Председниче Републике Србије,

 

У два или три наврата писао сам ти о “вредности” твоје повремене приче о просечним платама у “твојој” Републици Србији.

Како се може претпоставити да та писма нису стигла до тебе (да ли си био на путу, да ли на конференцији за штампу, да ли у “радној” посети некоме или нечему, да ли због тога што твој рачунар аутоматски брише поруке “непосвећене раје”, да ли због труда твојих “кербера” да те заштите од могућег упада неког безвезњаковића у твоју “мисаону сферу”, да ли… да ли…), поновићу тек став или два према твојим похвалама просечној плати која ће бити, како чух јутрос, 780 евра у Београду, а 610 евра у “осталој” (или целој?) Србији.

Но, да не “вангламо” о ономе што ће бити, већ да се позабавимо званичним податком да просечна плата у Србији, нето, износи нешто преко 69.000 динара, односно око 590 евра, и прикривеном истином да трећина од нешто мање од 2,290.000 (два милиона деветсто хиљада) запослених лица прима минималац од око 35.400 динара, односно око 300 евра. Мојој маленкости, мој

 

Председниче, још се није дало да упозна барем једно лице са платом од 590 евра (осим по имену), али признајем да сам више пута чуо жалопојке неких на минималну плату од око тридесет пет хиљада динара. Па још кад сам чуо да немали број њих заиста редовно добија толико (преко рачуна), али да наредног дана мора послодавцу (на руке) вратити седам-осам или десет хиљада (иначе следи отказ), морао сам се запитати на који се то начин смањује незапосленост у Србији; да ли људи беже из Србије и од наводних 590 евра у просеку или, можда, умиру од оних стварних двадесет пет-шест хиљада динара. Наравно, нико од тих минималиста не протестује јер ће остати и без оне преостале цркавице, што би утерало у лаж и оних претпостављених, а обећаних 590 евра.

 

Дакле, како се ти пречесто поштапаш том “даклемацијом”, било би упутно погледнути истини у очи и запитати се да ли беба тек јуче или јутрос рођена и ја стогодишњак имамо у просеку по педесет година.

 

Прихвати ли се као истинит податак званичне републичке статистике да је највише поскупела храна – за 12,7 одсто (поврће за 22,4 одсто, уља и масти за 20,9 одсто, јаја око 10 одсто, месо 14,3 одсто, кафа, чај и какао за 13,6 одсто, шећер за 60 одсто, житарице за 26 одсто, брашно за 50 одсто, кајмак и сиреви за око 20 одсто), онда се мора поставити питање шта је то толико појефтинило да је просечна инфлациона стопа у 2021. години, према званичном “открићу” Републичког завода за статистику, износила у Србији четири одсто.

Одговор је само један:

Појефтинио је живот просечног грађанина – бар за тридесетак до четрдесет одсто!

Невичан цифрама, признајем да нисам успео успоставити неку везицу помињаних “цењених” поскупљења с инфлацијом.

 

А у међувремену, док сам због нечега навратио до интерната, случајно наиђох на повереничко уравноправњивање абортуса с опстанком србскога народа, те подсетих равнобранку на неке од разлика у једнакости, како следи:

“Да те у поверењу питам, Бранка, тебе што неравноправно стојиш испред зида на коме пише ‘Повереник’, знаш ли ти, јади те не знали, да скоро трећина од укупно запослених у Србији преживљује од минималца.

И, уместо што се бавиш срамотном пропагандом родноравноправно усмереном на убиство србске нације путем абортуса, запитај се зашто се ниси заузела за ‘просечну’ равноправност оне ‘скоро трећине’, макар динарску, са масом оних који сиротињски умиру на платама од пет-шест, десет или тридесет хиљада евра месечно”.

 

И, Председниче, немој више о просеку, твојом те поштапалицом к’о Бога молим.

 

Од Бога ти здравље.

 

Илија Петровић

На Света три јерарха 7529(2022)