Др Рудолф Стеинер

ГА 131

 

И

Подсвесни душевни живот. Непознати живот природе и свесни духовни живот

Син, Отац, Дух. Иницијација Духа розенкројцера и иницијација Воље језуита

Карлсруе, 5. октобар 1911.

 

Овим предавањима изнећемо пред вас једну представу о догађају Христа, онолико колико је он у вези са Христовом историјском појавом – са објавом Христа у личности Исуса из Назарета. Са тим питањем је повезано толико много других питања духовног живота да управо тиме што је овога пута изабрана оваква тема, можемо далеко да зађемо у област духовне науке и у њену мисију. Овом темом ћемо моћи да изложимо и значај антропософског покрета за данашњи духовни живот. С друге стране, бићемо у прилици да научимо шта је садржај религије, а како тај садржај потиче из заједничког наслеђа човечанства уопште, покушаћемо да се са њом упознамо у односу на оно што нам могу рећи дубљи извори духовног живота, окултни извори, извори духовне науке – о томе шта мора да буде у основи сваке религиозне тежње и погледа на свет. Много тога о чему ћемо говорити биће привидно удаљено од саме теме, али ће нас све то опет водити ка нашем главном задатку.

Ово, што је сада наведено, може одмах у почетку да се изложи одређеније тако што ћемо – да бисмо разумели данашњи религиозни живот с једне стране, и духовно-научно продубили душевни живот с друге – да се осврнемо на порекло религиозног и окултног духовног живота последњих векова. У последњим вековима европског духовног развоја разликују се два правца од којих је један сувише наглашавао принцип Исуса, а други је најбрижљивије, најсавесније одржавао принцип Христа. Постављајући пред наше душе те две струје, видимо у претераном наглашавању принципа Исуса велику заблуду, опасну заблуду у духовном животу последњих векова. С друге стране налази се један дубоко значајан покрет који свуда тражи праве путеве и брижљиво избегава погрешне. Дакле, већ с обзиром на ову оцену два духовна покрета, који су сасвим различита један од другога, један можемо да убројимо у тешке заблуде, а други у најозбиљније тежње за истином. Покрет који мора да нас занима у вези са нашим духовнонаучним хришћанским посматрањем, а о коме на известан начин можемо да говоримо као о веома опасној заблуди, јесте онај који се у спољашњем, егзотерном животу назива језуитизмом. У језуитизму постоји опасно претеривање у наглашавању принципа Исуса. А у ономе што већ вековима постоји у Европи као розенкројцерство налазимо прави христовски покрет, који свуда брижљиво тражи путеве истине.

Откако у Европи постоји језуитска струја, много се говори о језуитизму у егзотемом животу и зато ће онога ко проучава духовни живот из његових дубљих извора, интересовати да види колико језуитизам значи опасно преувеличавање принципа Исуса. Ако хоћемо да уђемо у истинско приказивање језуитизма, морамо свакако у извесној мери да упознамо како се три главна принципа развоја света (који се оличавају на разне начине у разним погледима на свет) и практично, односно, егзотерно испољавају у животу. Данас се нећемо осврнути на дубље значење и суштину те три основне струје које се крећу кроз сав живот и сав развој, него ћемо их поставити пред душу онако како их види спољашњи поглед.

У оном што можемо да назовемо нашим душевним животом налазимо, пре свега, живот сазнања. Било шта да човек иначе каже против апстрактности неког једностраног сазнања, неке једностране тежње ка истини, против онога што је страно животу у понеким научним, философским, теософским тежњама -човек коме је у души јасно шта хоће и шта он може хтети, ипак зна да то што се обухвата речју „сазнање“ припада дубоким, најдубље укорењеним тежњама нашег душевног живота. Јер, било да сазнање тражимо кроз мишљење или више кроз осећање, осећај, оно увек значи узимање у обзир свега онога што нас у свету окружује, као и нас самих. Према томе, морамо себи да кажемо – било да смо задовољни са најједноставнијим доживљајима душе, било да улазимо у најзамршенија објашњења о тајнама постојања – сазнање је за нас, пре свега, најзначајније животно питање. Кроз сазнање, ми у основи себи стварамо слику садржине света од које живимо, којом се храни цело наше душевно биће. Већ први утисак чула, и уопште цео чулни живот, морамо да убројимо у област сазнања; а исто тако и највише апстракције о појмовима и идејама. Међутим, у сазнање морамо да убројимо и оно што нас у души подстиче, на пример, да разликујемо лепо од ружног. Иако је у извесном смислу тачно да се о укусима не може расправљати, ипак се ради о сазнању када судимо о питању укуса и у стању смо да одлучимо шта је лепо а шта ружно. Такође своје моралне импулсе – који нас подстичу да чинимо оно што је добро, а избегавамо зло – морамо да осећамо као моралне идеје, као сазнање или као подстицаје осећања да нешто треба да чинимо, а нешто не. Па и оно што називамо својом „савешћу”, ма колико то били неодређени импулси, и то припада ономе што се обухвата речју „сазнање”. Укратко, свет који свесно примећујемо, било да је то свет маје или свет стварности у коме свесно живимо – све чега смо свесни, можемо у духу да обухватимо речима „живот сазнања.”

