(Догађаји о којима је реч у овом тексту одвијају се у јануару и фебруару 1992. године и у непосредној су вези са догађајима из децембра 1991. Чланак преузет са: https://balkanskageopolitika.com/2020/05/11/babicevo-krajisko-predsednikovanje-rasplet/ )

*1-2. фебруар 1992. Наставља се седница Председништва Југославије, и сада у проширеном саставу. Слободан Милошевић не присуствује, “има пнеумонију, са знацима тог обољења боравио је и у Турској” пре три-четири дана.

На седницу су дошли и председници општина из Бабићеве Крајине, да се види тумачи ли Ба­бић њихове ставове.

У заказано време (16:00) Книњана нема. Стижу тек у 19:45, али без Бабића. Кажу, “из безбедносних разлога”.

Док чекамо, Хаџић вели да је од Оцића чуо како је Кончаревић шпијун ХДЗ и да ће се Скупшти­на Области морати угасити. Сугеришем Горану да Оцића што пре разреши дужности. “Он је већ разрешен”. Ка­да је већ тако, шта он уопште овде тражи. “Он не представља нас”, каже Горан.

Бабић стиже у 20:17, сам. Правда своје кашњење чињеницом да Влада Кра­јине, из техничких разлога, није могла поштовати све тер­ми­не, али је ипак успела да све послове из своје надлежности ефикасно обави: информисана је о јучерашњем разговору у Председништву; поново је разматран приступ ангажовању мировних снага УН у спречавању оружаних сукоба између Хрватске и Српске Крајине; није ништа изменила у свом доса­дашњем приступу овом питању; она предлаже, пошто нема промена у акту (Венсовом плану) који су потписали Слободан Милошевић и Вељко Кадијевић, да се мировне снаге УН поставе на подручју где би се раздвојиле хрватске и крајишке снаге; одлучено је да се на територији Српске Крајине не може спроводити акт Председништва Југославије о неким војним мерама на ратној зо­ни, јер би се тиме укинуо Устав Крајине, што би, само по себи, представљало војни удар.

Академик Гавро Перазић све то тумачи као да се Крајина “одмеће” из југословенског правног система.

Пошто многи изричу резерве према плану, за случај да план буде изигран, став је Председништва (“које неки овде не признају, што је својеврстан војни удар”) да ће оно донети одлуку о уласку у рат. А дотле, у Крајини, полицијске снаге морају се припремити организационо и технички, територијална одбрана мора се разоружати а њено оружје сместити у магазине, под два кључа; ако затреба, то се оружје може одмах узети. Наоружале би се и припремиле јединице ЈНА на источним границама, укључујући и оклопно-механизоване снаге, да одмах реагују и стану у заштиту српског народа. Понуђено је Бабићу да се двадесетак хиљада Крајишника уговором укључи у ЈНА и да, ако затреба, и они стану у одбрану Крајине. Део гра­ђана легално треба наору­жати издавањем ловачког и личног наоружања, “а има и других начина за наоружавање, у чему Срби имају велико искуство”. Но, ако Крајина остане при ставовима који су овде јуче образлагани, она ће остати сама, са тридесетак хиљада војника, са десетак тенкова, ратоваће месец-два, “а сопствени народ ће вас обесити ако вас стигне. Нећете имати где да отворите своје ординације (мисли се на Бабићево зубарство – ИП), где да сместите своје породице јер ће и Србија и Црна Гора које сада на себе преузимају да помогну, бити онемогућене, неће опстати”. И, на крају, “за ближу информацију крајишким челницима”, сада је за одбрану Книнске крајине потребно пет бригада. “Ове бригаде доћи ће тамо тек ако се ваше избеглице врате и укључе у те бригаде. Онда ће тек доћи и ратници из Србије и Црне Горе”.

Бранко Костић је, по прилици, добио информацију да је у међувремену, можда и пре Бабићевог доласка на овај скуп, јавности саопштен став крајишке Владе према Венсовом плану, па пита да ли је то тачно. Бабић каже да његова Влада има обичај да после сваке седнице даје саопштење о свом раду, те да је тако учињено и овога пута… “Што се тиче СлБаЗС, њена Скупштина донела је одлуку да се укључи у Крајину. Није се то још институционализовало и зато она овде наступа самостално”.

