„Ићи судији значи ићи правди.“ (Aристотел,“Никомахова етика“)
Nemo iudex sine actore. – Нема судије (суда) без тужиоца.(Латинска сентенца).

На иницијативу коалиције „За будућност Црне Горе“,Влада је поднијела Скупштини Предлог Закона о измјенама и допунама Закона о државном тужилаштву и предлог Закона о тужилаштву за организовани криминал и корупцију. Суштина ових предлога је укидање Специјалног државног тужилаштва и формирање Тужилаштва за организовани криминал и корупцију.

Законодавни поступак је заустављен због негативног мишљења Венецијанске комисије,радног тијела Савјета Европе,иако је оно само савјетодавног карактера. У мишљењу се, између осталог, наводи да се мора поштовати сигурност мандата актуелног Главног специјалног државног тужиоца (у даљем тексту: ГСДТ) и да предложени закони нијесу усмјерени ка правном уређењу,већ према актуелној личности ГСДТ-а.

Против укидања Специјалног државног тужилаштва (у даљем тексту: СДТ) су,логично, амбасаде Велике Британије и САД (која фактички влада Црном Гором),те представници Европске уније.
„Специјално тужилаштво је било важан дио преговора о приступању (ЕУ – појашњење М.Г.)…“,казао је Владимир Билчик, шеф делегације Европског парламента у Црној Гори.

Иницијатива коалиције „За будућност Црне Горе“ и предлози Владе су легалан и легитиман корак у циљу унапређења ефикасности Државног тужилаштва ради,прије свега, спречавања и сузбијања организованог криминала и високе корупције. Наиме,Специјално државно тужилаштво,на челу са ГСДТ-ом,није испунило сврху свог образовања.

У члану 3 важећег Закона о Специјалном државном тужилаштву,прописано је да је то Тужилаштво надлежно,поред осталог, за гоњење учинилаца кривичних дјела организованог криминала,високе корупције,прања новца и ратних злочина.

Непорецива је истина да су ГСДТ и СДТ у цјелини,противно њиховој уставној и законској надлежности,поступали као адвокатска канцеларија „прве фамилије“. Доказ за то су непокренуте или недјелотворне истраге поводом афера „Телеком“,“Лименка“;“Коверат“,“Краљичина плажа“,“Плантаже“, приватизације Комбината алуминијума, проналажења наркотика у барском контејнеру компаније Воли“, као и бројних других афера чији су главни актери чланови „прве фамилије“ или њихове „продужене руке“.

Посебно је карактеристична улога ГСДТ-а и СДТ-а у цјелини у тужилачко-судској фарси званој „Државни удар“. За непостојећи државни удар и наводни покушај ликвидације Мила Ђукановића (формално за криминално удруживање и тероризам у покушају) неосновано су оптужени и првостепено осуђени лидери и припадници Демократског фронта и други држављани Русије,Црне Горе и Србије. Телевизијски пренос суђења у првом степену пред Вишим судом у Подгорици увјерио је и правничку и лаичку јавност да су ГСДТ и његов помоћник,те чланице судског вијећа дубоко зашли у зону кривичне одговорности, за шта их не штити функционални имунитет из чланова 122 и 137 Устава Црне Горе.

Више је него јасно да је наведена тужилачко-судска фарса изрежирана по договору Мила Ђукановића и његових западних налогодаваца,а реализована (монтирана) „заједничким напорима“ америчких и британских тајних служби,као и тајних служби НАТО пакта (и његових држава чланица), те предсједника и потпредсједника раније Владе (Зорана Пажина),Агенције за националну безбједност и Управе полиције ради:

– обезбјеђења побједе ДПС-а на парламентарним изборима, у октобру 2016. године;
– неуставног приступања Црне Горе НАТО пакту доношењем законодавног акта у Скупштини; и
– обмане јавног мњења да су организатори „државног удара“ службе безбједности Русије и Србије, да би Ђукановићева власт на томе заснивала оптужбе против тих држава да су се,тобоже,мијешале у унутрашње ствари Црне Горе, те оправдавала признање лажне државе Косово, увођење и продужавање политичких и економских санкција Русији, оптужбе против Српске православне цркве и покушај отимања њених светиња и имовине и др.

Надаље,ГСДТ није предузео законске мјере и радње процесуирања учинилаца НДХ-зеовских ратних злочина против ратних заробљеника,припадника никшићко-шавничке групе ЈНА,у сплитској луци „Лора“,у првој половини 1992. године, као ни за откривање починилаца ратних злочина, црногорских држављана, према српским цивилима у околини Чајнича,14. фебруара 1993. године.

Због постојеће кадровске структуре у Врховном државном тужилаштву и СДТ-у, односно постојећег „односа снага“, кривичне пријаве против актуелног ГСДТ-а и/или предлог за покретање дисциплинског поступка против њега остали би мртво слово на папиру.

Венецијанска комисија није налазила за сходно да се бави плански неутемељеним уставним решењима о тужилаштву и судству.

У члану 91 став 2 Устава (Одлучивање) прописано је:“Већином гласова свих посланика Скупштина… проглашава ванредно и ратно стање… одлучује о разрешењу Предсједника Црне Горе, бира и разрешава предсједника и чланове Владе…“). А у ставу 3 исте одредбе, нормирано је:“У првом гласању двотрећинском већином и у другом гласању тропетинском већином свих посланика… Скупштина бира и разрешава судије Уставног суда, Врховног државног тужиоца и четири члана Судског савјета из реда угледних правника“!?

Закључује се да је,по самом Уставу,много лакше прогласити ванредно или ратно стање, или изабрати или разријешити највиши орган извршне власти и највишег државног функционера, него изабрати и разријешити судије Уставног суда, Врховног државног тужиоца и, чак, чланове Судског савјета из реда грађана, иако се те правне ситуације, ни по друштвеном значају ни по последицама не могу упоређивати!?
То је резултат планског поступања Мила Ђукановића и ДПС-а да се обезбиједи несмјенљивост њима лојалних кадрова на високим државним функцијама, односно да се онемогући њихово разрешење и избор нових кандидата без сагласности ДПС-а.

Надаље,у члану 127 став 2 тачка 2 Устава (Састав Судског савјета), прописано је: “Чланови Судског савјета су… министар надлежан за послове правосуђа“. То је противно основној (начелној) одредби из његовог члана 11 став 1 и 2 (Подјела власти) („Власт је уређена по начелу подјеле власти на: законодавну, извршну и судску“, те „Законодавну власт врши Скупштина, извршну власт врши Влада, а судску суд“.

Тумачењем наведене уставне одредбе недвосмислено произилази да министар (носилац извршне власти) не може бити члан Судског савјета, као самосталног и независног органа судства.

У члану 118 став 1 Устава (Начела судства) прописано је „Суд је самосталан и независан“, а у његовом члану134 (Статус и надлежност тужилаштва)) „Државно тужилаштво је… самосталан државни орган“.

Како остварити уставно начело о независности и самосталности судова и тужилаштава,односно судија и тужилаца? По мојој процјени,неопходно је обезбиједити да се:
1) за судије и тужиоце бирају особе високих моралних квалитета и неспорног стручно-професионалног угледа, који неће бити „продужене руке“ јавних и тајних неформалних центара моћи;
2) установе посебни судски и тужилачки буџети који би били гаранција њихове материјално-финансијске независности од извршне власти (Владе и министарстава), односно од тренутних политичких интереса парламентарне већине.

Милан Гајовић,дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста,из Подгорице
23. март 2021. године