11. јануара, ове године, напустио је овоземни живот књижевник Миљурко Вукадиновић. Рођен је 1953. године у Сварчу, надомак Јастрепца у Топлици. О његовом књижевном и раду на пољу културе можете прочитати више на страници:
Канадијана у десет дана – Из путописне поезије Миљурка Вукадиновића
Овде желим да о њему говорим из личног угла. Миљурко је вршњак мог старијег брата Звонка. Сва тројица смо похађали VI Београдску гимназију. Ова околност, а још више околност да делимо исти завичај – Топлицу, то да је Миљурково родно место (село Сварче) први сусед селу одакле су моји родитељи, па, проводећи школске распусте у завичају, имали смо прилику да се дружимо са Миљурком; мој брат чешће у прво време (стони тенис им је била главна забава), а ја чешће касније када је Миљурка и мене зближила књижевност.

Када су кренуле студије, са Миљурком се нисам дуго срео, али сам редовно добијао обавештења од мог брата, где и шта ради Миљурко. Брат је имао обичај да повремено прати клокотристе (којима је Миљурко припадао) и њихове ситуакције у другој половини 1970-их година.

Миљурка ненадано срећем крајем маја 1981. године у аутобусу којим учесници посмртне доделе штафете Ј. Б. Титу путују на пољану крај реке Грзе где ће се манифестација одржати. Мене су на манифестацију позвале девојке из комшилука, замоливши ме да их пратим на гитари док певају неку песму. Миљурко је ишао на манифестацију испред, не памтим добро, неке омладинске институције. Тада нисмо имали могућност да много разговарамо, јер је организационо све било убрзано, а и он је био у друштву једне младе даме, па није имало смисла красти им време. Што се тиче комплетно изведеног програма, ничег се не сећам осим да сам Тамару и Мају пратио на гитари док су певале „Рачунајте на нас“. Не памтим да је Миљурко ишта говорио на тој манифестацији, вероватно јесте, јер зашто би путовао. Памтим да су учествовали и балетани и балерине – ученици средње балетске школе „Луј Давичо“, а то памтим само зато што је нас троје делило спаваћу собу са неколико младих балетана и балерина. Као свака младост, и нама она није дозволила да ноћ проведемо у спавању, већ је протекла у разговору и досеткама. Увече, у дневнику главне телевизије, од свег уметничког програма, да не кажем, чинодејствовања на Грзи, пуштен је само говор политичара Душана Чкребића који је, као што то уме да буде говор политичара, био крајње стерилан, сувопаран и досадан. Сав труд уметника извођача био је занемарен.

Миљурка је, касније, пут одвео у Букурешт где је на тамошњем универзитету провео 10 година као лектор за српски језик и књижевност. Било је сусрета када би он дошао на годишњи одмор. Мој отац, Милан Јоксимовић, велики поклоник књижевности (покретач и оснивач, средином 1960-их година „Драинчевих сусрета песника“ у Блацу), мој брат и ја увек смо се радовали сусретима са Миљурком. Манифестација „Драинчеви сусрети песника“ је, нејасно зашто (можда због недостатка финансија) из Блаца пресељена у Прокупље. Песник и, уз Тина Ујевића, највећи београдски боем између два светска рата, Радојко Јовановић (Уметничко име Раде Драинац, за пријатеље само: Рака), рођен је у селу Трбуње, општина Блаце.

Миљурко је живео због поезије. Она је била његов дах, његово Сунце, његова вода и хлеб. Рођен је као песник и он је то препознао и прихватио као нешто најприродније, јер је то, за њега, и било нешто најприродније. Он је веровао у снагу поезије. Поезија је била његов начин живота што доказују и његове безбројне песме и многобројне књиге. Није могао, а да их не ствара. Сваки догађај који би му привукао пажњу или лични доживљај били су или су могли бити повод да напише песму. Осећао би досаду, да губи време, уколико не ствара стихове.

На једном од својих годишњих одмора, Миљурко је посетио завичај (Топлицу). Био је гост у свим општинским центрима Топлице: тамошњи књижевни клубови су га радо и лепо дочекали. Нисам био тада тамо, али ми је отац потанко испричао како је изгледало њихово дружење са Миљурком.