Којешта! Нико крупно ка’ Бабић не лаже.


Костић пита шта се десило да Крајина измени свој став који је 30. децембра 1991. године био прихваћен при су­срету у Председништву Југославије. Све је тада прочитано и речено је да ће план, и поред свих резерви, бити прихваћен.

Бабић је опет био кратак: “Ништа се није десило. Текст сам прихватио, али се са њим нисам сложио. Председништво ће сносити последице прихватања Венсовог плана”. У причу се укљу­чује и Јовић: “Речено је да се нећете супротставити. Касније је то речено и Милошевићу, уз додатак да неће бити реакције на тај пројекат”. Бабић скраћује своје оглашавање: “Није тачно”.


Бабић понавља да нема сагласности о саопштењу Председништва, а Бора Јовић враћајући се Бабићевом предлогу да на седници оста­ну само чланови Председништва са представницима Крајине, предлаже да, пошто Крајина ништа не прихвата, требало би да се њена делегација повуче и осталима омогући да посао обаве до кра­ја. Бабић се одмах придиже са столице, али одмах затим се­да, мада га нико није “молио” да то учи­ни. Неки његови сарад­ници понављају исте шефове покрете, а Костић, ваљда да би избегао сукоб, даје паузу од десет минута. И поред тога, бар минут или два сви ос­тају на својим местима. А онда, скоро сви излазе у хол, Книњани се окупљају око Бабића, он им нешто објашњава, нуди им да иду на спавање. Један од њих позива “да рушимо Милошевића”.


Бабић се враћа свом већ исказаном ставу да не постоји сагласност о прихватању мировног плана, а Костић констатује да ћемо се изложити ризику ако пред наш народ изађемо са нечим што би указивало да се олако прелази преко интереса Српске Крајине и да се тамошњи Срби препуштају сопственој судбини. После тога, не преостаје ништа друго већ да се они који су синоћ и прексиноћ учествовали на скупу договоре на који начин обавестити Савет безбедности и нашу и светску јавност да мировни план није прихваћен. Јавности треба једним подробним саопштењем, као и стенограмом и звучним снимцима, ставити до знања о чему смо се сагласили, а око чега није добијена сагласност Крајине. Што се тиче обавеза према Савету безбедности, Председништво ће га известити да су се СлБаЗС и Западна Славонија сагласиле са концептом мировних операција УН, те да ће се настојати да се и са народом Крајине и његовом Владом постигне договор о коначној сагласности за долазак мировних снага.


Радован Караџић предлаже да се седница прекине на три-четири сата, за које би време Милан Бабић и његови сарадници могли још јед­ном подробно размотрити тренутну ситуацију. После тога поново бисмо се састали и тада бисмо, ваљда, успели да превазиђемо досадашње несугласице.

Јовић: Господин Бабић нема овлашћења.

Караџић: Устав му даје овлашћења.

Костић: Ако господин Бабић прихвата ову паузу као делотворну, да то и ми прихватимо.

Бабић: Нема елемената за измену става.


Караџић: На основу сада расположивих информација, Влада Крајине може новели­рати од­лу­ку. Поштено би било да се људи изјасне појединачно, без Ба­биће­вог утицаја и, можда, његовог аутократског држања. Због тога што су му неки људи рекли да су ставови иска­зани на овој седници сасвим прихватљиви, он позива Мила Паспаља да се изјасни о томе није ли Скупштина Крајине имала нешто друкчије ставове од ових које Бабић заступа.

Паспаљ: Скупштински став овде је квалификовано тумачен, а његов лични став гласи да нема великих разлика.

Бабић каже да све што чини, чини му се да ради у интересу српског народа. Све од­луке доноси уз консултације са сарадницима, а то је пренето расположење народа. “Ко призива грађански рат, нека се сам замисли”.


