тако се извиђачи Црвене армије, уместо жељених партизанских јединица Тита у Србији, пре свега сусрећу са јединицама војске Краљевине Југославије у отаџбини (КВО).
По наређењу генерала Драже Михаиловића и у очајничком покушају да промени ток догађаја, Пилетић затим одлази у Букурешт, како би координисао даље акције са совјетским маршалом Толбухином. Са собом је довео немачке затворенике и 150 војника Црвене армије који су се борили у његовим редовима након што их је ослободио из немачког заробљеништва. Очигледно је тада, по наређењу Д. Михаиловића, дао совјетској команди и маршалу Стаљину информације о тајној завери команде НОВЈ на челу са Титом са англоамеричким савезницима и командом немачког Вермахта на Балкану о повлачењу «групе армије Е Вермахта» из Грчке преко Балкана и обећањем да их Титови партизани неће нападати.
Међутим, контраобавештајна служба «СМЕРШ» («Смрт шпијунима») Црвене армије ухапсила је пуковника Велимира Пилетића и послала га у Москву да тамо процене истинитост информација. Јосип Броз Тито је ултимативно тражио од Стаљина и совјетске команде да прекину сарадњу и контакте са «Југословенском војском у отаџбини» Драже Михаиловића и да им пре свих предају В. Пилетића у циљу одмазде. Али, из непознатог разлога, пуковник Пилетић је успео у Румунији да побегне од страже (или му «СМЕРШ» помаже да побегне) када су Пилетића спроводили да га предају Титу у већ ослобођеном Београду. Очигледно је то била захвалност СССР-а за стратешке информације о дволичној политици Ј. Б. Тита и његовом колаборационизме. Ова теза – претпоставка да је податке о дослуху западних савезника са нацистима и чињеницу сарадње партизана Ј.Б Тита са Вермахтом совјетској страни открио генерал Драгољуб Михајлович, командант Југословенске краљевске армије у Отаџбина, омогућава нам да претпоставимо да се команда Црвене армије, као и у случају са Велимиром Пилетићем, заложила пред властима Југославије и лично пред Б. Титом за живота генерала Д. Михаиловића, а да Михаиловић није убијен од режима Јосипа Броза Тита, већ је тајно одведен у СССР, где је живео дуги низ година.
4.4. Обећање Западних савезника и Тита да ће Косово и Метохију предати Албанији
Стални терор над српским народом на Косову и Метохији траје до данас, чак и након завршетка турске, фашистичке и нацистичке окупације Косова и Метохије. Чак и када су после 1999. године, пред целим светом, албански сепаратисти терором уништавали православне цркве и убијали Србе под покровитељством НАТО-а и Сједињених Држава – терор албанаца над православним Србима се продужава.
Аутори рада основу сталног терора над српским народом на Косову и Метохији (чак и након ослобођења 1945. године, па чак и у присуству окупаторских снага НАТО-а и Сједињених Држава после 1999. године) виде управо у сепаратним тајним споразумима партизана и Западних савезника са Вермахтом, и у већ неоспорној чињеници да партизани нису нападали и нису ометали повлачење «групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрију – управо због тих сепаратних договора у оквиру «операције Ренкин» у Другом светском рату.

На корене таквог «америчког трага» из Другог светског рата у чудној политици америчког и британског савезника Тита по питању Косова и Метохије указао је и новинар листа Политика Миленко Пешић у чланку «Шест Звезди на застави Косова – региони Велике Албаније» објављен у издању од четвртка, 11.5.2017. године позивајући се на форум «Велика Албанија: утопија или стварност на прагу» који је одржан у Институту за међународну политику 10. маја 2017. године. Ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду др Александар Животић, у свом раду на том форму је напоменуо да су «Сједињене Америчке Државе давне 1946. године на Мировној конференцији у Паризу, Албанцима обећали Косово и Метохију као компензацију за грчки северни Епир». Овај научник је скренуо пажњу учесницима форума да «На основу савременог речника, Албанци знају шта треба да лобирају и где је то потребно, а заузврат, нуде своје услуге тим снагама на терену. А историја је показала да је спровођење идеје о „великој Албанији“ увек било праћено широким спектром насиља, разбојништва и злочина».

