(Преузето са: Балканска геополитика
https://balkanskageopolitika.com/2020/05/10/babicevo-krajisko-predsednikovanje-zaplet/ )

10/05/2020 | by Админ
Из текста “Кривци и правци” (https://balkanskageopolitika.com/2020/05/07/krivci-i-pravci/)

Могло се од Капетана Драгана сазнати да је Слободан Милошевић издао Србску Крајину, држао га, Капетана, у притвору и, ваљда као “противуслугу” што га је одвојио од Крајине, нудио му курве. Милован Ђилас више се бавио “кадровским” питањима, уз тврдњу да то што је сменио Милана Бабића казује колико је Милошевић био према Крајини резервисан.

Кад се потписнику ових редака омакло да уз ово последње примети како Милошевић са Бабићевом сменом “нема ама баш никакве везе”, није очекивао да ће неко томе противречити; не због тога што се томе мора поверовати на реч, него у уверењу да потенцијални читаоци неће запазити сваку која је написана.

Али, не, двојица потписникових знанаца и једна незнанка (представи се као “не баш расположена према Милошевићу”) недуго по објављивању поменутога текстића сасвим су се озбиљно запитали како се тек тако може негирати оно што је “општепознато”, још “од ономад”, како рече један од “боље обавештенијих”.

Уистину, шта се тада збило
Наредни редови биће посвећени збивањима која су довела до смењивања др Милана Бабића (1956-2006) с извесне “важне” функције у Србској Крајини, а све према записима настајалим на лицу места. Ако се негде и употреби лична заменица “ја” (за маленкост овог потписника), чини се то не би ли се односном запису очувала изворност.

*18. децембар 1991. Јавља ми се др Часлав Оцић, министар спољних послова Славоније, Барање и Западног Срема (СлБаЗС), и преноси по­ру­ку да ће сутра у подне, у Белом Манастиру, бити одржана Ве­лика народна скупштина. “Разговараће се о важним стварима”.

*Никољдан. Пошто су и “остали” сазнали да ће се данас разговарати “о важним стварима”, зове ме Танјуг не би ли добио нека потпу­ни­ја обавештења. Ја, док се опорављам од једне саобраћајне незгоде, само изјављујем да ће се на скупштинском дневном реду на­ћи расправа о променама у Обласном устројству, и да ћемо већ ве­черас знати о чему се тачно ради.

Илија Кончаревић, председник Скупштине, наговештава ми нешто касније да би то могао бити разговор о проглашењу Републике. Ја то доводим у везу са Декларацијом Европске заједнице по којој све југословенске ре­пу­блике треба да поднесу “захтев за признање” и да им овим нашим потезом треба уда­рити зврчку.

За телевизијске вести, Кончаревић је у Белом Манастиру про­читао одлуку којом се ствара Република Српска Крајина (РСК), састављена од Српске Аутономне Области Крајине и Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема.

Нешто касније зове ме једна сарадница Радио Новог Сада и пита како ја процењујем проглашење РСК. Укратко објашња­вам да то може бити понајинтересантније из угла саме европске декларације. Крајина би могла поднети захтев за признавање, а Ев­ропа, ако би дала признање, признала би и да је Хрватска нешто сужена. Због тога, она би била принуђена да Српску Крајину не призна и морала би наставити тражење некакве друге формуле за признавање Хрватске и Словеније.

Пошто смо се та­ко фино ис­при­ча­ли, она ме зове у емисију “У међувремену”, а ја нудим Кончаре­вића. После чујем да је Кончаревић, када га је ова девојка прона­шла у Белом Манастиру, лопту пребацио на Оцића; по претпо­ставци, он је у све више упућен.

Из наредних радијских и телевизијских вести могло се сазнати да је тога дана у Книну заседала Уставотворна скупштина, да је прихваћен Устав Републике Српске Крајине, да је за пред­седника Републике изабран др Милан Бабић и да је изабрана нова репуб­ли­чка Влада.