Јовић: “Мораће Крајина силом испоштовати одлуке које Председништво донесе! Из свега што су до сада представници Крајине рекли, произилази да се неће поштовати одлуке Председништва и да они неће сарађивати”.

Бабић: Остаје при својим ранијим изјавама и цитира оно што је рекао Гулдингу да прихвата план, али да се он мора модификовати.


Бабић који седи поред мене, нешто мрмља што ја схватам као да је он врховни командант свих војних снага у Крајини.

Божовић: “Да ли ће се руководство Крајине супротставити одлукама Врховне команде, не мишљењем него фактички?”

Караџић: “Да ли ће се у Крајини начинити побуна против Армије? Пријатељу, брате, Милане, господине Бабићу, ако ти треба времена, реци”.

Јовић: Не заслужујемо да нас сматрају озбиљним чланом УН кад већ нисмо у стању да се договоримо око онога што би требало да нам иде у корист. Ако то нисмо у стању, онда не заслужујемо ни да постојимо.

Нова пауза даје се у девет и пет.

Настављамо са радом у три минута до десет.

Костић: Господине Бабићу, шта нам можете рећи?

Бабић: Нема елемената на основу којих би се нешто променило.

Костић: Да ли сте, као део Југославије, спремни да поштујете Устав Југославије и да спроводите одлуке Председништва Југославије као Врховне команде?

Бабић: Није уобичајено да се овако оцењује надлежност Председништва државе која се укида, или нестаје, да… која нестаје. Ни Председништво не признаје Крајину.

Перазић: Да ли вас хранимо и бранимо?

Бабић: Немам одговора на то питање и немојте ово да претварате у судницу.

Јовић: Нећемо у судницу, али нећемо ни у лудницу. Ми смо сви излудели овде од вас.

Генерал Кукањац: “Господине Бабићу, да ли сте свесни шта чините оваквим својим ставом? А план се мора прихватити”. Интересује га искључиво мировни план и последице по људство које је сада на ратишту. Он склопљених руку моли Бабића да прихвати текст саопштења.

Бабић: Ми то нисмо одбили. “У име своје савести и српских војника, ми инсистирамо на модификацијама које смо изложили”.

Стрпљиво, сатима, слушам и бележим. Повремено се се­тим ка­ко ми је Кончаревић док смо путовали према Београду, рекао да ми из СлБаЗС немамо разлога да учествујемо у расправи јер је Горан већ изјавио да наша Област прихвата план. “Ба­бић је завро, па не прихвата план. Нека га Босанци и Председништво убеђују”.


Бабић: Решење се може наћи у још једном разговору са представницима УН, а овде да се договоримо ко ће и које мере предузети да дође до контаката с УН. “Ово решење које се нуди, води српски народ у пропаст. Његовим прихватањем по­чиње катастро­фа српског народа. Ја на то пристати не могу”.

Костић: Господине Бабићу, због чега не прихватате ове предлоге и да ли постоји неки други разлог због кога нећете да прихватите овај план?


Бабић тражи паузу од неколико сати да би се одморио, а што се тиче сарадника, он не зна где се они налазе; изгубио је, вели, и контролу о времену.

Јовић: Сада је дванаест до дванаест.

Бабић. Хвала.

Јовић: И Гулдинг и Венс изричито су рекли да се за време боравка снага УН на заштићеним подручјима не могу користити никакви хрватски знаци, тако да то не може бити изговор за неприхватање Венсовог плана.

Бабић: Једино ако мислите да од мене изнудите неку изјаву.

Костић: Не, нема изнуђивања никакве изјаве.

Хаџић: Шта је тачно у вези с изјавом да се у Крајини морају применити хрватски прописи?

Јовић: Због тога сам ишао у Њујорк и то је све разјашњено са члановима Савета безбедности.

Рашуо: Гулдинг је изјавио да ће на територијама под контролом УН функционисати хрватски правни систем. И он тражи разјашњење да ли ће локална власт у Крајини бити под јурисдикцијом хрватске власти, пошто се територија Крајине, по слову споразума, налази у Хрватској. Практично, Венсов план представља само операционализацију замишљеног статуса националне мањине за Србе у Хрватској.