Али ми смо у раду показали и доказали да је признање представника САД «давне 1946. године на Мировној конференцији у Паризу», по којој су наводно «Албанцима обећали Косово и Метохију као компензацију за грчки северни Епир» било – навођење на криви траг и прикривање ратног злочина који су Западни савезници и партизани Јосипа Броза Тита починили колаборационистичким, сепаратним споразумима са командом нацистичког Вермахта да не нападају «групе армија Е немачког Вермахта» у повлачењу из Грчке у Немачку и Аустрију.

Ти тајни споразуми из Другог светског рата нису темељ албанског бандитизма, већ основ сталног терора над српским народом на Косову и Метохиј са циљем да се Срби протерају са територије Косова и Метохије, где се хиљадама година налазио престони град српског народа СкоДер/Колодар па чак и у предхришћанско доба, када су се и Срби називали «Рас» (род ПраПочетка). А пошто су под ПраПочетком подразумевали «Коло», који ствара венац живота на Земљи, назвали су себе и «Рас» и «КолоВени», одакле потиче и назив: КосоВа – КолоВениа.

Стога је очигледно да су «услуге снагама на терену» које су нацисти нудили током Другог светског рата и споразум између Сједињених Држава и Велике Британије са представницима Вермахта (о повлачењу «групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке до Немачке и Аустрије у оквиру «операције Ренкин» на Балкану, преко Албаније, Црне Горе и Босне и Херцеговине), био могућ – само уз пуну сагласност албанских балиста (који су заједно са италијанским фашистима и немачким нацистима протерали Србе ван Косова и Метохије) али и албанских комуниста: да ни они не нападају нацисте у повлачењу. Али српски научници се још увек не усуђују да говоре о дослуху Б. Тита са Вермахтом преко Курта Валдхеима, јер ово открива основу свемоћи Б. Тита на Балкану и његове приче, дезинформације о сарадњи Југословенске краљевске војске у отаџбини, и о врховном команданту ЈВуО, који је – због тога осуђен на смрт и наводно стрељан, али нико не може да покаже место где је стрељан и послебно место где је сахрањен!
А гроб и место погубљења генерала Драже Михаиловића никако се не могу показати, јер је Стаљин наредио да га одведу у СССР. Ево вам одговор, где је такав злочиначки режим сахранио тело Драже Михаиловића, јер Србијом и Југославијом и даље владају и управљају деца и унуци окружења Б. Тита, па те чињенице нити желе нити смеју да открију.

5. Закључци

На основу потврђених чињеница и поређења последица, још увек тајних сепаратних споразума западних савезника (Велике Британије и САД) и Јосипа Броза Тита са немачким Вермахтом о повлачењу «групе армија Е немачког Вермахта» из Грчке у Немачку и Аустрије преко Албаније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, а да југословенски партизани и албански партизани не нападају јединице немачког Вермахта у повлачењу, аутори са сигурношћу могу извући следеће закључке:
1. Последице договора Ј. Б. Тита са англоамеричким савезницима и командом немачког Вермахта биле су веома трагичне за СССР и посебно за српски народ.
i. не само да се рат на Балкану заиста одуговлачио, а несумњиву помоћ англо-америчким савезницима и Вермахту пружили су из Народно ослободилачке армије и лично Броз Тито, за шта су добили наоружање од Вермахта јер их нису нападали у повлачењу,
ii. све ово је на крају довело до непријатељства између СССР-а и Југославије. Око 220 хиљада Југословена и пре свега Срба, који су саосећали са СССР-ом и пре свега са Русијом су репресирани, прогнани у концентрационе логоре попут нацистичких. Више од 80 хиљада мучено је, стрељано и усмрћено у мучилиштима Титових логора смрти типа «Голи Оток»,.
iii. Американци су, да би обезбедили несметано повлачење немачких трупа «групе армија „Е“» кроз Албанију, обећали Албанцима свестрану помоћ у албанизацији региона Косова и Метохије и предају Косова и Метохије Албанији..
a. То је резултирало послератном политиком Титовог режима да:
i. десрбизује регион Косова и Метохије, због чега је спречио повратак Срба протераних са Косова и Метохије током Другог светског рата, назад на Косово и Метохију, и
ii. створи режим националног превасходства косовских Албанаца над Србима на Косову и Метохији.
b. Све ово је појачано стварањем аутономије покрајине Косово и Метохије, што је после довело до албанског сепаратизма на Косову и Метохији уз помоћ Сједињених Држава и НАТО-а.
iv. 1999. године Сједињене Државе су покушале отвореном војном агресијом на Југославију и користећи сву војну, економску и политичку моћ НАТО-а да испуне своја обећања дата Вермахту 1944-1945 године, у шта су још 1943. године увукли и НВОЈ и Јосипа Броза Тита!

2. Али, било који споразум, било кога, укључујући западне савезнике, Сједињене Државе и Велику Британију, са нацистима и немачким Вермахтом, осим безусловне предаје нацистичке Немачке, – су ништави и немају правну или било какву снагу, укључујући и обећање нацистима, од стране западних савезника Сједињених Америчких Држава и Велике Британије и режима Јосипа Броза Тита да ће предати Косово и Метохију – Албанији и такви сепаратни споразуми са нацистичким Вермахтом су не само ништави и немају правну снагу већ је несумњиво да је таквим сепаратним споразумима из Другог светског рата почињен – ратни злочин, јер је то тако одређено одлукама Нирнбершког трибунала,

3. овакво потискивање православних Срба са Косова и Метохије и из Хрватске треба схватити и као жељу Ватикана и његових послушника да истисну народ РАС (православне Србе и Русе), која се није мењала вековима, и има своју религиозну и окупациону логику – управо због тога постоји стално потискивање народа РАс (Срба и Руса) како и из Хрватске тако и из оКрајине Русије, од које је Ватикан створио УКрајину, а такође и из КосоВа/КолоВеније на Балкану одакле су протерали православне Србе. Мењало се само оруђе којим хиљадама година потискују народ Рас: инквизиција, Наполеон, нацисти, фашисти, НАТО УНПРОФОР, КФОР, САД и Британија. Ватикан хиљадама година против народа РАс води «Терминолошки рат», стварајући све нове и нове народе претварајући народ Рас:
I) у покатоличене Србе, које је Ватикан почео називати: Хрвати;
II) у покатоличене Русе, које је Ватикан почео називати: Пољаци;
III) у уКрајинце, које је Ватикан створио из појма оКрајина Русије, од које је створена Украјина;
IV) од латинизованих и бритизираних Срба/КолоВена/БелихВена/АлбВена, Ватикан је, уз помоћ Аустроугарске, почео да назива: АлбВени, а затим Албанци, јер је КосоВа скраћеница за КолоВенија,
V) у Црногорце,
VI) у Босанце/Бошњаке итд.

ауторски превод – коаутора рада: Божидар Т. Митровић
——–

Фусноте:

[1] проф. Божидар Митровић, доктор правних наука, адвокат, изложио је рад 21. јуна 2021. године на међународној научно практичној конференцији Руске академије наука организованој под називом «XXIX Моисејевскије јубилеји „Русија у XXI веку: Велики Отаџбински рат и историјско сећање“/ XXIX Моисеевские чтения „Россия в XXI веке: Великая Отечественная война и историческая память“»

[2] Вермахт (нем. Wehrmacht [ˈveːɐ̯maxt] — «војне сили/вооружённые силы» от Wehr «оружије; одбрана, + Macht «сила, моћ; власт; војска») — војна сила хитлеровске Немачке у периоду 1935—1945 године. (https://ru.wikipedia.org/wiki/Вермахт)

[3] Srbija Global: од 3:45 секунди https://www.youtube.com/watch? SARADNJA KOMUNISTA, NACISTA I USTAŠA – Istorija Srba

[4] Владимир Владо Дедиер (Београд, Краљевина Србија 1914 — Бостон, САД 1990) новинар, члан комунистичке пропаганде, публициста, и биограф Тито, што је одговарало његовом презимену: dédier [dedje] (à qn) 1) посвећен неком.