Но, сваки ће човек морати да призна да се, такорећи, под површином овог духовног живота, који можемо да обухватимо сазнањем, налази још нешто и да нам наш душевни живот, већ за свакодневно постојање, показује много тога што не припада нашем свесном животу. Можемо, пре свега, да укажемо на то да сваког јутра доносимо из спавања свој душевни живот увек изнова ојачан и освежен, и то да смо за наш душевни живот у стању спавања – дакле у несвесном, када наша душа ради испод равни свесног – стекли нешто што не може да се уброји у област нашег сазнања, нашег свесног живота.

Међутим, морамо себи да признамо, да нас и у нашем будном животу подстичу нагони, инстинкти, снаге које додуше запљускују својим таласима поље свесног, но које делују и имају своје биће у подсвесном. Да оне делују у подсвесном, примећујемо онда када избију изнад површине која дели наш свесни живот од подсвесног живота. А у суштини и наш морални живот показује постојање једног таквог подсвесног душевног живота. Видимо да се у моралном животу рађају у нама ови или они идеали, и довољно је да мало познајемо себе, па да увидимо да се ти идеали додуше јављају у нашем душевном животу, али да не знамо увек како су они повезани са најдубљим питањима живота или, рецимо, како ти наши велики морални идеали постоје у вољи Бога, у вољи у којој они коначно морају да имају свој корен. Сав свесни живот има корене у подсвесном душевном животу.

У основи узевши, цео развој човечанства може да се разуме само ако признајемо такав подсвесни душевни живот. Јер, шта друго значи сав напредак духовног живота, него да се из тог подсвесног у душевном животу црпи оно што већ дуго живи испод површине, али добија облик тек онда када јзађе на површину. То се догађа, на пример, када се нека проналазачка идеја роди у облику импулса открића. Подсвесни душевни живот, који је у нама исто тако као и свесни, морамо да признамо као други елемент нашег душевног живота. Када тај подсвесни душевни живот на известан начин смештамо најпре у непознато, у несазнајно, морамо да му супротставимо још и нешто треће. То треће се показује и спољашњем, егзотерном посматрању када кажемо себи: обратимо ли пажњу на спољашњи свет кроз наша чула или разум или кроз нешто друго што припада духовном животу, учимо да упознајемо много тога. Али при тачнијем размишљању о целокупном сазнању, ипак ћемо признати да се иза тога што упознајемо о свеколиком свету налази скривено још и нешто друго, додуше не нешто неупознато, већ нешто што у свакој временској епохи можемо да опишемо као оно што још нисмо упознали. А то још неупознато, које се налази под површином упознатог, како у минералном, тако и у биљном и животињском царству, то припада како споља природи, тако и нама. Припада нам уколико преко своје физичке организације примамо и прерађујемо твари и силе спољашњег света. А тиме што је то део природе, налазимо у томе и део природе који не познајемо. Тако у свету у коме живимо разликујемо троје: наш свесни духовни живот, тј. оно што улази у свест, затим оно што се налази испод прага свести као наш подсвесни душевни живот, и треће оно, што као непознати живот природе и истовремено непознати живот човека, живи у нама као део велике непознате Природе.