Хаџић: Гулдинг је изјавио да се Хрватска третира у споразуму као географски појам, а да се на заштићеним подручјима примењују прописи који тамо и сада важе и да власт која се тамо затекне наставља са функционисањем и даље.

Перазић: И војна окупација је нека врста суспензије власти. Ово није окупаторски систем. Ту се само суспендује суверенитет било које државе: и Србије, и Хрватске, и Југославије. Суверенитет се даје по неком мандату. Када се говори о локалним властима, не може бити сумње у постојање власти. Затечено стање не мења се. Не афирмишу се нове државно-правне једин­ке. То је оно што се сматра великом победом Југославије, а богами и крајина. Југославија, као старији суверенитет, носилац је суверенитета, мада под теретом и службеношћу трупа Уједињених нација. Локална власт озваничена је као стварна. Када буду преговори, њена судбина ће се у тој об­ласти реша­вати на начин који буде прилагођен затеченим усло­вима. Неће тамо бити регрутације, нема војске, нема ни регрута. Али, они који су заинтересовани за војну обуку и униформу, могу ићи у полицијску службу.

Пауза од пола један после подне; обећан је један пун сат, али се седница наставља тек у шеснаест и педесет. Док улазимо у салу, Ранка Јеремић и Борка Комненић, обе из службе у Председништву (ова друга, чини ми се, има некакву саветничку функцију), рекоше ми да је председник костајничке општине, јутрос, када је Бабић своју делегацију истерао са седнице и послао “да се испавају”, рекао да “мени овде нуде мир а он ме тера у рат”.

Бабића нема, није се вратио “с одмора”.

Паспаљ је, по запажањима оних који га знају од раније и ко­ји могу пратити кретање и држање сваког појединца, данас био изузетно забринут и преплашен. Кажу, а можда се и Паспаљ поверио некоме од њих, не сме се вратити у свој завичај, могу га убити.

После десетак минута “сепаратног” ћаскања са Костићем и Анђелком Маслићем, Пас­паљ се најпре извињава што је крајишка Вла­да до­зволила себи да малтретира овај скуп, а потом чита текст са­оп­ште­ња за јавност, припремљен у Бироу Крајине за време ове управо довршене вишесатне паузе. Први и други став одго­ва­рају верзији овога скупа, али у наставку чита нека два услова. Председници општина, већином са Баније и Кордуна, сугери­шу да се у трећој тачки, уместо речи “узму у обзир”, упишу речи “уграде у резо­лу­цију”. Предлажући те измене, Паспаљ до­даје да он иступа­јући овде, преноси ставове Скупштине Српске Крајине јер тако мора поступати, мада је, за њега лично, прихватљив текст саоп­штења настао после расправе на овој седници.

Перазић предлаже да се текст саопштења у овде припремљеној верзији пошаље Савету безбедности, те да Председни­штво Југославије гарантује примену мера које подразумева мировни план УН.

Јовић додаје да то подразумева и право на предузимање персо­налних мера, односно смену свих лица која ометају долазак ми­ровних снага.

Костић изјављује да већина председника крајишких општина има позитиван став према Венсовом плану, исто као и пред­седник Скупштине који је управо изложио своју личну сагласност према том акту. О свему томе одмах треба известити Савет без­бедности, да је прибављена сагласност свих обласних влада да мировне снаге буду распоређене како је то планом предвиђено, као и да Председништво гарантује остварење плана.

Божовић предлаже да се јасно назначи да је Милан Бабић напустио ову седницу, али да се наведу имена свих председника крајишких општина који су изразили спремност на сарадњу.

Костић: Примена ових мера, ако то мора гарантовати Председ­ништво, мора се спровести политичким путем. Дотле, пред­сед­ници крајишких општина треба да поново дођу на ову седни­цу Председништва. У ствари, они треба да Председништву Ју­госла­вије отворе врата за реализацију Венсовог плана.

Караџић: Ови људи не следе Бабићев политички манир. Ми смо одговорни за народ. Пресудно је што је Паспаљ стекао лично уверење и што је у овом напорном дану дошао до значајног државног искуства.