[5] Једна од сто надимака Јосипа Броза Тити био је: Валтер — немачко презиме Walther, позната по пиштољу Walther, пошто је Тито био ликвидатор по (наводно) налозима КомИнтерне (Комунистичке Интернационале), али пре свега Тито је убијао српске комунисте, да би установио превласт језуита у комунистичком покрету на Балкану.

[6] цитат совјетске критике: Енушевич Е. Бата Живоиновић // Актёры зарубежного кино. — Издање 12-то / Соствљач М. Л. Жежеленко. — Лењинград.: часопис «Искусство/Уметност», 1978. — стр. 45—62. — укупно стр. 207, према: https://ru.wikipedia.org/wiki/Вальтер_защищает_Сараево

[7] Deutsches Reich: назив Немачке државе од 1871—1918 године (https://ru.wikipedia.org/wiki/Германская_империя)

[8] https://ru.wikipedia.org/wiki/Балкенкройц
http://www.pokretisvetlo.com/данко-васовић/

[9] «Аненербе (нем. Ahnenerbe — «Наслеђе предака», пун назвив — «Немачко друштво за изучавање древне германске историје и наслеђа предака») — организација, која је постојала у периоду 1935 —1945. године, створена за изучавање традиције, историје и наслеђа нордиске расе с циљем окултно-идеолошког обезбеђења државног апарата нацистичке Немачке.»

[10] Прањани, на потезу Галовића брда.

[11] «међународни споразум постигнут на конференцији представника 44 земље одржаној средином 1944. у Бретон Вудсу (у америчкој држави Њу Хемпшир), о решавању послератних монетарних и финансијских проблема, па је као такав и до данас остао као темељ међудржавних односа у тој сфери. На конференцији су основани Међународни монетарни фонд и Међународна банка за обнову и развој.» https://sr.wikipedia.org/wiki/Бретонвудски_споразум

[12] https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/bib-propisi/restitucija/25-odluka-nac-komiteta.pdf

[13] крылатое выражение, означающее хитрый ход, неожиданный поворот событий, обходной манёвр в каком-либо противостоянии (https://ru.wikipedia.org/wiki/Ход_конём)

[14] https://sr.wikipedia.org/wiki/Југословенска_војска_у_отаџбини

[15] «устанички покрет под руководством Нестора Махно, познато као „махновски покрет, махновшћина“ (од јесени 1919. године – Револуционарна устаничка армија Украјине – РПАУ)/Повстанческое движение под руководством Нестора Махно, известное как махновское движение, махновщина (с осени 1919 года — Революционная повстанческая армия Украины – РПАУ) — анархо-крестьянское движение на юго-востоке Украины во время Гражданской войны… Устанички одреди су дејствовали против Аустро-угарске (окупационе, пљачкашке) армије, и Армије гетмна Скоропадског (1918), Директоријума УНР, Армије генерала Деникина (1919), и Врангела (1920). Однос Совјетске власти према Махно није било одређено и било је противречно: са једне стране совјетска команда је при неопходности узајамно дејствовала са устаницима у операцијама против петљуроваца и армија Белих, а са друге стране активно гушила махновшћину/Повстанческие отряды действовали против австро-германских войск и армии гетмана Скоропадского (1918), Директории УНР, армии генерала Деникина (1919) и Врангеля (1920). Отношение Советской власти к Махно было неоднозначным и противоречивым: с одной стороны, советское командование при необходимости взаимодействовало с повстанческими формированиями в ходе операций против петлюровцев и белых войск, а с другой стороны, активно подавляло махновщину.»
https://ru.wikipedia.org/wiki/Повстанческое_движение_под_руководством_Нестора_Махно