Ово тројство непосредно следује из основе рационалног посматрања света. А ако се не обазиремо на догматске поставке, философска или теософска предања – уколико се она увијају у појмовне дефиниције или се изражавају у шемама – када кажемо да је човеков дух увек изражавао чињеницу да то описано тројство не постоји само у његовом окружењу, него и у целом свету коме и сам припада – тада морамо да кажемо и следеће: оно што може да се упозна у видокругу свести, то је човек називао Духом, а оно што делује у подсвесном душевном животу и само својим таласима запљускује подсвесни душевни живот, називао је Сином или Логосом. Оно што припада и природи, њеном непознатом делу и што припада делу нашег сопственог бића који је истоврсан са природом, то је човеков дух увек називао принципом Оца, јер је осећао да је тиме изражен однос трећег према друга два принципа. Поред овога што је сада речено о принципу Духа, Сина и Оца, подразумева се да су ваљана и друга разликовања која смо раније постављали, а исто тако имају своје оправдање и разликовања која се износе у другим погледима на свет. Но, можемо рећи, најприхваћенији појам овог разликовања одговара приказу датом овде.

Сада се запитајмо: како најбоље можемо да опишемо својства по којима се разликује оно што припада Духу, дакле што непосредно улази у свесни живот душе, и онај подсвесни душевни живот који припада принципу Сина? Тај прелаз можемо најбоље да уочимо ако нам је јасно да управо у обични духовни живот човека, у свест, очигледно из подсвести, долазе они елементи које морамо да означимо као елементе воље, за разлику од елемената представа и елемената осећаја. Треба зато само на прави начин протумачити речи из Еванђеља: „Дух је вољан“, јер је тиме назначено да у област духа спада све што се разуме свешћу, ,,али тело је слабо” – чиме се мисли на све оно што се претежно налази у подсвести. У вези са природом воље, човек би требало само да помисли на оно што долази из подсвести, а што улази у наш свесни душевни живот само онда ако о томе образујемо свесне појмове. Тек када тамне покретачке душевне моћи које имају свој корен у елементима душевног живота, преобразимо у појмове и идеје – тек тада оне улазе у област Духа. Иначе то остаје у области принципа Сина. А онда када воља преко осећаја захвата горе у живот представа, сасвим јасно видимо пред собом ударање таласа из мора подсвесног у свесно. Зато можемо да кажемо: у тројству душевног живота имамо у два елемента -представи и осећају – нешто што припада свесном душевном животу, али осећај већ силази у област воље, и што се више приближавамо импулсима воље, животу воље, утолико више силазимо у подсвесно, у оне тамне области у које потпуно сиђемо тек када је свест потпуно угашена у дубоком спавању без снова.

Геније језика је отишао много даље од свесног људског духа и зато тачније означава ствари, које би се вероватно назвале врло нетачно када би човек својом свешћу могао потпуно да господари језиком (говором). Извесни осећаји, на пример, изражавају се у језику тако да се већ у речи изражава сродност осећаја са вољом, тако да ни не мислимо на неки импулс воље, већ на садржину осећаја, а ипак у језику употребљавамо реч „воља“. То је зато што геније језика узима реч „воља“ код извесних дубљих осећаја. То је, на пример, случај када се за реч „одвратност“ у немачком језику каже ,,Wидерwилле“. У овом случају није потребно да имамо подстицај да учинимо нешто, није потребно да се учини прелаз до воље. Изражава се сродност дубљих осећаја са облашћу воље у подсвесном душевном животу. Како вољни елеменат силази у област подсвесног душевног живота, морамо да увидимо да подручје воље стоји у сасвим другачијем односу према човеку и његовом индивидуалном личном бићу, него област сазнања, него област Духа. А када узмемо у обзир наведену разлику о Духу и Сину, тада можемо да наслутимо да човек мора другачије да се односи према Духу, него према Сину. Како то треба разумети?

Тоје лако разумети већ и у обичном животу. Извесно је да се о области сазнања расправља на разне начине, али ипак, морамо да кажемо, тај спор ће у погледима на питања сазнања све више престајати када се људи буду споразумели око појмова и идеја које се образују на подручју сазнања. Цесто сам већ наглашавао како нам више нису спорне ствари математике, јер смо их сасвим уздигли у свест, а да оне ствари које су нам спорне још нисмо уздигли у свест, него још увек пуштамо да ту играју улогу наши подсвесни нагони, инстинкти и страсти. Овим је наглашено да подручје сазнања даје нешто више опште-људског, него оно што је подсвесно. Када се сретнемо са неким другим човеком и уђемо у различите односе с њим, морамо да кажемо да је област свесног духовног живота нешто у чему је могуће разумевање између човека и човека. А здрав душевни живот изражава се тако да човек има чежњу, наду да може да се споразуме са другима о стварима духовног живота, свесног душевног живота. Има нечег нездравог у душевном животу када неко изгуби наду да са другим човеком може да се разуме о стварима сазнања, свесног духовног живота.

Насупрот томе, елемент воље и све што је у подсвесном код друге особе, треба да сматрамо нечим што, у ствари, не треба никако да дирамо, него што треба да буде за нас светиња. Уочимо само како је неком здравом душевном животу непријатан осећај ако се присилно одстрани воља другог. Није ли то ипак, не само ружно, него и морално непријатна слика, када се код неког другог хипнозом или другим насилним начином искључи свесни душевни живот, када видимо да воља једне особе непосредно врши утицај на вољу друге. Једини здрав начин је да се на вољу другог човека утиче преко сазнања. Кроз сазнање треба да дође до разумевања једне душе са другом. То што један човек хоће треба прво да се преведе у сазнање, затим да се тиме делује на сазнање другога. Само посредно, путем сазнања може да се дотиче воља другога. Ништа друго не може да буде задовољавајуће у највишем, идеалном смислу за здрав душевни живот, а свако насилно деловање вољом на вољу другога мора да изазове непријатан утисак.

Другим речима, човекова природа, уколико је здрава, тежи да у области Духа развије заједнички живот, а да област несвесног, уколико се оно изражава у човеку, сматра и поштује као неповредиву светињу личности у индивидуалности сваког појединог човека, којој не треба прилазити другачије него кроз двери свесног сазнања. Бар тако треба да осећа савремена свест у данашње доба, ако је здрава. Видећемо у наредним предавањима, да ли је тако било и у ранијим временима развоја човечанства. Но, ово што је сада речено, можемо бар у наше време јасно да спознамо непосредним размишљањем о томе шта је изван нас, а шта је у нама. То је повезано са тим што се, у основи узевши, област Сина (свега онога што означавамо Сином или Логосом) у сваком од нас појединачно мора пробудити као индивидуална ствар, као једна потпуно лична ствар, док је област Духа оно заједничко подручје на коме се може радити од човека до човека.

Ово што је сада речено видимо на најзначајнији, највеличанственији начин изражено у новозаветним описима односа Христа Исуса према његовим првим ученицима и следбеницима. Видимо, из свега онога што је речено о догађају Христа, да су следбеници, који су пришли Христу Исусу током његовог живота, били збуњени када је Христ Исус завршио смрћу на крсту, оном смрћу која се у земљи у којој се одиграо Христов догађај сматрала као једино могуће испаштање за највеће злочине у човековом животу. Мада таква смрт није деловала на све онако као на Савла – који је затим постао Павле – а који је као Савле најпре закључио да тај, који је умро таквом смрћу, не може да буде Месија или Христ! Иако је смрт на крсту деловала блаже на друге ученике, ипак је очигледно да писци Еванђеља желе да оставе утисак да је Христ Исус изгубио од свога дејства на срца своје околине тиме што је прошао кроз срамну смрт на крсту.

Међутим, видимо да је са тим утиском повезано нешто друго: утицај који је Христ Исус имао – утицај који морамо тачније да опишемо током ових предавања – враћа му се после Васкрсења. Без обзира шта ми данас мислили о Васкрсењу, говорићемо о њему у смислу окултне науке и тада ће нам бити јасно – када пустимо да на нас делују описи из Еванђеља – да је онима, за које се говори да им се Христ јавио после васкрсења, Христ постао присутан на сасвим другачији начин, него што је то био раније. Још када сам говорио о Јовановом Еванђељу, напоменуо сам како би било немогуће да Марија после три дана не препозна Исуса из Назарета и да мисли да је вртлар, да се Христ није појавио у преображеном облику. Очигледно је да Еванђеља желе да изазову утисак да се појавио другачији Христ. Али Еванђеља желе да истакну и нешто друго – људским душама је било потребно нешто, да би на њих деловао преображени Христ, а то је – извесна пријемчивост. За ту пријемчивост је било потребно деловање не само онога што припада области Духа, него је био потребан и непосредан поглед на присутног Христа.