Из чињенице да је Бабић изабран за председника нове Републике, исто као и но­ва републичка Влада, само одлуком Скупшт­и­не у Книну, ја, мада без правничког образовања, одмах из­влачим недвосмислен закључак да је Велика народна скупштина Сла­воније, Барање и Западног Срема била изиграна, такорећи на­сама­ре­на неким Бабићевим и Оцићевим марифетлуком.

Увече, пошто је стигао у Нови Сад, Кончаревић прво свра­ћа код мене. Исказујући одушевљење обављеним послом, он је изразио и незадо­вољ­ство што је морао во­ди­ти скупштинско заседање не знају­ћи до краја о чему се заправо ради. Претпостављао је с­а­мо да је предлог Устава припремљен “не­где у Београду” – то је Оцић рекао и мени, а он је, по обичају, стигао последњи и “није успео” да за­мисао до краја пред­стави. У погледу свега што је учи­њено, Кончаревић је помало сум­њичав, “али нека иде како је кренуло”.

Иде како не треба, рекох му пре него што сам почео да препри­чавам оно што се до тада могло сазнати о скупштинским засе­дањима у Кни­ну и Белом Манастиру, додајући свему и свој закљу­чак о Ба­биће­вој и Оцићевој злоупотреби.

Кончаревић је бескрајно изненађен мојом конста­та­цијом да је Скупштина у Белом Манастиру изиграна и да она, кад већ није одлучивала о избору председника Републике и републи­ч­ке Владе, није пред собом ни имала текст Устава који је усвојен у Книну; она је расправљала, или гласала, о лажном тексту Устава Републике Српске Крајине.

*20. децембар. Тек данас, пошто су приспе­ли детаљ­нији новински извештаји, могло се “прочитати” шта се у Книну и Белом Мана­стиру јуче заиста дешавало.

Према писању новосадског Дневника, одлукама двеју скупштина “прак­тично је конституисана још једна српска држава. По­сланици који су данас заседали у Белом Манастиру једногласно су усвојили Уставни закон. У преамбули новог Устава ре­чено је да је Српска Крајина држава српског народа и свих грађана који у њој живе, да њену територију чине САО Крајина и СО Славонија, Ба­рања и Западни Срем. Њен грб је стари срп­ски грб, застава српска тробојка, химна Боже Правде, а главни град Книн”. И даље: у Бе­лом Ма­настиру посланицима се обра­тио и Горан Хаџић: “Од 7. ја­нуара (1991), када смо у Шидским Бановцима формирали Српско нацио­нално веће, није прошло много времена, али је то време би­ло ис­ториј­ск­о за српски народ. Републику Српску Крајину, чији Ус­тав данас ус­ва­јамо, српски народ је, ако не 1918, требало да добије 1945, јер ју је у борби заслужио. Истовремено с посланицима САО Кра­јина, и скупштина ове српске области једногласно је прихватила Устав РСК. – Нити се ми придружујемо САО Крајини, нити она нама. Ми се уједињујемо и наше српске земље коначно добијају об­лик ср­п­ске државности. У случају распада Југославије, наша републи­ка ће имати и своју армију и своју милицију”.

У Дневнику, под насловом “Проглашена Република Срп­ска Крајина”, наднасловом “Седница Уставотворне скупштине Кра­ји­не у Книну” и поднасловом “На данашњој седници Уставотвор­не скупштине Крајине проглашен је Устав Републике Срп­ск­е Краји­не и уставни закон. Председник Републике Милан Бабић”, објав­љен је и један подужи текст о книнској скупштини. Мада се детаљ­но говори о преамбули Устава и о праву народа на самооп­ре­де­ље­ње, у тексту се ни речју не помиње Српска Област Славо­ни­ја, Бар­а­ња и Западни Срем. Ипак, забеле­жено је да је “према Уставу, на пред­лог председника (Скупштине – ИП) Миле Паспаља, за пе­риод до избора по престанку непосред­не рат­не опасности, за пред­седника Републике Српске Крајине изабран др Милан Бабић”.

