Председнику Републике Србије
Председнику Владе Републике Србије
Министру финансија у Влади Републике Србије
Пореској управи у Министарству финансија

Господо,

Кад сам био мали, прочитао сам негде да је најјача мафија на свету извесна фармацеутска, а јуче, у некој телевизијској емисији “После ручка”, сазнајем да је у Србији највећа мафија извршитељска. Поменуше да њени припадници зарађују месечно и по двадесетак-тридесет милиона, мада похвалише једну која “извршује” чак и нека четрдесет два милиона. Па чусмо да је то извршитељство постало не само породично занимање, већ се у породичном кругу и започињу и окончавају многа извршења.
Ко ће коме, ако не свој своме, тако да је то заиста редак пример непревазилазне ефикасности једне државне институције у Земљи Србији. И не само државне, тако да би та ефикасност требало да буде узор и осталим, чак и појединцима.

Истина, не објаснише на који се то начин постаје извршитељ, ко процењује да кућа од 170 метара квадратних вреди пет и по хиљада евра (колико је износио и дуг дотадашњег њеног злосрећног власника) и помоћу којих се трикова дојављује извршитељској родбини, кумовима и пријатељима да се само они појаве на лицитацији и за речену кућу плате чак и стотинак евра више.
А рекоше да се таквих и сличних кућа и станова продаје дневно и по десетак.
Ко зна због чега, тамо није речено како се касније те куће и ти станови преводе на нове извршитељскорођачке власнике и да ли они порез плаћају по лицитационој (пљачкашкој) вредности односне стамбене јединице или се, неким чудом, тада барата тржишним ценама.

Једино што у целој телевизијскоизвршитељској емисији беше забавно, јесте сазнање да је негде, ваљда у Београду, окупљена нека доброчинитељска дружина која опљачканим злосрећницима доноси “парче леба и нешто уз леба” да преживе дан или два.
Наравно, то преживљавање није само њихов проблем, нешто слично или, како је то говорио мој друг Вук Стеф. Караџић: “исто то, само мало друкчије”, судбина је и неких других по Земљи Србији.

На пример:
Године 2015, међународна линија сиромаштва постављена је на 1,9 америчких долара дневно по особи, што је у Србији, у Републичком заводу за статистику, не зна се по којој таблици мућкања, прерачунато на 103,1 динара. Како се у међувремену доларска вредност није променила, а тренутни курс једног америчког долара износи око 98 динара, испоставља се да линију сиромаштва у Србији данас треба повући на 186 динара, односно на 5.860,00 (пет хиљада осамсто шездесет) динара за цео месец.

Будући да делује “научно” и на чињеницама, Републички завод за статистику саопштио је 15. октобра 2020. да је у 2019. години “стопа ризика од сиромаштва (која) представља проценат лица чији су расположиви приходи испод прага ризика од сиромаштва” (иако се не живи од “научне стопе”) износила за једночлано домаћинство 19.381 динар, за домаћинства са двоје одраслих и једним дететом старости до 14 година 34.886 динара, док је за четворочлано домаћинство са двоје одраслих и двоје деце старости до 14 година износила 40.700 динара.
Није речено, али ваља претпоставити да је за четворочлано “одрасло” домаћинство тај праг четвороструко већи од онога једночланог и да износи 77.524 динара.

Е, сад…
Просечна зарада (нето, оно што се исплаћује запосленом лицу) за септембар 2020. године износила је 59.698 динара, “медијална нето зарада… износила 45.817 динара, што значи да је 50% запослених остварило зараду до наведеног износа”, али је зато минимална зарада за новембар износила 28.986,72 динара.
Добро, да се не бакћемо “медијалама”, можемо рећи да је нешто преко 1.100.000 (од укупно 2.250.000) запослених примало месечно мање од 45.817 динара. У просеку, “домаћинства са двоје одраслих и једним дететом старости до 14 година… (и) четворочлано домаћинство с двоје одраслих и двоје деце старости до 14 година”, прошли су одлично, али је зато оно четворочлано “одрасло” домаћинство остало краће за скоро 22.000 динара.

Како се од просека не живи, поставља се врло озбиљно питање, да не кажемо: трагично, на којој ће се цифри препознати сиромаштво у Србији, да ли на оној минималној од 28.986,72 динара, или на некој другој, обичном свету непрепознатљивој.
Када сам високим представницима Државе Србије пре петнаестак месеци узгредно писао о сличној проблематици, “похвалио” сам се како сам чуо да немали број тих минималиста заиста редовно добија своју минималу (преко рачуна), да наредног дана мора послодавцу (на руке) вратити седам или осам хиљада (иначе следи отказ), али да нико од њих не протестује јер ће остати и без оне цркавице од те јадне седамнаест-осамнаестохиљадне стварности.

Чуо сам тада, али са друге стране, да се просечна плата кретала негде око 500 евра, те сам, наиван какав сам, за ту разлику између просека и минималца окривио некога гасовитог директора са двадесетак хиљада евра месечно и неког директора Народне банке (или гувернера) који табачи месечно по пет-шест хиљада, и он евра. Кад, јуче ме “после ручка” обрадоваше вешћу да у Србији има да ли 218.000 месечних милионера или, можда, 128.000 – нисам добро чуо јер сам се бавио нечим приватнијим.

Била тачна једна или друга цифра, тек се сада намеће као оправдан један ранији предлог да би просеке месечних примања ваљало приказивати степенасто: до 30.000; преко 30.000 до 50.000; преко 50.000 до 100.000… (оне који месечно узимају по десетак-дваес хиљада евра, или које више, ваљало би сиротињи стално показивати – не баш као мечке – да знају шта значи бити успешан), после чега би могло бити видљиво помоћу којих марифетлука неки “пословни људи”, макар се они звали и извршитељи (мало пословни, много мање људи) не плаћају порез, али зато купују хотеле, јахте, камионе и разне друге сличне играчке стечене на туђој муци.

Врло је вероватно да ће неко такав предлог прогласити неоправданим, пошто би за степенасто израчунавање ваљало утрошити сат-два прековременог рада.
А можда би таква рачуница противречила труду оних који управљају светом да становништво на Земљи ваља свести на једну десетину. И опет можда, можда се и Држава Србија спрема да томе пружи свој обол, у виду оних који никако не успевају да се нађу макар у извршитељском кругу.

Моје је да питам.

На поојутарје Међународног дана људских права 2020(7529).

Илија Петровић
www.ilijapetrovic.com