Јовић: Мора се писмо послати Савету безбедности, а током на­редна двадесет четири сата ваља обавити политичке активности за прихватање мера о примени Венсовог плана, “а ако то не успе, неког посмењивати”.


Караџић: Ми смо у контакту са челницима СДС, између осталих и са Јованом Рашковићем. Они подржавају ове напоре и укључиће се у изналажење политичког решења. Сви су врло забринути; оволики степен подвајања могућ је само код Срба.

Јовић се пита како се све предложене мере могу ефикасно оства­ри­ти. Већ за сутра, мора се наћи сигуран политички осло­нац за спровођење концепта. Свет хоће да Бабић прихвати план, ипак је он председник Српске Крајине.

Божовић: Морамо имати у виду могућност грађанског сукоба, побуне у неком крају. Морамо помоћи Председништву у повлачењу нових потеза “и налажењу модела политичког и модела државног”. Ризикује се углед свих, ризикује се углед државе. У овом тре­нут­ку, јасно се мора рећи да је Бабићево понашање “пројекат издаје”. Бабић се не сме оставити код питања без одговора да ли ће се Крајина супротставити мерама Председништва Југославије.

Вељко Вукелић, из Западне Славоније, поставља питање какав је Бабићев легитимитет као председника Српске Крајине после свега што се овде догодило, али и шта Председништво Југославије може учинити као следећи корак.

Кончаревић мисли да је сада највећа помоћ потребна Паспаљу. “Он је био председник једне Скупштине у Книну…
Он је онемогућен у раду, али му треба помоћи да се сазове Скупштина и да се она тајним гласањем изјасни да ли је Бабић председник или не. После овога што се овде дешавало, Бабић на слободним избори­ма не би добио ни пет посто гласова”.

Паспаљ моли да се у ово не увлачи професор Рашковић. Крајини су потребна нова лица са новим идејама.

У том тренутку, са циљем да се присутни позабаве и Бабићевом “легитимношћу”, ја најпре саопштавам да Бабић за целу расправу и није много битан јер он и није легитимни већ само­изабрани председник Републике Српске Крајине.

Пред забезекнутим скупом ја после неку секунду гробне тишине тражим од Кончаревића, председника Велике народне скупштине СлБаЗС, да прочита одредбе “книнског” устава које су Бабићу омогућиле зло­у­по­требу.

А тамо, у Одлуци о проглашењу Устава Републике Српске Крајине, писало је да је Устав усвојен на скупштинским седницама САО Крајине, СО Славоније, Барање и Западног Срема и САО Западне Славоније, у преамбули – да је то учињено “у складу са слободно израженом вољом српског народа САО Крајина”, а у члану трећем – да “територију Српске Крајине чини територија САО Крајина”. У Уставу усвојеном у Белом Манастиру пише нешто друго: у преамбули, да је Српска Крајина држава српског народа и свих грађана који у њој живе, а у трећем члану да територију РСК чине САО Крајине и СО Славонија, Барања и Западни Срем.

После њега, ја укратко објашњавам да је све то могло бити изведено захваљујући чињеници да су скупштинске седнице, мада истовремено, држане одвојено, једна у Книну а друга у Белом Манастиру. У таквим условима, могла су бити припремљена два различита текста. Ја нисам учествовао у раду беломанастирске скупштине, али сам већ из првих телевизијских вести схватио на који је начин дошло до злоупотребе: ако Велика народна скупштина Славоније, Барање и Западног Срема није одлучивала о избору председника Републике и републичке Владе, она пред собом није ни имала текст Устава усвојеног у Книну. И тако, у “нашем” уставу написано је да се две области уједињују, док је у “њиховом” уставу писало да се СО СлБаЗС може “прикључити” книнској Крајини, ако се она умилостиви да је прими. По природи ствари, они који хоће да буду прикључени, у нашем случају: Западна Славонија и СлБаЗС, морају прихватити већ изабраног Председника и изабрану Владу. Једино што они из “прикључка” могу учинити, јесте да саопште јавности како су изабрани и Председник и Влада, али само због тога да би и један и други били “мало” дискредитовани.

Сви се присутни (они изван Книнске крајине) згледају, збуњени, у неверици да ли је тако нешто и негде уопште могуће.

Онда, кад је већ пукла тиква, Хаџић изјављује да је на недељу дана пре доношења Устава био у Книну, као Бабићев гост. Бабић, као “добар домаћин”, сакрио је од њега да се припрема уједињење двеју српских области, или барем прикључење једне оној другој, исто као што је прећутао да ће бити биран председник. “Не бих ја био против његовог избора, чак бих га и подржао, али, ето, он је кренуо у манипулацију”.


Костић затим понавља оно што је нешто раније помињао да је Бабић 30. децембра 1991. године пред четворицом чланова Председништва Југославије изјавио да према Венсовом плану има резерви, али да ће све учинити да се план прихвати; нема стенографских записа о томе јер није било уобичајено да се при таквим сусретима оне праве. Све то он је истога поподнева поновио и у разговору са Милошевићем, обећавајући да ће дати једну изјаву у том смислу, али – ништа од обећања.

Генерал Аџић, коначно, добија могућност да начини преглед онога што се дешавало са Бабићем и нама: “Изнете су, нажалост, све оцене о Бабићу. Он се према Председништву негативно поставио и игнорисао га, а нас све малтретирао. Није демократија за оне који не знају да је поштују”. Аџић не верује да је такав Бабићев однос настао из патриотизма, његов одбојан однос према свему и свачему, свима и свакоме, резултат је његовог удруживања са најлошијом српском опозицијом. Можда још неки и нечији интереси иду преко Бабића, да би се после, тамо, могла завести нека “демократија” и, на крају, некакав тор за све Србе. “Но, то су само сумње и претпоставке”.

Аџић се затим пита какве су све последице таквог Бабићевог држања, пре свега на војску. Подсећа да је пет шестина армијског састава стационисаног на том подручју рођено у Крајини или пореклом отуд. Највећи део њих су врло храбри борци и мотивисани у борби за слободу, до њих је, нажалост, допрло врло мало чињеница о Венсовом плану, “али су зато подробно ‘информисани’ о издаји Србије, о продаји Крајине, о издаји војног врха”. У таквим околностима, могу се очекивати само тешке ствари. Истина, не верује да ће Србин дићи руку на Србина, али се лако може десити да маса легне на пут и не дозволи да се расположива војна техника извуче из Крајине…
Председништво Југославије морало би на време донети одлуке о санацији власти у Крајини, почев од самог врха; да ли ће се наћи нови лидер, или ће бити задржан исти, мало побољшан, друго је питање.

Костић се враћа “домаћем задатку” и каже да се одмах мора приступити формулисању саопштења за јавност.

Седница се прекида у осамнаест, с тим што ће потпуно нову верзију саопштења за јавност припремити исти они који су писали и неприхваћени текст.

У паузи која се користи и за лаку ужину, долази Будо Кошутић. Пошто је било извесно да је Бабићево председниковање постало прошлост и да ће се потом приступити стварном стварању Републике Српске Крајине, ја, у четири ока, нудим Будимиру Кошутићу, пореклом искрај Глине, професору теорије права на Београдском универзитету, тадашњем потпредседнику Владе Републике Србије, да на наредном заседању Скупштине РСК он буде биран за председника Републике. Кошутић је, мада потпуно збуњен понудом, исказао задовољство што се неко и њега сетио, али је такву могућност одмах одбио. Кажем му још да би министар спољних послова могао бити Богдан Симендић, сада на месту заменика генералног секретара Скупштине Југославије, једно време и у југословенској дипломатској служби. Он и даље одбија понуду, питајући се “како би то могло, немам за то времена”. Нашло би се, не узбуђуј се, одговарам му. Убеђивање између нас двојице потрајало је мало дуже, све док Кошутић није открио због чега не прихвата понуду: он је предложен за амбасадора у Израелу и то место он сматра много важнијим за будући положај српског народа у међународним односима. Нисам противречио “глобалним” српским интересима, али сам, све сводећи на истину да ће његовој жени Дани бити лагодније да неку годину живи у некој иностраној заветрини него да се сваког дана пита докле ће јој муж носити живу главу, и даље инсистирао на понуди. Сав мој труд био је безуспешан; Кошутић је остао при свом првобитном ставу.

Већ при крају паузе, у зграду Председништва вратио се и Миле Паспаљ који је дотле успео да у Бироу Крајине обави накнадне (и завршне) консултације са председницима крајишких општина.

Седница се наставља у деветнаест и десет.

Све што се дешавало од тренутка када је “откривено” да је Милан Бабић лажни председник РСК, убрзало је расплет, те је Миле Паспаљ, као председник крајишке Скупштине и у одсуству председника Владе и председника Републике (легитимног или самоизабраног, таквог какав је), ослањајући се на сагласност добијену од председника далматинских, личких, банијских и кордунских општина (без двојице или тројице одсутних), али и на сопствени легитимитет председника Скупштине, изјавио да на себе преузима пуну одговорност за потписивање саопштења о прихватању Венсовог плана.

Свима је лакнуло.

После свега, усвојено је саопштење за јавност у коме је најпре истакнуто да је “У Београду у Палати федерације 31. јануара и 1. и 2. фебруара о.г. одржана седница Председништва СФРЈ у проширеном саставу”, на којој су разматрана “актуелна питања у вези са ангажовањем мировних снага Уједињених нација у Југославији”, те да је “постигнута потпуна сагласност свих учесника о прихватању Концепта мировне операције Уједињених нација у Југославији, који је предложио лични изасланик генералног секретара Уједињених нација господин Сајрус Венс”. Посебно је истакнуто да је “Председник Скупштине Српске Крајине као највишег органа власти, који је – у складу с Уставом – замењивао одсутног председника Крајине, дао пуну сагласност на Концепт мировних операција Уједињених нација у Југославији”.

С обзиром на све то, “Председништво СФРЈ ће дати гаранције Савету безбедности да ће се осигурати несметан прихват мировних снага Уједињених нација и делотворна активност и сарадња локалних органа власти у подручјима мировних операција чиме су створени сви услови за доношење одлуке Савета безбедности о упућивању мировних снага Уједињених нација у Југославији.

Надлежни савезни органи, заједно са органима Српске Крајине, Славоније, Барање и Западног Срема и Западне Славоније, извршиће неопходне припреме за успешно остваривање Концепта мировне операције Уједињених нација у Југославији.

Полазећи од своје улоге и имајући у виду већ изражену спремност народа који представља, Председништво СФРЈ, као врховна команда оружаних снага Југославије, даје пуне гаранције да ће, у случају да то из било ког разлога не учине мировне снаге УН, пружити сву заштиту српском народу у крајинама уколико буде нападнут од стране хрватских оружаних снага или угрожен на други начин”.

После свега, у складу са својим уставним овлашћењима, потпредседник Председништва Југославије Бранко Костић известио је Његову Екселенцију Бутроса Галија, генералног секретара УН у Њујорку, о резултатима овога тродневног скупа.

*10. фебруар. Крајишка скупштина, она из “Бабићевог устава”, на заседању у Глини прихватила је Венсов план.

*26. фебруар. У Борову Селу одржано је заједничко заседање обласних скупштина Српске Аутономне Области Крајине, Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема и Српске Аутономне Области Западне Славоније, на коме су, доношењем новог Устава Републике Српске Крајине отклоњене злоупотребе Милана Бабића почињене 19. децембра 1991. године.

За председника РСК изабран је Горан Хаџић.

* Данас, двадесет осам година после описиваних збивања, може се рећи да Слободан Милошевић са Бабићевом сменом нема ама баш никакве везе.

Милан Бабић, самоизабрани председник Републике Српске Крајине на нелегитиман (неморалан) начин створене 19. децембра 1991. године, “отписан” је у тренутку кад је потписник ових редака образложио на који је начин та злоупотреба изведена.

Макар тим тумачењем он био “окривљен” за Бабићеву смену.