Да не би било забуне, из једног антрфилеа још се могло прочита­ти и сле­деће: “Републику Српску Крајину, која се простире на про­стору од око 12 000 квадратних километара и има 300 000 станов­ника од че­га око 226 000 с правом гласа, чини 17 општина: Бенко­вац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац, Кореница, Војнић, Вргин­мост, Слуњ, Кос­та­јница, Двор на Уни, Петриња, Глина, Окучани, Кар­ловац, Пак­рац, Сисак-Цапраг и Книн. Главни град Републике је Книн”.

И даље, под посебним насловом Никољски устав, дате су још две кратке реченице: “Устав Републике Српске Крајине усво­јен је 19. децембра, на дан светог Николе. По речима др Часлава Оцића, крајинског министра спољних послова, неки овај устав већ зову ‘никољски’ или ‘светоникољски’”. Поред тога што на ли­сти крајинских општина недостају све општине из СлБаЗС, нео­бичан је у овој формулацији и податак да је др Часлав Оцић имено­ва­н као крајински министар спољних послова, иако он то није био; он је био министар у Влади СлБаЗС.

Извештај из Книна о стварању Републике Српске Крајине београдска Политика донела је тек на једанаестој страни. Без обзи­ра на тако дисквалификаторски третман српског питања, што је у београдским гласилима и иначе било уобичајено, текст је заи­ста врло информативан. Дајемо само један његов део:

“Седницу Уставотворне скупштине, уз присуство посланика из свих 17 општина Крајине, отворио је председник Миле Пас­па­љ. Пошто је прочитао све одредбе Устава, посланици су једногласно прихватили текст највишег документа. Затим су доне­ти уставни закон о спровођењу Устава и одлуке о проглашењу Уставног закона. После овог процедуралног дела, проглашен је Устав Репу­б­ли­ке Српске Крајине и интонирана републичка хим­на ‘Боже Пра­в­де’. На предлог председника Скупштине Мила Паспаља за пред­се­дника Српске Крајине до одржавања непо­средних избора, који ће се, према Уставу, одржати по завршет­ку рата, предложен је досадашњи председник Владе САО Крајине др Милан Бабић. По­сла­ници су гласањем прихватили овај предлог после чега је Ми­лан Бабић положио заклетву”.

Бабићев избор за председника Републике био је оспорен на самој Скупштини, али из формалних разлога. Учинио је то Ду­шан Ећимовић из Окучана. Позивајући се на своју магистра­ту­ру из уставног права, он је тражио да се председник бира на непосредним изборима, тајним гласањем, а да дотле Републику Српску Краји­ну заступају председник Скупштине и Влада Краји­не. Одредбу чла­на 4. став 3. Уставног закона о спровођењу Уста­ва да, до одржавања из­бора, председника бира Уставотворна скупштина, Ећимовић је оценио као неуставну, “јер је Устав светиња и ниједан други акт не може бити с њим у супротно­сти.”. Због тога, Ристо Матковић, члан Уставне комисије, уко­рио је Ећимовића и чак му “у демо­кратском тону” запретио да не утиче на ставове других посланика и да не намеће своје “уставно-магистарско” мишљење.

Дан касније, на стварање РСК осврнуо се и Дневников сарадник из Бање Луке: “У Книну и Белом Манастиру, 19. децембра, на дан Светог Николе, светитеља православне цркве, ство­ре­на је Ре­публика (читај држава) Српска Крајина. Главни град те Републике, која ће обједињавати САО Крајину и САО Сла­во­нију, западни Срем и Барању, биће Книн, а први председник… до расписивања парла­ме­нтарних избора је др Милан Бабић. Нову Републику чиниће 17 општина, а границе ће се протезати дуж Купе па све до Јадран­ског мора”. Пада у очи да и у овом тексту Крајина има седамнаест општина, на подручју од Купе до Јадранског мора, и да се у “обје­дињеној” Републици налази и СлБаЗС, без својих пет општина, можда и она негде дуж Купе па све до Јадрана.