Миљурко је, као и увек, доносио светлост: брзомислећи на песнички начин, говорио им је поезију и у салама и у природи, на делу примењујући своја клокотристичка искуства (обувен, неподигнутих ногавица, газећи реку Топлицу) што је присутне одушевљавало, подижући и у њима поетски ентузијазам. Тада је, наравно, боравио и у свом Сварчу, а на путу до Сварча морао је проћи и кроз Горњу Драгушу одакле је родом мој отац. Сели су под тридесетогодишњи орах у дворишту мог деде, уз реч по реч, уз чашицу домаће ракије. Миљурко није могао дуго да остане на нивоу свакодневице и обичних разговора. Затражио је неки папир, неки празан лист, те како их не беше, узе салвету са стола и написа две песме: „Ораховина, очевина“ и „Ораху“. И редовно тако. Ретко који наш сусрет да је прошао, а да Миљурко није, ту, на лицу места, написао коју песму.

Он је живео на поетском небу. Каже се за неке да живе у облацима, или да су само једном ногом на Земљи. Миљурко није живео у облацима већ на ведром небу поезије, а Земљу је додиривао само врховима ножних прстију.

Зато је могло да му се деси пре неку годину, на путу возом из Темишвара, да у Београду сиђе са воза и заборави да из купеа понесе и свој лаптоп препун текстова које је припремао за објављивање. Јавио ми се телефоном сав потиштен, на ивици очаја да ми саопшти ту немилу вест. Било је у лаптопу и текстова које није имао на другом месту. Какву му утеху дати у том часу? Сетивши се једног Сартровог искуства са губитком рукописа, рекао сам Миљурку: „Не очајавај. Седи и напиши поново то за шта мислиш да је неповратно изгубљено. Наиме, Сартр каже да је, немогавши да пронађе свој рукопис, сео и изнова га написао. После неког времена, пронађе изгубљену ствар и, упоредивши изгубљени и изнова написани рукопис, утврдио је да су готово у реч једнаки.

Један други случај стваралачке, песничке „расејаности“ догодио се неколико година пре губитка лаптоп рачунара. 2012. године пођемо колима брат и ја за Драгушу. Позовемо Миљурка да нам се придружи. Време у путу брзо прође у ћаскању. Свратимо Миљурка код нас да се мало одмори. Освежимо се мезетлуком и пићем које нам је мајка послужила. Онда брат одвезе Миљурка у Сварче и врати се. Не прође много, приметимо да је код нас остао Миљурков мантил. Јавимо му да не брине и заједно одемо до њега. Седимо сада у његовом дворишту у Сварчу, ту је и стара кућа његовог оца. Пошто завршисмо посао због ког смо и дошли, Миљурко „небески“ затражи од нас двојице да му кажемо наслове песама које би он, баш у овом часу да напише.

Ја рекох, имајући на уму да нам је на дохват руке Јастребац и да смо нас тројица врло блиски: „Горска браћа“. Прође два-три минута и Миљурко ми прочита песму:

Онда мој брат рече, који иначе стално воли нешто да мајсторише: „Вредне руке“. Прође 2-три минута и Миљурко нам прочита песму:

Док је говорио стихове, имао сам укључен снимач мобилног телефона, те их забележих. Обе ове песме, као и оне две о ораху, а и још две („Јутро и „Љубавну песму“) које је Миљурко написао „с ногу“, када се кратко задржао код мене у стану (донео ми је неку књигу или је дошао по неку књигу), сачувао сам и могао сам да му их дам пре неколико година када је започео да припрема издавање својих сабраних дела.

Признајем, много, много ме је погодила вест да нас је Миљурко напустио, да се преселио на небо, где ће, надам се, имати времена само за поезију, јер га неће морити све овоземне бриге које су му задавале муке, а које и даље остају да муче нас – овдашње уметнике. Он човек који је свакоме прилазио пријатељски, и који је у сваком човеку видео пријатеља (никада није желео да говори о онима који су га као пријатељи изневерили), заслужио је вечну славу и вечни мир.

Ова своја сећања завршавам Миљурковом песмом „Познанство које живот значи“ коју је написао поводом његове посете Немачкој 2016. године у оквиру Међународне сарадње удружења писаца: