(Преузето са: Балканска геополитика
https://balkanskageopolitika.com/2020/05/10/babicevo-krajisko-predsednikovanje-zaplet/ )
10/05/2020 | by Админ
Из текста “Кривци и правци” (https://balkanskageopolitika.com/2020/05/07/krivci-i-pravci/)
Могло се од Капетана Драгана сазнати да је Слободан Милошевић издао Србску Крајину, држао га, Капетана, у притвору и, ваљда као “противуслугу” што га је одвојио од Крајине, нудио му курве. Милован Ђилас више се бавио “кадровским” питањима, уз тврдњу да то што је сменио Милана Бабића казује колико је Милошевић био према Крајини резервисан.
Кад се потписнику ових редака омакло да уз ово последње примети како Милошевић са Бабићевом сменом “нема ама баш никакве везе”, није очекивао да ће неко томе противречити; не због тога што се томе мора поверовати на реч, него у уверењу да потенцијални читаоци неће запазити сваку која је написана.
Али, не, двојица потписникових знанаца и једна незнанка (представи се као “не баш расположена према Милошевићу”) недуго по објављивању поменутога текстића сасвим су се озбиљно запитали како се тек тако може негирати оно што је “општепознато”, још “од ономад”, како рече један од “боље обавештенијих”.
Уистину, шта се тада збило
Наредни редови биће посвећени збивањима која су довела до смењивања др Милана Бабића (1956-2006) с извесне “важне” функције у Србској Крајини, а све према записима настајалим на лицу места. Ако се негде и употреби лична заменица “ја” (за маленкост овог потписника), чини се то не би ли се односном запису очувала изворност.
*18. децембар 1991. Јавља ми се др Часлав Оцић, министар спољних послова Славоније, Барање и Западног Срема (СлБаЗС), и преноси поруку да ће сутра у подне, у Белом Манастиру, бити одржана Велика народна скупштина. “Разговараће се о важним стварима”.
*Никољдан. Пошто су и “остали” сазнали да ће се данас разговарати “о важним стварима”, зове ме Танјуг не би ли добио нека потпунија обавештења. Ја, док се опорављам од једне саобраћајне незгоде, само изјављујем да ће се на скупштинском дневном реду наћи расправа о променама у Обласном устројству, и да ћемо већ вечерас знати о чему се тачно ради.
Илија Кончаревић, председник Скупштине, наговештава ми нешто касније да би то могао бити разговор о проглашењу Републике. Ја то доводим у везу са Декларацијом Европске заједнице по којој све југословенске републике треба да поднесу “захтев за признање” и да им овим нашим потезом треба ударити зврчку.
За телевизијске вести, Кончаревић је у Белом Манастиру прочитао одлуку којом се ствара Република Српска Крајина (РСК), састављена од Српске Аутономне Области Крајине и Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема.
Нешто касније зове ме једна сарадница Радио Новог Сада и пита како ја процењујем проглашење РСК. Укратко објашњавам да то може бити понајинтересантније из угла саме европске декларације. Крајина би могла поднети захтев за признавање, а Европа, ако би дала признање, признала би и да је Хрватска нешто сужена. Због тога, она би била принуђена да Српску Крајину не призна и морала би наставити тражење некакве друге формуле за признавање Хрватске и Словеније.
Пошто смо се тако фино испричали, она ме зове у емисију “У међувремену”, а ја нудим Кончаревића. После чујем да је Кончаревић, када га је ова девојка пронашла у Белом Манастиру, лопту пребацио на Оцића; по претпоставци, он је у све више упућен.
Из наредних радијских и телевизијских вести могло се сазнати да је тога дана у Книну заседала Уставотворна скупштина, да је прихваћен Устав Републике Српске Крајине, да је за председника Републике изабран др Милан Бабић и да је изабрана нова републичка Влада.
Из чињенице да је Бабић изабран за председника нове Републике, исто као и нова републичка Влада, само одлуком Скупштине у Книну, ја, мада без правничког образовања, одмах извлачим недвосмислен закључак да је Велика народна скупштина Славоније, Барање и Западног Срема била изиграна, такорећи насамарена неким Бабићевим и Оцићевим марифетлуком.
Увече, пошто је стигао у Нови Сад, Кончаревић прво свраћа код мене. Исказујући одушевљење обављеним послом, он је изразио и незадовољство што је морао водити скупштинско заседање не знајући до краја о чему се заправо ради. Претпостављао је само да је предлог Устава припремљен “негде у Београду” – то је Оцић рекао и мени, а он је, по обичају, стигао последњи и “није успео” да замисао до краја представи. У погледу свега што је учињено, Кончаревић је помало сумњичав, “али нека иде како је кренуло”.
Иде како не треба, рекох му пре него што сам почео да препричавам оно што се до тада могло сазнати о скупштинским заседањима у Книну и Белом Манастиру, додајући свему и свој закључак о Бабићевој и Оцићевој злоупотреби.
Кончаревић је бескрајно изненађен мојом констатацијом да је Скупштина у Белом Манастиру изиграна и да она, кад већ није одлучивала о избору председника Републике и републичке Владе, није пред собом ни имала текст Устава који је усвојен у Книну; она је расправљала, или гласала, о лажном тексту Устава Републике Српске Крајине.
*20. децембар. Тек данас, пошто су приспели детаљнији новински извештаји, могло се “прочитати” шта се у Книну и Белом Манастиру јуче заиста дешавало.
Према писању новосадског Дневника, одлукама двеју скупштина “практично је конституисана још једна српска држава. Посланици који су данас заседали у Белом Манастиру једногласно су усвојили Уставни закон. У преамбули новог Устава речено је да је Српска Крајина држава српског народа и свих грађана који у њој живе, да њену територију чине САО Крајина и СО Славонија, Барања и Западни Срем. Њен грб је стари српски грб, застава српска тробојка, химна Боже Правде, а главни град Книн”. И даље: у Белом Манастиру посланицима се обратио и Горан Хаџић: “Од 7. јануара (1991), када смо у Шидским Бановцима формирали Српско национално веће, није прошло много времена, али је то време било историјско за српски народ. Републику Српску Крајину, чији Устав данас усвајамо, српски народ је, ако не 1918, требало да добије 1945, јер ју је у борби заслужио. Истовремено с посланицима САО Крајина, и скупштина ове српске области једногласно је прихватила Устав РСК. – Нити се ми придружујемо САО Крајини, нити она нама. Ми се уједињујемо и наше српске земље коначно добијају облик српске државности. У случају распада Југославије, наша република ће имати и своју армију и своју милицију”.
У Дневнику, под насловом “Проглашена Република Српска Крајина”, наднасловом “Седница Уставотворне скупштине Крајине у Книну” и поднасловом “На данашњој седници Уставотворне скупштине Крајине проглашен је Устав Републике Српске Крајине и уставни закон. Председник Републике Милан Бабић”, објављен је и један подужи текст о книнској скупштини. Мада се детаљно говори о преамбули Устава и о праву народа на самоопредељење, у тексту се ни речју не помиње Српска Област Славонија, Барања и Западни Срем. Ипак, забележено је да је “према Уставу, на предлог председника (Скупштине – ИП) Миле Паспаља, за период до избора по престанку непосредне ратне опасности, за председника Републике Српске Крајине изабран др Милан Бабић”.
Да не би било забуне, из једног антрфилеа још се могло прочитати и следеће: “Републику Српску Крајину, која се простире на простору од око 12 000 квадратних километара и има 300 000 становника од чега око 226 000 с правом гласа, чини 17 општина: Бенковац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Слуњ, Костајница, Двор на Уни, Петриња, Глина, Окучани, Карловац, Пакрац, Сисак-Цапраг и Книн. Главни град Републике је Книн”.
И даље, под посебним насловом Никољски устав, дате су још две кратке реченице: “Устав Републике Српске Крајине усвојен је 19. децембра, на дан светог Николе. По речима др Часлава Оцића, крајинског министра спољних послова, неки овај устав већ зову ‘никољски’ или ‘светоникољски’”. Поред тога што на листи крајинских општина недостају све општине из СлБаЗС, необичан је у овој формулацији и податак да је др Часлав Оцић именован као крајински министар спољних послова, иако он то није био; он је био министар у Влади СлБаЗС.
Извештај из Книна о стварању Републике Српске Крајине београдска Политика донела је тек на једанаестој страни. Без обзира на тако дисквалификаторски третман српског питања, што је у београдским гласилима и иначе било уобичајено, текст је заиста врло информативан. Дајемо само један његов део:
“Седницу Уставотворне скупштине, уз присуство посланика из свих 17 општина Крајине, отворио је председник Миле Паспаљ. Пошто је прочитао све одредбе Устава, посланици су једногласно прихватили текст највишег документа. Затим су донети уставни закон о спровођењу Устава и одлуке о проглашењу Уставног закона. После овог процедуралног дела, проглашен је Устав Републике Српске Крајине и интонирана републичка химна ‘Боже Правде’. На предлог председника Скупштине Мила Паспаља за председника Српске Крајине до одржавања непосредних избора, који ће се, према Уставу, одржати по завршетку рата, предложен је досадашњи председник Владе САО Крајине др Милан Бабић. Посланици су гласањем прихватили овај предлог после чега је Милан Бабић положио заклетву”.
Бабићев избор за председника Републике био је оспорен на самој Скупштини, али из формалних разлога. Учинио је то Душан Ећимовић из Окучана. Позивајући се на своју магистратуру из уставног права, он је тражио да се председник бира на непосредним изборима, тајним гласањем, а да дотле Републику Српску Крајину заступају председник Скупштине и Влада Крајине. Одредбу члана 4. став 3. Уставног закона о спровођењу Устава да, до одржавања избора, председника бира Уставотворна скупштина, Ећимовић је оценио као неуставну, “јер је Устав светиња и ниједан други акт не може бити с њим у супротности.”. Због тога, Ристо Матковић, члан Уставне комисије, укорио је Ећимовића и чак му “у демократском тону” запретио да не утиче на ставове других посланика и да не намеће своје “уставно-магистарско” мишљење.
Дан касније, на стварање РСК осврнуо се и Дневников сарадник из Бање Луке: “У Книну и Белом Манастиру, 19. децембра, на дан Светог Николе, светитеља православне цркве, створена је Република (читај држава) Српска Крајина. Главни град те Републике, која ће обједињавати САО Крајину и САО Славонију, западни Срем и Барању, биће Книн, а први председник… до расписивања парламентарних избора је др Милан Бабић. Нову Републику чиниће 17 општина, а границе ће се протезати дуж Купе па све до Јадранског мора”. Пада у очи да и у овом тексту Крајина има седамнаест општина, на подручју од Купе до Јадранског мора, и да се у “обједињеној” Републици налази и СлБаЗС, без својих пет општина, можда и она негде дуж Купе па све до Јадрана.
Само се по себи разуме да у новинама није писало како се могло десити да скупштинске одлуке у Книну и Белом Манастиру буду различите. Извештачи су писали о ономе што се пред њиховим очима дешавало, а није било никаквог разлога да сумњају у процедуру за доношење Устава. Тако се и могло догодити да се за одвојена заседања двеју скупштина текст Устава припреми у различитим верзијама трећег члана: у Книну, Скупштина је изгласала текст који каже да територију Републике Српске Крајине чини подручје САО Крајине, док је исти члан Устава усвојеног у Белом Манастиру “тврдио” да Републику Српску Крајину творе САО Крајина и СО Славонија, Барања и Западни Срем.
Упркос овоме последњем, Горан Хаџић, тада председник Владе СлБаЗС, у једној телевизијској емисији изјављује да се одлука о проглашењу РСК не може сматрати нимало мање значајном од авнојских, а у радијском “Аргументу више” – да ће РСК затражити признање од Уједињених нација, а не од Европске заједнице.
Кончаревић се чуо са Крстом Бијелићем, новинаром београдске Телевизије, и од њега сазнао да је јуче, кад је из Белог Манастира стигла вест о проглашењу РСК, Добросав Бјелетић, генерални директор београдске Радио-телевизије, раније извршни секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије, по рођењу Херцеговац, дуго облетао око телевизијске редакције и уверавао новинаре и уреднике да ту вест не треба објављивати; баш као да од те медијске куће и његовог отворено антисрпског расположења зависи хоће ли се нешто сазнати.
*23. децембар. Горан каже да ће се сутра у Београду срести са Миланом Бабићем који према Српској Области СлБаЗС заступа исте негаторске ставове које је заступао и у односу на наше Српско национално вијеће (СНВ). Он, дакле, мисли да наша Област треба да има статус некаквог округа у Републици Српској Крајини, можда ни толико.
Ово ми потврђује и Кончаревић препричавајући вест из данашње Политике да се Книњани, изабрани само у Книну, већ понашају као права републичка Влада, да је, на пример, Милан Мартић већ републички министар унутрашњих послова… те да ће СлБаЗС бити нешто као округ у “њиховој” Крајини. О томе би, вели Кончаревић, нешто више морао знати Оцић који је и “уговарао” Републику, да ли са Бабићем, да ли са Бором Рашуом, Бабићевим саветником у Београду. Што је најгоре, и Бабића је за председника изабрала само книнска скупштина, док Велика народна скупштина СлБаЗС тај избор није ни имала н свом дневном реду.
Како ће и са којих позиција Милан и Горан разговарати, тешко је предвидети. Милан би Горана могао преко воде жедног превести, али његово аутократско понашање може довести и до великих сукоба. Бабић је, колико се сећам, свега једном, пре неки дан, први пут поменуо Славонију, Барању и Западни Срем; људи из наше Области тешко да ће моћи отрпети такву самовољу, безобразлук, такорећи. Сремци су то, њих не питај имају ли нож, само им опсуј мајку.
*24. децембар, Мимо очекивања, јутрошња Политика објављује Бабићеву изјаву да ће РСК затражити признање и од ЕЗ. У поподневним радијским и телевизијским вестима саопштен је став ЕЗ да се понуда за признање односи само на републике које су биле дефинисане југословенским Уставом.
* 26. децембар. Горан пренео Кончаревићу и још двојици наших министара садржину свога разговора са Миланом Бабићем о “конституцији” Српске Крајине и, по прилици, рекао му да од “његове” републике неће бити ништа ако се буде овако наставило: на првом месту Бабић, онда нико, па дуго нико, па опет Бабић, па тек понеко од “осталих”.
*8. јануар 1992. Из телевизијског дневника сазнајемо да је Слободан Милошевић упутио писмо Милану Бабићу и ставио му до знања да он, Бабић, не може српски народ, ни у Крајини ни у Србији, гурати у рат без разлога. Из свега, могло би се закључити да Милошевић откачује Бабића, да очекује од Крајишника да смене Бабића, али да не би било изненађење, ако Бабић опстане, да Милошевић и Србија окрену леђа Крајини.
Рачунам да ни у светској дипломатији нема таквог примера личне преписке између двојице председника (ма како они били мали или велики); ако се тако нешто и дешавало, било је то у тајној преписци, у отвореној никако.
*9. јануар. Историчар Веселин Ђуретић (1933-2020) мисли да је сукоб између Бабића и Милошевића био непотребан, нарочито у овом тренутку. Он је саветовао Бору Рашуу да Бабић да неку изјаву којом би покушао да крајишком народу објасни због чега је тамо “укинут” рад комунистичких партија и покрета. Не ради се о забрани као недемократском чину, него о симболу борбе против оних ставова, преовлађујућих или јединих у свету, који Србију представљају као бољшевичку, као последњи бастион комунизма у Европи. Када нас Европа остави на миру, када се успостави сигурна власт српског народа, дозволиће се рад свим партијама, онако како се то чини у духу најлепших демократских традиција српске државе.
У Сомбору, на трибини српског удружења “Крајина”, на питање о сукобу између Бабића и Милошевића, Будо Кошутић избегава да се изјасни, мада би се из формулације да “као бивши потпредседник Владе не би ваљало да оцењује једну изјаву мог Председника Републике”, могло закључити да не подржава Милошевићеве ставове. Истина, замерио је и Бабићу што је, и поред првобитно датог пристанка да дођу мировне снаге Уједињених нација (УН), како то каже Милошевић, писао некакво писмо Генералном секретару УН, највероватније протестне садржине; вероватно је предлагао и измене у мировном плану.
*10. јануар. Српска демократска странка из Книна упутила је одговор на Милошевићево писмо Бабићу, нешто као “одбрану из базе”, али је прави одговор стигао од Милана Бабића.
* 17. јануар. Кончаревић је са Миланом Бабићем разговарао у четири ока о ономе што се може сматрати суштинским за крајишке (не)прилике. Бабић је највише заинтересован за спољне ефекте проистекле из формирања крајишке Републике, а Кончаревић се више бави “процедуралним питањем”. Крајина је, наиме, формирана од СлБаЗС и Книнске крајине, на дан када су одржане скупштине ових двеју области. Но, разматрани су, чини се, различити текстови Устава нове Републике, тако да се могло десити да текст Устава донесен у Книну за територију Републике сматра само територију САО Крајине. Такође, могло се догодити да се скупштина те Области самопрогласи Скупштином Републике, њен председник председником Скупштине Крајишке Републике, а Милан Бабић председником Републике. У ствари, све то било је до краја нелегално, те је Кончаревић предложио Бабићу оно што је сматрано најкориснијим и у што сам га, Кончаревића, прилично тешко убедио: ствар не треба драматизовати и бруку не треба износити у јавност. Ово последње постигло би се тако што са проблемом не треба упознавати све посланике свих обласних скупштина (како би се избегло да прича неконтролисано крене на све стране), већ би се према претходном поступку ваљало односити као према административној грешци и “послати га на поправни”. Да би се, ипак, све одвијало “институционално” и на колико-толико миран начин, требало би сазвати нешто као заједничку Скупштину, макар и провизорну, састављену од по неколико представника из сваке општине.
Кончаревић је, дакле, предложио Бабићу да се тај “поправни” закаже без одлагања и да се цео посао обави у што краћем року. По његовом мишљењу, већ за два-три дана морало би се знати ко би из појединих општина ушао у такав скупштински састав, а да се ништа не би препустило случајности, одмах је предложио да свака општина за скупштину делегира седам посланика. Тако састављена “провизорна” скупштина састала би се у Книну, отклониле би се административне грешке и формулисао јединствен текст Устава РСК, донео би се закон о министарствима, формирала би се Влада, именовали министри и они би положили заклетву. Све би то било објављено у службеном гласилу РСК и нико се тиме више не би ни бавио.
Бабић је предложеној процедури почео да противречи, али се после извесног нећкања мало примирио, пристао да се крене “на поправни” и предложио да Кончаревић буде председник републичке Скупштине…
Кончаревићев “споразум” са Бабићем о “подели власти” прихватам с извесном резервом, а кључним у свему сматрам Бабићеву стварну забринутост за развој догађаја у СлБаЗС и његову тренутну спремност на сарадњу. Знајући Бабића и његове комплексе самоумишљене величине, чак и када се све правно уреди, када буду постојали и сви органи у Републици, Бабић ће се потрудити да све то изигра; не уме он од себе побећи.
*21. јануар. Бабић је прихватио да се закаже скупштинска сесија, да се свака општина представи са по седам посланика, да се Председник Републике не бира поново већ да се само потврди његов избор, да се за председника Скупштине изабере Кончаревић, да се формира Влада Крајине и да у њу уђе пет до седам министара из СлБаЗС. Кончаревић пита Горана да ли би прихватио мандат за састав републичке Владе. Ја све то допуњујем податком да би обе владе (у Крајини и у СлБаЗС) остале да и даље делују и да би оне, у ствари, биле фактички носиоци власти а републичка Влада била би формалног карактера, због света, а и због припреме простора за евентуално прикључење Босанске Крајине нашој Републици.
Горан не би прихватио понуђени мандат, из бојазни да би у СлБаЗС дошло до расула; ми му не противречимо.
Кончаревић и ја наставићемо припремне радње за сазив Скупштине која би требало да се одржи до краја јануара.
*26. јануар. У току су последње припреме за састанак специјалног Венсовог изасланика Марка Гулдинга са Бранком Костићем, потпредседником Председништва Југославије. Сутра би Гулдинг требало да се састане и са Миланом Бабићем и Гораном Хаџићем. Горана нема, а Бабић неће да се састаје у Београду. Гулдинг би можда и ишао у Книн, а Анђелко Маслић, “високи” административац у Скупштине Југославије, види неке проблеме ако Бабић задре да му човек долази на ноге. Са друге стране, не би било изненађење да Гулдинг ипак одбије да иде у Книн, пошто “не жели да се премного зајебава са нама”. Нисам могао помоћи више него да Анђелку дам број Горановог телефона у Новом Саду.
Одмах зовем Веса Ђуретића и молим га да како зна и уме пронађе Милана Бабића и да му сугерише да не избегава сусрет са Гулдингом, чак да му понуди да се са човеком сретне у Ердуту или у Вуковару. Ако би се прихватила ова моја варијанта, била би то лепа прилика да Гулдинг сагледа све ефекте “младе хрватске демокрације”, макар се разговор одвијао у сенци тих ефеката. Бабић не би смео себи дозволити да избегне овај сусрет, макар један другом рекли шта коме од њих двојице падне на памет; нарочито Бабић Гулдингу. Избећи разговор, за Србе би било најштетније.
*27. јануар. Оцић се мува око Бабића, премного. Био је данас и у Книну, ко зна откуд и зашто. Чита стране новине, преводи и кљука Бабића којекаквим глупостима. Мали (нема га ни метар и шездесет) запео да буде министар спољних послова РСК.
*28. јануар. Оцић је рекао да има посла у Книну и отишао је тамо да нешто посмирује. После је виђен у Бабићевој делегацији за разговор са Гулдингом, а не зна како је то могло да се деси.
Горан саопштава да је “из највишег врха Србије гарантовано да свако ко је против усвајања мировног плана Уједињених нација иде на руку Немачкој”. Он уважава да они више виде, али ако се задржи израз “плави шлемови у Хрватској”, онда губимо. Гулдинг и његови кажу да је израз “Хрватска” само географски појам, и то је формално. Горан је томе приговорио изјавом да, ако је то географски појам, зашто није написано “Југославија”. Ако Бабић који на све тачке споразума, а њих је двадесет три, има приговоре и не пристане на компромис, може нам се десити да пропаднемо. Један наш “неутрални” посматрач каже да Бабића ипак треба разумети, јер ако дође до повлачења војске из Босне, Книн ће остати у клопци.
*31. јануар. Проширена седница Председништва Југославије о Венсовом плану. Присуствовао је и Слободан Милошевић. Седница је трајала од десет пре подне до испред поноћи, са две или три паузе. Било је очајно.
Милан Бабић започео је свој пледоаје против Венсовог плана констатацијом да од Крајине нико радије није дочекао иницијативу Председништва Југославије за мировну интервенцију УН у сукобу до кога је дошло на просторима бивше брозовске Хрватске. У ствари, тај позив уклапао се у крајишки захтев да се, уместо Европске заједнице (ЕЗ), политичком решавању кризе посвети светска организација. Логично је било очекивати да ЕЗ, иако је понудила добре услуге, због својих глобалних интереса на бившим југословенским просторима не може деловати непристрасно. Осим тога, тренутни услови битно су друкчији од оних из времена у коме је план припремљен. Раније, план се односио на све стране у југословенском сукобу, да би се, признавањем Републике Хрватске, све то пренело на сукоб између Хрватске и Југославије, у чијем је саставу и РСК.
Иако Венсов план има двадесетак тачака, две су суштинске примедбе Крајине на њега. Прва се односи на одредбу која Крајину третира као област у Републици Хрватској под заштитом УН, а друга на обавезу да се Крајина демилитаризује, односно да се оружане снаге Југославије повуку, а Територијална одбрана (ТО) РСК разоружа. Ако се раније, с аспекта југословенског Устава, подручје Крајине није могло третирати друкчије него као подручје Хрватске, у промењеним условима, под заштитом УН, Крајина се не може сматрати њеним саставним делом. На све то Бабић је већ указао Гулдингу позивајући се на доктрину промењених међународних околности које су довеле до тога да треба поново расправљати о свим аспектима понуђеног плана.
Такође, Бабић је поновио и бојазан да би кроз пола године, после евентуалног повлачења мировних снага, могло доћи до непредвиђених последица, а у озбиљној форми поставља се и питање какви ће односи тада владати у Југославији и, чак, да ли ће Југославија тада уопште постојати. “Зато нам се чини да овај план цементира рјешење које нам се нудило кроз конференцију у Хагу, а то је специјални статус унутар Републике Хрватске, са садржајем локалне самоуправе, локалне полиције и још неких садржаја културне аутономије. У нашим разговорима око конференције управо нам је јасно речено да је наш статус могуће ријешити једино у оквиру граница Републике Хрватске и да једино можемо разговарати о садржају специјалног статуса, а не о промјени граница”.
И то имајући у виду, Бабић је Гулдингу указао и “на велики страх српског народа у РСК који произилази из хисторијског искуства, не с Хрватима као с народом већ искуства с хрватском државом (баш тако, као да хрватску државу не чини хрватски народ, макар и онај из брозовске пароле о такозваном братству и јединству! – ИП) и с хрватским нацистичким покретом, поготову у вријеме Другог свјетског рата када је, прије масовног покоља и уништавања српског народа, од стране те хрватске државе вршена демилитаризација и разоружавање српског народа”, после чега су кренуле колоне ка стратиштима. Данас, у незнатно измењеним околностима и уз искуство стечено с влашћу Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), заиста је тешко убедити српски народ у потребу да остави своје оружје, да његова Армија треба да оде из Крајине, да се Хрватској истовремено признају држава и њене оружане снаге и да им се дозвољава убрзано наоружавање без икаквих ограничења. Без обзира на ауторитет УН и бројност њених мировних снага, баш због такве Хрватске не може се избећи српско подозрење. “Демилитаризација у оваквим околностима без назнаке политичког рјешења, без назнаке будућег статуса, трајног или привременог, за РСК је тешко изводљива. Управо зато било би неопходно да се, уз ову мировну иницијативу и аранжман УН… истовремено рјешава и политички статус РСК, било привремено или трајно”.
Бабић је затим варирао идеју да се план модификује, чиме би се отклониле сумње и страховања српског народа у Крајини, успоставио трајан мир и омогућило политичко решење и крајишког и југословенског проблема. Истина, Гулдинг му је рекао да се план не може мењати, али да се све сугестије могу пренети Венсу. “У разговору смо осјетили жељу представника УН да помогну, да су заинтересовани да се нађе прихватљиво рјешење за ангажовање мировних снага, поготово што смо ми јасно ставили до знања да желимо мир и политичко рјешење кризе… После разговора са господином Гулдингом мени се учинило да постоји нада да би Уједињене нације могле да на овај начин модификују план. То је оно што ми се чини да би за нас било прихватљиво и гдје би сви могли да се ангажујемо”.
Осврћући се на све то, Бора Јовић је цитирао (не рече са које му је стране стигла та информација) и нешто што је Бабић “пропустио” да каже: Председништво Југославије никога не заступа осим Србију и Црну Гору, те да не треба ни слушати шта оно мисли и говори.
Са тим у вези, председник црногорске Скупштине изјавио је да ће од доласка или недоласка мировних снага зависити и то како ће Црногорци гласати на референдуму: ако те снаге не дођу, Црногорци ће се изјаснити за суверену Црну Гору, после чега српска ствар пропада.
Доста је непријатан Бабићев однос према Србима из Босне и Радовану Караџићу. Босанци, опет, сматрају да, ако мировне снаге не дођу, избиће у Босни грађански рат.
Мада у радном делу меље причу на Бабићевој воденици, у паузама, у неформалном ћаскању, председник книнске Скупштине Миле Паспаљ признаје да српска ствар нема изгледа без мировних снага.
Хаџић и Кончаревић прихватили су став да мировне снаге дођу.
Остави коментар