Само се по себи разуме да у новинама није писало како се могло десити да скупштинске одлуке у Книну и Белом Мана­сти­ру буду различите. Извештачи су писали о ономе што се пред њиховим очима дешавало, а није било никаквог разлога да сум­ња­ју у процедуру за доношење Устава. Тако се и могло догодити да се за одвојена заседања двеју скупштина текст Устава при­пре­ми у разли­читим верзијама трећег члана: у Книну, Скуп­штина је изгласа­ла текст који каже да територију Републике Српске Крајине чини подручје САО Крајине, док је исти члан Устава усвојеног у Белом Манастиру “тврдио” да Републику Срп­с­ку Крајину творе САО Кра­јина и СО Славонија, Барања и За­пад­ни Срем.

Упркос овоме последњем, Горан Хаџић, тада председник Владе СлБаЗС, у једној телеви­зиј­ској еми­сији изјављује да се одлука о проглашењу РСК не може сма­трати нимало мање значајном од авнојских, а у радијском “Аргументу више” – да ће РСК затражити признање од Уједи­ње­них нација, а не од Европске заједнице.

Кончаревић се чуо са Крстом Бијелићем, новинаром београдске Телевизије, и од њега сазнао да је јуче, кад је из Белог Манастира стигла вест о проглашењу РСК, Добросав Бјелетић, генерални директор београдске Радио-телеви­зи­је, раније извршни секретар Централног комите­та Савеза комуниста Србије, по рођењу Херцеговац, дуго облетао око телевизијске редакције и уве­равао нови­на­ре и уреднике да ту вест не треба објављивати; баш као да од те медијске куће и његовог отворено антисрпског расположења зависи хоће ли се нешто сазнати.

*23. децембар. Горан каже да ће се сутра у Београду срести са Миланом Бабићем који према Српској Области СлБаЗС заступа исте негаторске ставове које је заступао и у односу на наше Српско национално вијеће (СНВ). Он, дакле, мисли да наша Об­ласт тре­ба да има статус некаквог округа у Републици Срп­ској Крајини, можда ни толико.

Ово ми потврђује и Кончаревић препричавајући вест из данашње Политике да се Книњани, изабрани само у Книну, већ понашају као права републичка Влада, да је, на пример, Милан Мартић већ републички министар унутрашњих послова… те да ће СлБаЗС бити нешто као округ у “њиховој” Крајини. О томе би, вели Кончаревић, нешто више мо­рао знати Оцић који је и “уговарао” Републику, да ли са Бабићем, да ли са Бором Рашуом, Баби­ће­вим саветни­ко­м у Београду. Што је најгоре, и Бабића је за председ­ника изабрала само книнска скуп­штина, док Ве­лика народна скупштина СлБаЗС тај избор није ни имала н свом дневном реду.

Како ће и са којих позиција Милан и Горан разговарати, те­шко је предвидети. Милан би Горана могао преко воде жед­ног пре­вести, али његово аутократско понашање може довести и до великих сукоба. Бабић је, колико се сећам, свега једном, пре неки дан, први пут поменуо Славонију, Барању и Западни Срем; љу­ди из наше Области тешко да ће моћи отрпети такву само­вољу, безобразлук, такорећи. Сремци су то, њих не питај имају ли нож, само им опсуј мајку.

*24. децембар, Мимо очекивања, јутрошња По­ли­ти­ка објав­љује Бабићеву изјаву да ће РСК затражити призна­ње и од ЕЗ. У поподневним радијским и телевизијским вестима саопштен је став ЕЗ да се понуда за признање односи само на ре­публике које су биле дефинисане југословенским Уставом.

* 26. децембар. Горан пренео Кончаревићу и још двојици наших министара садр­жину свога разговора са Миланом Бабићем о “консти­туцији” Срп­ске Крајине и, по прилици, рекао му да од “његове” репу­блике неће бити ништа ако се буде овако наставило: на првом месту Ба­бић, онда нико, па дуго нико, па опет Бабић, па тек по­неко од “осталих”.

*8. јануар 1992. Из телевизијског дневника сазнајемо да је Слободан Ми­ло­шевић упутио писмо Милану Бабићу и ставио му до знања да он, Бабић, не може српски народ, ни у Крајини ни у Србији, гурати у рат без разлога. Из свега, могло би се закључити да Милошевић откачује Ба­бића, да очекује од Крајишника да смене Бабића, али да не би било изненађење, ако Бабић опстане, да Милошевић и Србија ок­рену леђа Крајини.

Рачунам да ни у светској дипломатији нема таквог при­мера личне преписке између двојице председника (ма како они били мали или велики); ако се тако нешто и дешавало, било је то у тајној препи­с­ци, у от­вореној никако.

*9. јануар. Историчар Веселин Ђуретић (1933-2020) мисли да је сукоб између Бабића и Милошевића био непотребан, нарочито у овом тренутку. Он је саветовао Бору Рашуу да Бабић да неку изјаву којом би покушао да крајишком на­роду објасни због чега је тамо “укинут” рад комунистичких пар­тија и покрета. Не ради се о забрани као недемократском чину, него о симболу борбе против оних ставова, преовлађу­ју­ћих или јединих у свету, који Србију представљају као бољше­вичку, као последњи бастион комунизма у Европи. Када нас Европа остави на миру, када се успостави сигурна власт српског народа, дозво­ли­ће се рад свим партијама, онако како се то чини у духу најлепших демократских традиција српске државе.

У Сомбору, на трибини српског удружења “Крајина”, на питање о су­кобу између Бабића и Милошевића, Будо Кошутић избегава да се изјасни, ма­да би се из формулације да “као бивши потпредседник Владе не би ва­љало да оцењује једну изјаву мог Председника Републ­и­ке”, мо­гло закључити да не подржава Милошевићеве ставове. Исти­на, замерио је и Бабићу што је, и поред првобитно датог при­стан­ка да дођу мировне снаге Уједињених нација (УН), како то каже Милошевић, писао некакво писмо Генералном секретару УН, највероватније протест­не садржине; вероватно је предлагао и измене у мировном плану.

*10. јануар. Српска демократска странка из Книна упутила је одговор на Милошевићево писмо Бабићу, нешто као “одбрану из базе”, али је прави одговор стигао од Милана Бабића.

* 17. јануар. Кончаревић је са Миланом Бабићем разгова­ра­о у четири ока о ономе што се може сматрати суштинским за крајишке (не)прилике. Бабић је највише заинтересован за спољне ефекте проистекле из формирања крајишке Републике, а Кон­ча­ревић се више бави “процедуралним питањем”. Крајина је, на­име, формирана од СлБаЗС и Книнске крајине, на дан када су одржане скупштине ових двеју области. Но, разматрани су, чи­ни се, раз­личити текстови Устава нове Републике, тако да се могло десити да текст Устава донесен у Книну за територију Ре­публике сматра само територију САО Крајине. Такође, могло се догодити да се скупштина те Области самопрогласи Скуп­штином Републике, њен председник председником Скупштине Крајишке Републике, а Ми­лан Бабић председником Републике. У ствари, све то било је до краја нелегално, те је Кончаревић пред­ложио Бабићу оно што је сматрано најкориснијим и у што сам га, Конча­ре­ви­ћа, прилично тешко убедио: ствар не треба драма­тизовати и бру­ку не треба износити у јавност. Ово последње постигло би се тако што са проблемом не треба упознавати све посланике свих обла­сних скупштина (како би се избегло да при­ча неконтролисано кре­не на све стране), већ би се према претход­ном поступку ваљало односити као према административној грешци и “послати га на поправни”. Да би се, ипак, све одвијало “институционално” и на ко­лико-толико миран начин, требало би сазвати нешто као заједничку Скупштину, макар и прови­зор­ну, састављену од по неколи­ко представника из сваке општине.