Ако се запитамо шта се под тим подразумева, морамо да кажемо: када се налазимо пред неким човеком, онда је оно што делује на нас много више од онога чега смо свесни. При томе – када на нас делује неки човек или неко друго биће -делују у сваком тренутку подсвесни елементи на наш душевни живот, такви подсвесни елементи које друго биће ствара путем свести, но које може да ствара само тако што се као биће у својој реалности налази пред нама. Христово деловање од бића ка бићу, после Васкрсења, било је оно што је из подсвесних душевних снага ученика деловало у њихов душевни живот – то је било упознавање са Сином. Отуда и разлике у описивању васкрслог Христа, отуда и разлике у опису начина на који је Христ деловао на једног или другог, како се јавио овом или оном – већ према томе каква је била дотична особа. То су била деловања Христовог бића на подсвесно у душама његових ученика, а будући да је оно сасвим индивидуално, не треба да нам смета то што та јављања нису описана као једнака, него као различита.

Међутим, да би се дошло до онога што је Христ требало да постане свету – да свим људима донесе оно заједничко -требало је да излази из Христа не само то индивидуално деловање, то деловање Сина, него од Христа обновљен елемент Духа, оно што може да образује нешто што је заједничко у животу људи. Ово је описано тиме што је Христ, пошто је деловао на природу Логоса у људима, послао и Духа у облику обновљеног или „Светог“ Духа. Створен је елемент заједничког, што је назначено речима да су ученици почели да говоре разним језицима када су примили утицај Духа и тиме је указано на оно заједничко што се налази у изливању Светог Духа. Указује се и на још нешто – указује се на то како се то разликује од самог саопштавања снаге Сина. У делима апостола се описује да су извесни људи, код којих су дошли апостоли, већ примили крштење по Исусу, а ипак је тек требало да приме Дух (што је у делима апостола симболично назначено указивањем на полагање руку). Зато ћемо закључити, да се управо при описивању Христовог догађаја јасно указује на разлику између дејства које означавамо као стварно Христово дејство, које делује на подсвесне импулсе душе и зато мора да има личну унутрашњу особеност, док елементи Духа представљају нешто што је заједничко.

 

Розенкројцерска иницијација духа

 

Овог начела хришћанског развоја држали су се најбрижљивије, онолико колико то дозвољава људска слабост, они коју су себе називали розенкројцери. Они су се свуда брижљиво придржавали тога, да се ни у највишим областима иницијације не делује ни на шта друго, осим на оно што је у развоју човечанства заједничко међу људима, а то је само Дух. Иницијација Духа била је иницијација розенкројцера. Зато она никада није била иницијација воље. Цовекова воља је била нешто што се поштовало као светиња у дубини душе. Зато је човек био вођен до оних иницијација које је требало да га доведу до ступњева имагинације, инспирације и интуиције – али само толико далеко да би у себи упознао оно што је требало да се изазове кроз развој елемента Духа; није се утицало на елемент воље. Немојмо заменити ово са неком равнодушношћу према вољи. Радило се баш о томе да се искључивањем непосредног деловања на вољу постигне, посредно преко Духа, најчистије духовно дејство на вољу. Тиме што нас други човек обавештава о ступању на стазу сазнања о Духу, шаље се са духовне стазе светлост и топлота који могу да подстакну и вољу. Но, увек путем Духа, никада другачије. Зато у розенкројцерству налазимо у најбољем смислу двојако изражено начело хришћанског бића – с једне стране у елементу Сина, у Христовом деловању, које иде дубоко у човекову подсвест; а затим у деловању Духа, које се протеже на све што је у границама човекове свести. Христа морамо, свакако, да носимо у својој вољи, али начин на који у животу треба о Христу да се људи међусобно споразумеју може да буде само – у смислу розенкројцера – кроз свестан душевни живот који све дубље улази у окултно.

 

Језуитска иницијација воље

 

Због отпора неким другим духовним струјама у Европи, они који се обично називају језуити ишли су супротним путем. Коренита, основна разлика између духовног пута који с правом може да се назове хришћанским, и језуитског духовног пута који једноставно сувише наглашава принцип Исуса, јесте у томе што језуитски пут свуда намерава да делује непосредно на вољу, свуда хоће да директно, непосредно захвата у вољу. Ово се јасно изражава већ у начину на који се васпитава ученик језуитизма. Језуитизам зато не сме олако да се узима – не само егзотемо, него и езотерно – јер има корен у езотерном. Али, његова основа није у духовном животу који се излива кроз симбол празника Духова, већ је његова намера да му основа буде непосредно у елементу Исуса Сина, тј. у вољи, и тиме сувише наглашава Исусов елемент воље. Ово ће се показати када будемо улазили у оно што мора да се назове езотерним у језуитизму – у разне духовне вежбе. Како су оне уређене? То је оно значајно – сваки поједини ученик језуитизма пролази кроз вежбе које га уводе у окултни живот, али у вољи; и на окултном пољу строго негују вољу, такорећи, дресирају је. То је било оно значајно, што таква нега воље извире не само са површине живота, него из нечег дубљег, пошто се ученик уводи у окултно, али у назначеном правцу.

Ако сада, остављајући по страни молитве као припремне вежбе за сав језуитски езотерни рад, размотримо те окултне вежбе, бар у њиховим главним цртама, можемо да кажемо следеће: ученик је прво требало да створи себи живу имагиницију Христа Исуса као краља света. Обратите пажњу – имагинацију! У стваме степене језуитизма није увођен нико ко није прошао такве вежбе и ко није у својој души доживео преображај које такве душевне вежбе значе за целог човека. Тим имагинативним представама о Христу Исусу као краљу света, претходи још нешто друго. Човек треба да представи себи – и то у дубокој самоћи и издвојености -слику човека: како је створен у свету, како пада у грех, а тиме и могућност најстрашнијих казни. Строго се прописује како такав човек, ако је остављен самоме себи, мора да поднесе муке свих могућих казни. Прописи су изузетно строги. Други појмови, идеје, не смеју да улазе у његову душу; у души будућег језуите мора непрестано да живи слика човека напуштеног од Бога и изложеног најстрашнијим казнама и осећај: то сам ја, откад сам дошао на свет и оставио Бога и изложио себе најстрашнији могућим казнама! Бити остављен од Бога мора да изазове страх, одвратност према човеку какав је он по својој природи. Затим у даљој имагинацији, уз слику одбаченог и од Бога напуштеног човека, долази слика Бога пуног милости – Христа – који својим делима на Земљи искупљује оно што је човек учинио напуштањем божанске стазе. Насупрот имагиниције о човеку остављеном од Бога, долази милосрђе, љубав Христа Исуса, коме једино треба бити захвалан што човек није изложен свим могућим казнама за душу. И исто онако живо како се раније у души ученика утврдио презир према напуштању божанске стазе, тако сада треба да дође до осећања скрушености, понизности пред Христом.

Када су те две врсте осећања створене у ученику, тада он мора неколико недеља да се подвргне строгим вежбама, сликајући пред својом душом у имагинацији све појединости из Исусовог живота, од рођења до смрти на крсту и до Васкрсења. А тада настаје у души све оно што може да настане, када ученик живи у тако строгој издвојености, са изузетком времена потребног за јело, и када не допушта да му на душу делује ништа друго осим слике описане у Еванђељу о Исусовом животу пуном милосрђа. А то се не представља само у мислима и појмовима, него мора да делује на душу у живим, јасним имагинацијама.

Само онај који зна како се људска душа преображава имагинацијама, које делују у свој својој живости, тај такође зна да, у ствари, под таквим условима душа постаје другачија. Кроз такве имагинације, по закону поларитета, изазива се управо ојачана воља, зато што се имагинације на интезиван начин једнострано протежу прво на грешног човека, друго на Бога који је сама милост, и затим на слике из Новог завета. Тако се преко тих слика непосредно делује, а свако размишљање и тако даље, о сликама, мора брижљиво да се искључи. Ту се држе пред собом само имагинације, управо онако како су описане.

Оно што затим следи је да у даљим вежбањима ученик представља себи Христа Исуса – сада се може рећи: не више Христа, већ искључиво Исуса као свеопштег краља света – и тиме се претерано наглашава елемент Исуса. Исус је само један елемент овог света. Тиме што је Христ морао да се утелови у једном људском телу, чисто духовно је учествовало у физичком свету; јер поред тога учествовања стоје монументалне и значајне речи: „Моје царство није од овога света!” Елемент Исуса може се претерано нагласити тиме што се Исус узима за краља овога света, тиме што се узима за оно, што би он постао да није одолео кушачу који му је давао ,,сва царства света и све његове красоте”. Тада би Исус из Назарета постао краљ, који би био краљ целе Земље, за разлику од других краљева од којих сви имају само по један део Земље. Дакле, ако замислите тако тога краља, његову краљевску моћ, узвишену толико да цела Земља припада његовом царству, тада би, у ствари, пред собом имали управо такву слику, која неизоставно следи после дугих вежбања, која су већ довољно ојачала личну вољу сваког језуитског ученика. А да би се припремила та слика „Исуса Краља“, владара над свим царствима Земље, мора да се у једној имагинацији, као жива слика, представи Вавилон и пољана око Вавилона, а на вавилонском престолу Луцифер са његовом заставом. Ова слика мора да се представи врло тачно, јер то је једна моћна имагинација – како краљ Луцифер са својом заставом и четама својих анђела, седећи у ватри и густом диму, шаље своје анђеле да освоје царства Земље. Сва опасност која долази од „Луциферове заставе“ мора прво засебно да се доживи у имагинацији, без икаквог погледа на Христа Исуса. Душа мора у имагинацији потпуно да уђе у опасност која долази од Луциферове заставе. Душа мора да научи да осећа као највећу опасност за постојање света то до чега би дошло када би победила Луциферова застава. Након што је та слика деловала, уместо ње је морала да дође друга имагинација: „Христова застава“. Сада ученик мора себи да представи Јерусалим и равницу око Јерусалима, Исуса Краља, око њега његове чете, и слику тога како он шаље своје чете које разгоне и побеђују Луциферове чете и како Он постаје краљ целе Земље – слика победе Христове заставе над Луциферовом заставом!

Ове имагинације, које се доводе пред душу језуитског ученика, јачају његову вољу. Оне потпуно преображавају његову вољу, чине је таквом да она – пошто је васпитана на окултни начин – не узима у обзир ништа друго, јер је у тој вољи садржана само преданост идеји: „Исус Краљ мора да постане владар на Земљи! А ми, који припадамо његовој војсци, ми ћемо употребити сва средства да га начинимо владаром на Земљи. Тако се заветујемо ми, који припадамо војсци окупљеној на пољани Јерусалима, насупрот војсци Луциферовој на пољани Вавилона. А највећа срамота за војника краља Исуса је да напусти заставу!”

Тако све то, обухваћено у једној јединој одлуци воље, јесте нешто што свакако вољи може да да велику снагу. Овде морамо да се запитамо: шта је то што је непосредно нападнуто у душевном животу? Нападнут је елемент који треба да буде светиња, нешто што не сме да се дира – елемент воље! У оној мери у којој ова језуитска вежбања захватају елемент воље, тиме што представа Исуса захвата елеменат воље у потпуности, у тој мери је појам владавине Исуса преувеличан на најопаснији начин – опасан зато што кроз њега воља постаје толико јака да може да делује непосредно на вољу другог. Јер када воља толико ојача кроз имагинације, односно кроз окултна средства, тада она стиче и способност да утиче непосредно на друге, а стога такође даље на све остале окултне стазе којима таква воља може да прибегне.

Тако се у последњим вековима, поред многих других, налазе две струје — једна, која претерано наглашава елемент Исуса и само у краљу Исусу види једини идеал хришћанства, и друга, која гледа само на елемент Христа и брижљиво одбацује све што је мимо тога. Друга струја се често клевеће, зато што се држи тога да је Христ послао Дух, да би посредно преко Духа могао да уђе у срца и душе људи. У културном развоју последњих векова једва да постоји нека већа разлика него што је та између језуитизма и розенкројцерства, зато што у језуитизму нема ничега што би розенкројцерство сматрало највишим идеалом у погледу вредности и достојанства човека и зато што је розенкројцерство увек настојало да се очува од сваког прилива онога што се, макар и у незнатном смислу, може означити као језуитски елемент.

Тиме сам хтео да покажем како се и у обичном животу један тако узвишени елемент, као што је принцип Исуса, може претерано нагласити и како је потребно да уронимо у дубине Христовог бића ако хоћемо да разумемо да снага хришћанства мора да буде у поштовању, у највишем смислу, човековог достојанства и вредности; да се нигде незграпним корацима не упада у оно што човек мора да сматра својим најдубљим светилиштем. Зато је, такође, језуитски елемент много нападао хришћанску мистику – а нарочито розенкројцерство – јер се осећало да се право хришћанство ипак мора тражити другде него тамо где се ради само о „Исусу Краљу”. Међутим, преко наведених имагинација, заједно са описаним вежбама, воља је ојачала толико да су и приговори подигнути против ње у име Духа могли да буду одбијени.