Кончаревић је, дакле, предложио Бабићу да се тај “поправни” закаже без одлагања и да се цео посао обави у што краћем року. По његовом мишљењу, већ за два-три дана морало би се зна­ти ко би из појединих општина ушао у такав скупштински састав, а да се ништа не би препустило случајности, одмах је предло­жио да свака општина за скупштину делегира седам посланика. Та­ко са­стављена “провизорна” скупштина састала би се у Кни­ну, от­клониле би се административне грешке и формулисао једин­ст­вен текст Устава РСК, донео би се закон о министар­ствима, форми­ра­ла би се Влада, именовали министри и они би поло­жили заклетву. Све би то било објављено у службеном гласилу РСК и нико се тиме више не би ни бавио.

Бабић је предложеној процедури почео да противречи, али се после извесног нећкања мало примирио, пристао да се кре­не “на поправни” и предложио да Кон­чаревић буде председник републичке Скупштине…

Кончаревићев “споразум” са Бабићем о “подели власти” прихва­там с извесном резервом, а кључним у свему сматрам Баби­ћеву стварну забринутост за развој догађаја у СлБаЗС и његову тренутну спремност на сарадњу. Зна­ју­ћи Бабића и његове комплексе самоумишљене величине, чак и када се све правно уре­ди, када буду постојали и сви органи у Републици, Бабић ће се потру­дити да све то изигра; не уме он од себе побећи.

*21. јануар. Бабић је прихва­тио да се закаже скупштинска сесија, да се свака општина пред­стави са по седам посланика, да се Председник Републике не бира поново већ да се само потврди његов из­бор, да се за пред­сед­ника Скупштине изабере Кончаревић, да се формира Влада Кра­ји­не и да у њу уђе пет до седам мини­стара из СлБаЗС. Кон­ча­ревић пита Горана да ли би прихватио мандат за састав репуб­личке Вла­де. Ја све то допуњујем подат­ком да би обе владе (у Кра­јини и у СлБаЗС) остале да и даље делују и да би оне, у ствари, биле фак­тички носиоци власти а ре­публичка Влада била би фор­малног карактера, због света, а и због припреме простора за евен­туално прикључење Босанске Крајине нашој Републици.

Горан не би прихватио понуђени мандат, из бојазни да би у СлБаЗС дошло до расула; ми му не противречимо.

Кончаревић и ја наставићемо припремне радње за сазив Скупшт­и­не која би требало да се одржи до краја јануара.

*26. јануар. У току су по­следње пр­и­преме за састанак специјалног Венсовог изасл­а­ника Марка Гул­дин­га са Бранком Костићем, потпредседником Председништва Југославије. Сутра би Гулдинг требало да се са­стане и са Миланом Бабићем и Гораном Ха­џићем. Горана нема, а Бабић неће да се састаје у Београду. Гул­динг би можда и ишао у Книн, а Анђелко Маслић, “високи” административац у Скупштине Југославије, види неке проблеме ако Бабић задре да му човек долази на ноге. Са друге стране, не би било изненађење да Гулдинг ипак одбије да иде у Книн, пошто “не жели да се премного зајебава са нама”. Нисам могао помоћи више него да Анђелку дам број Горановог телефона у Новом Саду.

Одмах зовем Веса Ђуретића и молим га да како зна и уме пронађе Милана Бабића и да му сугерише да не избегава сусрет са Гулдингом, чак да му понуди да се са човеком сретне у Ерду­ту или у Вуковару. Ако би се прихватила ова моја варијанта, била би то лепа прилика да Гулдинг сагледа све ефекте “младе хрватске демокрације”, макар се разговор одвијао у сенци тих ефеката. Бабић не би смео себи дозволити да избегне овај су­срет, макар један дру­гом рекли шта коме од њих двојице падне на памет; нарочито Ба­бић Гулдингу. Избећи разговор, за Србе би било најштетније.

*27. јануар. Оцић се мува око Бабића, премного. Био је данас и у Кни­ну, ко зна откуд и зашто. Чита стране новине, преводи и кљука Ба­бића којекаквим глупостима. Мали (нема га ни метар и шездесет) запео да буде министар спољних послова РСК.

*28. јануар. Оцић је рекао да има посла у Книну и отишао је тамо да нешто посмирује. После је виђен у Ба­бићевој делегацији за разговор са Гулдингом, а не зна како је то могло да се деси.

Горан саопштава да је “из највишег врха Србије гарантовано да свако ко је против усвајања мировног пла­на Уједињених нација иде на руку Немачкој”. Он уважава да они више виде, али ако се задржи израз “плави шлемови у Хр­ватској”, онда губимо. Гулдинг и његови кажу да је израз “Хрватска” само географски појам, и то је формално. Горан је томе приго­во­рио изјавом да, ако је то географски појам, зашто није написано “Југославија”. Ако Бабић који на све тачке споразума, а њих је двадесет три, има приговоре и не пристане на ком­про­мис, може нам се десити да пропаднемо. Један наш “неутрални” посматрач каже да Бабића ипак треба разумети, јер ако дође до повла­чења војске из Босне, Книн ће остати у клопци.

*31. јануар. Проширена седница Председништва Југославије о Венсовом плану. Присуствовао је и Слободан Милошевић. Седница је трајала од десет пре подне до испред поноћи, са две или три паузе. Било је очајно.

Милан Бабић започео је свој пледоаје против Венсовог пла­на констатацијом да од Крајине нико радије није дочекао иницијативу Председништва Југославије за мировну интервенцију УН у сукобу до кога је дошло на просторима бивше брозовске Хрват­ске. У ствари, тај позив уклапао се у крајишки захтев да се, уместо Европске заједнице (ЕЗ), политичком решавању кри­зе посвети светска организација. Логично је било очекива­ти да ЕЗ, иако је понудила добре услуге, због својих глобалних интереса на бивши­м југословенским просторима не може дело­вати непристрасно. Осим тога, тренутни услови битно су друк­чији од оних из времена у коме је план припремљен. Раније, план се односио на све стране у југословенском сукобу, да би се, признавањем Републике Хрват­ске, све то пренело на сукоб из­међу Хрватске и Југославије, у чи­јем је саставу и РСК.

Иако Венсов план има двадесетак тачака, две су су­штинске примедбе Крајине на њега. Прва се односи на одредбу која Крајину третира као област у Републици Хрват­ској под заштитом УН, а друга на оба­везу да се Крајина демили­таризује, односно да се оружане снаге Југославије повуку, а Територијална одбрана (ТО) РСК разоружа. Ако се раније, с аспекта југословенског Ус­тава, подручје Крајине није могло тре­тирати друкчије него као подручје Хрватске, у промењеним усло­вима, под заштитом УН, Крајина се не може сматрати њеним саставним делом. На све то Бабић је већ указао Гулдингу позивајући се на доктрину промењених међународних окол­ности које су довеле до тога да треба поново расправљати о свим аспектима понуђеног плана.

Такође, Бабић је поновио и бојазан да би кроз пола године, после евентуалног повлачења мировних снага, могло доћи до непредви­ђе­них последица, а у озбиљној форми поставља се и питање какви ће односи тада владати у Југославији и, чак, да ли ће Југославија тада уопште постојати. “Зато нам се чини да овај план цемен­ти­ра рјешење које нам се нудило кроз конференцију у Хагу, а то је специ­јални статус унутар Републике Хрватске, са садржајем локалне самоуправе, локалне полиције и још неких садржаја културне аутономије. У нашим разговорима око конференције управо нам је јасно речено да је наш статус могуће ријешити једино у оквиру граница Републике Хрватске и да једино можемо разговарати о садржају специјалног статуса, а не о промјени граница”.

И то имајући у виду, Бабић је Гулдингу указао и “на велики страх српског народа у РСК који произилази из хисторијског искуства, не с Хрватима као с наро­дом већ искуства с хрватском држа­вом (баш тако, као да хрватску државу не чини хрватски народ, макар и онај из брозовске паро­ле о такозва­ном брат­ству и јединству! – ИП) и с хр­ват­ским нацистич­ким покретом, поготову у вријеме Дру­гог свјет­ског рата када је, прије масовног покоља и уништавања срп­ског на­рода, од стране те хрватске државе вршена демили­тари­заци­ја и разоружавање српског народа”, после чега су кре­ну­ле ко­лоне ка стратиштима. Данас, у незнатно измењеним околностима и уз искуство стече­но с влашћу Хрватске де­мократске заједнице (ХДЗ), заиста је те­шко убе­дити српски на­ро­д у потребу да остави своје оружје, да њего­ва Армија треба да оде из Крајине, да се Хрватској исто­вре­мено признају држава и њене оружане снаге и да им се до­зво­љава убрзано наоружавање без икаквих ограничења. Без обзира на ауторитет УН и бројност њених мировних снага, баш због так­ве Хрватске не може се из­бе­ћи српско подозрење. “Демилитаризација у оваквим околно­стима без назнаке политичког рје­шења, без назнаке будућег ста­ту­са, трај­ног или привременог, за РСК је тешко изводљива. Упра­во зато било би неопходно да се, уз ову ми­ровну иницијативу и аран­жман УН… истовремено рјешава и политички статус РСК, било привремено или трајно”.

Бабић је за­тим варирао идеју да се план мо­ди­фикује, чиме би се от­клониле сумње и страховања српског на­ро­да у Крајини, успо­ставио трајан мир и омогућило политичко ре­шење и крајишког и југосло­вен­ског проблема. Истина, Гул­дин­г му је рекао да се план не може мењати, али да се све сугестије мо­гу пренети Венсу. “У разговору смо осјетили жељу представника УН да по­могну, да су заинте­ре­совани да се нађе прихватљиво рјешење за ангажовање мировних снага, поготово што смо ми јасно ставили до знања да желимо мир и политичко рјешење кризе… После разговора са господи­ном Гулдингом мени се учинило да по­стоји нада да би Уједињене нације могле да на овај начин мо­ди­фи­кују план. То је оно што ми се чини да би за нас било при­хватљиво и гдје би сви могли да се ангажујемо”.

Осврћући се на све то, Бора Јовић је цитирао (не рече са које му је стране стигла та информација) и нешто што је Бабић “пропустио” да каже: Председни­штво Југославије ни­ко­га не засту­па осим Србију и Црну Гору, те да не треба ни слушати шта оно ми­сли и говори.

Са тим у вези, председник црногорске Скупштине изјавио је да ће од доласка или недоласка мировних снага зависити и то како ће Црногорци гласати на референдуму: ако те снаге не дођу, Црногорци ће се из­јаснити за суверену Црну Гору, после чега српска ствар пропада.

Доста је непријатан Бабићев однос према Ср­бима из Босне и Радовану Караџићу. Босанци, опет, сматрају да, ако мировне снаге не дођу, избиће у Босни грађански рат.

Мада у радном делу меље причу на Бабићевој воденици, у паузама, у неформалном ћаскању, председник книнске Скупштине Миле Паспаљ признаје да српска ствар нема изгледа без мировних снага.

Хаџић и Кончаре­вић при­хв­а­тили су став да ми­ровне снаге дођу.